Rođena u srpsko-rumunskoj porodici, Nataša Urban, fotografkinja, rediteljka dokumentarnih filmova i montažerka, odrasla je u bivšoj Jugoslaviji — mada se pre može reći da je usred njenog odrastanja Jugoslavija prestala da postoji. Odmah nakon rata u njenoj zemlji, ona se seli na studije u Bukurešt, a 2011. i trajno odlazi iz Srbije, izmeštajući se u Norvešku. 

Od tada je radila na različitim umetničkim projektima i pohađala brojne programe usavršavanja na prestižnim akademijama i festivalima. Deo njene karijere vezan je i za Nepal gde je snimila nagrađivane filmove “Putovanje crvenog frižidera” i “Velika sestra Punam”.

Njen najnoviji film “Pomračenje” imao je svetsku premijeru ove godine na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Kopenhagenu (CPH:DOX), gde je osvojio glavnu nagradu. “Kako naša sadašnjica ispunjena ratom i nasiljem preti da jednog dana postane jučerašnja vest, ovaj film nam nedvosmisleno govori: ne skrećite pogled; ne zaboravite”, naveo je žiri u Kopenhagenu. 

Za potrebe filma, Urban se vraća u Srbiju i sa svojom porodicom i prijateljima razgovara o dešavanjima u Jugoslaviji koja su vodila raspadu zemlje, kao i načinima na koji se svako od njih nosio sa surovom svakodnevicom. Upravo takav pristup nailazi na emotivnu reakciju publike različitog uzrasta, bilo da se ona poistovećuje sa starijima koji su tada verovali da rade najbolje što mogu ili sa mlađom generacijom koja pokušava da zatvori jedno poglavlje i nastavi dalje.

Ona izdvaja zapise iz planinarskog dnevnika koji je njen otac vodio u to vreme i hrabro ih kontrastira sukobima koji su se paralelno vodili širom tadašnje zemlje, podstiče svoje prijatelje da se prisete načina na koji su njihovi roditelji prkosili tadašnjem režimu i pažljivo sluša one koji su i sami bili neposredne žrtve sukoba. 

Smešten u vremenski period između dva pomračenja Sunca, ono s početka 1960-ih i ono s kraja 1990-ih, film posebnom estetikom dočarava kako su se jedna zemlja, ali i njeni stanovnici, odnosili prema tom događaju u različitim istorijskim kontekstima. 

“Pomračenje” je dosad prikazano na festivalima širom Evrope, uključujući Sarajevo Film Festival i Dokufest u Prizrenu. Pred beogradsku premijeru filma u okviru festivala Slobodna zona, K2.0 razgovaralo je sa Natašom o inspiraciji iza filma i specifičnim tehnikama koje je koristila pri snimanju i tokom postprodukcije, njenom ličnom i suočavanju njene porodice sa sukobima u bivšoj Jugoslaviji, kao i drugim važnim pitanjima koja film postavlja.

Na samom početku filma, kao jedan od povoda za njegovo snimanje navodite planinarske dnevnike svog oca koje ste pronašli. Da li je možda ova tema malo duže čučala u vama ili su vas dnevnici potakli da uopšte razmišljate o tome da snimite film o njoj?

Ja sam 2011. otišla iz Srbije fizički, ali sam se emotivno i psihički izmestila mnogo pre toga. Od kad sam se preselila u Norvešku, u startu sam krenula da radim sa svojom producentkinjom Ingvil Giske i ona je često znala da mi suptilno, na norveški način, natukne ideju da se pozabavim svojim iskustvima rata ili bilo čega što se tiče mog odrastanja u bivšoj Jugoslaviji. 

Ja sam to svaki put odbijala, odnosno bilo mi je smešno da ću ikad tako nečim da se bavim. Mislila sam da su sva ta iskustva, sve te nesreće, sve te vanredne situacije koje su nas odjednom snašle deo mene, ali da o tome ne razmišljam niti želim da razmišljam. Pitala sam se koje koristi uopšte imam od toga? 

Međutim, desilo se da sam izgubila nekog jako bliskog meni i verovatno je to uz još sijaset drugih stvari doprinelo da čaura u kojoj sam držala sve to što sam duboko zakopala u sebi odjednom pukne. Znala sam da moram da se time pozabavim i kada sam tu odluku donela, onda je pravljenje filma išlo vrlo lako. Ali odluka da to učinim mi se malo prikrala. Osim toga, to što živim u Norveškoj i imam porodicu i prijatelje ovde, ta distanca mi je omogućila da krenem da se bavim tim pitanjima.

Kažete da niste želeli da razmišljate o tome, a kada u filmu razgovarate sa svojom anonimnom prijateljicom koja takođe ne želi da kopa po prošlosti, čini se da Vi pokušavate ipak da je usmerite ka važnosti razgovora o ovoj temi?

Ona je još uvek u toj fazi da ne želi da razmišlja o tome i da se time bavi. Međutim, bitna činjenica je da je ona u svemu tome izgubila majku, tako da je njoj otac, koji je bio u logoru za Hrvate u Begejcima, jedino što ona ima i ona prosto ne želi njega da dovodi u nezgodnu situaciju. Ja ne mogu da zamislim kroz šta je sve ona prošla. Svakako ima pravo sebe da štiti i ja razumem da ona to radi. U jednom smislu film i jeste o tome kako se mi pojedinačno nosimo sa svim ovim problemima i tom boli koja je svuda oko nas.

Verovatno najveći utisak u filmu ostavili su mi planinarski dnevnici vašeg oca i kontrast između onoga o čemu on piše u njima i tadašnjih zbivanja u državi. Da li ste razgovarali sa njim o toj temi i pre snimanja i da li je bio svestan efekta koji bi njegovo učešće u filmu moglo da ima?

Nismo razgovarali o tome unapred, nisam smela da imam taj pristup zato što sam morala da zadržim svežinu njegovih odgovora, tako da ništa nisam otkrivala pre nego što sam imala razgovore sa mamom i tatom, koje čujete u filmu. Oni su na to pristali zato što su moji roditelji, nisam ih ni pitala da li hoće ili neće, jednostavno sam im rekla da ćemo to da radimo.

Zanimljivi su takođe komentari i zapažanja vašeg oca kada se retko dotakne teme rata, kao kada je otišao u Vukovar i video izrešetane zgrade, a njegova prva pomisao je bila da izgleda kao da nisu ni znali zašto pucaju. Nekome bi ovakav komentar mogao čak delovati naivno iako se čini da nije daleko od istine?

To mi je veoma emotivna tema. On je bio otac dvoje male dece, pacifista oko koga su odjednom krenuli ratovi, mržnja i nasilje. Pitanje je šta radiš u toj situaciji kao roditelj? Nas su roditelji vodili u planine kako bi nas zaštitili. 

I stvarno jeste besmisleno to što se desilo, a dešava se i dalje — ništa to nije stvar prošlosti jer se aktivno radi na tome da se te stvari ponove. Mislim da mora da se govori o tome, da se svesno radi na tome i da se počne od neke bliže okoline — od svoje porodice, kao što sam ja uradila u filmu. Takođe, mora i da postoji raspoloženost države da se kroz edukaciju radi na tome.

Koje je za vas značenje naslova filma — kakva je povezanost između fenomena pomračenja Sunca i tema kojima se u filmu bavite?

Glavna scena filma je pomračenje 1999. godine kad su se svi krili po kućama i bunkerima od jednog velelepnog prirodnog fenomena, ali zapravo ja pomračenje koristim kao metaforu. Totalno pomračenje Sunca se kao prirodni fenomen pojavljuje u pravilnim intervalima. Ta cikličnost pomračenja odražava cikličnost ratova na ovim prostorima i korišćenje prethodnog rata kako bi se kreirali uslovi za sledeći.

Dok razgovarate sa svojom prijateljicom Milenom, dobijamo kontrast reakciji vaših roditelja — njeni roditelji su od početka glasno bili protiv režima Slobodana Miloševića i vremenom su zbog toga i doživeli velike posledice i ostali bez posla. Vi kažete Mileni da ona treba da bude ponosna na svoje roditelje, ali kakav je vaš odnos prema ovim različitim pristupima? Svakako se ne čini da osuđujete svoje roditelje.

Moji nikad nisu glasali za Miloševića i smatrali su da je to ono što oni mogu da učine i da preko toga nisu mogli ništa, a ostaje pitanje da li jesu ili nisu mogli. Svakako nikoga ne osuđujem, mislim da je to potpuno pogrešno, naročito kad se radi o filmu. Film radi na emocije i trebalo bi da pobuđuje empatiju, a osuđivanje je potpuno suprotno tome.

Što se tiče te dve mogućnosti, ja lično idem iz jednog u drugo, a spasava me to što se bavim filmom, pa mislim da je film nešto kroz šta mogu da budem angažovana. Razumem i jedne i druge, mada mislim da više vučem na tu Mileninu stranu, ipak mislim da imamo moć da promenimo neke stvari.

Koliko mislite da je odluka da se izoluje od rata svesna ukoliko se on baš i ne dešava u užem smislu na teritoriji na kojoj živite?

Mogu da razumem da mnogi u Srbiji tada nisu znali šta se sve dešava, ali mislim da nema opravdanja da se i sada ne zna. Ne samo da se ne zna, nego da se poriče i samo upire prstom u druge — jeste, mi smo to radili, ali šta su oni nama radili? Takvim pristupom se nećemo izvući ni iz čega.

Kako ste odlučili da radite sa snimateljem Ivanom Markovićem? On ima vrlo specifičan i prepoznatljiv stil za koji se čini da se lepo uklopio uz vašu zamisao o ovom filmu.

Svi ljudi koji su radili na ovom filmu su radili zato što su bili pravi ljudi za to, ništa nije bilo provizorno. Ja radim vrlo intuitivno — videla sam neke stvari koje je Ivan snimio i dobila preporuke od koleginice; sećam se da su mi neki njegovi radovi bili jako emotivni, tako da je moj instinkt bio da su Ivan i montažerka Jelena Maksimović pravi ljudi za ovaj film. Ivan je bio možda moj najbliži saradnik jer je on bio prvi uključen u film. On je fenomenalan snimatelj i saradnik.

Zašto se odlučili da snimate na 16 mm traci — to nije čest pristup u savremenom filmu?

Ovo je bio prvi put za mene da snimam film na traci. Glavni snimci su na 16 mm traci – pošto je ceo film kao kolaž memorija, želela sam da tu memoriju vizuelno predstavim. Za mene je celuloidna filmska traka na neki način materijalizacija sećanja. Ja volim da radim sa vizuelnim kontrapunktovima kao što su velike slike koje je Ivan snimao na 16 mm traci, na stativu — priroda, hrana, koje se smenjuju sa malo nesređenijim slikama, snimanim Super 8 kamerom, koje treba da odražavaju moja sećanja.

Neki od snimaka čak deluju arhivski? Takođe, zvuk nikada nije sinhronizovan sa slikom?

Da, želela sam da vizualizujem memoriju, sve aspekte memorije. Takođe, ništa od tih efekata nije rađeno digitalno. Traku smo razvijali u različitim rastvorima kako bismo dobijali specifične izglede snimka, a to je sve vrlo precizno iskalkulisano. To je vizuelna gramatika koju sam želela da razvijem, kontrast sadašnjosti i subjektivnosti sećanja. 

Što se tiče zvuka, on je odvojeno sniman od trake i sve je posle dodavano. To je isto trebalo da odrazi dihotomiju između onoga što je stvarnost i onoga što je u mojoj glavi. Obožavam rad s trakom iako je stresan, jer ne vidiš odmah šta si snimio. Ali kad konačno vidiš snimak, zaboraviš na sve muke i znaš da je bilo vredno toga.

Koliko ste precizno unapred planirali kadrove?

Sve je moralo da bude unapred osmišljeno. Za svakih sedam dana snimanja imali smo minimum tri dana pripreme. Snimanje na traci mnogo košta i mora da se isplanira pažljivo. Ali od momenta kad sam odlučila da napavim film, sve je vrlo glatko išlo.

Kakvu reakciju očekujete nakon projekcije filma u Srbiji?

Nije mi svejedno kakva će biti reakcija u Srbiji, ali ne bih da spekulišem. Svakako stojim iza svog filma, a verujem da će sve proći u najboljem redu.

Naslovna fotografija: Kadar iz filma „Pomračenje“ / Filmski festival Slobodna zona / Promo.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.