Zabrinuti glas moje doktorke prolamao se kroz spikerfon.

“Vodenjak vam je pukao u dva ujutru, a vi me tek sada zovete?”

“Da.”

“Dođite odmah!” rekla je i prekinula vezu.

Bilo je sedam i trideset ujutru. Moje kontrakcije su postajale sve učestalije i sve intenzivnije. Htela sam ranije da je pozovem, ali s obzirom na to da sam je tek nedavno upoznala, nisam bila sigurna kako će reagovati na to da je rano probudim.

Moja bolnička torba već je bila spakovana za termin koji je zakazan za jedan topao i prelep dan krajem maja. Međutim, tog dana je bio tek sedmi maj. Nedavni pljuskovi ostavili su za sobom vlažne puteve, teške oblake i niske temperature.

Pored bebine odeće, uredno sam složila nekoliko pari tanke čipkaste pidžame i spavaćicu. Spavaćica! Nikada ranije nisam obukla spavaćicu, ali to vam se desi kada pomešate i upoređujete spiskove iz različitih članaka na temu “Šta da spakujete za bolničku torbu”. U poslednjem trenutku, suprug mi je pomogao da spremim najudobnije i najtoplije trenerke i majice, uguravši ih u torbu.

Kretala sam se ka kolima držeći se za njega, sa dubokim uzdasima i bolom, umotana u ogrtač svoje bake. Vozeći se uzbrdo, u pravcu klinike, pevušio je melodiju portugalske pesme koju smo neprestano slušali cele nedelje. Mislili smo da je to bila predivna pesma za rađanje.

Doktorka Mirvete Aliu-Šabani (Shabani) čekala nas je u lobiju svoje klinike. Nagovestila je svom osoblju da dolazim, pa su svi oni stojali iza nje, spremni da rade. Medicinska sestra nam je pokazala gde nam je soba, dok je druga osposobila monitor za bebe čim sam legla. Čitajući sa monitora, doktorka je izrazila vidno olakšanje. Bebin otkucaj srca bio je u normali.

“Trebalo je da me zovete, bez obzira na doba dana”, rekla je dok me je pregledala. Moj grlić materice bio je proširen za sedam centimetara. Bila je impresionirana.

Imajući u vidu normalnost moje trudnoće i sveukupno dobro zdravstveno stanje, odlučila sam da se porodim prirodnim putem, bez lekova i uz najmanji mogući broj intervencija.

Tokom drugog i trećeg trimestra, spremila sam se najbolje što sam znala za predstojeći porođaj. Koliko znam, u gradu nije bilo časova o prenatalnom periodu, pa sam odgledala jedan serijal na tu temu preko interneta. Ove emisije su mi pomogle da bolje razumem fiziološki aspekt rađanja i četiri faze porođaja. Nastavila sam da treniram jogu, usredsređujući se na disanje i jačanje mišića karlice. Pohađala sam i muki desetodnevni meditativni kurs iz tradicije vipasana (Vipassana), gde sam praktikovala posmatranje disanja i promenljive prirode svih telesnih senzacija.

Iako sam bila svesna toga da je svaki porođaj jedinstven na svoj način, uživala sam u slušanju priča svojih prijateljica na tu temu, pa sam bila i jako zahvalna za njihove savete i ohrabrujuće komentare. Ovo su knjige o trudnoći koje su mi dosta pomogle: “The Womanly Art of Breastfeeding” autora La Leche League International (ovoj knjizi sam se i posle porođaja vraćala mnogo puta), “Natural Hospital Birth: The Best of Both Worlds” autorke Sintije Gabrijel (Cynthia Gabriel), kao i “Guide to Childbirth” autorke Ine Mej Geskin (Ina May Gaskin). Ova poslednja je postala moja lična biblija: duhovni pristup Ine Mej Geskin i blage metode u procesu prirodnog porođaja učinili su da poželim da se porodim u toplini svoga doma.

Međutim, s obzirom na to da porođaji kod kuće nisu bili mogući u Prištini, odlučili smo se za prirodni porođaj u privatnoj bolnici. Posetili smo nekoliko mesta pre nego što smo izabrali jednu pod nazivom Deutsche Frauenklinik (DFK).

Zgrada je bila mala, mirna i prijatna. U hodnicima nije bilo primetne gužve i haosa na koje biste inače naišli u većim bolnicama. Glavna medicinska sestra nam je pokazala porodilište: privatne spavaće sobe (sa po dva kreveta u svakoj) koje se koriste za vreme porođaja i posle njega, sobu sa najsavremenijom opremom, hirurške sale i sobe za porođaj: sve su velike i prepune prirodne svetlosti, dok je glavni komad nameštaja, to jest krevet, postavljen u sami centar.

Doktorku Šabani smo sreli u čekaonici, odmah nakon naše ture. Elegantna i samouverena, sa glatkom plavom kosom i prodornim zelenim očima, izgledala je kao glumica iz serije “Uvod u anatomiju” (Grey’s Anatomy). Njen osmeh je bio širok i topao, a stisak ruke snažan. Uvela nas je u kafeteriju, gde smo sedeli i pričali. Izvadila sam svesku i okrenula stranicu na kojoj se nalazio spisak pažljivo probranih pitanja.

Doktorka Šabani je u opuštenom maniru sedela na stolici, dok je moj suprug naručio piće. Isprva mi se svideo njen izbor mesta za sastanak. Nije stala iza nekog stola, čime se često stvara distanca između doktora i pacijenta. Nas troje smo bili ravnopravni, pili smo piće za istim stolom, pritom se međusobno upoznavajući. Bila je zainteresovana za napredak moje trudnoće. Počela sam sa pitanjem koje me je najviše brinulo: Da li se ona zalaže za prirodni porođaj?

“Da, da, s obzirom na to da se beba nalazi u odgovarajućem položaju. Mama i beba su zdravi, a ni jedno ni drugo nisu u opasnosti.” Srce mi je poskakivalo od uzbuđenja.

Dobro je poznato da doktori u privatnim bolnicama i klinikama preferiraju porođaj posredstvom carskog reza. Za to im treba manje vremena, a i skuplje je. Tokom naše potrage za odgovarajućom bolnicom, upoznali smo baš takve doktore. Kada sam jednom od njih rekla da želim prirodno da se porodim, on je odgovorio ovako: “Zašto bi se mučila? Operisao sam čak i svoju ženu. Bebu smo izvadili za 20 minuta, bez bola.”

Iako se nikada ranije nisam porodila, povremeno sam shvatala — naravno, samo u teoriji — da je bol bio facilitator: Svakom bolnom kontrakcijom, karlica se otvarala, a trudovi su odmicali. Pored toga, ‘što je manji broj intervencija, to je veća šansa za dojenje’. To je bio moto organizacije La Leche League, a ja sam stvarno htela da dojim bebu.

Doktorka Šabani me je svesrdno podržala u tom stavu. Zatim nam je ispričala sva ona pozitivna iskustva o prirodnim porođajima na ovoj klinici. Upravo je taj prirodni proces ono što je ona volela: užurbanost, odmaranje, guranje, uzbudljiv osećaj posmatranja bebe kako se pojavljuje, čudesan rad koji je žensko telo sposobno da obavi.

Blistala je dok je to izgovarala. Na moje iznenađenje, doktorka Šabani nije prihvatila prirodni porođaj samo kao fiziološki proces, već i kao dubok, osnažujuć i duhovni događaj koji zaslužuje najviši stepen strpljenja i podrške. Nastavila sam sa svojim pitanjima:

“Može li suprug da bude prisutan na porođaju?”

“Mogu li da jedem, umesto da dobijam intravenoznu terapiju?”

“Koliko se često majci daju lekovi da bi se ubrzao porođaj i koji su to lekovi?”

“Koliko često primenjuje epiziotomiju?”

“Da li bi se konsultovala sa mnom pre nego što bi mi dala lekove?”

“Koliko često podstiče porođaj i kako?”

“Da li mogu da biram položaj koji mi je najudobniji za porođaj?”

“Da li će bebu da postave na moja prsa nakon porođaja?”

“Da li će sačekati da pupčana vrpca prestane da pulsira pre nego što je preseku?”

Naš intervju je trajao duže od sat vremena, a ona je odgovorila na sva moja pitanja na podroban i odgovarajuć način. To je bio prvi put da sam osetila da sam zaista sigurna u porođaj.

To si htela

Bila sam spremna.

“Nisam spremna!” promumlala sam pre nove kontrakcije koja me je ostavila bez daha.

“Spremna si. Uspećeš!” rekla je nežno doktorka Šabani, dok je uklanjala znojavu kosu sa mog čela i mojih očiju.

“To je porođaj! To si htela.”

“Da”, rekla sam, a zatim sam zacvilela kada je kontrakcija dostigla vrhunac. “Ali, šta sam ja znala”, nasmehnula sam se na ovaj svež set znanja koje knjige nisu uspele da mi dočaraju.

Kada su me ispitivale ujutru, i ona i babica su kod mene ostavile utisak da ću, ukoliko budem podjednako napredovala kao kod kuće, uskoro biti spremna da izguram bebu.

Međutim, skoro da je nastupilo podne, a napretka skoro da nije bilo. Šetala sam se hodnicima u pratnji supruga, s mišlju da će gravitacija  da obavi svoj posao, ali mi je uskoro postalo nemoguće da hodam zbog pritiska u donjem delu leđa. Kada sam se vratila u sobu, stavila sam prostirku za jogu na pod i dočekala kontrakcije na rukama i kolenima, fokusirajući se na zvuk izdaha koji je nastajao u zadnjem delu moga grla. Podsećala sam sebe na sva pozitivna porođajna iskustva o kojima sam čitala u knjizi “Guide to Childbirth”, što mi je pomoglo da istrajem.

“Super ti ide, Renata. Samo što nije gotovo, Jolanda.” Babica je stalno izgovarala drugačije verzije moga imena kada mi se obraćala. Osećala sam da želi da me ohrabri, ali nisam mogla da se povežem s njom. Dok sam se porađala, ona je bila zainteresovana za porodičnu istoriju moga supruga, za to odakle su njegovi ujaci, gde su radili i za druge besmislice koje sam smatrala jako razdornim imajući u vidu okolnosti u kojima sam se nalazila.

Doktorka Šabani je predložila da se preselim u kupatilo i da neko vreme sedim na ve-ce šolji. Saglasila sam se sa ovim zahtevom, iako je celi doživljaj bio jako neudoban, dok je bol bivala sve jača u donjem delu leđa. Ona i moj suprug su me na smenu nagovarali da stojim uspravno. Jako bih stisnula njegovu ruku ili koleno kada bih osetila kontrakciju, a zatim bih glavu pribila uz njegov stomak kada se sve završilo. Iako su kratko trajali, periodi odmora između kontrakcija ponekad su bili kao u snu; kretali su se od sadašnjosti do daleke prošlosti. Bila sam i jedno i drugo: dete koje bi da dopuzi do krila svoje majke i žena koja se porađa.

Doktorka Šabani je održavala moj ritam, pa smo zajedno disale, a sve je delovalo kao večnost. Osećala sam se sigurno u njenoj i blizini moga supruga. To mi je pomoglo da se fokusiram. Ona je mislila da imam “predivne kontrakcije”, a ja se zaista jesam potrudila da ih tako sagledavam. Međutim, nije bilo lako pronaći lepotu u toj mučnoj boli.

Tokom meditiranja, satima sam praktikovala disanje i proživljavala telesne senzacije koje su nadolazile i odmicale, a da pritom nisam sebe osuđivala niti se mešala u doživljaje. Disanje mi je bilo kako treba, ali nisam mogla da ignorišem bol na način na koji sam mogla da ignorišem peckanje na laktu. Tu sam se stvarno razočarala.

Zatim je nastupio moj negativni stav: “Možda nisi dovoljno snažna da bi ovo radila. Premršava si i preuska da bi mogla da izguraš bebu”, čula sam to u sebi; to su bile iste reči koje sam često slušala i ignorisala dok sam bila trudna. Moj duh je posrnuo. Kontrakcije koje su usledile bile su jače i teže je bilo podneti ih. Da su ovo bili visoki okeanski talasi, ja bih im se suprotstavila kao kula od peska. Ništa od mene nije ostalo. Upravo tada, čula sam ponovo njen glas.

“Nisi ti jedina koja se porađa. I beba ulaže napore u to. Dajmo joj onoliko vremena koliko joj je potrebno. Ona radi onako kako treba, a ti obavljaš fenomenalan posao.” Osetila sam se predivno kada mi je doktorka to rekla. Na moje iznenađenje, dok sam se porađala, nijednom nisam pomislila šta beba radi u tom trenutku. Mislila sam da sam usamljena u svojoj borbi. Zamišljajući bebu, dočekala sam još jednu kontrakciju, pritom znajući da će se još malo spustiti, da će uskoro da se rodi. Na kraju, nakon još nekoliko zavijanja, sasvim sam se raširila i bila spremna da se porodim.

Doktorka Šabani me je podsetila da sam mogla da izaberem položaj koji mi je najviše odgovarao, bilo da sedim, stojim, čučim, koristim svoju prostirku za jogu ili krevet, šta god sam htela.

Nagon za guranjem naglo se pojačao. Prvo sam pokušala da ga odbacim, ali je prirodna snaga nagona bila jača od mog otpora. Moje telo je konačno preuzelo glavnu reč.

Uz svaku novu kontrakciju gurala sam sve jače i jače, pritom bivajući sve manje svesna prisustva ostalih ljudi u sobi, sem moga supruga, koji je već učestvovao u guranju sa mnom. Snažno mi je držao noge, dok sam svoje ruke postavila ispod svojih kolena, gurajući ih ka sebi u polusedećem položaju. Gurnula sam svoje noge ka njegovim rukama. On je zadržao dah i upotrebio svu svoju snagu da mi se odupre, kasnije mi je priznao.

Konačno sam se predala bolu. Celo moje biće bilo je usredsređeno na samo jednu stvar: Morala sam da izbacim ovu bebu. Bila sam iscrpljena. Doktorka Šabani mi je kazala da će mi infuzija pomoći da povratim snagu. I jeste. 

Neonatalni lekar je nervozno koračao kroz salu, dajući zabrinjavajuće komentare koji su izrečeni dovoljno glasno da bih ih čula, a u odnosu na otkucaj srca bebe dok je bila u porođajnom kanalu. Nisam bila svesna toga koliko dugo sam gurala, možda oko dva sata, a da pritom nisam uspela da se izmigoljim iz ove napete situacije. Nisam sigurna ko je prvi to spomenuo, ali ubrzo su počele da se pominju reči poput “carski rez” i “hirurška sala”.

“Vrlo si blizu, možeš ti to”, rekao je moj suprug uverljivo, premda je delovao bledo i umorno. Ne želeći da odustanem, sa velikom željom da se sve brzo završi, nisam mogla da formulišem odgovor, pa sam nastavila da guram.

Zatvorenih očiju, bila sam fokusiranija nego ikada pre, iz trenutka u trenutak, usmeravajući celokupnu energiju moga bića ka tome da izguram bebu. Babica me je hrabrila i ja sam nastavila kao da sam u transu, kao da sam zaboravila bol i vreme. Zatim, na moje iznenađenje, dok je doktorka Šabani pridržavala bebinu glavu, ja sam izvršila poslednje guranje. Cela beba, sa glavom u obliku šišarke, crvena, purpurna, topla, sa očima široko otvorenim; stavili su mi je na grudi. Sve je trajalo 12 sati.

Ako postoji ultimativni osećaj olakšanja, onda sam ga ja osetila baš u tom trenutku.

“Bože dragi!” bilo je jedino što sam mogla da izgovorim. Sačekali su da pupčana vrpca prestane da pulsira, nakon čega su mom suprugu predali makaze da je preseče.

Pokidala sam perinealne mišiće. Doktorka Šabani me je pažljivo sašila dok sam držala svog sina.

Te iste večeri, nas troje, ušuškani u bolničkom krevetu, počeli smo da gledamo Evroviziju baš nekoliko trenutaka pre nego što je portugalska pesma “Amar Pelos Dois” proglašena za pobedničku numeru. Pomalo zamućeni, ali svakako očarani, pevali smo sa Salvadorom Sobralom. “Iako sam u čudu zbog onoga što će sutra biti. Moje srce, draga moja, voleće dovoljno za mene i tebe.”

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.