I sve to da bi se ispričala ova kompleksna priča, gde jedan veliki deo ima formu policijskog procedurala, pre nego što je Variola u zemlji otkrivena, gde protagonisti pokušavaju da raspletu šta se dogodilo, a drugi deo kada se protagonisti uključuju u borbu sa epidemijom podseća na medicinski triler. Materijali su prilagođeni, reinterpretirani, da se uklope u formu ovakvog filma.

Narator filma je Zoran Radovanović, koji je 1972. godine bio jedan mladi lekar uključen u suzbijanje epidemije. Nekoliko godina pre nego što se pojavio kovid, dr Radovanović je objavio knjigu o pojavi velikih boginja. Kakvu je on ulogu odigrao u proizvodnji filma?

Knjiga profesora Radovanovića poslužila je kao glavni izvor informacija za film i pošto je on i jedan od protagonista događaja iz ‘72. godine, prirodno je preuzeo ulogu naratora u filmu. Sedeli smo u studiju nedelju dana i razgovarali, a priču gradimo njegovim sećanjima, kroz njegove intimne reminiscencije. I sam arhivski materijal je tretiran sa namerom da podseća na sećanja, da se uklopi u ritam njegovih misli. Tu prvenstveno mislim na usporenja slike koje ujedno pojačava preteći ton koji reflektuje opasnost od bolesti koja se širi zemljom.

Profesor Radovanović bio je dosta prisutan u medijima tokom pandemije kovida, bio je veoma kritičan prema odlukama srpskih vlasti. I bilo je jako uzbudljivo slušati njega, našeg verovatno najiskusnijeg epidemiologa, kome se ljudi okreću da čuju istinu, kako priča o epidemiji Variole koja se dogodila 50 godina ranija, na početku njegove karijere. Bez profesora Radovanovića ne bi bilo ovog filma.

U filmu ima više uznemirujućih scena kao što su kadrovi ljudi u bolovima koji su prouzrokovani groznim ranama od boginja. Kako ste došli na ideju da iskoristite te snimke?

Uvek postoje etičke dileme i ove odluke nisu lake. Ali, jedino uz eksplicitne prizore i potresan emotivni odnos između naracije i slike, ovakav film može da približi doživljaj zastrašujuće prirode Variole. I jedino tako značaj poduhvata da se suzbije epidemija u Jugoslaviji i da se takva strašna bolest iskoreni, postaje očigledan, neupitan.

Nakon što je izbila pandemija kovida, srpski mediji su za razliku od kosovskih često pominjali 1972. godinu. Iako se pojavila na Kosovu, gde je najviše ljudi bilo zaraženo i umrlo, epidemija Variole skoro je iščezla iz svesti tamošnje javnosti, a mlađe generacije veoma malo toga znaju u vezi sa pomenutom zarazom. Šta je po vašem mišljenju uzrok svega toga?

Da li je tema epidemije Variole jedina koja se preskače ili se o Jugoslaviji generalno ne priča mnogo? Jer, teško mi je da pretpostavim zašto se konkretno o ovom događaju, koji je najviše pogodio Kosovo, ne priča. Epidemiju su otkrili kosovski lekari i kosovski medicinski radnici su herojski izneli najveći deo tereta borbe sa tako strašnom bolešću.

A zašto je u Srbiji to tema na koju se vraćamo i van konteksta ove poslednje pandemije? Pa, moguć odgovor je film Gorana Markovića “Variola vera” koji je jedan od najznačajnijih, najpopularnijih filmova naše kinematografije, koji se ne zaboravlja lako, koji održava ceo događaj u kolektivnom sećanju.

Mladen Kovačević: Čak su i lekari zaboravili kako je to izgledalo

Razgovor o najnovijem Kovačevićevom filmu koji se bavi izbijanjem epidemije velikih boginja na Kosovu 1972. godine.

Daniel Petrick

Mladen Kovačević: Čak su i lekari zaboravili kako je to izgledalo

Razgovor o najnovijem Kovačevićevom filmu koji se bavi izbijanjem epidemije velikih boginja na Kosovu 1972. godine.

Daniel Petrick