Reka je tekla kroz njegov krevet, ali nije bila ista kao ranije.

Bejaše neko vreme, pre mnogo godina, kada je Reka bila mlađa, u vreme kada su titani, božanstva i smrtnici zajedno tumarali zemljom, kada je i ona sama posedovala brojne vrste čarobnih moći.

Bejaše to vreme kada je Reka bila dom mnogih čarobnih bića, dok bi protok njene vode proizvodio melodije koje su bile tako hipnotišuće da se govorkalo da je to bio pravi razlog produžene dremke Uspavane lepotice. Sada samo skromni mlaz prolazi kroz nekada veličanstveno korito Reke. Ipak, u danima kada voda nije toliko tamna, i dalje možete da vidite svoj odraz u njoj.

Uh, bejaše vreme kada bi najlepši smrtnik bio začaran tako jasnim odrazom, tako verodostojnim, da su čitave generacije mladih pretvarane u prelepe cvetove.

Narcis, Ruža, Liljan, Ljubičica — sve žrtve reflektivnih čarolija Reke. Sada ih sve možete naći u jednom od brojnih bašti Prizrena, kao u nekom sanatorijumu, sa svojom lepotom i jedva sećajući se života koji su nekada imali. Ali zatim, životu lepote nije mnogo stalo do takvih odvraćanja.

I dok se stara Reka prisećala i razmišlja o svojoj staroj slavi, njenim obalama, prvi put posle mnogo vremena, prišla je jedna devojka, oči su joj se zaglavile za ekran telefona. Reka bejaše srećna.

“Konačno”, izustila je, “neko koga vredi začarati”. Bio je to fin dan za preobražaj. Sunce je obojilo debele senke na poplavne zidove Keja. Blagi povetarac raširio je miris sveže posečene trave. Rečno kamenje je počelo da pravi simfoniju koja se nije mogla čuti još otkako je onaj novi klub pored počeo da pušta glasnu muziku.

Nara je sedela pored rečnog korika. Skinula je cipele i okvasila svoje gole noge. Vetar joj je lepršao kosu i pretvorio je u jato crnih orlova koji beže. Jednu svoju ruku je položila na pod, ispravila svoja leđa i — baš kako je Reka bila sigurna da će ova pogledati vodu da vidi svoj odraz — ona je podigla svoju drugu ruku sa telefonom. Pogledala je svetleći ekran i u njemu pronašla svoj odraz.

“Nije fer”, pomisli Reka, “ovo nisu pravila igre”. Ipak, Ekran je samo stajao tu i snimao iz visokog ugla. Malo po malo, piksel po piksel, Nara je polako uranjala i otpremila sebe na ekran, dok je njeno postojanje polako brisano iz fizičke ravni.

I Reka je žalila zbog kraja svoje stare magije, dok sve što je ostalo od Nare ne postade njen odraz na ekranu, nekoliko heštegova i novokreirani emodži za novonastali cvet Nare.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha).