Može li poznavanje jezika zbližiti albansku i srpsku zajednicu?

“Faleminderit” i “gëzuar”, što znači “hvala” i “uzdravlje”, prve su reči koje Doroteja Antić, 23-godišnjakinja iz Novog Sada, pamti na albanskom jeziku. Ali, naučila je mnogo više od toga kako bi lakše komunicirala sa prijateljicama i prijateljima sa Kosova. Antić, studentkinja komunikacija i medija, ujedno i aktivistkinja za ljudska prava, još uvek čuva mali rečnik albanskog jezika, koji je pripremila njena drugarica Albanka sa Kosova, u kojem su upisane mnoge reči na albanskom jeziku. Slično tome, Antić je pokušala da nauči drugaricu s Kosova neke reči i izraze na srpskom jeziku.

“Sada, pre svakog susreta sa prijateljima sa Kosova, prelistavam taj rečnik da se podsetim albanskih reči”, kaže Antić.

Doroteja smatra da međusobno poznavanje jezika pomaže u smanjenju tenzija u područjima gde žive pripadnici albanske i srpske zajednice. “Mislim da to takođe pomaže u prevazilaženju predrasuda koje imamo jedni prema drugima, jer što lakše komuniciramo sa ljudima, to ih više vidimo kao ljude kakvi jesu, a ostavljamo po strani njihovu etničku pripadnost”, kaže ona.

Većina mladih Albanaca i Srba ne poznaje jezik jedni drugih. Pre nekoliko decenija situacija je bila drugačija, barem za Albance/ke. Albanski jezik nije se mogao slobodno govoriti, pa je većina građana/ki Kosova bila primorana da govori ili razume srpski jezik. On se učio u školama i bio je jezik javne administracije.

Nakon završetka rata 1998-1999. na Kosovu, istraumirani iskustvom iz prošlosti, Albanci na Kosovu nisu hteli da koriste više srpski jezik, dok su napeti politički odnosi između Kosova i Srbije dodatno otežali komunikaciju između građana/ki u obe države, ali i zajednica unutar samog Kosova. U takvoj situaciji, i proces suočavanja sa prošlošću suočava se sa mnogim preprekama, iako se taj proces smatra neophodnim za održivi mir.

Prema Doroteji, narativi starijih generacija prenose se na mlade, i zbog toga ovi potonji nemaju potpunu sliku. “Mladi imaju samo fragment priče i formiraju svoja mišljenja na osnovu toga, nemaju znanje o celokupnoj situaciji”, kaže ona. Prema njoj, dok se etničke zajednice u drugim delovima regiona mogu međusobno razumeti zbog sličnosti jezika, poznavanje jezika jedni drugih na Kosovu može igrati značajnu ulogu u poboljšanju odnosa.

Daleko od okvira politike, ipak se preduzimaju koraci za izgradnju poverenja između ove dve zajednice. Na Kosovu postoje neki kursevi gde se mogu učiti oba jezika. U međuvremenu, već više od šest godina funkcioniše online platforma “VocUp”, koju je kreirala nevladina organizacija Centar za socijalne inicijative (CSI) sa sedištem u Severnoj Mitrovici, koja nudi lekcije u različitim formatima na albanskom i srpskom jeziku. Ova platforma omogućava različitim starosnim grupama da steknu osnovne veštine konverzacije na ova dva jezika. Do sada, oko 2500 ljudi je pohađalo kurs na ovoj platformi.

Veljko Samardžić, 49-godišnji direktor CSI-a, kaže da je ova platforma učinila ono što institucije nisu. “Više od 30 godina, Albanci i Srbi nisu učili jezike jedni drugih. Korišćenjem novih tehnologija i modernih metoda učenja jezika, želeli smo ljudima pružiti mogućnost da komuniciraju”, rekao je.

Samardžić kaže da učesnici/ce u početku uvek imaju skeptična pitanja. “Zašto bismo učili njihov jezik”, jedno je od takvih pitanja. Ili: “Da li treba da učimo njihov jezik posle svega što se dogodilo?”, kaže, dodajući da mu je zanimljivo to što ista pitanja postavljaju i Albanci i Srbi.

Razmena jezika, od kulture do svakodnevnog života

Edis Galushi, 35-godišnji prevodilac na nekoliko jezika, predavač na kursevima na albanskom i srpskom jeziku i instruktor na platformi VocUp, ispratio je nekoliko generacija studenata/kinja. On kaže da se početne predrasude pokušavaju srušiti podsticanjem radoznalosti studenata/kinja kroz skrivene i nepoznate detalje albanskog i srpskog jezika.

“Uglavnom govornici albanskog i srpskog jezika imaju površna znanja ili pogrešne informacije o jeziku koji pokušavaju da nauče, zasnovane na rečima, odnosno predrasudama drugih, koji nemaju lična iskustva. Štaviše, jezik i kultura [obe strane] predstavljeni su im na loš način, uglavnom sa političkim implikacijama”, kaže i dodaje da prvo pokušavaju da popune te praznine. “[Zatim] primećujemo da svaki polaznik kursa želi da produbi ovu saradnju kroz direktan kontakt, što dovodi do saradnje između polaznika oba jezika. Tu vidim lepotu svega ovoga u razmeni jezika između učesnika.”

Za oklevanja i predrasude studenata/kinja, Galushi krivi političku istoriju dve zemlje.

“Politika uspeva da sve generalizuje i ne vidi se lepota ljudske saradnje, lepota književnosti, jezika, kulture”, kaže Galushi. Kada se na kursevima raspravljaju složene teme vezane za prošlost, njegov pristup je da se fokusira na zajedničko, a ne na razlike ili podele. Kaže da već na početku kursa jasno odvajaju politiku od svakog aspekta kulture koju proučavaju.

“Politikom se bave drugi ljudi, dok se mi trudimo da emocije, koje su svakako prisutne, usmerimo u pravcu razumevanja. To radimo kroz otkrivanje kulture oba jezika”, kaže Galushi. Prema njegovim rečima, kada je tema suočavanje s prošlošću, važno je znati ko zapravo promoviše tu temu i ko je posrednik/ca, te platforma pažljivo bira predavače/ice.

“Ne pripadam nijednoj etničkoj grupi [ni albanskoj ni srpskoj], ali znam i razumem kulturu i jezik obe etničke zajednice, i to se vidi kao dobar način da se pitanje suočavanja s prošlošću tretira, kao i emocionalna pitanja, kako bi se došlo do zajedničkog jezika, gde se jezik promoviše kao deo kulture”, kaže Galushi, koji dolazi iz romske zajednice.

On objašnjava da se tokom kurseva uči o svetu muzike i filma. Na primer, kada se govori o Kosovu, istorija muzike se predstavlja kroz pesme Muharrema Qene, Liliane Cavolli i Nexhmije Pagarushe. Cilj je takođe da se motivišu polaznici/ce da posete festivale koji se održavaju u Kosovu i Srbiji, pa im predstavljaju i te festivale. Za Kosovo im predstavljaju ključne kulturne događaje, poput festivala dokumentarnog filma Dokufest, predstava u Narodnom pozorištu, Chopin Piano Fest-a ili drugih kulturnih događaja koji se održavaju tokom kurseva.

Pored kulturne razmene, poznavanje jezika postaje sve važnije za novinare/ke zbog političkih dešavanja između Kosova i Srbije.

Svaki put kada se pojave krize i tenzije u opštinama sa srpskom većinom na severu Kosova, Adelina Ahmeti, 28-godišnja novinarka Kallxo.com, mora da izađe na teren i izveštava s lica mesta. Donedavno je morala da vodi sa sobom kolegu koji govori srpski jezik da bi intervjuisala građane/ke ili političke aktere/ke tamo. Prošle godine je pohađala kurs srpskog jezika.

“Ono što me je motivisalo da pohađam kurs bilo je što ću time olakšati komunikaciju sa građanima tamo ili sa zvaničnicima, kako bih naučila barem nekoliko novih reči i prilagodila se govoru. Čak i ako ne uspem da naučim da govorim na srpskom jeziku, barem bih volela da znam šta se govori na protestima ili na različitim konferencijama”, kaže Ahmeti.

Albanska i srpska zajednica na Kosovu, zbog nepoznavanja jezika, informišu se iz potpuno različitih izvora. Kosovski/e Srbi/kinje se nalaze u informativnom prostoru odvojenom od kosovskih Albanaca/ki, jer se informišu iz medija na srpskom jeziku, u velikoj meri iz medija čije su uređivačke politike u skladu sa vladinim stavovima Srbije. K2.0 je istražila u nekoliko članaka kako ova podela može učiniti građane/ke podložnijima dezinformacijama i govoru mržnje.

Istovremeno, izveštaj objavljen 2023. godine od strane BIRN Srbija i Internews Kosova, istakao je da većina medijskih izveštaja u Kosovu i Srbiji o odnosima između dve zemlje ima ograničene izvore. “Glavni mediji ne dozvoljavaju da se čuju sve strane. Izvori su ograničeni, većinom su to visoki zvaničnici koji promovišu svoje agende. Potencijali za saradnju su takođe retko vidljivi kroz izveštavanje. Direktni citati sa albanskog jezika u srpskim medijima i obrnuto, retko se čuju”, stoji u izveštaju.

Galushi je primetio da su novinari/ke posebno otvoreni/e za učenje jezika jedni drugih. Tokom kurseva, diskutuju i o upotrebi jezika od strane srpske vlade i srpskih medija, što se u Kosovu smatra problematičnim, na primer, kada Republiku Kosovo nazivaju “takozvanom”. On kaže da se o tome raspravlja kako bi se jezik koristio bez političkih tendencija.

Iako razmena jezika može imati značajan uticaj na odnose između dve zajednice, neki su mišljenja da je realnost i dalje daleka od promena. Jedna mlada žena iz Gračanice odlučila je da pohađa kurs albanskog jezika jer živi i radi na Kosovu, gde je i rođena. Međutim, nije želela da otkrije svoj identitet iz straha da bi mogla biti osuđivana od strane svog okruženja u Gračanici.

“Razočaravajuće je što sa prijateljima i kolegama Albancima komuniciram na engleskom jeziku, a ne na albanskom ili srpskom. Zbog toga su se i moje kolege prijavile na kurs srpskog jezika”, kaže ona i dodaje: “Želja mi je da i moja deca nauče albanski”.

Veruje da treba učiti jezik jedni drugih kao način za bolju komunikaciju između zajednica, jer, kako kaže, društvo je veoma podeljeno, sa mnogo neprijateljstva između zajednica, posebno između Albanaca i Srba. Prema njenom mišljenju, mentalitet građana/ki na Kosovu je sličan, bez obzira na zajednicu. “Poznavanjem jezika mogli bismo bolje da razumemo jedni druge i tada bismo videli da se Albanac iz Kline ne razlikuje od Srbina iz Gračanice”, kaže.

Srpski jezik deo nastavnog programa na Univerzitetu u Prištini

Na Kosovu postoji posebna kancelarija koja se bavi jezičkim pravima svih građana/ki. Kancelarija poverenika za jezike (KPJ), koja je deo Kancelarije premijera, u obavezi je da izgradi institucionalno okruženje koje poštuje ustavne i zakonske obaveze, štiti, promoviše, čuva i sprovodi jezička prava svih građana/ki. Pored ovih zakonskih obaveza, KPJ podržava inicijative za pružanje kurseva albanskog i srpskog jezika za ove dve zajednice.

Safete Graiçevci, koordinatorka u KPJ, kaže da su pre nekoliko godina, kada se počelo razgovarati o načinu organizovanja kurseva za učenje albanskog i srpskog jezika, bili skeptični/e koliko će mladi biti zainteresovani. Međutim, uprkos početnim sumnjama, interesovanje za učenje jezika je raslo među obe zajednice, te je KPJ zbog toga sarađivala sa donatorima i civilnim društvom na obezbeđivanju odgovarajućih kurseva, uključujući i VocUp.

Graiçevci navodi da joj je poznavanje srpskog jezika omogućilo da svojim kolegama/inicama iz srpske zajednice ispriča kroz šta je prošla albanska zajednica tokom rata na Kosovu. Ona takođe ukazuje na mogućnosti za mlade da studiraju na Katedri za balkanistiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Prištini, koja je osnovana 2021. godine.

Program balkanistike, prema opisu datom na zvaničnom veb sajtu, osnovan je s ciljem poboljšanja međujezičke i međukulturne komunikacije na Kosovu i Zapadnom Balkanu, obučavajući studente/kinje i stručnjake/inje kompetentne u lingvistici i prevođenju na zvanične jezike na Kosovu ili druge balkanske jezike, uključujući hrvatski, bosanski i makedonski, kao i pripremu stručnjaka/kinja za međukulturnu nastavu lokalnih jezika u njihovim budućim karijerama.

Program balkanistike prati i Međunarodni seminar za albanski jezik, književnost i kulturu, koji se tradicionalno održava svakog leta u Prištini i okuplja oko 100 studenata/kinja iz celog sveta koji/e tokom dve nedelje trajanja seminara uče albanski jezik. Svake godine, na ovim kursevima učestvuju i studenti/kinje iz Srbije.

Doroteja Antić se seća da su tokom godina civilna društva u Kosovu i Srbiji kreirala razne programe razmene koji su omogućili mladima da direktno komuniciraju jedni s drugima, a ne da slušaju od drugih kako bi trebalo da razmišljaju o drugoj strani.

“Ove predrasude su se, zahvaljujući direktnom kontaktu, eliminisale nakon nekoliko dana i stvorena su prijateljstva koja traju i danas. Bila sam na Kosovu, moji prijatelji dolaze u Beograd”, priča Doroteja. “Samo direktan kontakt mladih s obe strane može poboljšati situaciju u narednim godinama ili decenijama.”

Ova publikacija je izrađena uz podršku forumZFD-a. Za sadržaj je isključivo odgovorna Kosovo 2.0 i on ne odražava nužno stavove forumZFD-a.