Bahrie: Zovem se Bahrie Gaši, rođena sam u Suvoj Reci. Osim oca i majke, imam još četiri brata i tri sestre. Školovala sam se do trećeg razreda, nakon čega me nisu više slali u školu. Otac mi je bio poljoprivrednik. Neki od nas su se školovali, neki su radili, neki su otišli van zemlje, kao što to ide u životu. Ja sam se udala ovde u Raštanima za Murselj Gašija. I ovde je bilo dobro, velika porodica, međutim u ratu nam je sve izgorelo, sve je srušeno.

Murselj: Ja sam Murselj Gaši iz sela Raštane. Rođen sam 8 septembra 1956. godine u porodici u kojoj sam imao oca, majku i osmoro braće. Sestre nemamo. Bili smo jedna siromašna porodica u to vreme. Osnovnu školu sam završio u Suvoj Reci, a srednju elektro-tehničku školu u Prizrenu. ’74. godine, kao osamnaestogodišnjak, sam se zaposlio u fabrici „Balkan“ u Suvoj Reci. Plate su bile dobre. Radio sam do ’90. godine kada nas je sve na Kosovu opsadnik oterao sa posla. Do ’99. godine sam bio nezaposlen i bio kod kuće. I posle rata sam šest godina radio tamo. Porodica nam je bila velika. Osam snaja sa decom. Ukupno nas je bilo 50 članova porodice. 

Našim platama smo počeli pripomagati ocu koji je imao samo jednu penziju, a i bio je star. Jedan brat je ’70-tih otišao u Nemačku, ali se vratio ’74. godine, a ’80. godine je otišao u Švajcarsku. Nakon toga nam se život poboljšao. Živeli smo dole u selu, u jednoj kući. Nakon toga smo kupili ovu zemlju, izgradili smo osam kuća za osmoro braće. Uvek smo bili u dobrim odnosima. Najstariji brat, koji se nalazio u Švajcarskoj, je skoro preminuo, drugi je ubijen u ratu dan pre nego što su mi ubili ćerku, ja sam treći, četvrti brat mi je takođe umro, imao je infarkt, i peti i šesti se nalaze u Švajcarskoj, sedmi je ovde, a osmi je policajac u Suvoj Reci.

Što se tiče školovanja, osnovnu sam završio ovde ’70-tih godina. ’71. godine sam otišao u Prizren, tada brat samo što beše otišao u Nemačku, ali su tada plate i u Nemačkoj bile male, tako da se često dešavalo da mene i jednog brata kondukter često izbaci iz autobusa jer ne bismo imali kartu, pa smo se peške vraćali iz škole. 

Nakon što sam završio srednju školu, upisao sam fakultet, ali su me pozvali iz „Balkana“, pa sam se odmah zaposlio. Plata je bila ogromna, pa sam mogao da pomognem porodici.

Živeli smo blizu suprugine kuće, negde oko samo jedan kilometar. Njihove njive se nalaze u blizini groblja u Suvoj Reci. Svakoga dana je putovala sa svojim ocem pa su prolazili tuda. Najstariji brat mi je jednom rekao: “Poslaćemo prosca za tebe. Viđam jednu dobru devojku, pomaže svom ocu“. Tada su se više bavili poljoprivredom.

Svadba je bila ’79. godine. Bila je to jedna velika svadba. Tamo dole gde nam je kuća, pa sve do ženine kuće su prosci išli peške. Tada su postojala konjska kola.

Celo selo je tada bilo na svadbi, ali je selo bilo manje. Mnogo je bilo lepo tada, čini mi se mnogo bolje nego što je sada.

Sada imam četvoro dece. Svi su odlični, dobra su to deca. Sin mi radi kao menadžer u jednoj firmi, ćerka je u Nemačkoj, druga ćerka radi u Skupštini opštine, završila je pravni fakultet. Sin je završio ekonomski. I snaja je školovana. Sin je kako student jedno tri godine proveo u Nemačkoj, tada mu je šef rekao, „Kada završiš fakultet, da li ćeš se vratiti?“ Rekao mu je, „Probaću, doći ću“. Sada je ostao ovde, i ženu je doveo. Ona je Nemica. Skoro su postali roditelji jedne devojčice. 

Kada nam se rodilo prvo dete, poživelo je samo dve nedelje i onda je umrlo. Bila je devojčica. Godinu dana kasnije, 1981. godine, rodila se Ljeonora koja je sada u Nemačkoj. Odrasla je kao princeza, i nismo je samo mi tako pazili, već i svi ostali. Gde god sam išao, nosio sam je u naručju. Celo selo je poznavalo. I dan danas me svi pitaju za nju. 

Tada nisu postojale ovakve moderne stvari, već su tada postojali dečiji dubci koje je pravio stolar. Napravio sam joj jedan u Samodreši. Po seoskim neasfaltiranim putevima bi ona po celi dan hodala u tom dubku bez prestanka.

Drugo dete je Ljiridon, rođen je ’84. godine. U stvari, Ljiridon je treće dete, a beba koja nam je umrla je bila prvo dete. Nakon nje se rodila Vljora. Kada je Vljora rođena, ’89. godine, rudari i mi u „Balkanu“ smo štrajkovali. Sedam dana nisam uopšte dolazio kući. Kada je najstariji brat poveo ženu u Prizren da se porodi, pozvao me je iz bolnice. Rekao sam mu, „Daj Bože da se porodi zdravo i dobro, jer ja ne mogu da odem odavde“.

Ostao je da štrajkuje. Ovo je sudbina Kosova. To je bila sudbina svih nas.

Vljora je bila bistro dete, a kada sam je upisao u prvi razred…imala je šest godina…otišao sam u školu, a učitelj Sadik mi je rekao, „Vljora je vrlo inteligentna, iznenađuje me nekim svojim pitanjima“. Kada ju je pitao, „Šta ćeš da budeš kada porasteš?“ Ona mu je odgovorila, „Doktorica, jer kada mi mama i tata ostaraju, ja ću moći da ih lečim“. Dva-tri dana nakon što je počela da ide u školu.

Ono što je najinteresantnije, kada je počeo rat, od marta nadalje, ja sam se nalazio tamo u Glogovcu da bi video kako će se odvijati stvari. Osmog juna smo došli ovde u selo, bili smo baš u odi [prim. prev. tradicionalna prostorija u kojoj su se okupljali muškarci i gosti], u kući koja je izgorela. Vljoru sam poveo kod njenih ujaka, a ona je počela sa televizije da uči Srpski. Kada sam došao nakon jedno tri meseca, rekla mi je, „Naučila sam Srpski putem televizije“. Rekla je, „Oče, možda će me u školi policija pitati ’Čija si?’, a ja ću reći da mi je otac Dževdet Kuči- ujak- a ne Murselj Gaši, jer ako budem rekla da mi je Murselj Gaši otac, ubiće me“. Njen ujak se nalazi u Nemačkoj, pa je pomislila da njemu neće ništa. Jer je iz Suve Reke išla u školu. Svakoga je dana ona čitala novine, nakon toga bi išla u školu. Televizor bi gledala do dva posle ponoći, pa koje reči nije znala, zapisivala bi ih.

Deca se i dan-danas odlično slažu. Sinovi uopšte ne mogu bez sestara. Stalno ih zovu. Vljoru su svi voleli.

Tašta je uzela Vljoru sa sobom, njihova je sudbina bila da zajedno poginu, jer je mogla da uzme najstariju ćerku, mogla je da uzme ćerku svojih sinova, a ne baš moju ćerku. Ali ona bez Vljore korak ne bi napravila.

 “Samo Vljoru želim da uzmem”, rekla mi je. Rekoh, “Zašto Vljoru” i počeh da plačem. Rekla sam ćerki, “Idi sa majkom jer mi ju je žao”. “Majka je imala 60 godina, ali je bila velika gospođa. Obukla sam je, rekla sam joj ’Do viđenja’, zagrlila sam je. Srela je i svog učitelja, on joj je rekao „Ostani Vljora, ne idi!“ Ona je počela da plače jer ju je učitelj mnogo voleo. Toliko je pisala pesama i svega, sama ih je sastavljala. 

Jedna moja snaja iz Peći mi je rekla, „Ova mala neće imati dug vek jer je previše bistra“. I njen je sin bio odlikaš, ali je ona govorila, „Moj sin joj nije ni blizu“. Govorila je kao odrasli, ali šta da se radi.

Samo je crtala, učila, stalno je bila u sobi, nije se igrala sa decom.

Imali su jedan skeč u školi… Snimili smo skeč iz škole u kojem je glumila staricu, ali ga nikada ne gledamo. Retko ga gledamo. Ali sve imamo. Čak smo u Nemačkoj našli jednu kasetu. Nismo mogli više da ga gledamo. Prvi skeč u kojem je glumila u školi. Njen učitelj joj svake godine odnese cveće na grob. Dok je bio rat, ja sam ostala kod mojih, muž je bio u šumi, a ona mi je govorila, „Mama želim da idem u školu“. Rekla sam joj, „Ne, otac je u ratu, za školu ima vremena, ako se stanje poboljša“. Dve ćerke, ona i Aljbuljena su otišle i upisale su se u školu. Kada je trebalo da se odgovara za ocenu, čudili su se koliko su one kao učenice bile pametne. 

Neki stari učitelj je pitao, „Ko ti je bio učitelj?“ Ona mu je odgovorila, „Učitelj Sadik iz Suve Reke“. Kada je on sreo učitelja Sadika, rekao mu je, „Ja sam stari učitelj i imam puno učenika, ali ovakvu učenicu nikada nisam video. Ovaj mu je rekao, „Aaaa, Vljora je moja poslanica“. Muž je dolazio po nekad da je vidi, pa bi govorio, „Nemoj mi ćerku puštati da ide u Raštane. Policija se nalazi na mostu, kako je tako puštate da ide? Sa tobom ću imati posla ako nju nešto snađe“. 

Probudila sam se sutradan, imali smo tamo mašinu za veš, ali sam dečije stvari prala ručno, onda sam počela da plačem. Ona se spremala da krene u školu i rekla mi je, „Mama, pročitala sam novinu, nosim je tetki Valje pa idem u Raštane“. Rekla sam joj, „Tata mi je sinoć rekao, ’ne puštaj je da ide u školu“. Rekla je, „Oh, mama, neka me ubiju, želim da postanem pali borac“. Tada sam zaplakala još jače. Spremila se. Svakoga dana sam je ispraćala. Išla je-dolazila, govorila je, „Mene nije briga ako umrem, tata je u ratu, a ja neću da ostavim učitelja, neću nikada da ostavim drugarice, ako me ubiju neka me ubiju“. Ostala je sa mojom majkom i ubiše ih obe.

Majka se vratila sa njom. „Da se vratimo kući“, rekla je, pošto je bilo blizu, ali više nisu mogle da izađu odatle zbog policije i sa ćerkom su ostale unutra. Kada je zapaljena kuća jednog Gafura, tu u Suvoj Reci, mnogo su se uplašile pa su se zato vratile. Našle su brata, pa su pomislile da su ga ubili. Upalile su traktor, on je bio pun stvari, popele se i u Pećanima, pred vratima mojih ujaka, su ih ubili. Čim krenete da se penjete uzbrdo, nalazila se policija, specijalci ili ko su već oni bili, su na traktoru ubili majku sa mojom ćerkom. Brat je pobegao, skočio je, jer je bila noć. Otišao je kod OVK.

Nakon toga smo se vratili jer nisam ni želela da idem u Albaniju. Najmlađi sin je imao šest godina. Međutim, pobegla sam sa mojima, nakon čega tri meseca nismo znali da li je živ, niti gde smo mi. Tri meseca nisam znala ništa. Bila sam kod svojih, svi smo bili tu. Za muža sam mislila da neće preživeti. Znali smo da se nalazi u Pagaruši, ali nismo znali da li je živ. Nakon tri meseca se muž vratio, uzeo nas, pa smo došli ovde. Kuća je bila sasvim izgorela i srušena. Međutim, desila nam se pogibija ćerke pa nam nije padalo na pamet o ostalim stvarima. U kući smo imali jedan sunđer za spavanje. Deca su bila osetljiva, nisu bili navikli. Nisu želeli ni pomoć, niti su hteli da oblače stvari iz pomoći. 

Ljiridona je uhvatila policija u jednom selu vozeći traktor. Tražili su mu novac, on im je rekao, „Nemam novca“. Ta žena koja mu je dala traktor je izvadila 100 maraka da im da. Oni su psovali njega, drali se, „Samo 100 maraka? Više novca!“ On im je rekao, „Nemam“ i kako nam je pričao, „Opsovao me je i šutnuo me, izvadio je mitraljez da me ubije“. Nakon toga je rekao, „Zvali su ih da idu negde, a mene je bacio u blato. One pare uopšte nije uzeo.“ 

Onda sam pobegla sa svojima, sina i muža sam ostavila ovde. On (muž) je imao jedan svoj prsten koji je dao sinu da mu se nađe, jer nismo mogli nigde da steknemo novac u ratu. Popravljali smo kuću. On (muž) je insistirao, „Hoću da ostanem u ratu, da ratujem“. 

A kada smo otišli u Kukeš, sin je skoro poludeo kada je video drugove svog oca, neke iz Prizrena, Bedžeta, Miftara koji je radio u Opštini. Sin im je govorio, „Gde mi je otac?!“. „Ne znamo gde je tvoj otac“. Te noći smo prespavali u džamiji, sin se trzao u snu, „Gde je Vljora? Gde je Vljora?“ Govorila sam mu, „Sada ćemo je, sine, naći“. 

Posle smo otišli u Vljoru. Tri meseca smo tamo proveli sa decom. Dever je onda otišao u Nemačku. Zvao me je, „Hajde u Nemačku“. U Švajcarskoj su se nalazili moji. Rekla sam, „Muža neću da ostavim ovde. Moja ćerka je tamo poginula, hoću da se vratim na Kosovo. Neka me ubiju, ali bez muža i bez ćerke neću u inostranstvo“. Mislila sam da ću videti ćerku kada se vratimo. 

I najstarija ćerka je jako osetljiva. Završila je srednju školu, za više od toga nismo bili u mogućnosti da joj priuštimo. Ona je govorila, „Mama, daj Bože da su je ubili jer ako je živa, ona će ti poludeti, neće ti više trebati da takva živi jer je mnogo osetljiva.“ Govorila sam, „Samo da je vidim“, ali od toga ništa. Znam samo da je jedan tepih ostao, veš mašine, ostale stvari, sve su bili odneli. 

Budila sam se noću. Muž mi nije bio drug, bio mi je mnogo više od druga. Noću bi se budila, tražila ćerku. Navikla sam da je uz mene. 

Jednom nam je sin, Iljir, pobegao, otišao je da traži Vljoru. Tada je imao 16 godina. Kada smo se ujutru probudili, njega nije bilo. Tražili smo ga po celoj kući, sve je bilo spaljeno. Tražili smo ga na groblju, nije ga bilo. Kada je bilo jedanaest sati zabrinula sam se što ga ne možemo naći, pomislila sam „ostadoh sada i bez sina“. Kada je bilo dvanaest ili jedan sat, došao je. Plačući je rekao, „Bio sam kod tvojih u Pećanima, gde su ubili majku Iju i Vljoru“. 

Ćerku su pronašli oko mesec dana nakon što smo se vratili. Nakon što se završila sahrana Murseljovog brata, jer su posle rata mnogi dolazili. Pronašli su je na groblju u Suvoj Reci. U Pećanima su ih ubili, a tamo ih behu sahranili. Našli su je zajedno sa telom majke. 

Moj brat, kojeg su ubili 25-tog, i ćerka koju su ubili 26-og, su bili zajedno. Video sam grobove, i čim sam stigao 12-og juna, sutradan sam otišao na groblje, ali ovima nisam ništa govorio.

Nije pričao. Išli smo u Suvu Reku, a on me ne bi vodio onuda, nego ovuda. Rekla sam mu, „Zašto ne idemo preko „podruma“?“ Jer ja nisam želeo ni da vidim tu stranu. Govorio je, „Ne, bolje je tuda, pravo“. Posle sam mu rekla, „Ti si znao“, rekao je „Da, znao sam“. 

Osmog juna je vojska ušla u naše selo. Ja sam bio predsednik Demokratske Lige, ogranka u Suvoj Reci i Raštanima. Pomislio sam, partija je propala. Otišli smo u šumu, do 23. avgusta smo bili tu dok nije počela  ofanziva u Raštanima. 

O ćerci sam saznao te iste noći (da je ubijena). 26. avgusta, u dva sata smo bili u Semetiji jer je 24-tog NATO počeo da ih bombarduje, 25-tog su mi ubili brata, 26-tog je došao šurak, ženin brat, Čujem kako govori, „Ja sam, Muhamet iz Suve Reke!“, govorio je da ga ne bismo ubili. Rekao mi je, „Ubili su mi majku i Vljoru“. Kada se približio, rekao je, „Dolazio sam traktorom sa majkom i Vljorom. Njih su ubili, to je završeno, a daj Bože da mi budemo dobro“.

Ja sam 27-og pokušao da se vratim. Policija se nalazila tu, ali sam mislio da ja i jedno tri-četiri vojnika odemo da pogledamo, međutim drugovi mi nisu dozvolili. 28-29 smo otišli iz Glogovca, jer je naš punkt pao. Punkt u Mališevu je oboren, jer punkt u Semetištu nije oboren direktno, već su im došli sa leđa i bili smo primorani da svi odemo. Otišli smo u Glogovac, tamo smo proveli pet-šest dana, pa smo se ponovo vratili u Semetište. Posle sam ja otišao da posetim to mesto. Tamo sam video nered. Šta da se vidi? Krvavi traktor. Sve stvari su ljudi, koji su se vraćali, uzeli.

Mi smo bili u Semetištu, šurak mi je te noći rekao, „Pucali su na traktor, nisu znali ko je na njemu“. On je skočio sa traktora, traktor je bio probušen. Celi traktor i prikolica su bili probušeni mecima. Pucali su koliko su mogli. Sin je otišao i video traktor, mnogo se rastužio. On je otišao posle rata, a ja sam u toku rata video traktor. Ceo je bio zasut mecima. Neke stvari su bile na zemlji, neke fotografije. Tela su odmah uzeli nakon što su ih ubili. Hteli su da ih sahrane u Pećanima, ali im je neko rekao, „Ne ovde jer ih ovi poznaju. Moju majku su poznavali. Pa su ih zato sahranili u Suvoj Reci. Čim sam došao, odmah mi je pokazao grobove…Kazao mu je brojeve. Otišao sam i video grobove.

Kada smo ih iskopali, KFOR ih je iskopao, ja sam bio prisutan, pozvali su me da odem. Brata su iskopali. Njegovo telo je tek počelo da se raspada. Izgledao je skoro kao da spava, za ta dva-tri meseca koliko je sve trajalo. Ćerku su izvadili tako obučenu..

On mi ništa nije rekao, ali sam je sanjala. Rekla sam, „Videla sam Vljoru, bila sam sa Vljorom“. Tog dana kada su ih izvadili iz grobova sam je sanjala, kao da u toku rata vadi vodu iz bunara kofom, a ne hidroforom. Rekla mi je, „Mama, uhvati kofu jer dolazi policija, uhvati je jer će mi pasti“. Probudila sam se. Plakala sam celi dan.

A on već beše otišao, pozvali su ga, ali mi nije rekao. A htela sam da je vidim, da vam iskreno kažem. Posle podne je došao jedan komšija iz sela. On je javio mužu, pa je on otišao. Kada sam kasnije čula, rekla sam mu, „Zašto mi nisi rekao, pa da bar vidim ćerku još jednom?“ Nije mi rekao. Nikada ne priča kada nešto vidi ili kada nešto čuje. Nikada.

Ja sam je video ali bolje da je nisam video. Telo mi se trese kada se setim. 

Kada ja ponekad sanjam Vljoru, ja uživam, čini mi se kao da je java. Ali ne sanjam je često. Jednom sam je sanjala kao da je u Prištini, ušle smo u neki market, rekla mi je, „Mama, želim hleb“. Tražila sam svuda, ali nisam mogla da nađem hleb da bih joj dala. Kada sam se probudila ujutru, pomislila sam, „Joj, kćer mi je gladna ostala“, pa sam plakala. Celi dan sam ležala. Razbolela sam se. Sutradan mi je sin rekao, „Ustani, idemo u Prizren ili u Prištinu da šetamo jer mi se ne ide bez tebe“. Ja nisam mogla ni da jedem, ni da pijem, jer sam mislila samo o njoj. Tako sam rastužila sve oko sebe, pa su i oni plakali, dok sin nije rekao, „Do kada ćemo mi ovako? Zauvek?“ Rekoh, „Šta da radim, sine, došla mi je u san. Valjda zato što ja sa vama uživam, a ona ne.“

Više je nisam sanjala, a mnogo bih volela da je sanjam. Prošle zime je bilo to kada sam je sanjala, posle Nove godine. Možda sam je sanjala i ove godine, ali zaboravljam. Negde smo bili, ali ona nestade, ode. Vrlo retko je sanjam i rastužim se, možda je zato ne sanjam. Kada je sanjam, celog dana sam srećna. 

Murselj: Ja je ponekad sanjam ali… 

Bahrie: Kako je sanjaš? Reci mi nešto. Meni nikada ne govori… 

Murselj: ’90-te godine smo imali dva odeljenja u školi, a na inicijativu mog najstarijeg brata smo odlučili da otvorimo još dva odeljenja. Održali smo jedan sastanak o tome da proširimo školu jer je bilo puno učenika, pa nije imalo mesta za sve. Međutim, na početku nisu davali novac, onda je moj brat rekao, „Ti počni! Neko će dati, neko neće, ali mi ćemo dovršiti školu“. Napravili smo dve učionice, ali je i selo pomoglo kada su videli da mislimo ozbiljno. ’94. godine smo izgradili još jedan sprat te škole, a ’95. godine je ćerka krenula u prvi razred. Ja je ponekad sanjam kako govori deci, „Moj otac je sagradio školu“. Taj san mi se ponavlja jer sam je lično čuo kako to govori deci.

Hvala Bogu što je groblje u selu, jer da je bliže, od tuge, cele zime bih ju pokrivala i otkrivala, ali bih je svakako videla. Ali tamo kako da mi odemo?     

Naslovna fotografija: ForumZDF