U životu veteranskog muzičkog producenta Joea Boyda bilo je mnogo poglavlja. Bio je u središtu kontrakulture šezdesetih godina — radio je kao tonski tehničar na Newport Folk Festivalu kada je Bob Dylan “prešao na elektriku”. Producirao je albume za bendove poput Pink Floyda, a kasnije i REM-a. Priče iz tog perioda ispunjavaju njegovu prvu knjigu “White Bicycles: Making Music in the 1960s” (2007). U svojoj najnovijoj knjizi širi pogled i pripoveda priču o tradicionalnim muzičkim kulturama širom sveta — uglavnom sa globalnog Juga — i načinu na koji su one oblikovale zvuke i kulturu Zapada.

Knjiga “And the Roots of Rhythm Remain: A Journey Through Global Music” (2024), koja ima skoro 1.000 stranica, nastajala je više od 15 godina. Zasnovana na temeljnom istorijskom istraživanju i intervjuima, ova knjiga je ljubavno pismo tradicionalnim muzičkim kulturama iz celog sveta, a naslov je preuzet iz stiha pesme “Under African Skies” sa albuma “Graceland” Paula Simona, inspirisanog Južnom Afrikom. Kao jedan od ključnih učesnika trenutka eksplozije “svetske muzike” 1980-ih — kada je muzika sa Kube, iz Bugarske, Malija, Južne Afrike, Indije i drugih zemalja postala popularna na Zapadu — Boyd je bio neposredni svedok mnogih muzičkih scena koje s ljubavlju opisuje u knjizi.

Kao takav, često se pojavljuje, gotovo kao Forrest Gump, kao direktni učesnik ključnih trenutaka u knjizi — savetuje nervoznog Simona na holivudskoj žurci pre izlaska albuma “Graceland”, ocenjuje bučno pevačko takmičenje u novonastalom nezavisnom Kazahstanu, ili se snalazi u komplikovanoj politici dok okuplja elitne ansamble u Bugarskoj iz doba komunizma.

Boydov život ga je vodio širom sveta, ali sudbonosno putovanje u Albaniju pre deset godina otvorilo je novo poglavlje kada je upoznao svoju sadašnju suprugu i muzičku saradnicu, Andreu Goertler. Goertler, nemačka stručnjakinja za vodnu politiku koja se preselila u Albaniju kako bi savetovala o ekološkim pitanjima, strastvena je folklorna plesačica, a njihova zajednička ljubav prema balkanskoj narodnoj muzici brzo ih je zbližila. Od tada su potpuno uronili u tu scenu — producirali su dva nagrađivana albuma za bosanskog sevdah izvođača Damira Imamovića, kao i izuzetan album “At Least Wave Your Handkerchief At Me: The Joys and Sorrows of Southern Albanian Song” grupe Saz’iso.

K2.0 je razgovarala sa parom preko Zooma o Boydovoj najnovijoj knjizi i o tome kako su Balkan i njegova muzika promenili njihove profesionalne i ljubavne živote.

K2.0: Kako je došlo do vašeg povezivanja sa Balkanom?

Joe: U neku ruku, cela priča o Balkanskoj vezi sa moje strane — ne sa Andreine — počinje krajem 80-ih, kada je jedan lautista iz Šefilda ušao u kancelariju Hannibal Recordsa u Londonu. To je bila moja izdavačka kuća u to vreme, i već smo izdavali albume iz Bugarske i Mađarske. Ušao je sa videom, stavio ga na moj sto i rekao: “Morate da pogledate ovo”. Uspeo je da uđe u Albaniju, koja je tada bila gotovo potpuno zatvorena zemlja. Smislio je način da dobije vizu za odlazak na Festival folklora u Đirokastru, koji se održava svake pete godine. I nije tu stao — uspeo je da se sprijatelji sa ekipom za snimanje i ubedio nekog da mu da video kopiju najvažnijih trenutaka sa festivala koji su prikazani na albanskoj televiziji.

Nekoliko dana kasnije, vratio sam se kući, stavio kasetu u video plejer i tada se pojavila tvrđava u Đirokastri, crveno-crna zastava sa orlom, planine u pozadini, a ovi momci u belim zaobljenim kapicama pevaju prelepu polifonu muziku. Pomislio sam: moram da odem tamo, da doživim ovo i čujem ovu muziku. Prošlo je 20, 25 godina, a još nisam otišao.

Onda je bila tu žena koju sam znao, Lucy Duran, koja predaje afro i kubansku muziku na SOAS Univerzitetu u Londonu, a i koja je radila seriju programa za BBC pod nazivom World Roots, gde je putovala po svetu i snimala ljude i njihove muzičke tradicije. Napravila je seriju o albanskoj muzici uz pomoć žene po imenu Edit Pula.

Ostale su prijateljice, a Lucy mi je slučajno spomenula da ide u Albaniju na Editinu rođendansku proslavu na plaži sa tradicionalnim albanskim muzičarima. Pitao sam je: “Mogu li i ja da dođem, molim te?” i dodao: “Znaš, jako bih voleo da dođem!” Tako su me poveli, a ispostavilo se da je Editina cimerka bila Andrea, koja je znala sve tradicionalne albanske igre i vodila kolo na zabavi, mašući maramicom.

Andrea: To je odlučilo! [Smeh]

Pre nekoliko godina radila sam za nemačku agenciju za međunarodnu saradnju, GIZ, i pitali su me da li bih želela da vodim jedan projekat u Albaniji, vezan za vodu i zaštitu životne sredine. Rekla sam: “Ako mi dozvolite da odem i vidim sve to izbliza, razmisliću”. Omogućili su mi da otputujem na nekoliko dana 2009. godine. Tada sam se preselila i od tada zapravo nikad nisam ni otišla.

Agencija za zaštitu životne sredine, gde sam radila kao savetnica, bila je puna ljudi koji su sjajno igrali, i to me je jako motivisalo da naučim sve albanske tradicionalne igre. Pronašla sam učitelja i svake nedelje sam vežbala — a kada sam na toj rođendanskoj proslavi upoznala Joea, već sam znala sve igre, od severa do juga.

Oduvek sam imala lično, amatersko interesovanje za muziku. Ples mi je zapravo bio samo način da uđem u svet balkanske muzike. A onda je Edit Pula, sa kojom sam delila stan, pokazala veliko interesovanje za očuvanje balkanske kulturne baštine i imala je veliku ljubav prema tradicionalnoj muzici — iako su mnogi ljudi njenog uzrasta, jedno vreme posle otvaranja granica, tu muziku smatrali demodiranom, jer su ih tokom komunizma neprestano forsirali da slušaju albansku tradicionalnu muziku.

Joe: Jedna stvar koju smo Andrea i ja otkrili da delimo bila je želja da odemo na sledeći festival u Đirokastri. I tako smo zajedno otišli 2015. godine.

Baš kao i u mojoj knjizi, koja je puna slučajnih susreta, i tada sam slučajno naleteo na jednog poznanika koji vodi Barbican Art Centar u Londonu. U to vreme koristio je službene troškove da posećuje festivale u Luizijani, Kolumbiji i Dakaru. Rekao sam mu: “Sledeće nedelje idem na jedan festival u Đirokastri, na jugu Albanije, trebalo bi da bude sjajno — što ne bi i ti pošao?”

Rezervisao je kartu, uzeo taksi s aerodroma, stigao u Đirokastru i oduševio se. I dok je ulazio u auto da krene nazad na aerodrom, taman pre nego što je zatvorio vrata, okrenuo se ka meni i Andrei i rekao: “Ako vas dvoje želite da pokrenete neki projekat nalik Buena Vista Social Clubu, dakle da okupite grupu muzičkih veterana, ja bih ih rado doveo u Barbican”. Tako je nastao Saz’iso.

Joe, kao što opisuješ u knjizi “And the Roots of Rhythm Remain”, još 1980-ih pomogao si da se “izmisli” žanr “svetska muzika”, koji se danas češće naziva globalna muzika. To je bilo vreme kada si lako mogao da kupiš CD-ove sa bugarskom horskom muzikom, malijskim džez gitaristima ili rumunskim romskim gudačkim bendovima u prodavnicama širom SAD i Zapadne Evrope. Možeš li malo da nam približiš svoju vezu i ulogu u tom talasu, posebno kada je reč o bugarskoj sceni?

Joe: Kao što pišem u knjizi, bio je taj trenutak 1965. godine kada je Albert Grosman, menadžer Boba Dylana, čuo vinil ploču od 10 inča izdavačke kuće Chant du Monde iz Pariza, na kojoj je bio Filip Koutev Ensemble iz Bugarske, i to ga je potpuno oduševilo. Bio je u Parizu i već sutradan je ušao u kancelariju i samo rekao: “Koliko tražite za američka prava?” Dao im je 2000 dolara u kešu i izašao sa trakom pod miškom. Zatim je ubedio izdavačku kuću Elektra Records da objavi album u okviru njihove serije Nonesuch Explorer, koja je na neki način bila preteča globalne muzike.

Počeo sam da radim za Elektru baš kada je ta ploča izlazila. Sećam se kad sam je prvi put poslušao i pomislio: “Bože, ovo je neverovatno”. Mnogi folk muzičari, hipici, muzičari, ljudi koji su uživali u marihuani, zapalili bi džoint, stavili slušalice i slušali Filipa Kouteva. A onda je to nekako izbledelo. Zamenila ga je indijska muzika i razne druge stvari, a ploča je na kraju prestala da se štampa.

Deset godina kasnije, švajcarski metalurg Marcel Cellier je nekako uspeo da napusti Sofiju sa kopijama nekoliko pesama radio hora. Smislio je ime Le Mystère des Voix Bulgares jer je govorio francuski, i izdao ga u Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj, gde je postigao solidan uspeh. Međutim, sredinom 80-ih, ploča je izdata u Engleskoj preko 4AD Records, izdavačke kuće Cocteau Twins. Tako da je postala izuzetno popularna. John Peel, DJ koji je često puštao Cocteau Twins, počeo je da pušta i Le Mystère, i sve je to eksplodiralo.

Bio sam pomalo razočaran jer mi je brat stalno govorio: “Treba da licenciraš tu ploču i izdaš je u Americi”. A ja sam mu odgovarao: “Ma ne, previše je obskurna. Obožavam je, ali niko to ne bi kupio.”

I onda, u tom periodu, na neki način, kao predodžba mog puta na Festival u Đirokastru, imao sam želju da odem na Festival u Koprivštici, koji je sličan festivalu u Bugarskoj. Otišao sam tamo 1986. godine i bio potpuno oduševljen ovom neverovatnom grupom seoskih muzičara. Pomislio sam: “Hajde da dovedemo profesionalce koji sviraju u tim ansamblima, samo manju grupu najboljih njih da sviraju u starom seoskom stilu”. Tako je nastala grupa Balkana. Igrali smo po turnejama, imali sjajne koncerte i izbacili nekoliko ploča. Ali Le Mystère Choir je postao svetska senzacija i zapravo je zasenio sve što smo radili sa Balkanom.

Iako Albanija nije obrađena u tvojoj poslednjoj knjizi, u poslednjem pasusu zahvala piše:

“Zrak muzičke svetlosti koji mi je osvetlio život jeste vreme koje smo Andrea i ja proveli u Albaniji, gde su mnoge stranice ove knjige i napisane. Proveli smo nezaboravne večeri slušajući polifono pevanje, prelazili granicu u Grčku da bismo čuli divnu, blisko povezanu muziku Epira, pridruživali se igrama na proslavama prijatelja i, iznad svega, snimali, išli na turneje i slušali, i na bini i van nje, osam sjajnih južnoalbanskih muzičara koje smo, zajedno s našom prijateljicom Edit Pulom, okupili pod imenom Saz’iso. Priča o albanskoj muzici možda se nije uklopila u narative koje sam gradio za ovu knjigu, ali gledajući koliko su evropske publike bile dirnute i svedočeći kako se entuzijazam za tradicionalnu muziku širio kod kuće, naročito među mlađim slušaocima, učvrstilo je moje uverenje u snagu muzike koja raste iz drevnih korena.”

Joe: Godine oko perioda zatvaranja (lockdowna) su mi nekako u magli. Ali ono što mi posebno ostaje u sećanju iz tog vremena su trenuci, naročito u Đirokastru, dok sam slušao isopolifono pevanje. Sećam se kad smo prvi put došli u Đirokastru, sedeli smo na večeri napolju u nekoj maloj uličici i za susednim stolom su sedeli neki ljudi i pili rakiju. Onda je razgovor utihnuo i neko je počeo da peva. Akustika je bila savršena jer je pod bio od kamena, a sa strane su bili zidovi od cigala. Uhvatili smo pogled jednog od njih, pozvao me rukom da priđem, stavio sam glavu u sredinu tog kruga i to je bilo nezaboravno iskustvo.

Neverovatno je koliko je u Đirokastri taj oblik društvenog pevanja još uvek živa tradicija. Mnoge druge prakse narodne muzike su s vremenom postale “umetnička muzika”, ali tamo je polifono pevanje nešto što ljudi jednostavno rade kad su na okupu.

Andrea: Mislim da smo imali sreće na dva načina kada je reč o muzici u Albaniji. Prvo, otkako smo okupili pevače i muzičare iz Saz’isoa, proveli smo mnogo vremena sa njima. Nismo samo prošli kroz to veoma intenzivno iskustvo snimanja, biranja repertoara i traženja zajedničkog jezika sa ovih osam umetnika, već smo i putovali s njima, slušali ih svako veče i provodili mnogo privatnih večeri. I često se najbožanstveniji trenuci dešavaju posle koncerata, za večerom, kada ljudi jednostavno zgrabe instrumente i počnu da sviraju i pevaju.

Zahvaljujući njima i zahvaljujući Edit, pronašli smo mnogo prijatelja koji su bili posvećeni muzici. Preko njih smo dolazili do muzičkih trenutaka koje inače, kao posetilac ili stranac, teško da možeš da nađeš.

Kod “svetske muzike” ponekad postoji napetost između onoga što najviše prija slušaocima “kod kuće” i onoga što traži međunarodna publika. Primetio sam da su gradovi sa najviše slušalaca albuma Saz’isoa na Spotify-u bili ili u Albaniji ili na Kosovu, ili gradovi sa velikom albanskom dijasporom. Kad ste pravili album Saz’iso, da li ste pokušavali da ga oblikujete tako da bude više pristupačan albanskoj publici ili međunarodnoj publici “svetske muzike”?

Joe: Mislim da bih na to jednostavno odgovorio – ne.

Andrea: Jedna od stvari koje smo uradili bila je da uključimo stručnjaka, Vasila Tolea, koji je bio prisutan, savetovao nas i držao govore o tome koliko je ovo snimanje važno, jer ćemo na neki način “zamrznuti” jedan trenutak u vremenu. Zbog toga smo imali veliku odgovornost u vezi s tim šta će ostati zabeleženo kao albanska tradicionalna muzika. On je bio pomalo zabrinut.

Joe: Bio je jedan veoma zanimljiv trenutak s njim. Znate, mi smo uvek veoma puni poštovanja prema muzičarima i trudimo se da stvorimo dobru atmosferu u kojoj će se svi osećati opušteno. A Vasil je došao tokom jedne sesije, poslušao nešto i počeo da drži muzičarima ozbiljnu bukvicu. Gotovo da je vikao na njih, govoreći: “Hajde ljudi, potrudite se, nije bilo dovoljno dobro!”, na način na koji se mi ne bismo usudili da im kažemo. A izvedbe odmah posle toga bile su zaista neke od najboljih koje smo snimili.

Andrea: Mislim da publika nije bila u našem fokusu. Više nam je bilo stalo da napravimo lep album s ovom grupom muzičara i repertoarom koji odgovara njihovim glasovima i interesovanjima.

Joe: Imam ogromno poštovanje prema etnografima koji su sa snimačem išli na teren da dokumentuju muziku. Ali mene lično to nikad nije privlačilo. Za mene poenta snimanja ove muzike nije da napravimo dokument, već da je snimimo sa istim poštovanjem s kakvim bismo snimali pop bend ili gudački kvartet. Ova muzika je prelepa, ova muzika je uzbudljiva i zaslužuje da se snima vrhunskim mikrofonima i sa najboljim ton-majstorima.

I ne samo da joj pristupaš s poštovanjem i ne snimaš je kao terenski zapis, već ti nije potrebno ni da dodaješ džez klavir ili norvešku violinu ili bilo šta slično na albanski album. Muzika je toliko dobra da zaslužuje da se tretira s poštovanjem i ne treba joj dodatni “šmek”. Ne treba joj fuzija, ne treba joj sos, ne treba joj začin. Sjajna je. Hajde da joj obezbedimo najbolje moguće snimanje.

Taj duh smo zadržali i kada smo sa Saz’isom išli na turneju po Zapadnoj Evropi. Način na koji su koncerti bili organizovani u umetničkim centrima — sa vrhunskim ozvučenjem, svetlom i publikom koja sedi — bio je nešto što je grupa do tada retko kada doživela. Svirali smo i na DokuFestu, a koncert je bio fascinantan jer su publiku činili mladi Kosovari. Mislim da je to bio početak jedne prave ljubavne priče između mlade kosovske publike i Saz’isoa.

Muzika saza sa juga Albanije nije muzika Kosova. To nije njihova muzika, ali video sam sav taj entuzijazam, i ova mlada, moderna publika bila je očarana tom muzikom. Podsetilo me na Ameriku iz 1960-ih, kada je folk publika bila očarana muzikom sa juga, iz delte Misisipija i Apalača, u jednom ikoničnom trenutku. I nadamo se da je za mnoge mlade Kosovare to bio ikoničan trenutak da otkriju nešto što je povezano s njihovom kulturom.

Vas dvoje ste takođe producirali dva albuma sa bosanskim pevačem sevdaha, Damirom Imamovićem. Kako su nastali ti projekti?

Andrea: Upoznali smo Damira negde 2015. godine u Sarajevu. Bila sam tamo na poslovnom putu, a Joe mi se pridružio. Prijatelj Joea nas je povezao sa drugim prijateljima u Sarajevu, koji su nas zatim pozvali na druženje, a jedan od njih bio je Damir Imamović. Proveli smo divno veče zajedno na brdima iznad Sarajeva u jednoj rustičnoj kafani, pričajući o muzici.

Joe: I onda, dok smo odlazili – bio je to petak uveče – rekosmo Damiru: “Bićemo ovde ceo vikend. Ima li neko mesto koje biste nam preporučili gde možemo da čujemo muziku?” Odgovorio je da zapravo nema ništa. A onda, baš kad su se vrata automobila zatvarala, rekao je: “Zapravo, pustiću nešto”. Na kraju je održao solo koncert u umetničkoj galeriji i bili smo oduševljeni. Bio je zaista sjajan. Sjajno smo se slagali, a potom je pevao na našem venčanju.

Andrea: Kada smo bili u Sarajevu, kupili smo gomilu sevdah kompilacija i poneli ih kući. Slušali smo sve te pesme iz zlatnog doba Radio Sarajeva i stvarno se zaljubili u sevdah, melodije i izvođače.

Joe: Jedan od najpoznatijih izvođača u toj kolekciji bio je njegov deda.

Andrea: I nastavili smo da održavamo kontakt sa njim, došao je i pevao na našem venčanju, a uvek smo imali neku pomalo nejasnu ideju da, ako se pojavi dobar projekat, mogli bismo da sarađujemo.

Joe: Rekao nam je da ima koncert u Sarajevu sa Gregom Cohenom, fantastičnim basistom, višegodišnjim basistom Toma Waitsa, koga sam poznavao iz Njujorka. Tako da smo otišli u Sarajevo na taj koncert.

Andrea: To je bio koncert povodom 40. rođendana.

Joe: I bio je sjajan. Razgovarali smo sa Damirom o snimanju albuma. On je već snimio album za Glitterbeat koji je bio dobar, ali ako bi to bila vrsta muzike koju želi da pravi, možda nismo baš mi pravi produkcijski tim za to. Međutim, nakon ovog koncerta, rekli smo mu: “Slušaj, ako želiš da to bude album, možemo to da odradimo očas posla”. Tako da smo pozvali mog starog prijatelja Jerryja Boysa, koji je bio inženjer za Buena Vista Social Club i mnoge druge sjajne projekte.

Andrea: Kao i za Saz’iso.

Joe: Kao i za Saz’iso.

I tako smo se svi našli u Berlinu da snimimo “Singer of Tales”. Snimali smo na stari način, znate, bez stavljanja ljudi u izolacione kabine. Zvuk je bio vrlo topao i prijatan, a samo snimanje je bilo pravo uživanje. No, nije bilo baš jednostavno prodati ga.

Andrea: Bilo je to tokom pandemije, pa je zapao u taj period kada nije mogao da ide na turneju. Ali album je dobio sjajne kritike i odlične recenzije.

Joe, imao si Hannibal Records još 1980-ih, izdavačku kuću koja je objavila mnogo globalne tradicionalne muzike. U poređenju s tim vremenom, kakvi su danas tržišni uslovi i ekonomske mogućnosti za ovu vrstu muzike?

Joe: Nisam baš stručnjak za današnje tržište jer više nisam toliko aktivan u njemu, ali stvari su se dramatično promenile. Znam da su krajem osamdesetih neke izdavačke kuće koje su učestvovale u stvaranju onog što su zvali “svetska muzika” — onaj odeljak u prodavnicama — ako bismo tada prodali tri ili četiri hiljade ploča, to bi bilo pomalo razočaravajuće. A bilo je albuma koji su prodavali deset, trideset, četrdeset, pa i sto hiljada primeraka. Danas, ako prodaš tri ili četiri hiljade, to je kao — vau, fantastično.

Mislim da je čitava infrastruktura koja je bila postavljena krajem osamdesetih pod oznakom “svetska muzika” — izdavačke kuće, koncertne serije, rubrike u novinama sa recenzijama, cela kolumna recenzija “svetske muzike” svakog vikenda u nedeljnim novinama, radio emisije — sve je to danas gotovo nestalo. Postoji mnogo razloga za to. Jedan od njih je nezaustavljivo širenje moderne tehnologije i snimanja, i činjenica da su većinu tradicionalnih kultura privukli moderni zvuci. Čuti tradicionalnu melodiju ili tradicionalni pevački stil uz ritam mašinu koja udara bas bubanj na svaku četvrtinku može biti uzbudljivo i deluje kao: “Evo, moderni smo”. Ali to verovatno neće previše zanimati onu vrstu publike koja je krajem osamdesetih punila sale na seriji koncerata fada.

Ali takođe, imigracijska pitanja u Americi, sve veći nacionalizam i komplikacije oko viza dodatno su otežali stvari. Nekada nije bilo preterano teško dobiti vizu za afrički bend da dođe da svira u Njujorku i zatim krene na turneju po Americi. Danas košta pravo bogatstvo samo da se preda zahtev.

Andrea: Došlo je dotle da basisti iz Srbije, koji svira sa Damirom, nisu dali vizu da dođe na britansku turneju tokom promocije poslednjeg albuma. Postalo je jako teško premeštati ljude i prelaziti granice. A i skrenuti pažnju na muziku koja dolazi iz malih zemalja nije lako.

Joe: Samo da dodam još nešto o Damiru. Saz’iso predstavlja jednu stranu onoga što Andrea i ja volimo: pronalaženje ljudi koji su potpuno uronjeni u tradiciju i predstavljaju tu tradiciju. Koliko god to bilo važno, jednako je važno i ono što Damir predstavlja — nekoga iz mlađe generacije, s dubokom porodičnom vezom sa sevdah tradicijom —

Andrea: — i sa njegovim istraživanjem istorije, repertoara i pesama —

Joe: — i opet uspeva da komponuje nove pesme unutar te tradicije, a da pritom ne posegne za ritam mašinom ili snažnim akordima na gitari, već da svira u skladu sa tom istorijom na prelep način. Istovremeno, piše tekstove koji govore o savremenim temama i problemima sa kojima se suočavaju Bosna i mladi danas. Mislim da je to jednako važno kao i odavanje počasti velikim umetnicama poput Donike Pecollari i Adriane Thanou, dvema pevačicama iz Saz’isoa. Odati počast njima jeste važno, ali pomagati Damiru u karijeri i u onome što donosi Balkanu i Sarajevu bilo je za nas takođe veoma uzbudljivo.

Imate li planove za buduće muzičke produkcije?

Andrea: Posle svih ovih godina na turnejama sa Saz’isom i kako se njihov repertoar sve više razvija, voleli bismo da snimimo novi album.

Joe: Nažalost, moja knjiga je poslednjih nekoliko godina potisnula sve ostalo u drugi plan. Ali, verujem da će uskoro biti pauze i nadamo se da ćemo ponovo raditi na novim projektima zajedno.

Andrea: Uključujući i na Balkanu.

Joe: Pogotovo na Balkanu.

Ovaj članak je uređen radi dužine i jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna slika: Ljubaznošću Joea Boyda i Andree Goertler.