Srdačno kao i uvek, u svoje dvorište prima nas Zoja. Već tri i po godine dane provodi sama u kući žute fasade. Noći su joj postale preduge. Nekada je kroz to malo dvorište strujala buka koju su pravila njena deca. Zatim je odzvanjalo glasovima njenih unuka. Danas je tu, u ćošku dvorišta, samo jedna gumena loptica koja u njoj budi mnoge uspomene. Sećanje na momente kada su joj deca prohodala. Grupno praskanje u smeh. Igre. Glasno ushićenje nakon pobedničkog gola. Slavljenje zajedničkog trijumfa kada poslednji od igrača “pljune” uz uzvik “pljuc za sve” kako bi obeležio kraj “žmurki”. Dok sedi u kasnoseptembarskoj hladovini pod grožđem i zelenim listovima kivija, Zoja se na ovom mestu priseća i plača dece povređene tokom igara. Priseća se i mračnih dana s kojima se njena porodica, kao i celo Kosovo, borila tokom 1999. godine. Ona danas živi potpuno sama.

Čuvši kucanje na vrata i glasove Elite Cene i Ajše Morine, istog trenutka menja joj se izraz na licu. Posete 14-godišnjakinja koje joj navraćaju, vraćaju život u dvorište i kuću. Ona im priča o porodičnim radostima i brigama. Najviše voli da im se raspriča o svom mužu, jer otkako je umro, ona sama, između četiri zida, nema s kim više da razgovara.

“Otkako mi je umro muž pre tri i po godine, živim sama”, kaže 73-godišnjakinja iz Orahovca. “Više ne pijem jutarnju kafu, jer sam je nekada samo s njim pila. Često mi je krivo što sam na te naše kafe znala da kasnim zbog nekog nedovršenog kućnog posla, te bi se kafa za to vreme ohladila, a on bi me i dalje čekao.”

Zoja menja temu. Odjednom je obuzimaju lepe uspomene.

“Zvala sam ga Bil Klinton jer je bio zgodan baš kao i on”, kaže Zoja poredeći svog muža sa bivšim američkim predsednikom.

Topao je ranojesenji dan u gradu poznatom po vinovoj lozi. Zoja uporno insistira da Elita i Ajše, koje se s vremena na vreme brinu o njoj, popiju po čašu hladnog soka, jer joj retko ko ovako oživljava dvorište.

“Hvala Bogu, dobro sam. One mi dolaze i pitaju me da li mi treba nešto iz prodavnice ili da li moram do ambulante”, kaže Zoja, majka dve ćerke i tri sina.

“Svi su se pooženili i sad žive u Nemačkoj. Izašli su bez viza pa su ih tamo dobili. Poslednji od sinova je nakon rata otišao u Nemačku. Sada dođu jednom godišnje, a ove godine su bili dva puta”, priča ona. “Bogami, dosta je teško biti sama, sad sam se bila malo i razbolela, ali dođu ove devojčice da me obiđu.” Dok priča, Zoja baca pogled na Elitu i Ajšu. Sinovi i ćerke je zovu da ih poseti, ali nakon smrti muža više nije odlazila u Nemačku.

Boji se da ne postane opterećenje za decu. “Dok god sam jaka radije ću ostati tu, jer sinovi i ćerke su me molili: ‘Hajde, majko, dođi kod nas’, ali nema ništa bolje nego kao kod svoje kuće”, kaže ona. “Kada dođu na odmor, lepo se provedemo zajedno, ali oni tamo imaju svoje živote. Nisam više odlazila onamo bez muža. Dok je muž bio živ, odlazili smo. Šetali smo ruku pod ruku po Nemačkoj, uživali smo.”

U međuvremenu, Elita i Ajše joj pomažu u hodniku dok Zoja iznosi napolje kolačiće i postavlja ih na sto. “Jako nam je dobro s njom, pričamo, smejemo se, volim da provodim vreme ovde. Priča nam malo o svom životu, o mnogim stvarima”, kaže Elita. “Uvek je nasmejana.”

“Volim da slušam priče iz njene prošlosti. Ima vrlo bolne i osetljive priče i mi treba da joj pružimo više podrške”, kaže Ajše. Pre braka, Zoja je radila u jednoj od državnih fabrika u Orahovcu na Kosovu za vreme Jugoslavije. Nakon što se udala, porodica njenog muža joj nike dozvoljavala više da radi.

“Devojčice”, kako Zoja voli da zove 14-godišnjakinje Elitu i Ajšu, koje nikada ne odlaze kod nje praznih ruku, jedne su od volonterki i volontera lokalne organizacije “Hareja” koja već šest meseci sprovodi projekat “Živeti u samoći”, u okviru kojeg su volonterke i volonteri pomogli na desetine starijih ljudi u Orahovcu o čijim osnovnim potrebama nema ko da se brine. Zoja je jedna od 65 starijih osoba sa područja Orahovca koje su dobile podršku volonterki/volontera.

Udruženje “Hareja”, osnovano 2000. godine, tokom pružanja psiholoških, fizioterapeutskih usluga i raznih psihosocijalnih aktivnosti u gradu i okolini Orahovca, uočilo je sve veći broj starijih ljudi koji žive sami zbog odlaska njihove dece van zemlje, ali ima i onih koji uopšte nemaju decu.

“Tokom našeg rada na terenu, slučajno smo se srele i razgovarale sa različitim ljudima, ženama različite starosne dobi, i shvatile smo da je većina starijih ostala bez neophodne brige”, kaže Adelina Pačarizi, direktorica udruženja. Ona navodi da su odmah potom krenule da sastavljaju i sprovode projekat kroz koji je identifikovano 65 starijih osoba koje žive same. Od toga 33 su Albanke, 30 Srpkinja i Srba – 19 žena i 11 muškaraca – i dvoje Roma.

“Hareja” je za projekat “Živeti u samoći” dobila i licencu od Ministarstva rada i socijalne zaštite za zbrinjavanje i lečenje starijih korisnica/korisnika projekta kroz stručne programe. Pačarizi kaže da ovaj projekat, koji je počeo u februaru 2023. i trajao šest meseci, želi starijim osobama koje žive same da pokaže da ih društvo nije zaboravilo uprkos nedostatku institucionalne brige.

Starije osobe su se šest meseci okupljale u prostorijama “Hareje” u Orahovcu, gde su upoznale druge osobe svog uzrasta iz različitih mesta i raznih nacionalnosti. Tamo su zajedno i kuvale, a nakon toga su pozivale jedne druge u goste kako bi održale i ojačale kontakt, deleći jedne s drugima svoju zajedničku brigu, a to je: život u samoći. Takođe su posetile razna mesta na Kosovu, kao što su izvor Belog Drima i Rugovačke planine.

Zoji je putovanje u grupi činilo veliko zadovoljstvo, tokom kojeg su, uz šale i ozbiljne razgovore, mogle da čuju životne priče jedni drugih. Kaže da je zajedno sa drugaricama pevala pesme i plesala kolo, što joj je pomoglo da barem nakratko zaboravi na svoju svakodnevnu usamljenost.

Volonterke kao što su Elita i Ajše prave društvo starijima tokom šetnji, medicinskih poseta i prilikom kupovine hrane i lekova.

Usamljenost — težak osećaj za starije osobe

Zoja je odbila da otkrije svoj identitet i da joj se fotografiše lice samo iz razloga da, kako kaže, “sinovima i ćerkama u Nemačkoj ne bi neko rekao: ‘Vidi kako su majku ostavili samu’, a oni nisu krivi što ja nisam više htela da ostanem s njima tamo”.

U kosovskom društvu i dalje postoje očekivanja po kojima deca moraju da brinu o roditeljima u starosti.

Artan Krasnići, koji predaju sociologiju kulture na Katedri za sociologiju Univerziteta u Prištini, kaže da su starije osobe današnjice dok su bile mlade zamišljale da će se, kad ostare, o njima starati deca ili članovi uže porodice.

“To je dakle bila i u velikoj meri ostala dominantna norma u našem društvu. Izbegavanje ove norme praćeno je osudama i moralnim sankcijama, što tradicionalna društva veoma teško podnose”, naglašava Krasnići. “Svesni etiketiranja i stigmi koje potencijalno mogu da pretrpe deca koja ‘napuste’ svoje roditelje, stariji odlučuju da to prećute ili im je o tome lakše anonimno da pričaju. Time nastoje da odbrane čast svoje porodice, na svoj sopstven način.”

Broj starijih ljudi koji žive sami raste na Kosovu, pogotovo zbog odlaska mlađih u evropske zemlje, ali i zbog kršenja tradicionalne norme.

Tokom intervjua u prostorijama “Harese”, psihologinja koja je angažovana na projektu “Živeti u samoći” Aljmedina Jaha kaže da izolacija u starosti negativno utiče na ljude poput Zoje, koji su veći deo života proveli u velikim porodicama.

“Stariji su uvek tražili podršku od članova porodice, a ovo sada se negativno odražava na njih. To se dešava, između ostalog, i iz razloga što se stanovništvo iz sela seli u grad ili u inostranstvo”, kaže Jaha i dodaje da kosovsko društvo nije spremno za promenu koja na taj način utiče na starije. “Nismo mislili da će doći do tako velikog odlaska stanovništva.”

Krasnići kaže da starije generacije pružaju veći otpor prema takvim društvenim promenama, jer one “narušavaju njihovu komfort zonu, odnosno, u ovom slučaju, njihovu percepciju tog komforta. To je praćeno psihičkim i socijalnim traumama zbog čega trpe velik pritisak”.

Prema podacima Agencije za statistiku Kosova, prosečna starost 1,7 miliona stanovnika Kosova je 30 godina, a samo 6,2% njih ima 65 ili više godina. A pošto se o starijima u većini slučajeva staraju njihove porodice, društvo u velikoj meri zanemaruje njihove interese”, piše na samom početku uvoda istraživanja pod nazivom“Nemoj da ostariš”, koje je 2018. godine objavio istraživački institut Kosovska inicijativa za stabilnost (KIS).

“S obzirom da predstavljaju mali deo biračkog stanovništva, naši političari već duže vreme zanemaruju starije, a za razliku od nekih naših susednih zemalja, kod nas ne postoji neka jača stranka penzionera”, navodi se u istraživanju KIS-a. Prema istraživanju, ni sama priroda kosovskog društva ne pomaže mnogo oko toga. Zakonom o porodici država brigu o starijima delegira porodici. Aktivnosti posvećene njima vrlo su retke.

Prema anketi koju je sproveo KIS u okviru istraživanja “Nemoj da ostariš”, većina penzionera na Kosovu nikada nije otišla u pozorište niti pogledala neki film ili izložbu.

“Osim toga, sa veoma malim brojem udruženja penzionera i maltene bez ijednog centra za dnevni boravak sa odgovarajućim prostorijama za starije osobe, izolacija i nedostatak fizičke i mentalne aktivnosti mogu da doprinesu lošem fizičkom i psihičkom stanju, što uz veliku verovatnoću može da prouzrokuje posledice poput demencije i Alchajmerove bolesti”, navodi se u izveštaju, dok je 90 posto ispitanika izjavilo da im porodice pomažu oko troškova za lekove i da niko od njih nema privatno zdravstveno osiguranje.

U istraživanju KIS-a se ističe da je 88% ispitanih penzionera izrazilo želju da bude uključeno “u aktivnosti koje organizacije civilnog društva posvećuju njihovoj starosnoj grupi, u vidu volontiranja”.

Pačarizi kaže da oko 200 ljudi dnevno posećuje prostorije “Harese” iz različitih potreba. Tokom kampanja podizanja svesti, angažovani su i volonterke/volonteri kako bi se brinule/brinuli o usamljenim starijim osobama. “Ima zainteresovanih devojaka koje dođu kod nas i kažu da bi želele nakon predavanja da dođu i pomognu kao volonterke”, ističe ona.

Psihologinja Jaha kaže da je pomoć starijima o kojima se niko ne stara veoma važna u mnogim aspektima.

“Kod starijih osoba osećaj usamljenosti može mnogo da utiče na njihovo mentalno zdravlje, a pomoć i staranje o njima ima pozitivan učinak kako na poboljšanje emocionalnog stanja, tako i na ublažavanje osećaja usamljenosti, pa čak i anksioznosti u nekim slučajevima”, navodi ona.

Jaha kaže da su starijim osobama psihosocijalne, kolektivne i individualne seanse pomogle da bolje kontrolišu svoje emocije, podižući time svest i o svojim sopstvenim fizičkim i psihičkim potrebama. “Tokom psihosocijalnih aktivnosti, starije smo vodili na različita mesta, obilazili razne gradove na Kosovu, gde su mogli malo više da se druže s osobama svog uzrasta, što im je dalo osećaj sreće, zadovoljstva i slobodu da svoje probleme podele s drugima”, kaže Jaha.

Zoja nam priča o živahnoj atmosferi u autobusu tokom poseta gradovima i planinskim lepotama Kosova. “Pravo da vam kažem, uživamo u sviranju daira i pevanju. Evo, nek ti one kažu da l’ je tako”, kaže Zoja bacivši pogled na Aljmedinu i Adelinu u čijem društvu odlazimo u posetu Zoji. Klimajući glavom, potvrđuju Zojine reči.

“Kada smo otišle u Bogu, u hotelu su bili neki stari muzički instrumenti i Zoja nas je pitala da li može da ih uzme. Zasvirala je daire i svi smo uživali”, dodaje Pačarizi.

“Volim da ulepšam atmosferu i da zbijam šale. Ne želim da zamaram žene svojim nedaćama. Hoću da razgovaram i da se družim”, dodaje Zoja, koja je odrasla u jednoj velikoj tradicionalnoj porodici.

“Ne idemo nigde bez nje jer ima šta da nam priča”, dobacuje Jaha.

Jaha smatra da bi društvo i institucije, i lokalne i centralne, trebale više da se angažuju oko ove kategorije građana.

Direktorka za zdravstvo i socijalna pitanja u Opštini Orahovac Saranda Salteku kaže da ovaj projekat može poslužiti kao pozitivan okvir koji se može koristiti i u budućnosti. Prema njenim rečima, Opština Orahovac podržava projekte koji imaju za cilj prepoznavanje i pružanje pomoći ugroženim kategorijama. “Ovi projekti imaju pozitivan uticaj na način na koji se ljudi ophode jedni prema drugima i važni su iz nekoliko razloga, a to su: građenje tolerancije i obnavljanje odnosa, unapređenje različitosti, podrška grupama kojima je potrebna pomoć, razbijanje stereotipa i pomoć zajednicama”, navodi Salteku.

Zoja se samo moli da bude dovoljno zdrava da može da ode na kafu kod komšinica i komšija, kao i da ih pozove kod sebe kući. “Čisto da razmenimo po koju reč, jer me samoća izjeda. Ovim devojčicama nije teško da dođu i izvedu me malo iz kuće, ali ne mogu da ih opterećujem svojim problemima jer su mlade pa se bojim da bi ih to previše rastužilo”, priča Zoja uz osećaj krivice.

“Ma ne, mi smo puno naučile od nje. Čak i kad se staramo o starijima, mi im zapravo iskazujemo poštovanje za čitav trud koji su uložili u nas”, kaže Elita sa osmehom na licu. Zoji je zbog toga izuzetno drago.

Kao zaključak, istraživanje “Nemoj da ostariš” nas podseća da je dužnost društva u celini, a pogotovo Vlade, da obezbedi jedan dostojanstven nivo brige za svaku građanku i građanina, od njihovog rođenja pa sve do smrti.

“Osim Albanije, svaka susedna zemlja, kao i veći deo Evrope, imaju stariju populaciju, a i Kosovo se kreće u tom pravcu. Da bismo se pobrinuli za 23% naših sugrađanki i sugrađana koji će do 2050. godine napuniti 65 godina, moramo unapred planirati i raditi na njihovom zbrinjavanju u budućnosti”, navodi se u istraživanju.

Dok je Opština Orahovac obećala da će ispitati mogućnosti integrisanja lekcija projekta “Živeti u samoći” u lokalne politike za starije, Pačarizi kaže da “Hareja” intenzivno traga za donatorima kako bi se projekat nastavio.

Elita i Ajše će nastaviti da pružaju pomoć Zoji uprkos preprekama na koje nailazi sam projekat. One će je i dalje posećivati, u nadi da će to raditi češće iz zadovoljstva, a ređe iz potrebe.

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.