Pre 25 godina, debitantsko ostvaranje “Pre kiše” (1994), lansiralo je Milča Mančevskog (1959) u vrh svetske kinematografije. Film je dobio više od 30 nagrada, a Njujork tajms uvrstio ga je u 1.000 najboljih filmova ikada napravljenih. 

Sredinom oktobra ove godine, premijerom svog šestog dugometražnog filma, “Vrba”, Mančevski je još jednom pomerio granicu i snimio film koji već dobija vrlo pozitivne kritike. Sa ovim filmom, vratio se na Balkan i u svoju zemlju u kojoj je bio na svojevrsnoj crnoj listi od 2010, nakon njegovog filma “Majke”.  

Film je prvi put prikazan na 14. filmskom festivalu u Rimu, a trenutno je u distribuciji u bioskopima po Severnoj Makedoniji, dok u ostale zemlje regiona stiže tokom naredne godine. U filmu se Mančevski bavi temama trudnoće, majčinstva, usvajanja i abortusa naspram tradicije, predrasuda i mita o ženi koja “mora biti i majka”.

Ipak, srž njegovog interesovanja, priča reditelj koji jednom nogom boravi u Njujorku, dok drugom održava veze sa Skopljem, ostaju univerzalije ljudskog postojanja. 

“Ljudi su svuda isti. Suštinske ideje u filmu mogle bi da se odigravaju u nekoj drugoj državi i kulturi, a film bi bio samo malo drugačiji”, kaže Mančevski u intervjuu za K2.0. 

Odgovarajući na aktuelnu polemiku u Severnoj Makedoniji o tome da je ovo feministički film, Mančevski insistira da ga najviše interesuju ljudi i njihov bitak. “Ja ne radim sa predumišljajem i ne verujem u namere i agende”, kaže on, dodajući kako se dešava da su mu glavni likovi “ženski ljudi”. 

“Zanimljivo je kako glavna glumica kaže da ovo jeste feministički film, a pojedini kritičari smatraju da nije, barem ne u onom histeričnom smislu. A ja sam sve uradio potpuno intuitivno”, naglašava.

Fotografija: Lična arhiva Milča Mančevskog.

K2.0: Pre dve godine snimili ste “Bikini Moon”, svoj prvi film u Americi. Zašto ste ipak ponovo u Severnoj Makedoniji?

Milčo Mančevski: Meni samom je to čudno i već sam prestao da se pitam zašto se stalno vraćam u Makedoniju. Ni sam ne znam gde živim: u Njujorku sam, pa u Skoplju, pa sam na nekom trećem mestu. 

Nije da ja insistiram na tome da sve filmove snimam u Makedoniji. “Bikini Moon” mi je lakše bilo da snimim u Americi, jer sam bio na crnoj listi makedonske vlade. Za “Vrbu” sam nekoliko godina imao ideju, a sada se ukazala prilika.

Ali, želim da kažem da nije ni važno gde sam. Bilo da sam u Americi ili u Makedoniji, suština priče, pristupa i ukusa jesu isti. Pošteno je da film bude verno odslikavanje zajednice u koju smestiš priču. Najvažnije je da se tema pošteno istraži, da ne izmišljaš propagandu i holivudsku naivnost, nego da film odslikava stvarnost.

Film nije ni prilog za CNN, ni istorijski doktorat, nego umetničko delo. Zbog toga, kada autor stvori svet u kojem funkcionišu određene ideje, nije važno gde se priča dešava. 

Ovo što govorim nije baš popularno, a naročito po festivalima ili sa filmskim fondovima. Imao sam situaciju da mi je austrijski producent rekao: “Znate šta, ovaj vaš scenario nije dovoljno makedonski.” Postoji tendencija da vaš film odslikava kulturu i zemlju na način koji je neko zamislio, što je, de fakto, rasizam. 

Ja se od samog početka bijem sa producentima, često u krvi do kolena. A film je ili dobar ili nije. 

Nije mu suština da predstavlja neku zemlju onako kako vi hoćete da je vidite. Ima producenata i distributera kojima je to jasno, pa prihvate vaš predlog. Mnogo je lakše prodati egzotiku, ali kako ćeš onda da živiš sa sobom. 

Poigravali ste se i egzotikom kada ste snimali “Prašinu” (2001). Govorili ste o žanru “isterna” – Balkan kao Divlji istok nasuprot Divljem zapadu.

Mnogo mi je interesantno da razglabam klišee. Mi imamo kliše da je Balkan nekakav divlji zapad, Otomanska imperija, Frojd, tu su braća Rajt i avion, a sve se to dešava u isto vreme. Ponekad se ljudi čak i preklope. Hteo sam da pomognem da to razbijemo. 

Kada istražuješ neku istorijsku temu i otkrivaš šta se zaista desilo, otkriješ da je istina puno neverovatnija i interesantnija nego mit. Zanimljivo je i da povremeno ispada da su klišei nametnuti “od spolja”. Na primer, bilo je puno Indijanaca koji su bili kauboji, a navodno, čak četvrtina kauboja bili su crnci. Mi to nikada ne vidimo u filmovima.

Ideja za “Prašinu” pojavila se prvo vizuelno, kada sam primetio koliko slično izgledaju komite i revolucionari Panča Vilje. Brade, konji, sve je veoma slično, sve se dešava, otprilike, u isto vreme. Dobro, sombrero je jedna velika razlika. 

Interesantno je koliko je taj imidž putovao, a nezavisno se stvorio na jednom i na drugom mestu. To mi je dalo ideju da ih dovedem u situaciju da se poklope. Ostatak je bio pričanje priče: šta će biti ako ovo dovedeš do kraja.

Ponekad ste predstavljeni kao makedonski, ponekad kao američki reditelj. Kako se postavljate prema nacionalnim kategorizacijama? 

Ja sam reditelj koji je dobar ili loš, sasvim je svejedno u koju fioku to spada. 

Mislim da je to insistiranje na nacionalnosti, posebno po festivalima, implicitni rasizam, koji puno ljudi veoma dobro koristi. Ja se već 25 godina, a možda i duže, nosim sa time što kao predstavljam “makedonski proizvod”. To je, u jednu ruku, veoma lepo, u drugu ruku je tovar. 

U nekom časopisu u Japanu izašla je kritika jednog mog filma, pa mapa na kojoj je zaokruženo mesto gde je Makedonija. Pored je bilo napisano kako se to izgovara, pa su još stavili fotografiju iz Makedonije. Dakle, ja imam obavezu prema gledaocu i čitaocu u Japanu, a i prema našim ljudima, koji očekuju da ja treba da ih “predstavim”. 

Ja se trudim ni sebe da ne predstavljam, a kamoli nekog drugog. To je jedna vrlo interesantna dihotomija: u jednu ruku, kada moj film gledaju u Brazilu, Kini i Evropi, očigledno zbog tog malog parčeta umetnosti imaju pozitivno mišljenje o našoj kulturi. 

Kod nas ima ljudi kojima je to lepo, ali se ljute zato što su predstavljeni kako žive na selu, autobus je polupan, mi smo siromašni i to je sramota. To ništa ne kaže o filmu, nego o vrednosnom sistemu. Oni se bave siromaštvom, a ne bave se time što u filmu postoje ljudi koji imaju vrlo jake moralne stavove, što je važnije nego koliko ovaca imaš. 

Meni nije bila namera da prebrojavam ovce, ali Makedonci su to tako shvatili, i često ima onih koji kažu da bi više voleli da pred gostima budu u nedeljnom odelu. Oni bi da film bude reklama, ali to je onda socrealizam i skoro nikada ne može da ispadne dobar film.

Fotografija: Lična arhiva Milča Mančevskog.

Zašto niste omiljeni lik među kulturnim i političkim establišmentom u Severnoj Makedoniji?

Zato što im uvek kažem šta mislim. Prethodna vlada je tražila da ih eksplicitno podržim. Ja sam podržavao one stvari za koje sam mislio da su dobre i nisam podržavao ono što mi se ne sviđa. Jednostavno, davao sam svoje mišljenje.

Ipak, više niste na crnoj listi. 

Da, za sada! Radi se tome da je prethodna vlada počela da traži sve veću eksplicitnu podršku javnih ličnosti, a onda su “Majke” (2010) doživeli kao kritiku partije. To je samo odraz njihove paranoje, jer film nije bio ni o jednoj partiji. Mislim da ih je naprosto isprovocirala mučnina koju taj film stvara. 

Treće, ponuđeno mi je da radim konkretan film, o Klimentu, Naumu, Ćirilu i Metodiju, što sam odbio. Ja volim istoriju, ali ne volim nekritično obrađivanje mitova. Ovo bi verovatno zahtevalo takav pristup. Ja radim po sopstvenim pričama, a ovo je trebalo da prati neku nit koju su političari zamislili.

Često radite sa mitovima.

Meni su interesantni istorija, legende, bajke. To mi je ostalo iz detinjstva, iz perioda kad čitaš avanturističke filmove i stripove.

Sećam se da mi je teča bio doneo, valjda iz Beograda, neko staro izdanje kaubojskih bajki. Međutim, ja skoro nikad ne radim iz namere, nego po sluhu i ukusu. Kada postoji neki simbol, ostavljam gledaocima da kažu koje je objašnjenje simbola. 

“Majke”, “Bikini Moon” i “Vrba” nisu namerno ženski filmovi. Meni su žene uvek bogati i snažni likovi, snažni čak i fizički kad treba. Žene su mi jednostavno interesantnije za narativnu umetnost. 

Isto tako, u “Vrbi” i drugim filmovima imamo, s jedne strane mit, sa druge naturalizam, kao kontrapunkt. Zanimljivo mi je da gledam kako se te dve stvari odbijaju jedna o drugu: eho, preslikavanje i međusobno dopunjavanje. Dosadno mi je da radim samo jednu priču. 

U “Vrbi” imamo priču iz 17. veka koja počinje arhetipski, poprilično linearno i jednostavno. Kako priča teče, tako se komplikuje: idemo napred u budućnost (eng. flashforward) i nazad u prošlost (flashback). Komplikuju se i odnosi među ljudima – i verovatno su međuljudski odnosi danas komplikovaniji nego što su bili pre 600 ili 1.000 godina.

Kako razumete to što nacionalni mit na Balkanu još ima toliku težinu?

Sve nacije imaju svoje mitove, samo je pitanje da li su spremni da ubiju za nacionalni mit ili da li ga koriste kad ubijaju iz drugih razloga, recimo za nekretninu. 

Mislim da čim pre počnemo da se na pošten način bavimo današnjicom, tim bolje. Mitovi neće da nestanu, lepo je imati ih kao priče, čak kao deo svog identiteta, ali mislim da to ne sme da bude centralni deo identiteta. Bitno je da li si čovek i kakav. 

Ja se nadam da se tenzije na Balkanu prevazilaze i da se ljudi, u jednu ruku, više bave bread and butter issues, u drugu ruku, kriminalom i borbom protiv kriminala. Niko nije imun ni na jedno ni na drugo. 

Kada gledate sa distance od 25 godina i nekoliko filmova iza sebe, možete li da razumete zašto je “Pre kiše” imao toliki uspeh?

Apsolutno pojma nemam. Veoma često se to pitam, pogotovo sretnem ljude koji govore koliko im je značio film, a bukvalno su iz različitih kultura… Jedna gospođa iz Brazila bila je u Evropi, pa je došla u Skoplje da me sretne, jer joj je film puno značio. Pre dve nedelje sam na Tajlandu sreo drugu gospođu, koja je antropolog, a koja kaže kao joj je “Pre kiše” promenio život kada je imala 16 godina.

Mislim da se sa ovim filmom ne radi o tome da se nekome jako dopao ili da je bio jako uspešan. Radi se o tome da je svim tim ljudima “Pre kiše” nešto jako emotivno uradio.

Ja ne znam šta je to i drago mi je što ne znam, jer kad bih znao, verovatno bih zloupotrebljavao.

Možda se radi o tome da je pravljenje tog filma bilo nabijeno jakom energijom. Tada se poklopilo nekoliko stvari: emotivno vraćanje kući, jer sam ja tada već bio otišao u SAD na studije, pa sam u Makedoniju došao da radim film kao stranac. 

Produkcijski je bilo teško, jer niko od producenata osim Sajmona Perija nije stvarno verovao u taj film. Producenti su zabušavali, mnogi su odbili film, svakodnevno se vodila bitka kako da se doradi neka scena, često se dešavalo da otkrijem da su mi neku scenu obrisali iz plana snimanja, jer je producent mislio da nema dovoljno vremena. 

Verovatno se bitka da se taj film uopšte desi ugradila u njega, pa ljudi osete tu grozničavu ljubav. Ja sam i tada, kao i sada, sve uradio po sluhu i ukusu, potpuno intuitivno. I ne znam kako to radi, ali izgleda da radi.

Naslovna fotografija: Arhiva Milče Mančevskog.