Štampano nasuprot digitalnog izdanja je debata koja proždire svet časopisa. S jedne strane je osećaj dubokog intelektualnog zadovoljstva koje daje čitanje štampanog primerka u kišnom danu, a nasuprot tome je neposrednosti Interneta. Neke publikacije, ipak imaju mesta za oba izdanja, verujući u intergraciju, a ne u separaciju, te kombinujući naučno, umetničko i književno sa fotografijama ili videima, ili i jednim i drugim.

Jedan takav časopis je Tripl kenopi, njujorški onlajn časopis osnovan 2007., čije je prvo izdanje objavljeno 17. marta 2008. Časopis trenutno ima sedam stalnih članova redakcije i još 18 zaposlenih na pola radnog vremena i onih koji rade na osnovu projekata. Njihov veb-sajt ima 1,2 miliona jedinstvenih čitalaca, a svakog meseca dobije oko 35.000 pregleda stranica. Urednička direktorka Tripl kenopija Moli Klajman je tu od samih početaka, a nedavno je posetila Prištinu tokom serijala predavanja na Stacionovoj letnjoj školi.

Klajman kaže da različiti krugovi društva vide Tripl kenopi na različite načine. Na primer, umetnici ga definišu kao časopis orijentisan ka književnosti, dok pisci smatraju da se ponajviše bavi umetnošću. Ovaj onlajn časopis je često hvaljen zato što ima novi medijski pristup publikacijama, dok više inkorporiše ideale iz stare škole, uključujući izdavanje knjiga.

“Ne vidimo se kao konkurente novinskim agencijama ili blogovima, već kao drugačiji aspekt izdavačkog ekosistema”, kaže Klajman. Često razmišlja o “odnosu između oflajn i onlajn aktivnosti, te načinim na koje se projekti kreću kroz različite formate i prostore”.

U informaciono doba, kada se strpljenje ne vezuje za ponašanje na Internetu, Klajman kaže da ekipa koja radi na veb-sajtu želi da se on koristi “na isti način na koji posetite galeriju i provedete vreme ispred nekog umetničkog rada”, što znači — pažljivo ispitivanje, čitanje i uranjanje u atmosferu onako kako se to čini u galeriji.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Klajman odranije poznaje Balkan jer je u Sarajevu živela dve i po godine. Tokom njenog drugog putovanja na Kosovu, K2.0 se sreo sa njom, te smo razgovarali o časopisu, radu u raznim medijskim oblastima i najnovijem projektu u divljim delovima njujorškog Centralnog parka.

K2.0: Šta nam možete ispričati o osnivanju Tripl kenopija. Gde je ideja začeta i kakva je vaša uloga u tome?

Sve je počelo kao niz razgovora u dnevnim sobama. Tih prvih dana razmena ideja bilo nas je puno i razmatrali smo različite primere iz prošlosti ali i savremena iskustva o eksperimentima sa publikacijama koje su nas zanimale.

Tada sam živela u Sarajevu, a s obzirom na to da potičem iz Njujorka, putovala sam tamo-vamo kako bih posetila porodicu, pa sam tako učestvovala u tim nekako neobaveznim, otvorenim razgovorima. Shvatili smo da je sve više onoga što čitamo bilo na Internetu i da je svetska mreža mesto na kom smo prvi put naišli na književna i vizuelna umetnička dela, te da ista upravo tamo cirkulišu, šire se i dobijaju na važnosti.

Ipak, bili smo malo isfrustrirani zbog takvih metoda čitanja. Ako se sećate, to se desilo pre I-phona, pre bilo kakvih elektronskih čitača, pa je tako veb-dizajn bio pomalo zbrkan i pretrpan. Prvi predlog je bio da se kreira prostor koristeći medijum s kojim smo odrasli i koji smo svakako upotrebljavali svakodnevno, te da se ophodimo prema njemu kao prema materijalu — na isti način na koji su drugi umetnici i pisci u prošlosti koristili stranice knjige kao materijal.

Prvog dana sam postala članica tima urednika. Kada smo počeli, sami smo pisali naslove (smeh). Tada još nismo imali projekat, a drugom izdanju časopisa sam doprinela jednim člankom koji je bio neka vrsta izveštavačkog eseja u dužoj formi koji sam napisala u Bosni.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Ponekad može biti naporno kada počinjete nešto na osnovu entuzijazma i ideja. Kako ste se izborili na početku?

Niko od nas nije bio plaćen prvih godinu dana ili tako nešto. Veći deo ljudi koji su obrađivali časopis bili su isti oni koji su pisali za njega ili su, pak, bili bliski prijatelji ili saradnici jer nismo imali nikakav budžet. Onda, vrlo brzo, prijavili smo se da postanemo nevladina organizacija i sredili smo papire, pa smo tako prvi put dobili neka sredstva. ‘Fondacija Endi Vorhol’ mnogo nam je pomogla. Oni su nas finansirali putem fondova koji više ne postoje, ali smo sredstva dobili za ‘Arts Magazines’, pa su se stvari tako kretale nabolje kod nas. Prvu stvar koju smo uradili jeste da smo počeli da plaćamo pisce članaka. Mislili smo da je to bilo najvažnije. Tek smo kasnije počeli da plaćamo i sebi.

Mislim da je to slučaj zato što smo tada imali po 20 i kusur godina, imali smo part-tajm ili dnevne poslove koji su nas u nekoj meri zadovoljavali, ali smo više radili na osnovnom nivou i nismo imali kreativnu kontrolu koju smo priželjkivali. Časopis nam je pružio mesto na kom bismo eksperimentisali, sarađivali i stupali u kontakt sa umetnicima i piscima koji su malo poodmakli u svojim karijerama, a kojima su se ljudi divili, i blisko sarađivali s njima.

Ipak, mislim da je uspeh publikacije, održivost publikacije zasnovan, uglavnom, na posvećenosti i ozbiljnosti urednika koji su učestvovali u procesu. Od samog početka smo imali nekoliko ljudi koji su bili zainteresovani da promišljaju o tome šta znači osnovati jednu organizaciju. Oni su to videli kao svoj kreativni opit, a ne kao rad sa umetnicima i piscima. Hteli su da razmisle o tome šta znači osnovati organizaciju od nule.

Izdanja Tripl kenopija se međusobno vrlo razlikuju, jedno može da se bavi taštinom, a neko drugo neuronaukom. Možete li da nam opišete proces objavljivanja novog izdanja?

Svako izdanje časopisa se vrti oko nekog niza pitanja. Umesto nekom ključnog izraza ili teme, mi imamo oblast istraživanja, oblast koju želimo zajedno sa istražimo. Onda se urednici uključuju, pomalo istražujemo i čitamo o datoj temi i damo zadatak umetnicima, piscima, naučnicima, ljudima iz različitih oblasti, da se pozabave nekom temom. Sa svakom osobom, od samog početka, sve počinje kao razgovor između nas i potencijalnog saradnika.

Ljudi nam ne šalju neki gotovi rad, završeni pisani rad. Umesto toga, mi s njima vodimo razgovor. Kada je reč o umetnicima, razvijamo vizuelni umetnički rad koji se specifičan za časopis. Kada pričamo o piscima, mi objavljujemo pesničke i književne radove. Isto tako, objavljujemo radove istraživača, pisaca i naučnika koji duže vreme rade na knjizi ili velikom istraživačkom radu. Mi proizvodimo ovu vrstu multimedijskih eseja, eseja u dužoj formi koji obuhvataju mnogo materijala iz primarnih izvora.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Ima li Tripl kenopi neku specifičnu publiku i da li postoji deo društva koji posebno voli da vas čita?

Zanimljivo je da, kada razgovaramo sa umetnicima, oni misle da smo više književna publikacija. Kada razgovaramo sa piscima, oni kažu da smo više umetnička publikacija. Kada pričamo sa naučnicima, oni ponekad ne znaju šta smo. Zato mislim da imamo jedan hibridni pristup izdavanju, to može da bude pomalo zbunjujuće, ali mislim da je i privlačno (nadam se). Časopis nije za svakog jedna te ista stvar. Čak i kada apliciramo za sredstva, ponekad opisujemo časopis na različite načine, jer se bavimo raznim stvarima. Neki nas ljudi više poznaju zahvaljujući našim događajima uživo ili javnim programima koje organizujemo, ili serijalima predavanja.

Ponekad, kako bismo dobili finansijsku podršku za publikaciju i dodatne resurse, ali i kako bismo povećali vidljivost, partneri smo sa većim institucijama za veće projekte i ambicioznije programe. To je još jedan način na koji možemo da proširimo čitalačku publiku ili preglede časopisa.

Koje druge aktivnosti organizujete kako biste obuhvatili čitaoce i javnost?

U našem prostoru na Menhetnu obično dvaput mesečno organizujemo događaje uživo. Taj prostor najčešće koristimo kao mesto sa koga ćemo da proširimo ideje koje smo objavili u časopisu, da ih lansiramo iz nekog digitalnog projekta i da ih učinimo dostupnim za komentarisanje publike. Na taj način omogućujemo umetnicima i piscima da predstave svoj rad i da razgovaraju sa nekim ko, možda, radi u nekoj drugoj oblasti.

Razgovaramo i sa javnošću. Naši događaji često imaju formu međudisciplinskog serijala prezentacija i razgovora. Tako nam pesnici ponešto čitaju, onda imamo prikazivanje snimka nekog režisera, onda sledi razgovor koji moderira jedan urednik kome se pridružuje naučnik koji je zainteresovan za teme povezane za njegov rad.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Ova kompanija je proizvela knjigu “Spekulacije (“Budućnost je              ”)”. Šta možete da nam kažete o tom projektu?

Taj projekat smo vodili 2013. godine. Dobili smo poziv od MoMa PS1, deo Muzeja savremenih umetnosti u Njujorku. Organizovali su veliku izložbu pod nazivom EXPO 1 koja se bavila ekonomijom, ekologijom i krizama.

Pozvali su nas da učestvujemo tako što bismo organizovali deo u kom učestvuje publika. Hteli smo da imamo holistički pristup, da budemo sigurni da smo sačinili kompletan projekat i da stvorimo prostor u kom bismo lansirali ideje i obrađivali teme.

Koncept koji smo smislili, naziv izložbe, bio je: “Spekulacije: Budućnost je…” i onda prazno polje. Pozvali smo umetnike i pisce, ali i ekonomiste, naučnike, antropologe, filozofe i političke poslenike da nam se pridruže i spekulišu o budućnosti kakvu bi hteli. Nismo ih pozvali da bismo razmišljali o utopiji, već u realističnim okvirima, o tome šta bi moglo blago bolje da bude, a onda, šta bismo morali da uradimo u sadašnjosti kako bismo se kretali u zadatom pravcu.

Fraza koja je nastala od ovog događaja je ‘mračni optimizam’, jer smo pozvali ljude da budu mračno optimistični. Svaki dan u serijalu programa se vrteo oko različitih budućnosti i drugih govornika. Govornici su dvojako učestvovali. Prepodne su bili deo razgovora na seminaru, gde su pričali sa članovima publike, a onda su kasnije, popodne, pri kraju dana namenjenog muzeju, držali predavanja nakon kojih je vođena sesija pitanja i odgovora. Dakle, svaki dan je bio nešto kao budućnost neke druge teme; budućnost bez zatvora ili budućnost bez gladi, različiti mogući scenariji.

Nakon ovih aktivnosti smo imali stotine sati audio sadržaja i predstavljanja ovog istraživanja. Potom smo pisali o tome kako da zapakujemo, uredimo ili dodatno razvijemo ovaj materijal za publikaciju časopisa.

Razmatrali smo i same događaje uživo koje smo hteli da ubrojimo u sadržaj časopisa. Imali smo arhivu snimaka predavanja uživo i nekih razgovora sa seminara. Onda smo porazgovarali sa nekim učesnicima i drugim saradnicima koji nisu učestvovali u inicijalnim serijalima; zamolili smo ih da urade duže sadržaje za časopis, a koje smo potom objavili kao digitalne projekte.

Na kraju smo napravili štampanu knjigu. Kada samo radili na štampanoj knjizi, razmišljali smo o tome zašto da radimo baš štampanu knjigu. Šta bi papir mogao da sadrži što ne bi moglo da se iskaže na veb-sajtu ili događaju uživo? Pa je tako knjiga strukturisana kao leksikon. Razmatrali smo sav audio sadržaj i onda izabrali ključne izraze koji su se stalno pojavljivali. Neki od termina su bili očekivani, kao ‘demokratija’, ‘kapitalizam’, ‘obrazovanje’, ‘jezik’, itd. Neki drugi izrazi su nas iznenadili, poput ‘zombija’. Ono što nam je bilo zanimljivo jeste da su ljudi ove reči ozbiljno shvatali, iako su one imale humorističnu notu. Knjiga sadrži kratke isečke obraćanja raznih govornika koji govore o ovom terminu ili konceptu, često na kontradiktoran i nijansiran način.

Omot knjige je blago plave boje i liči na vodič za preživljavanje. Format je vrlo mali, simpatičan i debeljuškast, pa je jedan urednik zbijao šale kada smo pričali o dizajnu — da smo hteli da knjiga stane u džep jakne motoriste da biste, kada dođe apokalipsa, mogli da je nosite sa sobom kako biste se snašli i upravljali se prema njoj.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Rekoste da ste učestvovali u raznolikim projektima. Sem vašeg uredničkog rada u časopisu, čime se trenutno bavite?

Trenutno radim sa književnom kritičarkom Andžuli Raza Kolb i arhitektom Jaferom Kolbom. Oni su deo dueta sastavljenog od sestre i brata, a koji rade na projektu o istoriji jednog dela Centralnog parka koji se zove Rembl. Rembl je namerno planiran da izgleda kao divalj, ostatak je uređeniji i nalazi se u vrlo razgranatom sistemu u Menhetnu. Ovaj predeo u severnom delu parka vrlo je šumovit, možete i da se izgubite tamo.

Oni su zainteresovani za ovaj deo parka zbog dva istorijska trenutka. Ovo mesto je osamdesetih i devedesetih korišćeno za potragu gej partnera, pa je tako predstavljalo stecište ljubavi i susreta, ali je isto tako bilo centralno mesto u krizi side.

Njih zanima prošlost tog mesta, jer se odnosi na gej istoriju Njujorka, ali su zainteresovani za same početke izgradnje parka, kada je glavni baštovan parka, Anton Pilat, planirao njegovu gradnju. On je o parku pričao kao o isplaniranoj divljini i o načinima na koje jedan park može da ohrabri određene vrste ponašanja. Oni su se pitali da li će ovakva gradnja parka ohrabriti ponašanja koja nisu normativna i pružiti prostor susretima koja društveno nisu prihvatljiva.

Dakle, oni su zavirili u zaista neverovatnu arhivu prvobitnih planova za park, pisma koja su pisana o parku, crteže i štampu. Gledaju i filmove, kao što je neka vrsta Gej vodiča u Njujorku koji su štampani još četrdesetih godina 20. veka, kao i oralnu istoriju i sećanja Gej alijanse koja je bila zagovaračka grupa u Njujorku tokom krize side. Oni prikupljaju informacije iz ovih različitih izvora da bi pokušali da ispričaju priču kako treba. Ovo je zaista zanimljiv vremenski pečat i vrlo interesantan sloj Njujorka, gde se možete upustiti u razmišljanje o tome gde su najbolje tačke susreta i gde ste mogli da zalutate.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Iz vašeg iskustva rada sa različitim društvenim krugovima i pojedincima u procesu izrade časopisa, šta smatrate nečim što bi moglo da se odnosi i na ljude na Kosovu?

Vrlo sam uzbuđena i veoma ushićena što mogu da razgovaram sa mladim ambicioznim kustosima, piscima i umetnicima. Zahvaljujući ovim sastancima i razgovorima bolje sam shvatila propozicije ljudi o gradu i kontekstu.

Nešto o čemu uvek razmišljamo u Tripl kenopiju jeste kako možemo da postojeći razgovor u jednoj formi pretočimo ili prevedemo u druge prostore, druga vremena, druge formate i da tako određenu konverzaciju cirkulišemo na različite načine, u većim, novim krugovima ljudi.

Zanimljivo je kako K2.0 poima štampano izdanje časopisa, razgovore uživo u bašti i na koji način razmišlja o svom veb-sajtu. Ili, pak, kako ‘Stacion’ ne razmišlja samo o fizičkom objektu galerije, već i o učionicama. Predivno je kada oni koji rade u regionu mogu da se skupe, razmenjuju iskustva i uče iz ove prakse. K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.