Pre nego što se upustila u istorijska ispitivanja i pisanje na tu temu, Nathalie Clayer, naširoko poznata francuska istoričarka religije i nacionalizma u osmanskim i postosmanskim predelima, bila je inženjerka. Njena prva istorijska studija bila je na temu sufizma u Albaniji. Bilo je to osamdesetih godina, kada je Albanija bila komunistička država, a verske prakse bile zabranjene. “Tada nisam mogla tamo da otputujem i sprovedem istraživanje”, priseća se Clayer. Kasnije, devedesetih godina, više se fokusirala na nacionalizam i formiranje albanskog nacionalnog identiteta.

Njene studije o albanskom nacionalizmu pretočene su 2007. u knjigu “Aux origines du nationalisme albanais. La naissance d’une nation majoritairement musulmane en Europe” (O poreklu albanskog nacionalizma: rađanje dominantno muslimanske nacije u Evropi), koja je objavljena u Parizu. Knjiga je 2009. prevedena na albanski i objavljena u režiji izdavačke kuće Përpjekja.

Clayer trenutno radi kao profesorka na pariskoj Školi za napredno istraživanje društvenih nauka (EHESS) i kao direktorka odseka za istraživanja u Centru za turske, osmanske, balkanske i centralnoazijske studije (CETOBaC).

U svojoj najnovijoj knjizi, “Une histoire en travelling de l’Albanie (1920-1939). Avec, au-delà et en deçà de l’État” (Pokretni snimak kroz Albaniju (1920-1939): sa državom, preko i ispod nje), naučna radoznalost autorke Clayer premešta se na poreklo albanskog nacionalizma i na procese izgradnje države u Albaniji dvadesetih i tridesetih godina minulog veka. Knjiga je objavljena 2022. na francuskom jeziku i očekuje se da će na proleće 2023. biti prevedena na albanski u izdanju kuće Përpjekja. “Predlažem drugačiji narativ, ne onaj koji se sliva odozgo nadole, [ne onaj koji bi] objasnio kako je država izgrađena sa stanovišta institucija i ministarstava”, rekla je o svojoj knjizi, u kojoj se autorka ponajviše bavi suverenitetom, modernizacijom, nacionalizacijom i religijom.

Sredinom decembra, Clayer je boravila u Prištini kako bi održala predavanje na Akademiji za javne i socijalne politike, u organizaciji Instituta Musine Kokalari, kao i da bi učestvovala na panelu sa svojim albanskim izdavačem Fatosom Lubonjom sa katedre za sociologiju na Univerzitetu u Prištini.

K2.0 je porazgovaralo sa Clayer o njenoj najnovijoj knjizi, njenom kinematografskom pristupu pisanju o istoriji i o tome kako pojedinačne životne putanje govore o širem istorijskom kontekstu.

K2.0: Vaša najnovija knjiga, Pokretni snimak kroz Albaniju (1920-1939): sa državom, preko i ispod nje, objavljena je ove godine na francuskom. Knjiga obuhvata skoro 40 godina izgradnje države u Albaniji nakon pada Osmanskog carstva. Kako je, s vaše tačke gledišta, izgledao proces pisanja?

Mislim da knjiga ima sebi svojstven oblik. Godinama sam radila istražujući dvadesete i tridesete godine prošlog veka, baveći se raznim i međusobno uvezanim temama, a koje su uglavnom potekle iz arhiva, ali i iz knjiga i drugog materijala koji sam istraživala. Prvo mi je na pamet pala ideja da napravim kolekciju raznih studija koje sam sprovela. Međutim, shvatila sam da set studija koje sam napisala i one druge koje sam predstavljala na seminarima nekako formiraju jedan entitet ili narativ koji bi se mogao čitati kao istorija nastanka albanske države u tim ranim godinama, dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka, a ponekad se osvrćem i na periode pre toga. Jedna od teza u knjizi jeste ta da je postosmanska dimenzija vrlo važna, makar na početku ovog razdoblja.

Knjiga služi kao predlog za uvođenje nove vrste narativa. Razmišljala sam o tome kako posmatramo neki objekat, u ovom slučaju je to nastanak države, kroz bioskopski pokretni snimak. Na francuskom se “pokretni snimak” kaže “travelling”, što se doslovce prevodi kao “putovanje” na engleskom, pa tako ljudi misle da se to odnosi na turizam u zemlji ili nešto slično. Međutim, u pitanju je praćenje objekta i njegovih kretanja dok mu se istovremeno primičete i odmičete se od njega, a da biste uočili aspekte koje je teže primetiti.

Dakle, prikupila sam svoje starije studije o tom razdoblju, sastavila ih i preformulisala pomalo, i dodala nekoliko novih. Trebalo mi je 10 godina da završim knjigu. Ali, svakako, istovremeno sam radila i druge stvari. Neke studije, koje su sada pretočene u poglavlja u knjizi, konceptualizovane su i napisane pre oko 15 godina. Dve trećine poglavlja sastavljene su od postojećih radova koje sam preradila. Zatim sam napisala i ostatak, plus uvod i zaključak. Pre oko četiri godine sam odlučila da sastavim sve i napravim knjigu.

Svrstala sam materijal u tri niza: jedan o političkoj sceni i javnim politikama, drugi o drugim aspektima prostora — kako se prostor kontroliše, razgraničave ili označava; i treći niz o pojedinačnim i porodičnim putanjama. Radeći to, predlažem drugi vid narativa, onog narativa koji nije narativ odozgo-nadole, a koji bi sa stanovišta institucija i ministarstava objasnio kako je država izgrađena, tj. sa stanovišta uprave, niti je to narativ odozdo-nagore koji bi se bavio samo pojedincem. Ovo je nešto sasvim drugačije.

Jedan od aspekata koji proizlazi iz ovakvog pristupa jeste da, sem važnosti italijanske politike prema Albaniji u tim godinama, preovladava nekakva postosmanska dimenzija koja nije samo dijahrona, već i sinhrona u odnosu na Tursku. Iz toga se i bolje vidi kako je centralna vlast morala da se ponaša prema lokalnim vlastima. Između ostalog, dok je trajalo carstvo, kao što je slučaj i sa svakim drugim carstvom, postoji slojeviti suverenitet i vidimo kako je u tom periodu toga još bilo. Na primer, verske zajednice su i dalje imale neku vlast i snagu. Dakle, šta to znači kada pokušavate da nametnete novi suverenitet i da li je moguće to ostvariti? I zatim, naposletku, pomoću toga bolje razumemo alternativne poglede na modernizaciju zemlje.

Vaš kinematografski pristup istraživanju istorije prikazuje životne narative raznih likova da bi se bolje razumeo širi politički, ekonomski i socio-kulturni kontekst perioda od 1920. do 1939. godine. Kako ste odlučivali o tome koje ćete likove da uvrstite u knjigu? Šta vas je privuklo kod njih?

Svakako da likovi nisu reprezentativni. Kada pišete istorije, onda je posve nemoguće postarati se sasvim za reprezentativnost. To znači da morate analizirati svaki slučaj kao zaseban i pokušati da saznate šta vam on govori o odnosima između pojedinca i struktura u društvu. Ako izbori likova ne mogu biti reprezentativni, onda se makar moraju dovoljno razlikovati jedni od drugih. Za svaki slučaj koji sam uvrstila u knjigu pronašla sam izvor koji je bio vrlo zanimljiv, bilo da su u pitanju suveniri, sećanja ili drugi izvori.

Imam poglavlje o imamu koji drži časove albanskog devojčicama, ali koji ne želi da učestvuje u radu novih verskih ustanova. On je, na jedan način, konkurencija albanskim vlastima. To je zanimljivo jer on dovodi u pitanje Građanski zakonik.

Drugo poglavlje se vrti oko devojke Nexhmije Zaimi, koja je pisala o svojim sećanjima. Posredi je zanimljivost jer iz njenog teksta vidimo da su se dešavale društvene reforme u sferi građanskog zakonika, braka, itd. Ipak, mi vidimo da čak ni porodici — koja je pripadala grupi koja je gradila i podržavala formiranje nove države i koja je učestvovala u radu nove birokratije — [određene reforme nisu prihvatljive]. Poslata je u savremenu školu koju su vodili Amerikanci, ali kada je imala 13 ili 15 godina, nije joj bilo dopušteno da pohađa srednju školu. Zatim joj je palo vrlo teško da nađe posao, jer njen otac s tim nije bio saglasan. Dakle, to znači da je bilo poprilično teško promeniti porodične vrednosti. U stvari, ona nije mogla da dovede u pitanje situaciju u Albaniji, pa je zato otišla u Ameriku i tamo ostala.

Treće poglavlje se bavi [albanskim kraljem] Ahmetom Zoguom, ali kao pojedincem, koji je odigrao izvesnu ulogu. Bavim se uzajamnim dejstvom privatnih i javnih interesa, posebno kada imamo u vidu šume kao resursa prodatog Italiji. Istražujem slučaj italijanskog preduzetnika i Ahmeta Zogua, jer su stranci vrlo bitna karika u široj slici.

Četvrto poglavlje se vrti oko potprefekta Tafila Boletinija, rođenog na Kosovu. Kao potprefekt, on je morao da sprovodi neke reforme i da se bavi problemima na lokalu, a koji su se uglavnom odnosili na zemljišne sporove. Njegova priča nam daje uvid u odnose potprefekta, to jest lokalne vlasti, i državne vlade.

Peto poglavlje se svodi na životni put porodice stočara u selu u okolini Tirane. Stočarstvo je bilo od velikog značaja za albansku privredu. Zato je bilo važno da navedemo ovaj slučaj u knjizi. Isto tako, jedan od potomaka ove porodice napisao je knjigu o prijateljima svoje porodice. Posredi je sistem prijateljstva koji se ne ograničava na prijateljstvo onakvo kakvo ga poznajemo u Evropi, već obuhvata i sistem uzajamne pomoći. U tekstu se prikazuje kako se porodična mreža razvija uporedo sa formiranjem države, kako se, na izvestan način, pomoću raznih mehanizama, porodična mreža pomalo nacionalizuje. Ne sasvim, ali pomalo. Isto tako, tu se vidi kako porodična mreža doprinosi ili ne doprinosi formiranju države.

Spomenuli ste da ste sproveli gomilu istraživanja u arhivama dok ste radili na knjizi. Kao istoričarka, na koji način ostvarujete interakciju sa arhivama? Koje ste arhive najviše koristili u prikupljanju materijala za knjigu?

Ponajviše sam radila u Državnim arhivima u Tirani, ali i u Rimu, gde sam istraživala dvadesete i tridesete godine prošlog veka. Mnogo je vremena prošlo od 1993, kada sam počela da istražujem u ovim arhivama i tada sam se više usredsređivala na religiju.

Dobro je da imate pitanja kada počnete da radite u arhivama, ali onda postaje još bitnije da postavite pitanja radi samih arhiva. Morate da se zapitate koje su teme bile bitne upraviteljima ili drugim ljudima iz tog razdoblja. Ne možete da uzmete dokument iz ministarstva, na primer, i da kažete: “Dobro, u dokumentu piše ovako, pa je to bilo tako.” Ne, morate prvo da razumete ko je napisao dokument, zašto, kada i sa koje pozicije. Zatim analizirate šta ta sadržina znači u datom kontekstu.

Mislim da preovladava sklonost da se previdi osmanska i postosmanska dimenzija dok pišemo i pričamo o istoriji Balkana. Šta mislite o istoriji regiona, imajući u vidu osmansku i postosmansku dimenziju?

Kako smo mogli da pomislimo da ljudi koji su živeli u Osmanskom carstvu do 1912. ili 1913. mogu iznenada da započnu novi život? Oni su već usvojili navike i stil života u onom smislu u kom to smatra [francuski sociolog] Pierre Bourdieu. Oni su bili naviknuti da rade i da se ponašaju na ovaj ili onaj način. Zbile su se bitne političke promene, ali se one nisu desile u jednom danu. Ne samo da su ljudi imali stečene navike i životni stil, već i kapital koji je bio vezan za njihove živote u Osmanskom carstvu. 

Uzeću političku kulturu kao primer; ona je umnogome razvijena početkom dvadesetih godina prošlog veka. Uvedena je mobilizacija pomoću tajnih organizacija, komiteta i to uglavnom za potrebe rešavanja makedonskog pitanja. Zatim su otvoreni klubovi posle Mladoturske revolucije. Svuda su osnivana društva, pa tako i u Sjedinjenim Državama, među migrantskim zajednicama. Oko 1912. i 1913, ali poglavito 1920. godine, kada je albanska država ponovo zaživela, mnogi su pokušali da se uključe u rad političke scene posredstvom pomenute mobilizacije i političke kulture. Na to su uticali sinhroni elementi posleratnog perioda; na primer, početak fašističke mobilizacije ili komunistički pristup završavanju poslova.

Mnogi od njih su bili obučeni da koriste ove nove alatke savremene političke kulture, a koje su potekle s kraja osmanske vladavine. U poglavlju u knjizi na temu tajnih mobilizacija, dokazujem da je Zogu, u stvari, uspeo sebe da pozicionira u centar političke scene početkom dvadesetih godina jer ga je vrbovala grupa koja je iza sebe imala tajnu organizaciju, Krahu Kombëtar. Dakle, ovakva tajna organizacija je bila korisna kao i one u Turskoj, gde je aktivna bila druga tajna organizacija. U Srbiji je situacija bila slična sa Belom rukom i Crnom rukom. U Grčkoj je bilo sličnih organizacija. Da bismo objasnili prve borbe za vlast u Albaniji, neophodno je da napravimo genealogiju ove vrste političke kulture.

Vaše najnovije studije stavljaju poseban naglasak na prostor. Kakvu ulogu igra prostor u vašim istraživanjima i zašto smatrate da je bitno da istoričari uzmu u obzir temu prostora?

Kada sam počela da se bavim prostorom, čitala sam radove koje su pisali geografi koji rade sa društvenim prostorima. U stvari, prostor nije samo fizička stvar. On je više društvena stvar, jer ga određuju interakcije među ljudima — bilo da su ekonomske, društvene ili političke. Tako sam ustanovila da bih mogla bolje da shvatim temu ako budem radila na prostorima.

Drugi deo knjige koji se bavi prostorima vrlo je važan. Jedno poglavlje se bavi time kako prostor može da se obeleži. Kada je na snazi proces formiranja države, obeležavanje teritorije je od velikog značaja. Radila sam studiju o izgradnji džamija u tom razdoblju. Albanija je bila jedina zemlja u regionu u kojoj je bila predviđena gradnja novih džamija u tom periodu. Čak i u Turskoj, Mustafa Kemal je preobrazio Aju Sofiju u muzej. Tek je početkom četrdesetih godina u Zagrebu izgrađena velika i važna džamija.

U Albaniji je bilo oko 20 novoizgrađenih džamija. Bavim se nekima od njih, to jest onime kako su i zašto izgrađene. Sve je to vrlo zanimljivo jer vidite da je to bio način da se obeleži teritorija. Na primer, džamija u Draču i još jedna u Tirani, ili čak u Skadru — sve su one izgrađene uz pomoć moderne arhitekture zato što je bilo neophodno označiti teritoriju i poručiti strancima i ostalima koji ulaze u državu da je Albanija država sa muslimanskom većinom, ali da je albanski islam modernog tipa.

U tom razdoblju su i islamske vlasti htele da se, na neki način, suprotstave hrišćanskim vlastima koje su već bile izgradile velike crkve. Kako u Sarandi, tako i u Draču, džamije su dobile ime po Zogu. Dakle, to znači da država nije imala zvaničnu religiju, ali u određenim okolnostima Zog je svoje ime i ime nove dinastije vezivao za džamije. U Sarandi je to bio način da se poruči da je u pitanju albanska teritorija, a ne grčka, jer je na jugu pravoslavlje bilo simbol Grka.

Školstvo posmatrate kao raskršće između pokušaja nacionalizacije i postojeće verske situacije u procesu izgradnje države dvadesetih godina u Albaniji. Šta možete o tome da nam kažete?

Za novu državu je vrlo bitno da kontroliše prostor na lokalu. Bavila sam se pitanjem škola i mreže škola jer škola je vrlo bitna alatka za izgradnju nacionalne države. Kada posmatramo nastojanja da se izgradi mreža državnih škola, onda uviđamo da je problem ležao u tome kako integrisati škole koje su već postojale, pa čak i zgrade. Dakle, mnogo toga možemo da saznamo od samih zgrada.

Za vreme osmanske vladavine, svaka verska zajednica i konfesionalna grupa je imala svoju školu, a bilo je i drugih škola osnovanih krajem osmanskog perioda. Za vreme strane okupacije, grčke pravoslavne škole su već bile pozatvarane ili preobražavane u državne škole. U tom ranijem periodu, to jest razdoblju strane okupacije, već se odvijala nekakva nacionalizacija.

Nova albanska država, nastala dvadesetih godina, nastavila je ovaj proces, ali nije išlo baš glatko. U pojedinim slučajevima, lokalne zajednice htele su da zadrže te škole. U drugim slučajevima, muslimanske škole funkcionisale su zahvaljujući novcu koji je davao vakuf, odnosno pobožne fondacije pod kontrolom islamske zajednice. To znači da ste imali neke državne škole koje su, u stvari, bile finansirane od strane islamskih institucija. Što se pravoslavaca tiče, imali ste lokalne zajednice koje su htele da zadrže zgrade kako bi se i dalje održavala verska nastava.

Međutim, situacija je bila komplikovanija u katoličkim sredinama jer su katolički politički lideri često istovremeno bili i verske vođe. Franjevci, sveštenici i svi jezuiti hteli su da zadrže političku ulogu. Neki od njih su čak priželjkivali federativni oblik države kako bi zadržali političku moć, kao što je bio slučaj u osmanskoj vladavini. U obrazovnom smislu, oni su čak predlagali ministarstvu sadržaj za školske časove. Oni su sebe smatrali najkompetentnijima da kreiraju školski plan i program. Dakle, na izvestan način, oni su hteli nastavak slojevitog suvereniteta — makar u nekim oblastima.

Trenutno radite na monografiji o istaknutoj ličnosti Albanskog narodnog preporoda, Samiju Frashëriju. Šta možete da nam kažete o tom projektu?

Rad o Samiju Frashëriju neće biti biografija jer smatram, kao i neki drugi, da je nemoguće napisati biografiju. Zato sam odlučila da se pozabavim tematikom koja će mi možda omogućiti da bolje razumem kako je čovek poput njega — intelektualac, osmanski intelektualac iz albanskih predela — živeo, smatrao i zamišljao svet oko sebe i kakav je doprinos dao političkoj i naučnoj sceni. Analiziram teme poput društvenosti, prostora, tipografije, što je veoma materijalno, kao i prevod.

Očekuje se da će vaša najnovija knjiga biti prevedena na albanski oko proleća 2023. Šta mislite, kakve će diskusije u Albaniji ona pokrenuti o periodu dvadasetih i tridesetih godina minulog veka?

Mislim da se dosadašnje diskusije o dvadesetim i tridesetim godinama uglavnom vrte oko onoga što je Zogu radio. Zato se nadam da će ova knjiga doneti nešto drugo, nešto iznijansiranije.

Naslovnica: Atdhe Mulla / K2.0.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.