Sedim u restoranu gde se služi suvlaki, čekam svoju porudžbinu i bezveze listam telefon. Lokal nosi ime po poznatom grčkom gradu, uz dodatak engleske reči grill. U vlasništvu je jedne porodice: majka i otac kuvaju u kuhinji, a sin poslužuje goste. Dosadu mi prekida mušterija koja ulazi. Izgleda da poznaje porodicu. Razmeni par reči na grčkom sa sinom pored kase, naruči i sedne da sačeka. U tom trenutku neko kine. “Shëndet”, kaže novopridošli gost. Iz kuhinje se čuje majka kako kratko i brzo odgovara: “Ευχαριστώ!” — što znači “hvala” na grčkom.

Ovaj kratki dijalog nije se desio u Grčkoj, iako bi se to lako moglo pomisliti zbog hrane i jezika koji su dominirali prostorom — Petros ga je zabeležio pre nekoliko godina u Londonu. Nije se dogodio ni u Albaniji, iako reč “shëndet” to možda nagoveštava. Sve se zbilo u Velikoj Britaniji, tačnije u severnom Londonu.

Susret je trajao svega nekoliko sekundi, ali je otkrio mnogo više: priču o migraciji koja se tiho odvija već više od decenije, a koju su mnogi propustili da primete. To je priča o hiljadama Albanaca/ki koji/e su se prvo preselili/e u Grčku, tamo izgradili/e život, a onda se ponovo preselili/e — ovog puta u Britaniju.

Mnogi iz albanske dijaspore koji su došli iz Grčke sada žive i rade u zajednicama koje se nalaze negde između albanskog i grčkog govornog područja, ali i šire britanske svakodnevice. Sa sobom nose prošlost obeleženu diskriminacijom i rasizmom — za mnoge upravo to je bio razlog da ponovo spakuju kofere. Njihova iskustva se razlikuju i od iskustava etničkih Grka koji su migrirali u Britaniju, ali i od Albanaca koji su se direktno preselili u Ujedinjeno Kraljevstvo, bez prethodnog boravka u Grčkoj.

U ovom tekstu oslanjamo se na istraživanje koje je deo većeg akademskog projekta — proučavali smo kako jezik utiče na migracione puteve onih koji se sele više puta, ali i kako su jezici oblikovani tim isprekidanim i promenljivim iskustvima. Fokusirali smo se na albanske državljanke i državljane koji su odrastali u Grčkoj tokom 1990-ih, 2000-ih i 2010-ih, a kasnije migrirali u Britaniju. Između 2016. i 2020. broj tih ljudi značajno je porastao, kao deo većeg talasa iseljavanja iz Grčke, koju je pogodila kriza.

Razgovarali smo, na grčkom jeziku, sa 13 mladih osoba uzrasta između 27 i 35 godina. Sve one pripadaju takozvanoj “drugoj generaciji”: rođene su u Albaniji, odrasle u Grčkoj, a danas žive u Britaniji. Sve su visoko obrazovane i u trenutku kada smo ih intervjuisali 2022. godine, radile su na visoko kvalifikovanim poslovima.

Profili migrantkinja i migranata s kojima smo razgovarali — a koji se u ovom tekstu pominju pod pseudonimima — poklapaju se s već dobro proučenim fenomenom “odliva mozgova” iz Grčke: masovnog iseljavanja visokoobrazovanih stručnjaka/inja tokom finansijske krize koja je trajala od 2008. do 2018. godine, u potrazi za boljim prilikama u inostranstvu.

Međutim, za razliku od etničkih Grka koji su napustili zemlju, mnogi Albanci druge generacije odrasli su suočeni sa sistemskom diskriminacijom, svakodnevnim rasizmom i beskrajnim birokratskim preprekama. Njihove priče narušavaju jednostavne narative o uspešnoj integraciji albanskih migranata/kinja u grčko društvo, ali i o razlozima odlaska iz Grčke tokom i nakon krize.

Ujedinjeno Kraljevstvo bilo je drugo po učestalosti odredište za one koji su napuštali Grčku u tom periodu — odmah nakon Nemačke. Istraživači Manolis Pratsinakis i Anastasia Kafe navode da se broj grčkih državljana/ki u Ujedinjenom Kraljevstvu utrostručio između 2001. i 2021. godine — sa oko 35.000 na više od 100.000, a moguće i do 130.000. Podaci popisa za Englesku i Vels potvrđuju značajan — iako nešto manji — porast u istom periodu, te pokazuju da je 2021. godine 15,61% grčkih državljana/ki u Engleskoj i Velsu bilo rođeno u Albaniji.

Albanci/ke koji/e su migrirali/e iz Grčke najčešće aktivno učestvuju u svim aspektima života grčke dijaspore u Ujedinjenom Kraljevstvu. Decu upisuju u dopunske škole na grčkom jeziku, često i sami/e tamo predaju, članovi/ce su grčkih kulturnih organizacija i učestvuju u kulturnim i sportskim aktivnostima. Mnogi/e su uključeni/e i u politički život grčkojezičnih zajednica, uključujući lokalne ogranke grčkih političkih partija. Drugi/e rade u grčkim restoranima ili ih vode, dok su neki/e zaposleni/e u medijima koji emituju na grčkom jeziku, poput Hellenic TV.

U tim aspektima života, Albanke i Albanci koji su nastavili migraciju oslanjaju se na jezičke, kulturne i društvene resurse koje su stekli u Grčkoj: znanje grčkog jezika, upoznatost sa grčkom kulturom i načinom razmišljanja, kao i pristup društvenim mrežama grčkojezičnih zajednica. Istovremeno, aktivno učestvuju i u različitim segmentima albanskog dijasporskog života, kroz rad u albanskim organizacijama i kolektivima, kao i deljenjem prostora sa Albancima i Albankama iz različitih migracionih sredina.

Glasovi koje ističemo u ovom tekstu dovode u pitanje uobičajene narative o albanskoj migraciji u Ujedinjeno Kraljevstvo, koji se često odnose samo na one koji su nedavno stigli direktno iz Albanije. Osobe sa kojima smo razgovarali došle su u Britaniju s pasošima Evropske unije i identitetima koji prirodno kombinuju elemente njihovih složenih migracionih iskustava.

Kako ova grupa balansira između identiteta, jezika i osećaja pripadnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu? Kako žive između različitih kultura, na koji način su iskustva diskriminacije u Grčkoj uticala na njihove odluke o preseljenju i kako im njihova višejezičnost pomaže, ali i razlikuje ih od drugih u dijaspori? Šta znači biti Albanac/ka iz Grčke koji/a živi u Britaniji?

Suočavanje sa preprekama tokom kriza

Masovna migracija Albanaca i Albanki u Grčku počela je početkom 1990-ih, nakon pada komunističkog režima u Albaniji i prelaska na tržišnu ekonomiju. U početku su Albanci ponekad bili posmatrani sa razumevanjem. Međutim, kako je njihov broj rastao, u javnom diskursu i medijima sve češće su bili prikazivani kao društvena i kulturna pretnja. Često su stigmatizovani kao nasilni, nepouzdani i drugačiji — kao “drugi”, koji se nisu uklapali u grčki nacionalni identitet.

Stereotipi nisu bili usmereni samo na etničku pripadnost, već i na pretpostavljene fizičke razlike, versku pripadnost i imena. Zbog toga su mnogi Albanci koristili različite strategije da izbegnu rasno profilisanje. Neki su tvrdili da imaju veze sa grčkom manjinom u Albaniji, što je donosilo veću društvenu prihvaćenost i olakšavalo dobijanje boravišnih dozvola i drugih prava. Drugi su usvajali pravoslavna imena, formalno ili neformalno, kako bi izbegli rasizam u svakodnevnim susretima.

Strukturna diskriminacija dodatno je pojačavala takve predrasude. Albanci su često ulazili u Grčku bez potrebne dokumentacije i godinama radili u neformalnoj ekonomiji. Do 1997. nije postojala jasna pravna procedura za regulisanje statusa, što je značilo da migranti nisu imali pristup javnom zdravstvu, socijalnim uslugama niti radnim pravima. Diskriminacija u stambenom sektoru bila je česta — Albanci su često bili isključeni sa tržišta stanova za iznajmljivanje ili su dobijali nekvalitetne smeštaje.

Čak i deca rođena ili odrasla u Grčkoj imala su poteškoće da dobiju pravni status ili državljanstvo, iako su išla u grčke škole i odrastala govoreći grčki jezik. Svakodnevni život bio je ispunjen mikroagresijama, sistemskom isključenju, a ponekad i otvorenim nasiljem — neki/e od migranata/kinja sa kojima smo razgovarali prisetili/e su se fizičkih napada, policijskog profilisanja ili nepravednog optuživanja samo zbog albanskog porekla.

U fokus grupama koje smo organizovali, Albanci/ke koji/e su nastavili/e migraciju govorili/e su o društvenom isključenju, rasizmu i drugim oblicima diskriminacije i nasilja sa kojima su se stalno suočavali u Grčkoj, od prvog dolaska nadalje. Ovi uslovi igrali su ključnu ulogu u njihovoj odluci da nastave migraciju u Ujedinjeno Kraljevstvo.

Pre nego što detaljnije istražimo ovaj aspekt, važno je istaći ključni preokret – kombinaciju dva faktora: prvo, grčku finansijsku krizu i teškoće koje je donela, naročito rast nezaposlenosti; drugo, napredak od 2015. godine u odobravanju zahteva za grčko državljanstvo kod migranata druge generacije. Upravo je 2015. proces sticanja državljanstva za decu migranata koja su pohađala osnovno i srednje obrazovanje na grčkom jeziku ponovo otvoren.

Prethodni zakon o državljanstvu proglašen je neustavnim 2012. godine od strane grčkog Vrhovnog suda, pod pritiskom konzervativnih snaga. Zakon iz 2015. omogućio je pregled “zamrznutih” zahteva podnetih pre 2012, kao i podnošenje novih zahteva za državljanstvo ukoliko su ispunjeni određeni uslovi, poput dokaza o godinama stalnog i zakonitog boravka dece i roditelja, kao i upisa u obrazovne ustanove.

Ipak, ovaj zakon nije automatski davao državljanstvo onima koji ispunjavaju uslove — samo je otvorio mogućnost. Državljanstvo se dodeljuje nakon što nadležni organi Ministarstva unutrašnjih poslova Grčke pregledaju i odobre podnetu dokumentaciju.

Za ljude sa kojima smo razgovarali, ograničene mogućnosti za zapošljavanje u Grčkoj bile su povezane sa takozvanim “staklenim plafonom” — nevidljivim, ali stvarnim preprekama koje sprečavaju profesionalni napredak, posebno kod žena i manjina, bez obzira na kvalifikacije i veštine. Ove prepreke, zasnovane na predrasudama i stereotipima, bile su jedan od glavnih razloga za odluku o selidbi.

“U Grčkoj sam se stalno brinuo kako i da li ću uspeti da nađem posao u oblasti brodarstva, jer svi biraju baš to da bi imali šansu za zaposlenje. Nisam mogao godinu dana da nađem posao, dok sam video da drugi, koji su Grci, uspevaju”, rekao je Neritan, koji je studirao brodarstvo u Grčkoj, a sada radi u Londonu.

“Grčki mentalitet me je iscrpeo jer, ako si dobra u nečemu, ne puštaju te lako da odeš. Kažu ti “ostani tu” i seku ti krila da ne možeš da ideš dalje”, rekla je Olta, objašnjavajući razloge zbog kojih je odlučila da ode u Ujedinjeno Kraljevstvo.

Kada su se stekli odgovarajući uslovi, mnogi učesnici i učesnice istraživanja započeli su svoje migracione planove. Jedan od njih bio je Ardit, koji je počeo da traži avionske karte za Ujedinjeno Kraljevstvo onog dana kada je konačno dobio odobrenje za grčko državljanstvo, posle godina čekanja. Dva meseca kasnije, u junu 2016, otišao je iz Grčke.

Između Grčke i Britanije: kako je diskriminacija podstakla migraciju Albanaca/ki

Rasizam, opšti i specifično usmeren prema Albancima/kama, široko je rasprostranjen u Grčkoj. Dva poznata slogana jasno odražavaju dominantne rasističke stavove: “Έλληνας γεννιέσαι, δεν γίνεσαι” — “Grk se rađa, a ne postaje”, i “Δε θα γίνεις Έλληνας ποτέ, Αλβανέ!” — “Albanac, nikada nećeš postati Grk!”

Oni odražavaju verovanje u urođenu superiornost Grka, što se ne samo smatra poželjnim, već i nedostižnim za one spolja. Takođe pokazuju strogi etnički esencijalizam, pogled na pripadnost određen rođenjem i grčkom krvnom linijom. Ove ideje često prelaze u otvorenu ksenofobiju i rasizam prema svima koji nisu “rođeni Grci.”

Ipak, u početku mnogi učesnici naših razgovora tvrdili su da nisu iskusili diskriminaciju ili rasizam zbog albanskog porekla u Grčkoj. Kako su razgovori odmicali, mnogi su ipak iznosili primere ksenofobičnog ponašanja nastavnika, policajaca, službenika i carinika.

Neritan je opisao nasilni incident iz šestog razreda, kada su nastavnici bili direktno nasilni prema njemu ili su ćutali i tako bili saučesnici. Nakon što je ušao u učionicu, nastavnik ga je izbacio napolje, gde ga je direktor čekao da ga pretuče. “Najgore je bilo”, rekao je, “što su vrata svih učionica bila otvorena, a nastavnici su ih jednostavno zatvorili. Izudaran sam i vraćen u učionicu.”

Rasno profilisanje bilo je uobičajeno, uglavnom usmereno na muškarce sa migrantskom pozadinom. Policajci su zaustavljali one koje su smatrali da nisu Grci da provere identitet. Ukoliko migranti nisu imali pasoše i dozvole kod sebe, odvođeni su u najbližu policijsku stanicu i tamo zadržavani dok im rođaci ne dostave potrebnu dokumentaciju.

Za Ardita je ovo bilo duboko ponižavajuće iskustvo, jer ga je stavljalo u isti koš s ljudima koji su počinili ozbiljna krivična dela. “Odvukli bi me u policijsku stanicu, iako nisam imao ništa ilegalno kod sebe – bez ičega – samo zato što sam Albanac”, rekao je. “Držali bi me dva, tri, pa i četiri sata, i zavisno od dela Atine u kom bih se zatekao, otac je morao da donese moj pasoš kako bi me pustili — kao da sam nešto ukrao, nekoga napao, kao da sam počinio zločin.”

Neki su rekli da nisu doživeli rasizam u Grčkoj, ili da su ga iskusili u ograničenoj meri, verujući da su takva iskustva rezervisana za manjinu albanskih migranata. Arbër i Ardit, koji su se suočavali sa rasističkim ponašanjem, delimično su internalizovali krivicu, sugerišući da je to možda zbog njihovog “teškog karaktera”. Pored težnje ka boljim poslovnim prilikama, migracija u Ujedinjeno Kraljevstvo postala je i način bekstva od diskriminacije i ksenofobije s kojima su se suočavali u Grčkoj.

Novi početak u Ujedinjenom Kraljevstvu

Ujedinjeno Kraljevstvo često je predstavljano kao potpuna suprotnost Grčkoj. Sagovornici su istakli da u Velikoj Britaniji nisu iskusili diskriminaciju i da nisu bili izloženi rasističkom ponašanju, opisujući sebe kao “strance među strancima”.

Oni koji su se iz Grčke preselili nakon 2010. godine — uključujući Albance, Grke i druge — uglavnom su više raspršeni po Londonu, za razliku od ranijih migracionih talasa, koji su ponekad dovodili do formiranja etnički definisanih kvartova. Ipak, mnogi žive u severnom Londonu, naročito u opštinama Haringej, Barnet i Enfild. Ovaj deo grada danas je dom i velikom broju ljudi koji su migrirali direktno iz Albanije.

Govoreći o temi “stranaca među strancima”, Vasi je uporedio svoja iskustva sa javnim službama u obe zemlje, ističući odsustvo ksenofobičnog tretmana u Britaniji — tretmana koji su on ili njegovi roditelji redovno doživljavali u Grčkoj zbog svoje etničke pripadnosti, često izazvanog njihovim albanskim pasošima i karakteristično albanskim imenima.

“Način na koji te tretiraju javne službe, javne institucije, generalno državne službe, potpuno je drugačiji u odnosu na to kako su nas tretirali u Grčkoj”, rekao je Vasi. “Ne samo nas kao Albance — na primer naše roditelje — već i nas, za koje teško da bi neko rekao da smo Albanci, s obzirom na izgled ili jezik, jer govorimo grčki jako dobro. Ali čim bi, na primer, videli naša imena koja ukazuju na albansko poreklo, odmah bi se videlo da se tretman menja.”

Iako su se većinom složili da rasizam i ksenofobija u velikoj meri izostaju u V. Britaniji, neki osporavaju taj generalizovani pogled. Arbër tvrdi da je rasizam u Britaniji prikriven humorom — za razliku od Grčke, gde je “suroviji, siroviji, glasniji”. Ilir se složio sa ovim stanovištem i podsetio grupu da su albanski migranti iz Grčke u Britaniji bili u relativno privilegovanoj poziciji: stekli su državljanstvo članice EU, što im je omogućilo slobodno kretanje i naseljavanje unutar Unije.

Drugi novi doseljenici u Britaniji, kao što su izbeglice i tražioci azila, nisu imali istu privilegiju i često su se suočavali sa mnogo neprijateljskijim tretmanom od strane britanskih vlasti. Međutim, od Bregzita, ova dinamika se promenila. Kraj slobodnog kretanja otežao je migraciju građanima EU, uključujući one iz Grčke, u Britaniji, i ukupna migracija iz EU je opala. U isto vreme, migracija iz zemalja van EU je porasla.

Vođenje višejezičnih života

Ljudi s kojima smo razgovarali, zahvaljujući svojim migracionim putevima, postali su izloženi različitim jezicima i stekli tečno znanje više jezika. Svi sa kojima smo razgovarali govorili su najmanje tri jezika — albanski, grčki i engleski. U okviru toga, postojale su razlike u načinu na koji su migranti koristili ta tri jezika i kako su pristupali svojoj višejezičnosti u javnim i porodičnim kontekstima.

Uz to rečeno, većina je grčki smatrala jezikom kojim najbolje vladaju. Arbër i Ermal, posebno, nazivali su grčki svojim “maternjim jezikom”. Ermal je takođe napomenuo da govori i druge jezike, pa i albanski, sa grčkim akcentom. “Smatram grčki maternjim jezikom u tom smislu da kada govorim druge jezike, imam grčki akcenat. Govorim albanski tečno, iako se akcenat primeti”, rekao je.

Znanje albanskog jezika bilo je ključni deo osećaja albanskog identiteta kod učesnika. Arbër je albanski opisao kao “drugi maternji jezik” i izrazio žaljenje zbog pogoršanja svojih jezičkih veština na albanskom. Vredno je napomenuti da su kod mnogih migranata/kinja znanje albanskog jezika, a naročito pismenost, dodatno podržani učenjem engleskog jezika, zahvaljujući zajedničkom latiničnom pismu. Uprkos različitim prilikama za formalno obrazovanje na albanskom, većina učesnika/ca priznala je da im je vladanje albanskim slabije nego grčkim. Ova neravnoteža često je izazivala razočaranje i stres.

Sinan je, na primer, rekao da kada govori albanski, ima osećaj da može da izrazi samo 70% sebe. Albana je dodala da je razgovor na albanskom sa njenom bakom i dedom čini nervoznom, iz straha da će pogrešiti i time izazvati neprijatnost.

Neki/e učesnici/e su primetili/e pad u svojim znanjima grčkog jezika otkako su migrirali/e u Ujedinjeno Kraljevstvo. Arbër je naveo da mu je, nakon nekoliko godina studiranja na engleskom jeziku, bilo teško da se izrazi na grčkom.

Mentor je potvrdio Arbërov utisak o uticaju engleskog jezika na albanski i grčki: “Desilo mi se da zaboravim i albanski i grčki. Na primer, pokušavam nešto da kažem, ali moram da upotrebim englesku reč jer mi ni albanska ni grčka ne padaju dovoljno brzo na pamet”, rekao je.

Engleski je bio i jezik zaposlenja. Za ove migrante/kinje u procesu dalje migracije, visok nivo znanja engleskog jezika bio je ključ za pristup širokom spektru profesionalnih prilika u V. Britaniji. Istovremeno, nekoliko njih je smatralo da ih akademski engleski koji su stekli u Grčkoj nije pripremio za svakodnevnu komunikaciju u životu u Britaniji, naročito u početnom periodu po dolasku.

“Imao sam sertifikat za C2 nivo engleskog jezika i bio sam u fazonu: “Ma, znam ja engleski, sigurno ću se tamo snaći, govoriću kao pravi Englez, kao lokalac”. I sećam se prvog dana kad sam ušao u autobus da idem na fakultet, vozač mi je tražio dve funte za kartu. Nisam razumeo apsolutno ništa”, ispričao je Redon.

Migranti/kinje u procesu dalje migracije koristili/e su i albanski i grčki jezik u različite svrhe, posebno za komunikaciju sa članovima svojih društvenih mreža u Albaniji, Grčkoj i Velikoj Britaniji. Iako je albanski i dalje bio prisutan u njihovom svakodnevnom životu, većina učesnika/ca je navodila da za te interakcije radije koriste grčki. Albanski su koristili selektivnije — na primer, kao tajni kod kada su želeli da razgovore zadrže privatnim. Mnogi su rekli da mešaju albanski i grčki u komunikaciji sa drugim višejezičnim osobama, a često su svojim roditeljima odgovarali na grčkom, čak i kada su im se obraćali na albanskom. Pošto su ponovo migrirali, engleski je dodat njihovom višejezičnom repertoaru.

Ilir je primetio da je upravo ovakav način korišćenja jezika ono što Albance iz Grčke razlikuje, i od Albanaca iz Albanije i od Grka iz Grčke, ponekad toliko da ih ni jedni ni drugi ne razumeju. “Ne govorim samo jednim jezikom, kao što su neki rekli. To je mešavina albanskog i grčkog. Niko sa obe strane nas ne razume kada pričamo”, rekao je on.

Društvene veze i osećaj pripadnosti u Velikoj Britaniji

Albanski/e migranti/kinje u procesu dalje migracije u Velikoj Britaniji žive na marginama prostora koje naseljavaju druge migrantske grupe iz Albanije i Grčke — grupe koje se često smatraju etnički, jezički i kulturološki “tipičnim”. Sa jedne strane su Albanci koji su migrirali direktno iz Albanije, bez prethodnog migracionog iskustva. Sa druge strane su migranti grčkog porekla koji su došli iz Grčke.

Naši/e učesnici/e su isticali/e osećaj povezanosti sa obe grupe, zasnovan na zajedničkim delovima njihovog identiteta, kao što su jezici, kulturne reference i poreklo. To poreklo može biti ili etničko ili geografsko, u slučaju Albanije, ili zajednička migrantska priča, u slučaju Grčke. Xixa je govorila o svojim vezama sa ljudima koji govore grčki i albanski: “Čim čujem grčki ili albanski, odmah počnem da pričam na tom jeziku. “Kako si?” “Odakle si?” To je sjajan osećaj, osećati da si sa svojim ljudima”, rekla je.

Ipak, učesnici/e su uglavnom rekli/e da je teško sklopiti bliske odnose i sa Albancima iz Albanije i sa Grcima iz Grčke. Posebno kada je reč o Albancima iz Albanije, mnogi su osećali da su različiti uslovi pod kojima su dve grupe došle u Veliku Britaniju stvorili neku vrstu hijerarhije među njima.

Albanci koji su došli preko Grčke mogli su da se nastane i da rade u Velikoj Britaniji bez ograničenja, zahvaljujući pravima kretanja unutar EU koja su važila do januara 2020. Nasuprot njima, Albanci koji su direktno došli iz Albanije imali su mnogo teži, duži, skuplji i neizvesniji put, jer su morali da se bore sa strožim i često neprijateljskim imigracionim zakonima Velike Britanije. Ove razlike su često izazivale osećaj frustracije i nepravde, što se, prema rečima naših učesnika/ca, ponekad manifestovalo kroz verbalne mikroagresije usmerene na Albance/ke iz Grčke.

U tom kontekstu, i imajući u vidu da su im sećanja na rasizam i diskriminaciju u Grčkoj duboko urezala u identitet, mnogi su rekli da im je bilo ne samo lakše, već i prijatnije da uspostave čvršće društvene veze sa drugim albanskim migrantima u procesu dalje migracije iz Grčke. Ono što ih je povezivalo bile su njihove zajedničke životne priče, slični migrantski putevi i širi društveni uslovi u kojima su se našli.

“Ni u mom društvu nema više ni Grka ni Albanaca. Nema, jer ne mogu s njima da podelim kroz šta sam prošao. Svi moji prijatelji sada su, kako ih mi zovemo, Grkoalbanci, odnosno Albanci koji su odrasli u Grčkoj”, rekao je Ermal. “Imamo manje-više isti način razmišljanja, ista iskustva.”

Jezik, kulturne reference i zajedničko poreklo važni su pokazatelji identiteta, ali sami po sebi nisu dovoljni da održe bliske društvene odnose, naročito ako nedostaju drugi faktori koji stvaraju osećaj povezanosti. Čini se da sličnosti i razlike u migrantskim iskustvima igraju mnogo važniju ulogu. To se vidi u tome što su veze sa pripadnicima drugih etničkih grupa u Britaniji uglavnom površne.

Mnogi sa kojima smo razgovarali vide sebe kao Grkoalbance ili kroz prizmu dualnih identiteta, smatrajući da to najbolje objašnjava društvene sile koje su ih oblikovale i njihova iskustva. Takvi dualni etnički identiteti izazivaju tradicionalne predstave o etnicitetu kao nepromenljivom i jedinstvenom pojmu, pokazujući da je identitet promenljiv, višeslojan i duboko uslovljen društvenim okolnostima.

Međutim, ne želimo da kažemo da ovi dualni identiteti važe ili bi trebalo da važe za sve Albance koji su odrasli u Grčkoj. Takva tvrdnja bi bila previše pojednostavljena i zanemarila bi društveno-istorijski i politički kontekst u kome su se ti identiteti razvili. Ignorisati taj kontekst značilo bi idealizovati ove identitete i zanemariti ksenofobiju i asimilacione procese koji su ih formirali.

Migranti/kinje sa kojima smo razgovarali jasno pokazuju da su ksenofobija i rasizam ključni deo migrantskog iskustva i da često pokreću nove migracione planove. Njihove priče takođe pokazuju da ljudi koji su prošli kroz migracije obično ostaju pokretni i nastoje da pronađu najbolje uslove za sebe i svoje bližnje gde god im se pruži prilika.

Oni dovode u pitanje fiksne predstave o pripadnosti, pokazujući da su granice, i one stvarne i simbolične, tu da se prevaziđu. “Moj životni moto je: ‘Gde god da se nađem, tu mi je dom’”, rekla nam je Olta. “Samo zato što sam sada ovde, ne znači da ću ostati zauvek. Nisam drvo da bih puštala negde korenje.”