U petak, 13. marta 2020, Kosovo je postalo jedna od poslednjih evropskih zemalja koje su zabeležile svoje prve slučajeve koronavirusa. Bilo je očekivano da će se to desiti jer je Svetska zdravstvena organizacija dva dana pre toga proglasila pandemiju COVID-19, dok su se oni u proputovanju kontinentom zaputili kući, a broj zaraženih u susednim zemljama rastao iz dana u dan.
Upravo smo tog petka u Kosovu 2.0 produbili diskusiju o terenskom radu koji ćemo moći da sprovodimo ili čak meru u kojoj bi naše fizičko prisustvo na terenu moglo da ugrozi nečiji život; predveče tog dana potvrđena su prva dva slučaja. Naša odluka je postala jasna onda kada smo videli kako izostanak snažnije reakcije u vidu držanja odstojanja ili samoizolacije može da parališe zdravstvene sisteme država koje se smatraju naprednijim od Kosova.
Čitav tim K2.0 skoro će sasvim raditi preko interneta, a prema predloženim merama, sve dok izolacija ne ostvari svoje ciljeve i dok ne procenimo da više ne postoji rizik od toga da druge ugrozimo.
Dok budemo obavljali novinarski rad koji daleko od terena, svesni smo mnoštva izazova i prepreka na koje ćemo naići.
Upravo bi u ovakvim vremenima radna prava mogla da budu najugroženija; razni oblici nasilja — rodno zasnovanog, porodičnog ili zlostavljanje dece — takođe bi mogli da budu u porastu; oni koji već spadaju u marginalizovane, izopštene ili diskriminisane grupe mogli bi i dalje da pate od izostanka osnovnih potrepština; razne Vladine i institucionalne politike ili odluke mogle bi da zahtevaju sveobuhvatniji terenski rad kako bi uvideli efekat na živote ljudi.
To su priče i doživljaji koji stoje u epicentru rada K2.0 i koji utvrđuju našu odgovornost i obavezu kao časopisa — da otkrijemo i naglasimo nepravde, da privučemo pažnju na neravnopravnost ili čak da ohrabrimo građanski aktivizam, sve dok istovremeno težimo da pružimo prizemne, kontekstualizovane i precizne informacije koje su građanima potrebne da bi mogli da donose odluke utemeljene u činjenicama.
