U kosovskom društvu retko možete čuti nekoga da kaže da je posetio psihologa ili psihijatra zbog potencijalnih emotivnih problema ili problema sa psihom.

Za razliku od drugih zapadnih zemalja, u kojima se o ovim pitanjima otvorenije priča, na Kosovu je verovatnije da će poseta psihijatru ili psihologu biti manje pominjana od poseta drugim doktorima, kao što su lekarski pregledi ili fizičke povrede.

Ovo se dešava uprkos činjenici da je psihologija ništa drugo do ogranak nauke koji za predmet proučavanja ima čoveka, kao što je to slučaj sa medicinom. Medicina se više bavi poremećajima ili simptomima koji su, uglavnom, fiziološke prirode, dok se psihologija bavi pitanjima i poremećajima koji su više emotivne, duhovne ili ponašajne prirode. Fiziologija i psiha imaju međusobnu interakciju i podjednako su važni za ljudski život.

U kojoj meri kosovsko stanovništvo u prvi plan stavlja fizičko i mentalno zdravlje? Odgovor na ovo pitanje je poprilično jasan. Nema potrebe da ulazimo u detalje. Dovoljno je da analiziramo društvene krugove u kojima se krećemo.

Inicijalne reakcije koje vidite kada nekome kažete da vam je potreban psiholog radi konsultacija o nekom emotivnom problemu, na primer, jesu reakcije pune iznenađenja, kao da je reč o nečemu abnormalnom ili o nekom tabuu.

Nelogično je da ove dve stvari koje su tako važne za ljude — fiziologija i psihologija — bivaju prioritetizovane na tako različit način.

Jedan od razloga zbog kojih se ovo dešava je strah od tih reakcija ili tuđih mišljenja o vašim radnjama. Reč je o strahu od toga da će vam se ljudi smejati ili misliti da ste “mentalno bolesni” samo zato što ste posetili psihologa za konsultacije.

Mogli bismo čak da kažemo da je poseta psihologu neka vrsta fobije u našem društvu.

Svi smo svesni da naše institucije imaju vrlo nizak broj psihologa, posebno u školama. Čak i kada psiholozi dobiju posao, to se samo prikazuje da bi se videlo da se nešto radi u toj oblasti, da bi se ispunili zakonski uslovi u određenoj meri, iako su oni i dalje nedovoljno ispunjeni.

Na primer, u obrazovnim institucijama primećujemo znatno odsustvo psihologa, uprkos činjenici da zakon obavezuje škole da zaposle makar jednog psihologa; prošlogodišnja statistika pokazuje da je u školama bilo zaposleno samo 87 psihologa i da neke škole uopšte nemaju psihologa.

Istovremeno, čini se da postoji potreba za psiholozima, posebno u proteklih par godina. Učenicima je potreban pristup psihologu, posebno u adolescenciji, kada se suočavaju sa različitim izazovima zbog tranzicije iz detinjstva u zrelo doba. Reč je o periodu u kom se stvara identitet jedne osobe i kada čovek doživljava mnoge promene. Primetni su i brojni slučajevi nasilja u našim školama. U takvim slučajevima je potreban psihološki tretman za obe osobe, za žrtvu i siledžiju.

S druge strane, trauma ili druga iskustva koje pojedinac doživljava u detinjstvu bi mogla da izađu na površinu mnogo kasnije u obliku problema i poremećaja u zrelo doba. U većini slučajeva, roditelji ne znaju kako da se ophode prema svojoj deci kada se ona suočavaju sa psihološkim problemima. Roditelji moraju da deluju i sarađuju sa psiholozima u ovakvim slučajevima. Na taj način se pomaže i roditeljima i deci, što će pomoći u tome da se problem reši brže i lakše.

Međutim, situacija je sada čak gora na institucionalnom nivou, kao i u preduzećima i privatnim firmama, jer svi oni retko (ako ikada) imaju psihologe u svom osoblju, a koji bi se bavili potencijalnim psihološkim problemima zaposlenih, znajući da mnogi od njih doživljavaju pritisak svojih poslodavaca. Samo nekoliko od mnogih problema s kojima se suočavaju zaposleni na Kosovu obuhvataju duge smene, kratke pauze, a u nekim slučajevima nemaju ni slobodne dane u celom mesecu, a kamoli preko nedelje. Ovo su značajni uzroci stresa i mogu da dovedu do demotivacije, depresije i čak misli o samoubistvu.

Prošli rat na Kosovu je ostavio brojne tragove u sećanjima onih koji su ga iskusili. Danas se mnogi od tih ljudi suočavaju sa poremećajima, kao što su anksioznost i posttraumatski poremećaji, emotivni problemi, stres, depresija i drugi psihološki problemi. Mnogi od njih su izgubili svoje voljene i uprkos tome što je rat završen pre mnogo godina — to ne znači da su njihove rane zaceljene.

Postoji i određeni broj žrtava fizičkog i seksualnog nasilja. Svima njima je prekopotrebna psihološka briga. Psihološka podrška bi im pomogla da se izbore sa boli (makar u nekoj meri) koju nose zbog iskustava iz rata.

Vidim da mnogi ljudi svoje psihološke probleme tretiraju kao lične tajne. Pokušavaju da ih sakriju ili da ih samo podele sa prijateljima, ali zaboravljaju da njihovi prijatelji nemaju sposobnost da se bave time na pravilan način, te da će ove tajne na kraju stići i do drugih ljudi, zbog čega će osoba o kojoj je reč imati osećaj pokajanja. Zato je najbolje posetiti psihologa, osobu koja je kompetentna, profesionalna, koja je prošla obuku i koja je obrazovana u ovoj oblasti. Najvažnije je da će vaše informacije, šta god da kažete psihologu, biti poverljivo čuvane u skladu sa etičkim principima profesije.

Na svu sreću, broj ljudi koji studira psihologiju raste iz godine u godinu. Međutim, nažalost, samo retki dobiju posao i šteta je što mnogi od njih, uprkos tome što imaju diplome za psihologiju, moraju da rade druge poslove koji nemaju nikakve veze sa njihovom profesijom. Oni te poslove obavljaju sa malim nivoom motivacije i iz nužde, prosto da bi zaradili novac, da bi izdržavali sebe i da bi pomogli svojim porodicama. Ovo je zaista užasno i deprimirajuće je to što se sav njihov rad i sve znanje stečeno na studijama ne koristi za naučna istraživanja i naučni rad.

Nadam se da će naše društvo što pre postati svesno vrednosti i značaja koje psihologija ima, jer onda možemo da počnemo da se brinemo o mentalnom zdravlju i da znamo kako da se izborimo sa problemima naše psihe — čak i s problemima kojih nismo svesni. Onda ćemo imati dobar i zdrav život.

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.