Nakon što se početkom 1972. godine vratio kući sa hadža, Ibrahim Hoti se razboleo, ali se vrlo brzo oporavio. Nije ni slutio da je na Kosovo doneo Variolu veru, virus velikih boginja, verovatno se zarazivši u Iraku, pri povratku iz Saudijske Arabije. Ova bolest — koje u Jugoslaviji nije bilo 40 godina — zahvatila je prvo njegovo selo, a zatim i celo Kosovo, te je na kraju poharala centralnu Srbiju zajedno sa Beogradom.

Čim je prizrenski lekar Durmiš Celina (jedan od prvih lekara albanske nacionalnosti u SFRJ) identifikovao bolest, vlasti su krenule u akciju suzbijanja epidemije. U naredna dva meseca, tj. do trenutka kada je saopšteno da je bolest iskorenjena, zaraženo je 175 ljudi, dok je 35 umrlo — od kojih većina na Kosovu.

Epidemija je skoro iščezla iz svesti kosovske javnosti, dok je u ostatku Jugoslavije sećanje na nju u život održao kultni film “Variola vera” iz 1982. godine. Inspirisan Kamijevim romanom “Kuga”, ovaj filmski klasik cinično obrušen na jugoslovensko društvo prati radnike i pacijente Opšte bolnice Beograd koji su u jeku zaraze 1972. godine bili pod karantinom.

Kosovska premijera dokumentarnog filma Mladena Kovačevića “Još jedno proleće” zakazana za ovogodišnje izdanje DokuFesta biće sjajna prilika da se publika na Kosovu podseti na lokalnu epidemiju velikih boginja. Putem arhivskih snimaka iz tog perioda, a uz naraciju Zorana Radovanovića koji je 1972. godine bio mladi lekar na čelu karantina, film prati tok širenja virusa kao i delovanje jugoslovenskog zdravstva u pravcu identifikacije i suzbijanja zaraze.

Mimo pripovedačke strukture naslonjene na žanr policijskog procedurala, ali i na medicinski triler, napetost pri gledanju proizvodi nadasve preteći saundtrek apostrofiran usporenjima slike. Film je vizuelno prošaran raznim prilozima o epidemiji uzetim iz jugoslovenskih dnevnika, što mu daje jednu antropološku, a ponekad i komičnu dimenziju.

Jugoslovenske vlasti su u svrhu suzbijanja epidemije vrlo brzo uspele da obezbede pomoć sa obe strane Gvozdene zavese. U zemlju su pristigli međunarodni lekarski timovi koji su potpomogli sprovođenje mera karantina i masovne imunizacije — pri čemu je za nekoliko nedelja vakcinu primilo gotovo 18 miliona građana. Teško je ne primetiti razlike između epidemije velikih boginja i pandemije kovida 19, s obzirom na to da je ova druga bila obeležena uzdržavanjem od imunizacije, nepoverenjem prema medicinskoj ekspertizi te labavim epidemiološkim merama.

Kovačevićev film “Još jedno proleće” premijerno je prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima u maju 2022, dok je regionalnu premijeru doživeo nekoliko meseci kasnije na Sarajevskom filmskom festivalu. Uoči kosovske premijere filma K2.0 je sa rediteljem Mladenom Kovačevićem razgovarao o Varioli veri, kao i o tome šta ga je navelo da snimi film te kako je pročešljavao arhive u Beogradu i Prištini.

“Još jedno proleće” gledaoce će automatski podsetiti na pandemiju kovida. Kako je kovid uticao na snimanje vašeg filma?

Da se nije dogodila pandemija kovida, film „Još jedno proleće“ nikada ne bi ni nastao. Ne samo što je inspiracija u slučaju ovog filma očigledna… Početkom 2020. godine, posle festivala u Roterdamu, posle premijere mog prethodnog filma krenuo sam da planiram snimanje narednog, koji je trebalo da se snima u Srbiji i nekoliko drugih zemalja. I kako je krenula pandemija, shvatili smo da bi takvo snimanje bilo previše komplikovano, praktično nemoguće, uz karantine, restrikcije putovanja i druge epidemiološke mere koje su bile najstrože na početku. 

Kako tada nismo znali koliko će takve mere da traju, počeo sam da razmišljam o logistički jednostavnijem filmu, ali pre svega o filmu koji bi bio tematski relevantan za taj trenutak u kom smo se našli. Naši životi su se promenili naglo, bez najave, sve se okrenulo naglavačke i mnoge teme su odjednom delovale banalno. Tako se pojavila ideja za film o jugoslovenskoj epidemiji Variole iz 1972. godine.  

Godine 1972. i epidemije mnogi u Srbiji sećaju se kao momenta međunarodne solidarnosti, ali i kompetentnosti nadležnih organa. Da li ste istraživanjem epidemije velikih boginja stekli uvid u pandemiju kovida iz nekog drugog rakursa?

Vrlo prirodno, svaki razgovor o ovom filmu neminovno vodi ka poređenju sa kovid-pandemijom, poređenju dve vrlo različite bolesti, ili dve vakcine, što je vrlo nezahvalno. Na primer, vakcina protiv Variole je bila u upotrebi više od sto godina te 1972. Iako daleko opasnija, sa mnogo više nuspojava nego moderne vakcine, bila je i dokazano efikasna i štitila je od stravične bolesti od koje svaki peti bolesnik umre u teškim mukama, a oni koji prežive često su obogaljeni za ceo život.

U tom smislu nezgodno je praviti direktne paralele između ove dve epidemije koje bi inspirisale uvide u pandemiju kovida, ali se možda mogu porediti načini funkcionisanja institucija, države, i reakcije društva tada i sada. Za razliku od onog vremena, ljudi danas ne veruju državi, ne veruju institucijama. Danas smo u svakoj sferi života okruženi odlukama države koje su uslovljene rejtinzima, profitom, korupcijom, kriminalom, pa prosečan građanin sumnja i u ono što su naučne činjenice. Mnogi nauku poistovećuju sa korumpiranim državama. I taj problem nije samo naš, lokalni, balkanski, već globalni, civilizacijski. Ljudi su izgubili poverenje u institucije, u državu, i istinu traže negde drugo.

I naravno, internet je tu kao plodno tlo da sumnje u institucije, u nauku, poprime sumanute oblike. To zaista ima trajne posledice po našu civilizaciju, gde je atmosfera jedinstva, solidarnosti, stručnosti, kakvu smo imali u Jugoslaviji 1972. godine, praktično nezamisliva. 

Film se gotovo u potpunosti sastoji od arhivskog materijala iz tog perioda. Recite nam nešto više o procesu pronalaženja arhiva.

Proces pronalaženja arhiva može da bude dug i mukotrpan, ali u slučaju ovog filma bio je daleko jednostavniji nego što deluje. Najveći deo materijala pronašli smo u filmskom arhivu Radio televizije Srbije (RTS). Tako je RTS postao i koproducent filma, time što nam je ustupio arhive. Ti arhivski snimci stajali su 50 godina i prvi put su skenirani sa filmskih traka baš za potrebe ovog filma. 

Drugi izvori bili su Filmske novosti, Zastava film i Televizija Kosovo. Pošto je epidemija Variole bio jedinstven događaj koji je bio daleko od rutinskih snimanja dnevnih aktuelnosti, ili reportaža, sve u vezi sa epidemijom bilo je precizno zavedeno u katalozima televizijskih arhiva. Bilo je teže pronaći materijale iz tog perioda koji nisu direktno povezani sa scenama epidemije, jer nije bilo ni tako očigledno kako bi se takvi materijali tražili, sem da se pažljivo pretražuje sve što je u katalozima bilo zavedeno u tom vremenskom periodu, i gde se pominju lokacije koje se u priči pojavljuju. 

Malo po malo, koristeći apstrakte u katalozima, naravno uz pomoć kolega sa televizija, uspeli smo da u nekoliko meseci lociramo brzo sve što nam je potrebno. Na kraju, pored prizora epidemije, korišćeni su materijali snimljeni za putopisne reportaže, za priloge iz dnevnika i slično.

I sve to da bi se ispričala ova kompleksna priča, gde jedan veliki deo ima formu policijskog procedurala, pre nego što je Variola u zemlji otkrivena, gde protagonisti pokušavaju da raspletu šta se dogodilo, a drugi deo kada se protagonisti uključuju u borbu sa epidemijom podseća na medicinski triler. Materijali su prilagođeni, reinterpretirani, da se uklope u formu ovakvog filma.

Narator filma je Zoran Radovanović, koji je 1972. godine bio jedan mladi lekar uključen u suzbijanje epidemije. Nekoliko godina pre nego što se pojavio kovid, dr Radovanović je objavio knjigu o pojavi velikih boginja. Kakvu je on ulogu odigrao u proizvodnji filma?

Knjiga profesora Radovanovića poslužila je kao glavni izvor informacija za film i pošto je on i jedan od protagonista događaja iz ‘72. godine, prirodno je preuzeo ulogu naratora u filmu. Sedeli smo u studiju nedelju dana i razgovarali, a priču gradimo njegovim sećanjima, kroz njegove intimne reminiscencije. I sam arhivski materijal je tretiran sa namerom da podseća na sećanja, da se uklopi u ritam njegovih misli. Tu prvenstveno mislim na usporenja slike koje ujedno pojačava preteći ton koji reflektuje opasnost od bolesti koja se širi zemljom. 

Profesor Radovanović bio je dosta prisutan u medijima tokom pandemije kovida, bio je veoma kritičan prema odlukama srpskih vlasti. I bilo je jako uzbudljivo slušati njega, našeg verovatno najiskusnijeg epidemiologa, kome se ljudi okreću da čuju istinu, kako priča o epidemiji Variole koja se dogodila 50 godina ranija, na početku njegove karijere. Bez profesora Radovanovića ne bi bilo ovog filma.

U filmu ima više uznemirujućih scena kao što su kadrovi ljudi u bolovima koji su prouzrokovani groznim ranama od boginja. Kako ste došli na ideju da iskoristite te snimke?

Uvek postoje etičke dileme i ove odluke nisu lake. Ali, jedino uz eksplicitne prizore i potresan emotivni odnos između naracije i slike, ovakav film može da približi doživljaj zastrašujuće prirode Variole. I jedino tako značaj poduhvata da se suzbije epidemija u Jugoslaviji i da se takva strašna bolest iskoreni, postaje očigledan, neupitan.

Nakon što je izbila pandemija kovida, srpski mediji su za razliku od kosovskih često pominjali 1972. godinu. Iako se pojavila na Kosovu, gde je najviše ljudi bilo zaraženo i umrlo, epidemija Variole skoro je iščezla iz svesti tamošnje javnosti, a mlađe generacije veoma malo toga znaju u vezi sa pomenutom zarazom. Šta je po vašem mišljenju uzrok svega toga?

Da li je tema epidemije Variole jedina koja se preskače ili se o Jugoslaviji generalno ne priča mnogo? Jer, teško mi je da pretpostavim zašto se konkretno o ovom događaju, koji je najviše pogodio Kosovo, ne priča. Epidemiju su otkrili kosovski lekari i kosovski medicinski radnici su herojski izneli najveći deo tereta borbe sa tako strašnom bolešću.

A zašto je u Srbiji to tema na koju se vraćamo i van konteksta ove poslednje pandemije? Pa, moguć odgovor je film Gorana Markovića “Variola vera” koji je jedan od najznačajnijih, najpopularnijih filmova naše kinematografije, koji se ne zaboravlja lako, koji održava ceo događaj u kolektivnom sećanju.

Drugi razlog je verovatno nerešiv sukob u srpskoj politici, gde odnos prema Jugoslaviji donekle definiše dve strane tog sukoba. Neki Jugoslaviju vide kao jedno bolje društvo, danas skoro nedostižno, a neki Jugoslaviju otvoreno mrze i vide je kao uzrok svega lošeg na ovim prostorima. Priča o epidemiji Variole je i priča o jugoslovenskom društvu i, razumljivo, perspektiva se menjala. Na primer, film Gorana Markovića je kritika tadašnjeg društva, jer je i jugoslovensko društvo bilo nesavršeno, a jedna od glavnih uloga umetnika jeste da preispituju i kritikuju društvo u kome žive. 

“Još jedno proleće” će znatno doprineti negovanju lokalnog, regionalnog, a verovatno i globalnog sećanja na 1972. godinu i epidemiju velikih boginja. Da li biste nam mogli reći kako se vaš narativ razlikuje od narativa u okviru kog se Variola vera razmatra u Srbiji? U prvom redu mislim na to što neki za epidemiju okrivljuju Ibrahima Hotija (iako za to nema konkretnih dokaza, Hotija optužuju da je — u nameri da izbegne eventualne nuspojave — gazom natopljenom alkoholom pokušao da obriše vakcinu protiv velikih boginja koju je primio pre odlaska na hadž) i muslimani sa Kosova uopšte.

„Još jedno proleće“ je film koji priča zvaničnu verziju događaja, iz perspektive pouzdanog naratora. To nije polemički film niti je film sa političkom agendom. Priča je preobimna da bi cela mogla da bude ispričana u filmu, ali ja se nadam da je gledaocu očigledno ono što je meni očigledno iz razgovora sa profesorom Radovanovićem: da u zvaničnoj verziji događaja nema prebacivanja krivice na Kosovo u bilo kakvom smislu. Čak i lična odgovornost pojedinca Ibrahima Hotija nikad nije do kraja razjašnjena, pa profesor Radovanović kaže da je moguće da se Ibrahimu vakcina jednostavno nije primila.

A čak i da je odlučio u strahu od nuspojava da se ne vakciniše ili “obriše” vakcinu koja se nanosila grebanjem kože, bilo bi licemerno o tome suditi iz ovog trenutka kada se ljudi masovno protive vakcinaciji, i to vakcini koja je neuporedivo blaža od one protiv Variole, a posebno je licemerno to tumačiti kao kolektivni problem Kosova. U Jugoslaviji nije bilo Variole 40 godina i niko je nije očekivao. Čak su i lekari zaboravili kako je to izgledalo. To je sve.

To, i nesrećan splet okolnosti u kombinaciji sa promenama nekih nadležnosti u medicinskom sektoru sa države na federalne jedinice ustavom iz ’71. godine, gde se nadležni nisu još uhodali, dovelo je do tragedije. Na kraju, lekar koji je prvi identifikovao Variolu u Jugoslaviji je Durmish Celina, infektolog sa Kosova, iako je zaraženih pacijenata već bilo u beogradskim bolnicama. Reakcija celog jugoslovenskog društva bila je takva da je epidemija suzbijena u rekordnom roku i to je najbitniji aspekt ove priče na kome i profesor Radovanović najviše insistira.  

Na čemu trenutno radite?

Trenutno sam u fazi montaže filma “Počeci: Mogućnost raja” u kom se kroz nekoliko priča koje se događaju na mestu koje podseća na arhetipsku predstavu zemaljskog raja ispituje egzistencijalistička tenzija, etička dilema potrage za srećom. I pripremam snimanje filma “Korio”. To je dokumentarni esej film inspirisan dnevnikom šesnaestogodišnje devojčice iz Jugoslavije koji je pisan 1987. godine, kada su ona i njena sestra provele leto u Severnoj Koreji, u poseti ocu koji je tamo radio. Kroz dnevnik i povratak mlađe sestre u Severnu Koreju danas, “Korio” je intimno putovanje u detinjstvo i najizolovaniju zemlju na svetu.

Intervju je vođen na srpskom jeziku te je uređen radi preglednosti.

Naslovna fotografija: Insert iz filma “Još jedno proleće”. Objavljeno uz dopuštenje Filmske produkcije Horopter.