Grad je grad tek onda kada i grešnik i vernik hodaju njegovim kaldrmisanim ulicama. Kreću se iz suprotstavljenih pravaca, pozdravljaju jedan drugog. Dok to čine, jedan kod drugog prepoznaju nešto poznato u licu. “Možda ste”, grmeo je Grad kroz svoje uske ulice, “sve ovo vreme hodali koracima onog drugog.”
“Nema šanse”, reče vernik, “kako se usuđuješ da me porediš sa tom odvratnom propalicom? On je prokockao sve sudbine, ganjajući sreću ka nebu. Popio je sve svoje tuge, a svoje voljene je udavio. Lagao je o istini u ljudima, krao od lopova i varao samog Đavola. Čak kažu da je ubio čoveka, samo da bi ga gledao kako krvari! Ja nisam kao to čudovište.”
A grešnik, takođe, nije bio srećan. “Kako možete da pomislite da smo ravnopravni?” rekao je, “neka crni vetar prekrije vašu kaldrmu.” Za čoveka koji je uobličen kao lopta, koji pati od najtežeg pada, bol postaje nepodnošljiva kada se drugi goste njegovim nesrećama i podsećaju ga na savršenstvo drugih. Velikom padu ne trebaju podsetnici.
A Grad, kao grad, o svemu tome priča. Vernik greši, zaslepljen stalnim molitvama. Grešnik veruje da povremeno dobro delo može da mu obezbedi dodatne poene koji su potrebni da se dosegne to posebno mesto. Isto mesto za koje je vernik napustio sve i svakoga u svom nastojanju. Prokockao je svoje sudbine da bi ga dosegao, ipak ono je i dalje van dometa.
“Prosto nije tako”, reče grešnik, a vernik se odmah saglasi s njim da ništa ne može njihove suprotstavljene prirode da zbliži sem ovog vrlo ujedinjenog neslaganja.
“Istina”, odgovori grad, “ništa vas ne veže, sem iscrpljujućih strasti kojima se vodite u životu.”
A Grad kao grad — zna sve. Jer, upravo su uzane ulice uobličavale obojicu, da potraže iskupljenje, da koračaju istim koracima u suprotnim smerovima, kao dve slike na suprotnim stranama ogledala.
A u svojim nastojanjima — i grešnim i posvećenim — oni zaboravljaju i sve napuštaju, zaslepljeni svojom strašću zbog svojih opsesija. Grad koji je zaista grad od vas napravi i grešnika i vernika.
Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha).