Blogbox | Ljudska Prava

Nazivi boja u kosovskoj usmenoj istoriji

Piše - 07.10.2016

Istaknute romske ličnosti pričaju o tome kako se nose sa uvredljivim izrazima.

Inicijativa za usmenu istoriju Kosova je u proteklih četiri godina skupljala životne priče pojedinaca. Znamo da Kosovo ima višak usmene tradicije, jer se, većim delom, o istoriji pričalo, a ne pisalo. Svaki epohalni trenutak prošlosti ove nove zemlje, naseljene starim narodima, sadrži dosta pesama, priča i svedočanstava. Svi oni su uredno organizovani duž sukobljenih nacionalnih linija, dok su albanski i srpski narativi među preovlađujućima.

Dakle, kakva je korist od prikupljanja još priča? Stvar je u tome što glavni nacionalni narativi ili zaboravljaju ili zabranjuju priče, jer se one ne uklapaju u njihov diskurs. Razmišljali smo o tome da, umesto da pitamo ljude da pričaju o svojim životima, umesto o krupnim istorijski važnim trenucima, mogli bismo da uhvatimo ono što se gubi ispod radara.

Sećanja ljudi o njihovim životima komplikuju narative. Kao što je to slučaj sa nacijama, tako i ljudi zaboravljaju, ili se selektivno sećaju onoga što im je važnije u određeno vreme u njihovim životima. Oni često ne prepričavaju onako kako je bilo. Oni se detinjstva i mladosti sećaju kao lepših perioda, čak i kada su očajnički siromašni. Oni brišu neka sećanja, jer su zabrinuti za svoj ugled i ugled svojih porodica. Ipak, njihove priče otkrivaju istinu o njihovim aspiracijama, strepnjama i strahovima; one nam govore o osećanjima ljudi.

Usmena istorija nas često iznenadi, posebno kada pojedinci od kojih se retko kad tražilo da pričaju podrobno o sebi konačno progovore. Skrivene priče izrone, kao i osećanja koja su i intimna i označitelji krupnijih tema. Kada su se Kujtim Paćaku i Bajram “Kafu” Kinoli saglasili s time da budu intervjuisani, odmah smo znali da će naša arhiva postati mnogo bogatija.

Obojica su dobro poznata u društvu. To su kreativni ljudi koji su često na televiziji, na mestima na kojima se odigravaju razni događaji, u novinama. Nazivaju ih onako kako oni sami sebe zovu, Romima, ipak, značenje ove klasifikacije nije vrlo jasno ljudima — čak i kad su sigurni šta ta klasifikacija znači.

Paćaku, poslanik Skupštine Kosova iz redova stranke Kosovaki Nevi Romani Partia (KNRP), nedavno je zatražio izvinjenje od skupštine zbog uvredljivih izraza koje je koristio drugi član skupštine kada je govorio o Romima. Gotovo u isto vreme, Inicijativa za usmenu istoriju je objavila svoj intervju sa Kafuom, kreativnim i popularnim muzičarem koji često noći u Prištini učini zabavnima sa svojim bendom Džipsi gruv, svirajući kombinaciju tradicionalne romske muzike i džeza, panka i regea.

U potresnom intervjuu o prošlosti, Kafu nam je pričao o odrastanju u sufističkom domaćinstvu u Đakovici tokom devedesetih, kao govornik albanskog jezika koji se druži sa Albancima. On kaže da je znao da nije bio beo koliko i ostali, ali je pronašao prijatelje s kojima se igrao i nastavnike koji su vodili računa o njemu, kao i ljude koji su se držali podalje od njega. Posle rata je uvideo da ne pripada tu, a imena kojima su ga nazivali su počela da ga bole.

Kao što nam je Kafu kazao: “Mađup, gabelj, ćergaš jesu termini koje smo samo slušali na ulicama, čoveče, ili kada bi nas psovali. Upotrebljavao sam ih a da nisam bio svestan toga, nisam znao šta je to bilo. Gabelji su bili oni koji su govorili romski; mađupi su bili oni koji su govorili albanski; ćergaši su bili oni koji su izlazili da prose po ulicama. To su bile klasifikacije koje su napravili Romi, to smo uradili mi, ti nazivi su nastali u našoj zajednici… Mnogo kasnije, godine 2002, nastala je reč Romi. Tada sam za to bio zainteresovan, kasnije sam bio zainteresovan. Stariji brat mi je govorio, ‘mi smo Egipćani’. U školi su nam pričali, ‘vi ste Romi’. Neki na ulici bi nam pričali, ‘vi ste Aškalije’. Sve mi se činilo… imao sam samo 16 godina, misli su mi lutale svuda, čoveče… Ko sam ja? To je bilo pitanje koje sam sebi postavljao tri godine. Ko sam ja? Zašto me nazivaju mađupom, ili gabeljem, ili ćergašem, ili Romom? Zašto me nazivaju tim nazivima… ili Aškalijom, ili Egipćaninom?”

Kujtim Paćaku, pisac i pesnik iz Prizrena, obrazovan u Francuskoj i na Kosovu, odrastao je sedamdesetih godina, kad su se prostorije širom Kosova otvarale za različite kulture i različita iskustva. On nam je ispričao priče koje otkrivaju dosta o tome šta znači biti Rom — bogat kulturom i marginalizovan, diskriminisan.

Godine 1986, prva radijska emisija na romskom jeziku je emitovana, Paćaku nam je ispričao. “Možda je to bila i prva emisija u Evropi. I… u prvoj emisiji sam rekao: ‘Lacho dive romalen me se e Durmishesko chavo o Kujtimi, ka kerva i emisija pi rromani chib!’ (‘Zdravo, ljudi, ja sam Kujtim Paćaku, sin Durmišev, a emisiju ćemo početi na romskom.’). Ali su neki Romi u Prizrenu, ili na drugim mestima, utišali radio kako njihovi susedi ne bi saznali da su Romi. Godine 1986. je bilo ljudi koji su belji od mene, bogatiji od mene, pa sebi nisu mogli da priušte da pokažu da su Romi.”

Govoreći o posleratnom Kosovu, Kafu kaže: “Dosta je sa viktimizacijom! Znate šta, nema vremena da sebe ponižavate, nema toga više, ‘on je bolji, on je odavde, on je odavde, ili on ima tu boju kože, ja nemam tu boju, ili ja sam pozitivan, ja sam negativan’. Stvar je u tome čemu čovek teži.”

Paćaku je tu temu napisao stihove pesme “Boja”.

Zašto se plašiš, zašto se kriješ?

Zar se stidiš boje svoje kože?

Ma daj, čoveče!

Tebe, mene i sve ostale

Bog je stvorio.

 

Slušaj!

Pod bojom tvoje kože

Krije se duga,

Baš u tvojoj duši.

Dakle, ciljaj visoko!

Možete ovde da ga čujete kako recituje ovu pesmu u intervjuu o usmenoj istoriji.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.