Koncert Lajbaha, slovenskog avangardnog insutrijskog benda, 2015. godini u Sjevernoj Koreji – prvi nastup jedne grupe sa Zapada u ovoj zemlji – izazvao je međunarodnu buru. Od njihovog osnivanja i naknadne zabrane nastupanja u Jugoslaviji, Lajbah je postao poznat po korištenju fašističke ikonografije, što je neupućene dovelo do toga da teško razdvoje da li satirizuju ili slave najizolovaniji režim na svetu. Njihov nastup dok izvode svoju verziju pesama iz filma Sound of Music, obučeni kao nacisti koji su se vratili sa odmora u svemiru od sedamdeset godina, bilo to u Pjongjangu ili Berlinu, ne pomaže puno razumevanju.
Mozak koncerta je bio Morten Traavik, norveški umetnik i filmski režiser koji ima skolonost prema Severnoj Koreji (posetio ju je više od dvadeset puta) i bizarne, uvrnute intervencije. Kao poslednji gostujući umetnik vojske Norveške, on je navukao džinovski kondom preko nuklearnog projektila. Pre četiri godine ponovo je snimio debitni album pop grupe A-ha pod nazivom Hunting High and Low sa grupom tradicionalnih muzičara iz Severne Koreje. Njegov novi film “Dan oslobođenja” beleži priču koncerta Lajbaha.
Traavik lično želi da ostane u svom liku. Kada je fotograf K2.0 naišao, on je odjurio u svoju hotelsku sobu da bi se presvukao u nešto što opisuje kao mnogo više “kul kostim.” Kada se vratio par minuta kasnije, crna košulja koju je nosio u kombinaciji sa njegovom šiljatom srebrnom jarećom bradicom mu je dala izgled vojnog generala iz doba totalitarnog režima. Za majicu, koja je iz Severne Koreje, je prikačio bedž zvaničnog logoa benda Lajbah. Kada ga je telefonski poziv prekinuo u sred razgovor začula se pesma “The Whistleblowers/Uzbunjivači”, koja je himna Lajbaha za koju je režirao spot. Meni i fotografu je mirno podelio značke vijorećih krvavo crvenih zastavica. To nije Kim Džong-Il, već pevač Lajbaha Milan Frans koji zadubljeno gleda u beskrajnu daljinu.
Kao i Lajbah, Traavikova ličnost je kontradiktorna. Još jedan od njegovih odgovora je skratio njegov sin kada je stavio plavi plastični mač u grlo svoga oca. Iako bi Traavik voleo da učestvuje na Sarajevskom filmskom festivalu iduće nedelje, gde će se prikazivati “Dan oslobođenja”, to pada u isto vreme kada i prvi dan u školi njegovog sina. Morate birati prioritete, objašnjava.
K2.0 se našao sa Traavikom na DokuFest-u kako bi otkrovio ove prioritete i zašao dublje i njegov jedinstveni svet.
Traavikovi drugi projekti uključuju “Pimp My Aid Worker” i “Miss Landmine.” Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.
K2.0: Jeste li prikazivali film u Severnoj Koreji?
Traavik: Da, ali samo odabranoj publici, koliko znam. Pokazao sam ga dvojici moje rokenrol braće — g. Rijuu i g. Riju koje možete videti u filmu — moamk koji je veliki zvaničnik i naš pomagač, moj kolega, koga viđate veoma često. Doneo sam ga na mom laptopu poslednjeg oktobra i dao ga g. Rijuu, zvaničniku, preko USB-a, koji ga je čuvao nedeljama, tako da nemam predstavu kome ga je pokazao, ali njih dvojica su ga videli. Naravno, dopao im se, iako su skoro ugovorom obavezani da to kažu. Postoje elementi sa kojima se oni baš ne slažu, ali mogu reći da misle da je moglo biti mnogo gore.
Film je veoma istinit i pokazuje ono što se zapravo desilo. Ne mislim da se ne suzdržavamo od prikazivanja problematičnih strana, ali ne luksuziramo se baš ljudskim pravima, tako da već znate koliko je sistem Severne Koreje zao. Više nudimo ljudima mogućnost da razmišljaju sami za sebe.
Ovo je problem koji imam sa mnogim dokumentarcima. Samo sam prelistao filmski program koji imam ovde i video da postoji na tuce i tuce filmova o Siriji, izbeglicama, ljudskim pravima, društvenom aktivizmu. Naravno da podržavam stav iza svega toga… Dobro, možda ne u potpunosti, ali razumem stav iza toga. Ali veoma često, ako je to dobro napravljen dokumentarac, čitava svrha ponekad postaje signalizacija vrline, a ja to ne vidim. To dobijamo putem medija, možda ne na takav kinematografski način, ali je poruka ista. Dokumentarci i umetnost koji me interesuju jesu oni koji ne sačinjavaju bilo kakav utemeljen narativ.
Postoji scena u filmu u kojoj Laibah vežba dok desetine cenzurisanih ljudi vise unaokolo. Niko nije siguran šta je njihov posao, čak ni oni sami . Situacija ovde izgleda manje zastrašujuća nego apsurdna…
Postoji toliko čovečanstva, čak i iza sistema poput Severne Koreje. To ne znači da se sistem ili nivo represije više simpatizuje, već nešto što može biti istovremeno ozbiljno i smešno. Mislim da je Severna Koreja, kao i Laibah, sjajan primer nečega što je i smrtonosno ozbiljno i komično u isto vreme. Morate biti u mogućnosti da vidite obe strane istovremeno, jer ukoliko ne učinite to, ili ćete završiti kao užasnuti, zastrašujući, ratni huškač ili kao samohvališući ratnik koji se bori za ljudska prava. Mnogo toga možete dobiti samo dodajući taj mali sjaj u oku.
Na primer, tu je uvodni govor g. Rijua u ranoj fazi filma, u kojem navodi sve ove pejorative protiv Laibaha koje je otkrio u zapadnjačkim medijima nazivavši ih fašistima i nacistima i zaključivši da bend više ne može da svira u Pjongjangu. To je bilo neverovano ‘trolovanje’ sa njegove strane. Ja sam bio jedini u prostoriji koji je znao da je to bilo urađeno namerno i radi zabave. On zapravo koristi Laibahovu tehniku korišćenja moći jezika i koristi je protiv njih. To je bio sjajan primer nekoga ko ima osećaj nestašnog humora za koga najmanje očekujete da ga ima. Ali morate provesti dosta vremena na mestu koje je tako uštogljeno kao Severna Koreja.
Zvanični promo video za Dan oslobođenja
Manjak vremena koje ljudi tamo provode je jedan od glavnih razloga zašto svi ovi stereotipi o Severnoj Koreji tako lako opstaju. Ako ste novinar i odete tamo na nedelju dana, na veoma ste zategnutom povocu. Dozvoljeno vam je isključivo razgovarate sa ljudima sa kojima oni žele da razgovarate, ali samo ćete dobiti prilično lakonske klišee od odgovora poput “zahvalni smo našem velikom vođi.” Možete zaboraviti o tome da zaobiđete stereotip Trumanovog šoua u jednoj poseti.
A onda se, kao novinar, vratite i vaš urednik treba da dobije nešto od vas i, naravno, uvek je to nekako više klikomamac: “Ovo je ono što Severna Koreja ne želi da vidite.” Zatim fotografišete autobus sa izbušenom gumom. To je mnogo lakši način da ljudi zarade svoje plate nego da provedu četiri godine tamo-ovamo kako bi stekli taj nivo poverenja ljudi i otvore se u ovim neočekivanim trenucima.
Ali razlog zbog koga smo mogli da uhvatimo ove ljudske trenutke u našem filmu jeste zbog svog vremena provedenog u Severnoj Koreji. Svo to vreme omogućava Severnoj Koreji da bude dovoljno opuštena oko mene i oko koga god da dovedem sa sobom, i da stvori atmosferu u kojoj se ovo može dogoditi, gde možemo biti relativno jednaki.
Laibah je obično pod gardom i u filmu retko otkrivaju išta o sebi izvan njihovog nastupa. Koji je bio njihov prvi utisak o Severnoj Koreji?
Oni su zapravo gori od Severnokorejaca. Lakše je dobiti nezaštićeni trenutak sa Severnokorejcem nego sa članom Laibaha.
Bili su isti kao i svi ostali ljudi koji se još nisu odlučili: zbunjeni zbog nepoznatosti mesta, jer je isto čudno, ali isto tako poznatije nego što biste pomislili. Ova dvosmislenost je nešto što je većina ljudi iskusila, a ponekad je veoma kontradiktorna. To je tako zato što postoje sve ove vojne parade, nadzor u pravom smislu reči, vrlo kontrolisan sistem, ali istovremeno osećate puno ljubaznosti i iskrene dobrote od ljudi i to zapravo nije ugrožavajuće mesto.
Za Janija [Ivana Novaka, inženjera osvetljenja Laibaha], koji je iz starije generacije, to je postalo sentimentalno putovanje. Na ovako kratkom putovanju u Severnu Koreju vidite mnoge aspekte Jugoslavije za koje je veoma lako osetiti nostalgiju. Ovaj osećaj zajednice i relativne jednakosti. Iako je ova jednakost tipa “svako je jednako siromašan”, barem je to zagarantovana vrsta jednakosti. Zatim postoje estetika, klasični rekviziti socijalizma – uniforme, naglasak na herojsko partizanstvo.
Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.
Vaša veb stranica, koja je stilizovana kao organizacija za ‘razvoj umetničkih pronalazaka’, navodi i Laibah i Severnu Koreju u svom Odseku za kulturu kao „TotalKunst“. Da li ih vidite kao dve strane istog novčića?
Umetnička izjava je naglasiti da su vrste performansa kojima se bavim kao umetnik i proizilazi iz perspektive onoga što ja takođe nazovim ‘hyperbioskop’. Stvarno, ne morate da računate Šekspira ili fiktivni materijal. Sve performativne aktivnosti su rituali; od malih svakodnevnih nastupa koje izvodim kada navučem ovu košulju za fotografa u veliko političko pozorište sa Severnom Korejom – svo to prelajavanje Trampa sa jedne strane, i Severne Koreje sa druge. Kao režiseru, stvarnost vam pruža mnogo gotovih scenskih situacija.
Ovo je nešto što je Laibah otkrio veoma rano i prisvojio poput zaštitnog znaka, izlažući ovaj pozorišni, skoro faktor burleske propagande i masovne komunikacije. Oni su ga prevratili ne tako što su bili borci ljudskih prava koji su stajali sa jedne strane osuđujući ga, već osmozom.
Ta strategija je jako uticala na mene i još uvek informiše moj rad. Ne možete otići tamo sa banerom Amnesty International-a. Morate raditi u obliku i formatu koji oni razumeju i u kome se prepoznaju, i morate koristiti propagandistički jezik u kojem su okupani. Tada možete dodati nekoliko nivoa na taj jezik koji nije odmah vidljiv, čak ni mnogima unutar Severne Koreje, ali to nije bitno.
Bio sam tako ponosan kada je g. Riju održao taj uvodni govor. To je u potpunosti proizvod našeg zajedničkog rada na tri ili četiri druga velika projekta prije Laibaha, a svi su se ticali nežnog prevrata ili obogaćivanja propagandne estetike. Dakle, u tom smislu bi se moglo reći da je Laibah i najmanje pogodan, ali i isto vreme i najpogodniji bend koji bi nastupio u Severnoj Koreji. Za mene je to lepota stvari, ta dvoznačnost, kontradiktnost unutar samoga sebe. Film ili umetnost, ne želim odgovore. Želim da raspravljam samim sa sobom.
Radiohead je dobio mnoge kritike zbog nedavnog nastupa u Izraelu. Šta kažete ljudima koji tvrde da time što ste svirali u totalitarnoj državi poput Severne Koreje vi ih zapravo podržavate?
Ja ne verujem u kulturni bojkot, niti u bojkotovanje uopšte. U nekim slučajevima to možda uspe, ali kroz istoriju je veoma malo primera bojkota koji su učinili više od čistog održavanja statusa kvo, a samo na usran način se završi za one koji su najmanje krivi.
Pročitao sam negde da je ‘bojkot rat za kukavice’ i slažem se sa time. Ili morate da izvadite kurac i bombardujete to mesto, završite sa tim, ili da se uključite. Čak je i dovođenje industrijalne muzike bivše Jugoslavije bolja alternativa od bombardovanja dronovima
Takođe biste mogli da preokrenete stvari i kažete: koji bi bio tvoj predlog? Koja je tvoja strategija za rešavanje stanja u mestu poput Severne Koreje ili Izraela u tom smislu? Ili bilo koji sistem koji ne štiklira sva polja o tome kakvo bi društvo trebalo da bude. Zaista nećete puno dobiti ako počnete da primenjujete ove standarde.
