Treba mi viza, ali mi mnogo smeta celokupna procedura za apliciranje — a na kraju nije ni izvesno da ću je dobiti. To je ono o čemu pričam ovih dana, jer mi je viza istekla i moram da se prijavim za novu.
Iscrpan i dugotrajan proces, kao i materijalni troškovi, teraju me da dvaput razmislim pre nego što apliciram. Ipak, želja da posetim svoje rođake ili da prosto odem na odmor na kraju me dovodi do toga da moram da apliciram.
Sve do sada dobijala sam vize iz italijanske ambasade i nikada me nisu odbili. Da bih dobila te vize, koje su bile važeće po nekoliko meseci, bilo je potrebno da donesem mnogo dokumenata, kao što su dokaz o zasnovanom radnom odnosu, izjava iz banke, adresa na kojoj bih boravila tokom posete i mnogi, mnogi drugi dokumenti — a pored toga što moram da platim 60 evra za troškove apliciranja.
Situacija je obeshrabrujuća kada uzmete u obzir činjenicu da svi pokušaji da dobijete viza mogu završiti neuspešno
Međutim, uprkos troškovima i mnogim dokumentima, mogućnost da vas odbiju za vizu poprilično je visoka, čak i zbog najsitnijih razloga. Čekanje na odgovor vrlo je neprijatno. Čekate ispred glavne kapije ambasade dok vas čuvar ne prozove, a u sebi razmišljate, “Odbijena sam… ili sam možda dobila vizu”. Ta emotivna previranja traju dok ne uđete u zgradu da dobijete konačan odgovor.
Situacija je obeshrabrujuća kada uzmete u obzir činjenicu da svi pokušaji da dobijete viza mogu završiti neuspešno. A kamoli kada razmotrite cenu. Zaista je nešto jako razočaravajuće.
Iako nikada nisam odbijena, mnogi drugi građani nisu bili te sreće. Ne samo što su odbili da im daju vizu, već je i osoblje u ambasadi bilo neučtivo prema njima, čak i prema starijim osobama. Svakodnevno slušate o negativnim iskustvima, od iscrpnih procedura do potencijalnih odbijenica.
Prijateljica mi je ispričala o svom doživljaju od pre neki dan. Prijavila se za jednomesečnu turističku vizu, poslala sva neophodna dokumenta, uključujući pozivnicu, ali je odbijena.
“Pozvao me je prijatelj na svoje venčanje u Nemačku”, rekla mi je. “Izjavio je da ću boraviti u njegovom stanu. On je zaposlen i sve je u redu sa njim. Imala sam sva neophodna dokumenta i bila odbijena uz opravdanje da nemam pozivnicu.”
“Tu se nisam zaustavila. Poslala sam žalbu nemačkoj ambasadi”, nastavlja ona. “Uz žalbu sam priložila pozivnicu, onu pozivnicu koja je bila među dokumentima, ali mesec dana nisam dobila odgovor, što znači da sam odbijena.”
Uporni problem sa vizama može se videti i u jednom drugom slučaju. Teuti Hodža-Jahaj (Hoxha-Jahaj), tadašnjoj direktorki kosovskog ogranka Inicijative mladih za ljudska prava, uprkos tome što je posedovala vizu i pozivnicu visokih zvaničnika iz Brisela, prekinuta je poseta na bečkom aerodromu uz opravdanje da je imala šengensku vizu sa jednim ulazom. Ona proces dobijanja ove vize smatra iscrpnim i apsurdnim.
“Proces aplikacije za vizu i podvrgavanje vrlo apsurdnim procedurama samo po sebi je teško”, izjavila je ona u intervjuu. “Činjenica da su me briselske institucije pozvale na sastanak nije ublažila proces apliciranja. Upravo suprotno, ja sam ipak bila podvrgnuta istim stvarima.”
“Jedina olakšavajuća okolnost bila je ta da je organizator pokrio troškove, ali i dalje nije bilo jasno da li ću dobiti vizu”, rekla je. “Tako je nastala situacija u kojoj izdavanje viza zavisi od milosti pojedinca, dok je nebitno koja ste dokumenta podneli. Vize takođe zavise od raspoloženja osoblja u ambasadi”, objasnila je ona.
Kada vidite kakva je situacija i kakav je tretman, kada uzmete u obzir da vas neko stavlja u taj položaj samo zato što tražite vizu, da smo i dalje izolovani zbog nečega što nije naša greška, onda se ponadate da bismo svi jednog dana mogli da uživamo u slobodi kretanja, jer je to osnovno pravo svih ljudi.
Ono što znamo jeste da ćemo mi, građani, i dalje, u predstojećim mesecima, čekati ispred ambasada.
S druge strane, naši državni zvaničnici nam i dalje obećavaju viznu liberalizaciju i čestitaju nam na njoj.
U 2010. godini je tadašnji premijer Hašim Tači (Hashim Thaçi) svojim građanima obećao slobodu kretanja, rekavši da ćemo putovati Evropom u periodu od 15 meseci, ali se to nikada nije desilo.
Godine 2016. slavili smo sledeću “pobedu” nad vizama. Tadašnji ministar evropskih integracija, Bekim Čolaku (Çollaku), sa flašom šampanjca u ruci rekao je da će kosovski građani za nekoliko sedmica putovati Evropom, nazivajući taj trenutak “istorijski važnom vešću”.
To nisu jedina dva slučaja ove vrste: imamo i premijera Ramuša (Ramush) Haradinaja koji se, po povratku sa ovogodišnjeg Berlinskog samita, radostan pojavio na konferenciji za štampu, gde je obznanio da se sastao sa ministrom unutrašnjih poslova Nemačke i da je dobio “potvrdan” odgovor za ukidanje viza. Sasvim oduševljen, premijer je čestitao celoj naciji, rekavši sledeće: “Sve što mogu da poručim Kosovu jeste — čestitam vam liberalizaciju!”
Ono što znamo jeste da ćemo mi, građani, i dalje, u predstojećim mesecima, čekati ispred ambasada. S druge strane, svako odgađanje u ovom procesu samo će pojačati osećaj razočaranosti koji postoji kod građana Kosova, kao poslednjeg izolovanog naroda u Evropi.
