Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 17. februara 2008, znatnija pažnja je bila posvećena većinskom albanskom stanovništvu. Sa između 7 i 12 odsto populacije koja je sastavljena od etničkih manjina (izvori se razlikuju u procenama, jer su Srbi i Romi delimično bojkotovali poslednji popis stanovništva 2011.), plavo-žuta zastava nove države je simbolično obuhvatila šest zvezdica — od kojih svaka predstavlja jednu manjinsku zajednicu ili manjinske zajednice; Kosovo je trebalo da postane multietnička država, sa značajnijim pravima za nevećinske zajednice.

Jedna od zvezdica na kosovskoj zastavi predstavlja bošnjačku zajednicu koja je, prema popisu stanovništva iz 2011, druga po veličini nevećinska zajednica na Kosovu sa više od 27.000 pripadnika, ili 1,6 procenata sveukupnog stanovništva. Međutim, procenjuje se da više od 3.000 Bošnjaka živi u Severnoj Mitrovici, gde popis nije sproveden.

Kao deo napora da se obezbede prava za nevećinske zajednice, novi ustav garantuje političko zastupništvo za njihove predstavnike.  Od ukupno 120 mesta u skupštini, 20 je rezervisano za nevećinske etničke grupe; ova mesta se alociraju u odnosu na relativnu većinu datih populacija. Srpskim predstavnicima je garantovano 10 mesta, 4 Romima, Aškalijama i Egipćanima, 3 Bošnjacima, 2 Turcima i jedno mesto je namenjeno predstavniku Goranaca.

Član 96 Ustava Kosova propisuje i udeo vlasti za zajednice u državnim izvršnim telima, dok je Vlada Kosova obavezna da ima takav sastav koji će obuhvatiti manjinske partije.

Međutim, uprkos zajemčenom zastupništvu u kosovskim institucijama, bošnjačka zajednica se suočava sa različitim poteškoćama u Republici Kosovo i retko kada uspeva da dospe u mejnstrim debate o važnim pitanjima. K2.0 se sastalo sa dvoje poslanika iz bošnjačke zajednice kako bi s njima diskutovalo o nedostacima i izazovima koji su deo političkog života na Kosovu.

Podeljeni u vlasti

Bošnjačka zajednica na Kosovu je od 1999. stalno imala svoje predstavnike u najvišim državnim institucijama, gde ju je predstavljala Koalicija VAKAT, što je koalicija sastavljena od triju političkih partija. Međutim, VAKAT je odnedavno snažno osporavan od strane najnovije stranke koja je nastala u bošnjačkoj zajednici, Nova demokratska stranka (NDS), koja je osnovana 2009. godine.

Predsednica NDS-a, Emilija Redžepi je osvojila poslaničko mesto u Skupštini Kosova na izborima 2014. Ona je prva Bošnjakinja koja nije član Vakta, a koja je uspela da osvoji poslanički mandat. Ona je izjavila za K2.0 da su tu partiju osnovali Bošnjaci na Kosovu koji su bili nezadovoljni načinom na koji ih ova koalicija predstavlja. “Mi smo na politiku posmatrali na drugačije načine, ne poput Vakta koji je samo video ličnu korist i nije radio za bošnjačku zajednicu”, kaže Redžepi.

Emilija Redžepi je deo rastućeg pokreta kosovskih Bošnjaka koji su nezadovoljni načinom na koji su politički predstavljeni. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Upravo je ovo nezadovoljstvo prema Vaktu, makar prema rečima Redžepijeve, rezultiralo uspehom NDS-a na izborima 2014. Partija, na čijem je  čelu, trenutno ima mandat zamenika gradonačelnika za zajednice u Prizrenu — što je grad u kom je bošnjačka zajednica druga po brojnosti, čineći 10 odsto sveukupne populacije.

Prema mišljenju Redžepijeve, VAKAT nije uspeo da osnaži bošnjačku zajednicu, kako u Skupštini Kosova, tako ni u parlamentarnoj grupi koja je sastavljena od poslanika iz nevećinskih zajednica koji su poznati kao “6+”. Grupa 6+ se sastoji iz dvoje bošnjačkih poslanika (Ćerima Bajramija i Dude Balje iz Vakta), dvoje turskih poslanika, jednog poslanika Aškalija i jednog poslanika Roma.

“U grupi 6+ se sve radi u korist turske zajednice, uprkos činjenici da postoje dva bošnjačka poslanika”, objašnjava Redžepijeva.

Međutim, jedan od dvoje poslanika u grupi, Ćerim Bajrami, tvrdi da snaga turske zajednice i položaj nevećinskih zajednice ne zavise samo od internih činilaca.

“Republika Turska je jaka država i stalno je podržavala Kosovo”, kaže Bajrami. “Zahvaljujući ovoj podršci, turska zajednica [na Kosovu] je imala više moći u kosovskoj politici.”

Ćerim Bajrami smatra da je podrška moćnijih država — što je nešto što nedostaje bošnjačkoj zajednici — pomogla manjinskim grupama da postanu snažnije na Kosovu. Fotografija: Kristina Mari / K2.0.

Za razliku od drugih zajednica na Kosovu, koje mogu dobiti podršku moćnih država da bi unapredile svoja politička prava u ovoj republici, bošnjački predstavnici su Kosovo proglasili svojom jedinom državom — delimično zbog toga što je podrška Bosne i Hercegovine (BiH) odsutna godinama. “Bosna je domovina za obrazovanje,  kulturu, istoriju i tradiciju — ali je naša država rođenja Kosovo”, kaže Bajrami.

Pored Srbije, BiH je i dalje jedina država na Zapadnom Balkanu koja ne priznaje Kosovo. Napeti odnosi dveju zemalja, uključujući strogi vizni režim, imali su znatan uticaj na bošnjačku zajednicu Kosova.

“Moj brat živi u Bosni. Poslednji put da sam tamo bio je bilo 2012. i trebala mi je viza”, objašnjava Bajrami. “Nama je teže da dobijemo vizu za Bosnu, nego da putujemo u Kanadu ili Australiju.”

Njegova politička protivnica, Redžepija, ide još dalje od toga, pozdavljajući odluku kosovskih vlasti da primene mere viznog reciprociteta sa Bosnom i Hercegovinom 2014, iako smatra da bi “Kosovo trebalo da bude otvoreno za saradnju sa regionom”.

Neispunjena obećanja

Ovaj manjak podrške iz BiH često vodi u oslanjanje na političare kosovskih Albanaca, zbog kojih su predstavnici bošnjačke zajednice često zanemareni i nad njima isti i dominiraju. “Koliko mogu da vidim, albanska većina često smatra da su glasovi devetoro poslanika — grupe 6+ i troje drugih poslanika iz [nesrpskih] nevećinskih zajednica [predstavnik Goranaca se nalazi u parlamentarnoj grupi Srpske liste] — obezbeđeni, a oni uvek prave te kalkulacije”, kaže Bajrami.

Redžepijeva u Skupštini Kosova sedi kao deo najveće parlamentarne grupe, Demokratske partije Kosova (PDK), ali insistira na stanovištu da povezanost sa tom strankom nije uticala na njenu nezavisnost. “Glasala sam čak i protiv premijera Republike Kosovo”, insistira ona. “Imam sopstveni stav i niko ne može da se meša u to.”

Međutim, bošnjački političari su povremeno, naizgled, imali manje moći da promene stvari na terenu, za razliku od njihovih turskih i srpskih kolega, imajući u vidu da su obećanja kosovskih institucija data bošnjačkoj zajednici često bila neispunjena.

Glavni politički cilj bošnjačkih stranaka, kako Vakta tako i NDS-a, jeste da se formira Opština Rečane, u blizini Prizrena. Kosovo je prošlo kroz proces decentralizacije, prenoseći i delegirajući određena ovlašćenja od centralnih institucija na lokalne, dok će mnoge politike za donošenje odluka takođe vremenom biti prenesene na lokalnu samoupravu.

Osnivanje Opštine Rečane, koja bi na kraju dobila ova ovlašćenja, jeste dugogodišnje obećanje vodećih političkih figura Kosova. Mnogi Bošnjaci smatraju da bi ovakav potez omogućio njihov samostalni razvoj. Redžepijeva je prošlog meseca objavila fotografiju na Fejsbuku, na kojoj se rukuje sa premijerom Kosova Isom Mustafom, sa porukom u kojoj tvrdi da je “dobila javnu podršku za Opštinu Rečane”.

Po mišljenju Bajramija, formiranje Opštine Rečane ne bi bilo u interesu njegove zajednice. “Ako prođete pored Župe, gde se planira osnivanje Opštine Rečane, postoji drastična šteta naneta životnoj okolini ovog prelepog regiona, a ovde postoje brojna mesta prirodne lepote”, objašnjava on. “Moramo da zaštitimo ovaj prelepi deo države za celo Kosovo, ne samo za bošnjačku zajednicu.”

Međutim, važnost toga da se od Rečana napravi opština leži i u povećanju nadležnosti u sistemu obrazovanja, gde Bajrami vidi veliki potencijal i ponosi se postignućima u ovoj oblasti. “Od prvih osnovnih škola do ogranaka Univerziteta u Prištini i Univerziteta u Prizrenu koji koriste bosanski jezik, imamo 500 do 600 nastavnika i profesora”, otkriva on.

Bajrami ističe da je, iako je bosanski jezik omogućio otvaranje novih radnih mesta u ovoj oblasti, generalno gledano, stepen zaposlenosti Bošnjaka u javnom sektoru vrlo nizak, pa je tako VAKAT često zahtevao dodatna sredstva kako bi se pomoglo u iznalaženju prilika za zapošljavanje. Neuspeh u pružanju ovih mogućnosti je doveo do toga da Bošnjaci napuštaju Kosovo; prema izveštaju OEBS-a iz 2010, pod nazivom “Profili kosovskih zajednica”, veliki broj pripadnika bošnjačke zajednice je migrirao u države Zapadne Evrope, kao i u BiH, Crnu Goru i Srbiju.

U suočavanju sa izazovima poput ovog, politički predstavnici bošnjačke zajednice se često osećaju izolovano, bez bilo kakve podrške iz BiH. Kako je Redžepijeva kazala, “imali smo više institucionalne podrške iz Sandžaka [južnog regiona Srbije koji ima veliku bošnjačku populaciju] nego od države Bosne”. Oni traže još pomoći i podrške od države koju doživljavaju kao svoju — Kosovo. “Bosna nam je bliska, ali nije naša domovina”, kaže Redžepijeva. “Naša država je Kosovo i mi se osećamo građanima Kosova.”K

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.