Nevidljivi u starosti
Starije osobe na Kosovu izolovane su zbog neimaštine i institucionalnog nemara.
Behdžet Igrišta, star 70 godina, kao brojanicu koristi perle, koje se ističu oko suve kože njegovog vrata. Uz pomoć njih se, u svojoj staroj sobi u maloj kući na kraju jedne uličice u Obiliću, ujutro i uveče moli da nečim zasiti stomak.
Na drugom spratu iste kuće živi njegov sin, dok Behdžet živi sam. Svoju sobu u uglu prvog sprata kuće naziva “katastrofanom”. Prostorija je puna starih neupotrebljivih stvari, uključujući i jedan televizor. “Pokvaren je”, kaže. “Samo jedan kanal mogu da hvatam”. Behdžet u toj sobi priča o svojim brigama i krivi dosadašnje vlade koje godinama nisu ništa učinile da mu povećaju mesečnu penziju.
Sa 100 evra penzije ne može da preživi mesec: “Tako mi Boga, jedem šta god samo da malo umirim želudac”, kaže i dodaje da, onih dana kada mu sin ne donese hranu, pojede po jedno kuvano jaje ili isprži ulje na tiganju pa potom namače hleb. Ne seća se kada je zadnji put kupio novu odeću. Na sebi nosi staru prugastu majicu koju mu je neko pre mnogo godina poklonio, ali ne može da se seti ko.
Naboranih ruku pokušava da održava malo dvorište ispunjeno odećom i oštećenim daskama. Ne žali se na rad. Voli da se brine o dvorištu, a voleo bi i da ima priliku da izađe sa prijateljima u Obiliću ili Prištini. Siromaštvo mu je zatvorilo vrata kuće da ne može starost da provodi ni u društvu prijatelja njegovih godina.
“Mislio sam da će me starost dobro dočekati i da će imati neko da mi da makar po parče hleba. Uvek sam razmišljao da odem u inostranstvo u Nemačku, i dalje razmišljam o tome, barem da primim malo bolju penziju i da provedem starost tamo, ali nema ko da me uzme”, kaže Behdžet.
Behdžet je do rata na Kosovu više od 20 godina radio u rudniku uglja u Aleksincu blizu Niša. Dok je prenosio ugalj u rudniku, posekao je jedan prst i povredio bradu, a rana mu je još uvek vidljiva na ivici lica. Međutim, pošto ne može da dokaže svoj radni staž kako bi primio veću penziju, prima samo osnovnu penziju od 100 evra. Smatra da je jedna dostojanstvena penzija ono najmanje što mu pripada, a ne da dočeka starost u bezizlaznom siromaštvu.
Na Kosovu je oko 150.000 penzionera koji su, kao i Behdžet, navršili 65 godina i primaju 100 evra osnovne penzije. Behdžet je, pak, jedan od 70.000 penzionera kojima je ostala samo penzija od 100 evra jer nisu imali ili nisu mogli dokazati da su proveli dovoljno godina radnog staža pre 1999. godine da bi primili doprinosnu penziju, koja iznosi od 182 do 265 evra.
Iako je 100 evra nedovoljno za pokrivanje osnovnih troškova kao što su hrana, lekovi i zadovoljenje potreba i želja u godinama starosti, budžetski izdaci na mesečnom nivou su preopteretili državni budžet i učinili ga nestabilnim. Napori i obećanja tokom godina da se reformiše penzioni sistem su propali.
“Šta ste uradili sa 100 evra?”
Penzioni sistem Kosova uspostavljen je pre skoro dve decenije. Za razliku od drugih zemalja, nakon raspada bivše Jugoslavije, Kosovo je izgradilo sistem fokusiran na univerzalni stub osnovnih penzija i povezanih individualnih prihoda. U vreme bivše Jugoslavije, na Kosovu se takođe primenjivao jugoslovenski penzioni sistem, koji je funkcionisao po šemi “pay-as-you-go” ili, kako se drugačije zvala, šema solidarnosti među generacijama.
U okviru ove šeme, od mesečne plate, radnici su uplaćivali doprinose u penzioni fond i ti doprinosi su cirkulisali za isplatu tadašnjih penzionera. Behdžet je na isti način uplaćivao doprinose. Kada bi bivši radnici otišli u penziju, njihove penzije bi isplaćivali trenutni radnici na tržištu rada. Dakle, državni budžet nije imao finansijski teret pokrića penzija.
Ali, 1989. godine, kada je Srbija ukinula autonomiju Kosova i počela da sprovodi nasilne mere, albanski radnici su nasilno otpušteni sa svojih radnih mesta. Nakon rata, Kosovo je ostalo bez penzionog sistema, a doprinosi radnika poput Behdžeta u penzioni fond su izgubljeni zajedno sa hiljadama dokumenata koji su dokazivali njihov radni staž, osiguravajući im veću penziju nakon 65. godine.
Od 1999. do 2002. godine, posmatračka misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK, kao privremeni administrator Kosova, pokrenula je program socijalne pomoći koji je obuhvatao mesečne iznose od 25 evra za nekoliko kategorija u zavisnosti od njihovih potreba, uključujući i osobe starije od 65 godina. Ovaj program poslužio je kao polazna osnova za izgradnju penzionog sistema, u čijoj je izgradnji učestvovalo nekoliko međunarodnih organizacija, poput Međunarodne organizacije rada (ILO), agencije Ujedinjenih nacija koja ima mandat da ostvari ekonomsku i socijalnu pravdu uspostavljanjem međunarodnih standarda rada.
Novi sistem se zasniva na tri stuba: prvi stub se sastoji od osnovne starosne i univerzalne penzije. Za primanje ove penzije dovoljno je da korisnik ima 65 godina i da je državljanin Kosova. Ova vrsta penzije služi kao univerzalno socijalno primanje koje štiti građane starije od 65 godina od siromaštva, bez obzira na radno iskustvo. Ovaj stub obuhvata i penziju osoba sa invaliditetom, što je mesečna penzija za građane Kosova, od 18 do 65 godina, koji dokažu da nisu sposobni za rad. Ovaj stub se finansira iz državnog budžeta.
Drugi stub je obavezna penzija, sa definisanim doprinosima iz štednje, gde svi državljani Kosova doprinose 5% bruto plate i 5% od poslodavaca, dok treći stub predviđa dodatne ili dobrovoljne penzije. Naknade iz ova dva stuba svi penzioneri i sve penzionerke primaju kao dodatni iznos na osnovnu penziju dok je ne potroše.
Sa 25 evra 2002. godine, osnovna penzija se tokom godina povećala na 50, 70, 95 i nedavno na 100 evra. Iako je poslednje povećanje ostvareno 2021. godine, vrednost novca je pala zbog rasta cena na globalnom nivou, što je uticalo na troškove struje, hrane, lekova, odnosno osnovnih potreba starijih osoba.
Penzija od 100 evra nije dovoljna ni za Fetiju Pecin, staru 80 godina, koja živi sama u gradu Vučitrnu.
Dok šepa ulicama Vučitrna do marketa da kupi hranu, kaže: “Šta da radim sa 100 evra? Jednu najlonsku kesu mogu da napunim, ništa više”.
Već sedam godina živi u malom stanu koji je kupila kada je prodala kuću u kojoj je živela sa suprugom. Sa samo 100 evra mesečne penzije, nije imala novca da sama opremi stan, ali ga je napunila stvarima koje su joj donirali udruženja i drugi ljudi. Međutim, još uvek joj nedostaju neke osnovne stvari poput šporeta, zamrzivača i usisivača. U Fetijinom stanu je bilo hladno čak i sredinom septembra ove godine, koji su obeležile visoke temperature.
Svojim naboranim rukama, kojima je Fetije čitav život kuvala i vezla dečje haljine, crvenim upaljačem pali malu zelenu plinsku bocu da bi skuvala dve turske kafe. U uglu sobe stoji pokvaren električni šporet. Osim ovog, u svom stanu nema ništa drugo za grejanje. “Ako čujete da je tokom zime izgoreo neki stan u Vučitrnu i da je u požaru poginula jedna starica, znajte da sam to ja”, kaže Fetije jer se plaši da zimi neće imati čime da se ugreje. Proteklih zima se obmotavala ćebetom kako bi se ugrejala, a tek tu i tamo je imala i po koju malu grejalicu kojom se grejala.
“Meni je 200 evra i više nego dovoljno, pošto mi je zimi jako problem da se ugrejem. Ko god mi dođe pita me kako mogu da izdržim u ovoj hladnoći, ali se ja uvek obmotam jorganom”, priča Fetije.
Pre četiri meseca povredila je jednu nogu i leđa u saobraćajnoj nesreći. Sada joj je potrebno još više lekova, a još nije sigurna kako će da kupi ostale lekove koje je koristila i pre nesreće. Fetije je u apoteci u blizini stana pozajmila lekove u vrednosti od oko 30 evra, koje je, zbog nemogućnosti da ih plati odjednom, plaćala “na rate” na tri meseca. U poslednjem mesecu isplate duga Fetije više nije kupovala na veresiju. Uštedela je 13 evra od svoje penzije i dodala ih na ostatak ušteđevine kako bi isplatila i poslednjih 16 evra duga. Od 100 evra nije joj ostalo ni pet evra, pošto je sve otišlo za struju, lift, vodu, hranu i lekove.
Penzionom sistemu na Kosovu nedostaje proporcionalna veza između životnog standarda i penzije. Penzija bi trebalo da odražava stopu inflacije i da se shodno tome povećava tako da iznos osnovne penzije bude dovoljan da pokrije cenu mesečne korpe. Potonja služi za procenu koliko koštaju osnovni proizvodi koji su pojedincu potrebni tokom meseca. Prema poslednjem merenju iz 2017. godine, koje ne uzima u obzir visoku inflaciju iz 2021. i 2022. godine, mesečna korpa po građaninu Kosova iznosila je 125 evra, a penzioneri i penzionerke tek od nedavno dobijaju samo po 100 evra.
Svetska banka (SB) je za K2.0 izjavila da penzionom sistemu Kosova još uvek nedostaje dosledan i koordinisan pristup osnovnoj indeksaciji penzija. Ovakva situacija, prema njihovim rečima, ima potencijal da smanji adekvatnost osnovne penzije, što dovodi do povećanja siromaštva među starijim osobama. Za stabilan penzioni sistem, prema mišljenju Svetske banke, važno je da Vlada Kosova vodi računa o redovnoj indeksaciji osnovnih penzija, po utvrdljivim i direktnim modelima, jer bi to obezbedilo zaštitu od siromaštva u starosti i ojačalo stabilnost državnog budžeta.
“Kada odgladnim, pozovu me drugarice da dođem kod njih. Kad provodiš dane tako bez hrane, uđe ti u naviku i više ne razmišljaš o gladi”, kaže Fetije, koja nikada ne kupuje nešto za svoje zadovoljstvo, već joj se obroci sastoje samo od paprika koje ispeče na šporetu. “Nikad ne idem u kupovinu zato što se nečega zaželim, zaboravim na kupovinu, osim što kupim hleb, vodu i čaj koji pijem svaki dan. Sad sam već navikla tako.”
Fetije je 15 godina radila kao kuvarica u društvenom preduzeću “Ushqimi Shoqnor” u Mitrovici pre početka rata na Kosovu. Kao ni Behdžet, ni ona nije bila u mogućnosti da dokaže svoj radni staž da bi dobila dodatnu penziju. I dalje pokušava da pronađe dokumenta u Arhivu u Mitrovici koji dokazuju njen staž, ali je većina njih spaljena tokom rata.
Institucionalno zanemareni
Feriz Ramadani, star 89 godina, i Mehreme Ramadani, stara 61 godinu, iscrpljeni od siromaštva, sedeli su u sobi punoj vlage, u prištinskom naselju Kojlovica. Bilo je 14:33 popodne, a oni još nisu zagrizli ni zalogaj hleba. Čitavih 40 minuta koliko su gledali tursku seriju nisu prestajali da plaču. Oboje preživljavaju samo sa Ferizovih 100 evra. “Bogami, pomogli su nam ljudi jer bismo inače oboje umrli od gladi. Ma kakvi, ova penzija nije ništa, nemamo ni za lekove.”
Mehremini lekovi koštaju oko 50 evra. Već dve godine ne izlazi u dvorište zbog komplikacija od dijabetesa, što joj otežava hodanje. Pošto ona ne prima nikakvu penziju, 100 evra koje njen muž dobija dele na troškove njenog insulina i kasnu popodnevnu supu. Krevet u dnevnoj sobi na kom spava ispunjen je mokrim iskorištenim krpama kojima hladi stopala njenih bolesnih nogu.
Za 10 godina promenili su tri mesta stanovanja, a sada žive pod kirijom u jednoj jednosobnoj kući. Pošto ne primaju nikakvu drugu pomoć osim penzije, jedino im pomažu humanitarne organizacije poput Crvenog krsta da pokriju Mehremine doktorske preglede kod kuće.
Pre odlaska u penziju, Feriz je radio kao obezbeđenje po raznim skladištima u Prištini. Međutim, on nema nikakav dokument koji dokazuje njegov radni staž jer je radio bez ugovora, pa ne može primati nikakav dodatni iznos osim osnovne penzije. Njegovih petoro dece ne živi s njim, a kaže da je jedina pomoć koju dobija za osnovne potrebe ona koju mu ponude dobronamerni ljudi.
“Jednog dana ulazim u menzu da pojedem nešto i jedan mladić, nisam ga poznavao, priđe mi i kaže: “Hajde, čiko, sedi ‘vamo”, pa se obrati radniku koji uslužuje: ‘Donesi mu šta god želi’. Popili smo zajedno po dva čaja. I tako mi boga, pita me: ‘Koliko koštaju ovi lekovi za ženu?’ Platio mi je i autobus. Na kraju mi je dao i 100 evra, a ni ne znam ko je on”, priča Feriz.
Feriz i Mehreme bi rado živeli u staračkom domu kad bi im to platila neka humanitarna organizacija ili omogućila vlada. Njihovo stanje je toliko loše da više ne mogu ni da se brinu jedno o drugom. Iako se Feriz svom snagom trudi da se brine o svojoj ženi, koja ne može ni da iskorači iz kuće, od starosti su mu se i ruke izmorile.
Na Kosovu postoje četiri staračka doma koja se finansiraju iz državnog budžeta. Istovremeno, privatnih domova je 25, prema izveštaju iz 2018. godine nezavisnog istraživačkog instituta Kosovska inicijativa za stabilnost. Ovi domovi nisu dovoljni da ispune zahteve.
Uz nedostatak javnih centara, nedostaju i posebna mesta gde bi penzioneri i penzionerke imali/imale priliku da se druže ili učestvuju u aktivnostima predviđenih za njih. Osim nekoliko sastajališta za partiju šaha, retko postoji neko drugo mesto za druženje.
U međuvremenu, nedostaju socijalne politike koje bi starije osobe učinile aktivnijim u društvu. Socijalna zaštita od države proširena je samo na novčanu pomoć koju penzioneri/penzionerke dobijaju na kraju meseca, a koju moraju potrošiti na osnovne stvari. Druženje je za njih postalo luksuz.
Za sociologa i istraživača socijalnih politika Artana Mustafu, slaba socijalizacija starijih ne proizlazi samo iz nedostatka posebnih javnih prostora za njih, već i zbog uticaja niskih primanja iz penzionog sistema, neefikasnosti i nedostatka solidarnosti u finansiranju tih penzija, mala ulaganja u javno zdravstvo i u rast javnih dobara kao što su parkovi, šetališta i sportski prostori.
Analizirajući ovu loše organizovanu penzijsku strukturu socijalnih politika posvećenih starijima, Artan procenjuje da vrednost čak i male penzije od 100 evra pada. Za to krivi neoliberalnu ideologiju koja je omogućila socijalnoj politici da kao prioritet stavi samo zaštitu od ekstremnog siromaštva i održivost javnih finansija.
Navodeći sve ove uzroke, Artan kaže da ova prava nisu osmišljena i “ne podržavaju druge legitimne ciljeve kao prioritet, kao što su zadovoljstvo životom, dugovečnost, međuljudsko poverenje i poverenje građana u institucije, vitalnost aktivnosti i socijalizacije”.
Niske mesečne isplate za 75% starijih koji primaju samo osnovnu penziju smanjuju ionako niske beneficije, a zatim smanjuju i kapacitet penzija za smanjenje siromaštva među starijima. U tom smislu, Artan kaže da, ako gledamo empirijski, prihodi od penzija na Kosovu imaju najniži kapacitet na Zapadnom Balkanu za smanjenje siromaštva.
Osnovna penzija, kao takva, jedina je u Evropi (uključujući Veliku Britaniju i Zapadni Balkan), međutim, uz nju nisu pridružene druge beneficije koje olakšavaju život starijima i čine njihov život aktivnijim, kao što je to slučaj u drugim zemljama.
U 2017. godini, procenat ljudi starijih od 75 godina koji provode najmanje tri sata nedeljno baveći se fizičkom aktivnošću dostigao je vrhunac od 71,8% u Estoniji. Prema izveštaju Eurostata, pet drugih zemalja članica Evropske unije (EU) u kojima je više od polovine ove starosne grupe provodilo najmanje tri sata sedmično sa fizičkim aktivnostima su Danska, Nemačka, Holandija, Slovačka i Švedska.
U 2015. godini, oko 15,5% odrasle populacije EU se svakodnevno družilo s prijateljima. Skoro desetina (9,3%) osoba u EU starijih od 75 godina nije uspela da vidi svoje prijatelje u 12 meseci pre sprovođenja istraživanja.
Kosovo nije deo EU, stoga nije deo ovog istraživanja. Međutim, tokom ovog vremena nije bilo plodonosnog kretanja u politici za penzionere/penzionerke na Kosovu.
Osim povećanja osnovne penzije na 100 evra, jedina promena se dogodila 6. jula 2023. kada je Vlada Kosova donela izmene Zakona o penzijskim šemama. Kada je Skupština Kosova 2014. godine usvojila Zakon o penzijskim šemama, građani koji su navršili 65 godina života i koji su mogli da dokažu da su imali punih 15 godina radnog staža pre 1999. godine, mogli su da prime doprinosnu penziju od 180 do 265 evra, u zavisnosti od njihovih obrazovnih kvalifikacija. Oni koji su imali 14 godina i 364 dana radnog staža nisu dobili pravo na ovu penziju i primaju samo osnovni iznos od 100 evra.
Izmenom zakona od 6. jula omogućena je doprinosna penzija i bivšim radnicima koji su 90-ih godina nasilno otpušteni sa radnih mesta i iz tog razloga nisu navršili 15 godina radnog staža. Ustavni sud je utvrdio da član koji to dozvoljava diskriminiše oko 74.000 penzionera i penzionerki.
Međutim, ova izmena dodatno opterećuje državni budžet, koji je 2023. godine iznosio 3,5 milijardi evra. Iz ovog budžeta 600 miliona evra godišnje, što je 17% godišnjeg državnog budžeta, izdvaja se za pokrivanje troškova penzionih planova.
Stručnjak iz oblasti penzija, koji radi kao istraživač u nevladinoj organizaciji Demokratija plus Seljatin Klokoći kaže da je hitno potrebno izvršiti reformu jer bi radikalna promena omogućila da svako dobije ono što mu pripada. Ističe da je najveća nepravda napravljena prema onima koji su uplaćivali doprinose pre rata, od kojih su svi u ovom ili onom obliku doprineli državi u kojoj su živeli, čak i za vreme Jugoslavije.
On, međutim, zahteva da radikalna reforma pojasni penzioni sistem u celini, posebno kada su u pitanju penzione šeme.
Iako se 2002. godine prvi stub sastojao od samo dve šeme, starosne i invalidske penzije, do 2023. ovom stubu je dodato još 10 šema, kao što su penzija za slepe i penzija za ratne veterane.
“Dakle, proces je beskrajan jer se radi o ad hoc sistemu, u određenom trenutku je za različite interese smišljena nova šema koja ispunjava želju određene grupe penzionera, možda u dobru svrhu, a možda samo zbog glasova”, kaže Seljatini. “Imamo jedan sistem koji niko ne razume i iz kojeg se isplaćuje više od 300 miliona evra”.
Od januara do jula 2023. godine, prema izveštaju Agencije za statistiku Kosova (ASK), Kosovo je potrošilo preko 305 miliona evra za finansijsku podršku za penzionere/penzionerke i one koji pripadaju različitim socijalnim šemama. Najviše novca potrošeno je na isplate osobama koje su navršile starost za penziju, oko 106 miliona evra.
Penzije čine najveći udeo u potrošnji za socijalnu zaštitu na Zapadnom Balkanu, ali niska produktivnost i zaposlenost, zajedno sa starenjem stanovništva i emigracijom, ugrožavaju finansijsku održivost ovih sistema, kako piše u izveštaju Svetske banke za 2023. godinu.
Prema Seljatinovim rečima, iako su 90-te ostavile svoje posledice na konsolidaciju penzionog sistema, to ne opravdava dug period tokom kojeg državne institucije nisu uspele da pronađu odgovarajuće rešenje.
Godinama su nadležna ministarstva pripremala dokumenta za reformu penzionog sistema, ali nijedan nije odobren.
Dva nacrta dokumenta, jedan koji je izradilo Ministarstvo rada i socijalne zaštite (MRSZ), koje se 2018. godine spojilo sa Ministarstvom finansija, rada i transfera (MFRT), a drugi od strane Parlamentarne komisije ad hoc, osnovane 2019. godine za penzionu reformu, ostala su na čekanju zbog promena vlasti ili odbijanja od strane nadležnih institucija.
Nacrtom dokumenta Ministarstva za socijalna pitanja predviđena je reforma penzionog sistema osnivanjem Fonda za socijalno osiguranje (FSO). Ovom izmenom, penzijama iz prvog stuba upravljao bi FSO, a ne bi se direktno finansirale iz državnog budžeta. Svrha ovog dokumenta je povećanje društvene solidarnosti, budući da će zaposlena lica tokom života primati doprinosnu penziju, a ne, kao do sada, samo sredstva koja su ušteđena u drugom stubu penzionog fonda, a zatim da u potpunosti padnu u drugi stub osnovne penzije.
I nacrtom dokumenta Parlamentarne komisije predviđeno je formiranje FSO i da socijalna zaštita Kosova ima četiri stuba i počne da liči na zemlje Evrope u kojima se finansiranje vrši kombinacijom četiri izvora – državni budžet, socijalno osiguranje i štednje i osiguranja na tržištu.
Na osnovu proračuna u ovom nacrtu dokumenta, ovom reformom bi se do 2032. godine uštedelo oko 150 do 250 miliona evra. Bez reforme penzionog sistema, državni budžet troši od 631 do 730 miliona evra, dok bi reformom smanjio rashode na oko 482 miliona evra.
Međutim, u MFRT ponovo planiraju povećanje. Prema rečima Blerima Hasanija, direktora za penzije u MFRT-u, oni će predložiti sledeće povećanje tokom ove godine kako bi ga uključili u budžet za narednu godinu.
Međutim, Seljatin, na osnovu istraživanja koje je uradio u ovoj oblasti, kaže da penzija od 100 evra nema smisla da se poveća ako se minimalna plata ne poveća, bez obzira što je nedovoljna. Smatra da bi trebalo da postoji izvor koji će omogućiti povećanje penzija i životnog standarda.
Kako nekome ko nikada nije radio dati 200 evra, dok neko radi po osam sati dnevno i brine se o detetu, a ima 130 evra platu?”, kaže Seljatin. “Ne možemo veštački povećavati standard, jer se opšti standard povećava radom i ekonomskim razvojem. Prema Seljatinu, ako se starosna penzija poveća za samo 20 evra, to će državni budžet koštati oko 36 miliona više.
Penzija od 100 evra iznosi oko 20% prosečne plate na Kosovu, što je slično nivou minimalne penzije ili minimalnog socijalnog davanja zagarantovanog u zemljama EU i Zapadnog Balkana i povećava se u zavisnosti od povećanja minimalne plate. Prema podacima ASK, prosečna plata na Kosovu je 521 evro.
Minimalna plata je godinama bila deo javne debate i izbornih obećanja raznih stranaka. Od 2011. godine, kada je prvi put utvrđena, minimalna plata od 130 do 170 evra i dalje je najniža u Evropi.
Jedan od razloga zašto do sada nije povećana je to što je u računima prethodnih godina minimalna plata bila vezana i za penzije koje je primalo oko 60.000 ratnih veterana. Ako bi se minimalna plata povećala, povećali bi se i budžetski izdaci za pokriće penzija ove kategorije. Svetska banka se više puta protivila ovoj međusobnoj vezi.
Dana 13. jula ove godine u drugom čitanju usvojen je nacrt zakona kojim je predviđeno povećanje minimalne zarade na 264 evra bruto. Međutim, u ovom nacrtu zakona nije bilo predviđeno da se time automatski povećaju penzije ratnih veterana, zbog čega su veterani nekoliko puta protestovali ispred Vlade. Opoziciona stranka, Alijansa za budućnost Kosova, uputila je ovaj nacrt zakona Ustavnom sudu.
Međutim, nejasno je kako će povećanje minimalne zarade uticati na povećanje penzija budući da su sva dosadašnja povećanja penzija vršena ad hoc, bez ikakve direktne veze sa minimalnom platom.
Postojali su i privremeni paketi Vlade Kosova tokom 2021. i 2022. godine, kada se ekonomska situacija pogoršala zbog pandemije KOVID-19, a potom i inflacije.
Osim povećanja penzije na 100 evra, penzioneri/penzionerke su tokom ovog perioda tri puta koristili/koristile dodatnih 100 evra. No, ovi paketi su pružali samo privremeno olakšanje.
Prema Suzani Gaši, direktorici Odeljenja za pravne poslove i Odeljenja za zaštitu od diskriminacije pri Kancelariji ombudsmana, prikladnija bi bila prosečna stabilna pomoć, “nego što se ovako raspodeljuju sredstva, a efekta nema”.
Prema Suzaninim rečima, iako su povećanje penzija i same penzije pitanje ljudskih prava, ipak su budžetske mogućnosti te koje odlučuju da li do povećanja može doći.
Eksperti Svetske banke skrenuli su pažnju na činjenicu da je, u poređenju sa drugim evropskim zemljama, udeo javne potrošnje na penzije na Kosovu u odnosu na BDP relativno nizak (oko 7% od čega je 2% za penzione šeme za posledice rata). Međutim, i pored ovog poređenja, ovaj nivo potrošnje čini značajan deo budžeta, što donosi potencijalni fiskalni rizik. U ovoj godini BDP je 2,02%.
U kontekstu tekućih izazova koje predstavlja povećanje nivoa penzija na Kosovu, smatra se najvažnijim da se pažljivo ispitaju finansijski i socijalni uticaji ovog povećanja. Ova debata naglašava napetost između neophodnih poboljšanja penzionih uslova i izazova njihovog prevođenja u stabilnost državnog budžeta.
Predsednik Udruženja penzionera Njazi Gaši imao je 90-ih godina oko 40 godina. Od tada se penzioni sistem toliko radikalno promenio da on ne može da razume trenutni sistem. “Ne morate biti dobri u matematici da biste napravili male računice”, kaže 68-godišnjak, pošto je, prema njegovim rečima, jednostavnom računicom jasno da sa 100 evra nema realne mogućnosti da se dostojanstveno živi mesec dana.
Predsednik Udruženja penzionera Njazi Gaši imao je 90-ih godina oko 40 godina. Od tada se penzioni sistem toliko radikalno promenio da on ne može da razume trenutni sistem. “Ne morate biti dobri u matematici da biste napravili male računice”, kaže 68-godišnjak, pošto je, prema njegovim rečima, jednostavnom računicom jasno da sa 100 evra nema realne mogućnosti da se dostojanstveno živi mesec dana.
“Što ste stariji, to su troškovi veći, jer penzioner/penzionerka, naravno, mora da konzumira mnogo lekova”, kaže Njazi, prema kojem je negde oko 30 do 35 evra prosečna cena lekova za penzionere/penzionerke. Od 100 evra ostaje 65 za ostale troškove. Burek i jogurt koštaju evro i po. Ako penzioner/penzionerka u mesec dana svaki dan pojede po jedan burek i popije po jogurt, to ga/je košta 45 evra ili skoro pola mesečne penzije.
“Ne možeš se udostojiti sa 100 evra, kad ne možeš sa prijateljima da izađeš ni na kafu koja košta jedan evro. Ne možemo više da pričamo o dostojanstvu kada nemaš ni nulto dostojanstvo, ti si ispod toga, u degradiranom položaju”, kaže Njazi.
Slika na naslovnoj strani: Ćendresa Kastrati.
Ovaj članak je deo projekta “Human Rightivism”, koji finansira Ambasada Švedske u Prištini, a sprovodi Fond za razvoj zajednice kroz Program za ljudska prava. Stavovi izraženi u ovoj aktivnosti ne odražavaju nužno stavove Ambasade Švedske u Prištini.