Obezvređeni znoj poljoprivrednika
Poljoprivrednike sa nesigurnim poslovima čeka mutna budućnost.
Svakog dana, pre sedam ujutro, 45-godišnji Samir Hajda napušta podnožje grada Orahovca i kreće ka jednom mestu kod Tekije Šeha Muhedina, gde čeka posao. U blatnjavim radnim pantalonama, i ove jeseni, kroz laganu maglu koja obuzima grad, penje se ulicama.
“Ustajem u 6:00 ujutro. Bilo da imam posla ili ne, sada mi se biološki sat za buđenje već navikao da u to vreme izađem iz kuće”, kaže Samir sa specifičnim orahovačkim naglaskom. Kažu da se čak i po tom istaknutom naglasku Samira i njegovih sugrađana može reći da su radnici. Priča se da su slovenski radnici i trgovci grožđem i vinom, kada su otišli u Orahovac početkom 19. veka, počeli da govore malo albanski, a malo svojim jezicima, što je kasnije uticalo na način na koji se oblikovao tamošnji današnji govor.
Iz dana u dan, poslednjih 27 godina, Hajda čeka na sledeći posao u poljoprivredi.
“Kao deca smo navikli na grožđe. Otac me je naučio da obrezujem grožđe. Grožđe nekada nije bilo kao danas, nego je raslo na zemlji”, priča prisećajući se vremena koje je davno prošlo.
Živopisni grad Orahovac smešten je među zelenim vinogradima koji se protežu sve do horizonta. Ove jeseni, na izlasku iz grada prema selu Zrze, traktori su zabili plugove duboko u plodno tlo ovog područja. Među vinogradima, tu i tamo su se mogli videti delovi zemlje na kojima su zasađeni drugi usevi, voće i povrće.
Orahovac je mesto grožđa. Stara karta italijanskog fratra i enciklopediste Vinćenca Koronelija iz 1693. godine opisuje Orahovac i Suvu Reku kao gradove grožđa.
Kao član jedne velike porodice, Hajda je ranije radio u sopstvenom vinogradu, kao što su mnogi Orahovčani vekovima tradicionalno radili, što je bio njihov jedini način da opstanu. Oni koji su mogli, prodavali su stono grožđe na pijacama jednom nedeljno na dan pazara, a oni koji to nisu mogli, svo obrano grožđe slali bi u vinske podrume. Danas Hajda nema svoj vinograd i već nekoliko godina radi na tuđim posedima.
Zajedno sa Hajdom, oko 10 radnika zauzima mesto u blizini kružnog toka kod tekije. Tamo dolaze vlasnici vinograda i dogovaraju se da angažuju ili Hajdu ili nekog drugog od radnika. Dogovor se sklapa na licu mesta, stojećki.
“Oni dođu i mi im priđemo. Kažu nam kakav posao imaju za nas, mi im damo našu cenu i idemo dalje”, kaže Hajda, čija je cena po danu 40 eura. To je najviša cena za koju je ikad radio, a koja je ove godine povećana za pet eura. U poslednje tri godine povećanja su bila od po pet eura godišnje.
Čim se dogovori sa poslodavcem, odlazi u vinograd. Radovi, kao i uvek, počinju u proleće rezidbom, uklanjanjem otpada, a zatim slaganjem žica koje drže lozu sa stubovima. Zatim se nastavlja sa obrađivanjem zemlje, prskanjem i žetvom u kasnu jesen.
Njegov dugogodišnji rekord u berbi iznosi 1.800 kilograma grožđa dnevno – što je najpoželjnija količina za vinogradare. Što se tiče Hajdinog rada za ovogodišnju sezonu, vlasnik vinograda je od prodaje u podrumu od jedne berbe zaradio 360 eura, dok Hajdina mesečna primanja dostižu do 800 eura, s kojima izdržava porodicu.
Sav novac prima u gotovini.
“U kešu dobijam, u kešu. Bolje kad dobiješ pare direktno u ruke”, kaže on, ali budući da nikada nije imao ugovor, nije informisan o činjenici da bi mu se tako povećala i fizička i finansijska bezbednost. Niti je razmišljao o tome, niti mu je iko to ikad nudio.
S radnim rukavicama zakačenim za pojas, jedinim zaštitnim materijalom, Hajda kaže da se dešavalo da mu čitav proliveni znoj potpuno bude obezvređen. “Dođe mi jedan iz dijaspore i kaže: “Ne vredi da ti platim više od 20 eura”. Odbio sam ponudu i on je otišao. Kada se vratio sutradan, rekao mi je: “‘Ajde kol’ko tražiš, jer ne mogu nigde da nađem radnika’”, kaže Samir, koji navodi da je oko 15-ak mladih radnika, samo iz njegovog komšiluka, emigriralo u poslednjih nekoliko godina.
“Nema novca za redovne radnike”
Parcela od oko 30 ari nalazi se na ivici puta Orahovac-Zrze. Među velikim listovima grožđa stoji muškarac od 75 godina. To je Hajrulah Dulja. Od kada pamti, bavi se vinogradarstvom. Oko šest hektara punih vinograda u različitim mestima oko Orahovca je njegovo, jer je nekada sa svojim podrumom proizvodio vino, priča Hajrulah dok električnim makazama čupa loze i udaljava ih.
“Ovu lozu ću skinuti. Ne valja više. Ne vredi je čuvati. Već 15 godina je prošlo, verujem, od kada je zasađena”, priča Dula ne skidajući pogled s loze.
“Hoćeš je ponovo zasaditi?”, pitali smo ga, na šta je odgovorio: “Ne znam, videću”. Drugi glas iz dva reda dalje dobacuje: “Ma, kakvo sađenje bre?!”
Bio je to glas Hajrulinog sina, Sezaija Dulje, starog 52 godine, koji zajedno sa sinom Dardanom neprekidno pomaže Hajruli u poslu. Sa njima je bio i sin Sezaijevog brata, Aljbion.
“Sve ovo moraš da radiš, a na kraju ti [vinski] podrum plati 20 centi po kilogramu. To nije normalno. Tako da nećemo više raditi uopšte. Skinuću je skroz i preći plugom preko nje. Nema novca za redovne radnike”, kaže Sezai.
Deda sa sinom i unukom skinuli su lozu nakon što su završili ostale poslove. Radili su u jednom marketu u naselju i na benzinskoj pumpi. Ranije su unajmljivali radnike da rade u vinogradu, a sada da bi platili radnika moraju da prodaju 200 kila grožđa vinskom podrumu koji je 200 koraka udaljen.
Dok je Sezai govorio, mladi momci Dardan i Aljbion pažljivo su ga slušali i klimali glavom u znak odobravanja. Ruke su im pocrnele od žice koja drži lozu dok su je izvlačili iz betonskih stubova vinograda i skupljali. Jednom od njih je to bio poslednji put da je skupljao žicu. Uskoro će, umesto žice, skupiti odeću, spakovati se i izaći u Nemačku. Njegov brat je tamo već počeo da radi.
“Napuštam Kosovo. Eto, vidiš? Radiš i ubijaš se oko loze, jer stvarno ima previše posla, da bi ti je na kraju kupili za 20 centi po kilogramu”, kaže Dardan.
Hodali su kroz redove neobrane vinove loze. Zrele grozdove belog muškatnog grožđa visile su očajno zanemarene od strane berača.
Niska finansijska dobit od prodaje grožđa u podrumima, gubitak stabilne budućnosti za rad u poljoprivredi sa vidika i migracija mlađe generacije ostavili su mnoge neobrađene vinograde i loze bez berbe.
U blizini je Habib Dina punio kamion sa grozdovima za Peć. Unuk mu je pomagao da slaže drvene sanduke jednu na drugu kako se ne bi pomerale tokom vožnje. Kao i većina drugih Orahovčana, Dina je rođen okružen grožđem i njime se bavi. Međutim, teško pronalazi radnike za svoje vinograde koji se prostiru na osam hektara.
“Nema više radnika. Ovi koji izađu u Orahovac, guraju se s nama ko će prvi da ih unajmi. Rezervišemo ih dva dana unapred. Izašli su masovno iz zemlje”, priča Dina. On kaže da je rad u poljoprivredi pravno nesiguran. Broj stalnih radnika po ugovoru je mali. To pripisuje nedostatku podrške očuvanju poljoprivrednih kultura, a pogotovo uzgoju grožđa.
On takođe vodi udruženje vinogradara u Orahovcu pod nazivom “Uzgajivači grožđa”, koje broji 80 članova. Na sastancima koje održava u udruženju informiše se i o problemima vinogradara. Jedan od tih problema je smanjenje površine vinograda i opadanje interesovanja za uzgoj grožđa kao rezultat nedostatka institucionalne podrške.
“Zamislite, nekada je na Kosovu bilo 11.000 hektara vinograda, uglavnom u našem regionu Orahovca, Suve Reke, Đakovice i Prizrena. Sada u Orahovcu ima oko 3.000 hektara vinograda. Šta više da ti kažem”, priča Dina, pokazujući na brda oko puta.
Prema statistici korišćenja poljoprivrednog zemljišta za 2022. godinu iz Agencije za statistiku Kosova (ASK), vinogradi čine skoro 3.500 od preko 420.000 hektara zemljišta koje se koristi na Kosovu. U ovoj zemlji, prema Anketi o radnoj snazi za 2022. godinu, službeno radi 9.110 radnika, od čega 8.073 muškaraca i 1.037 žena. Ovi ljudi, koji rade u kategoriji “Poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo”, čine samo 2,2% svih zaposlenih na Kosovu.
Od ovih zaposlenih, neki od njih imaju nestabilno zaposlenje. Ovo uključuje samozaposlene osobe bez zaposlenih, kada neko sam obrađuje zemlju, ili one koji rade besplatno u porodičnom biznisu, gde porodica obrađuje zemlju, ali ne prima platu za posao koji rade zajedno. Najmanja je verovatnoća da će ove dve grupe radnika imati formalni ugovor o radu u poređenju sa radnicima po ugovoru. Ukupno, 970 osoba je samozaposleno bez zaposlenih, dok je 1.345 osoba zaposleno bez plate u porodičnom biznisu.
U Kvartalnom ekonomskom biltenu koji izdaje Ministarstvo finansija, rada i transfera (MFRT), navodi se da je njihov izveštaj zasnovan na podacima Poreske uprave Kosova (PUK), jer su podaci ASK ograničeni. U proseku izvađenom iz četiri tromesečna biltena 2022. godine, čini se da je broj radnika registrovanih u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu 19.120.
Ako uzmemo broj radnika koji navode ekonomski bilteni MFRT-a, proizlazi da radnik ima negde oko 22 hektara zemlje za rad, što teško ko može da pokrije. Ovde se vidi da brojke nisu iste u podacima državnih institucija, zbog velikog broja radnika koji su nezvanično zaposleni.
Nedostatak ugovora o radu znači da nema socijalne pomoći
Brojni događaji uticali su da ova godina bude jedna od najtežih godina u poljoprivredi. Nizak prinos proizvodnje doveo je do visokih cena voća i povrća.
Agroekonomista Hartim Gaši, koji vodi Udruženje prerađivača voća i povrća Kosova (PePeKo), koje okuplja 32 lokalne kompanije, kaže da za to postoji više razloga. Prvi razlog su, prema njegovim rečima, potpuno neobični klimatski uslovi.
“Sađenje paprike i povrća trebalo je da bude završeno do 15. maja ili najkasnije do 15. juna. Ove godine je završeno u prvoj nedelji jula. Upravo zbog ovog kašnjenja većina poljoprivrednika je imala 30% gubitaka”, kaže on i dodaje da se ne seća kad je palo više kiše nego što je palo do početka jula. Kao drugi razlog navodi nedostatak radne snage.
U poslednje tri-četiri godine poljoprivredni sektor je takođe pogođen migracijama radnika u zemlje Evropske unije. Težak i slabo plaćen posao znači da se poljoprivreda ne vidi kao poželjan sektor za rad. Odlazak radnika ostavio je vlasnike velikih obradivih površina pred neočekivanim troškovima rada.
“Ranije je radnik bio plaćen 15 eura, ove godine minimalac je bio 30 eura za radnika koji bere paprike. Deset radnika zarađuju po 300 eura. Da biste zaradili 300 eura, morate prodati 3.000 kg paprike”, kaže Gaši zabrinut šta donosi budućnost.
Iz podataka ASK tokom godina može se uočiti nagli pad broja radnika u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu. Iako nije raščlanjeno za svaki sektor posebno, 2020. godine broj radnika iznosio je 16.900. U 2022. broj se skoro prepolovio sa 9.110 prijavljenih radnika, ili 46% manje nego 2020. godine.
Poljoprivreda je svuda sezonski posao i izazovi u pronalaženju sezonskih radnika nisu samo na Kosovu. Ali za razliku od Kosova, mnoge druge države su kreirale programe koji nude podsticaje za podršku mladim muškarcima i ženama koje žele da rade u ovoj industriji.
Poljoprivredu na Kosovu sada održavaju oni koji sade na sopstvenoj zemlji, a proizvode prodaju da bi zaradili dodatni prihod pored ostalih poslova koje rade, kao i oni kojima je poljoprivreda primarni posao.
Prvi rade sa porodičnim snagama i povremeno primaju radnu snagu za nedeljne i dnevne periode. Takav je Krenar, koji nije želeo dati svoje pravo ime. Dolazi iz jednog sela kod Podujeva, poznatog po uzgoju maline, ali sade i papriku.
Krenar je od devetog razreda radio na parcelama u tuđem vlasništvu po ceni od 12,50 do 15 eura po danu. Najteži mu je period kada se paprika sadi ručno, ali u tome ne vidi nikakav rizik.
Mnogi poljoprivredni radnici smatraju da bi uplata penzionih doprinosa smanjila njihovu ionako nisku platu. Rastući troškovi života onemogućavaju im da gledaju u budućnost, pošto im je novac trenutno potreban.
“Obično posao počinje u 4:00 ujutru, kako bi se radilo dok je još sveže. Kada sadite ručno, to je jako zamorno, a kod ostalih delova posla nema toliko umora i napora”, kaže 28-godišnjak koji je zasadio i do dva hektara sopstvene zemlje.
Kada treba da zaposli radnike, spreman je da im plati 40 do 45 eura dnevno — za toliko su cene u Podujevu porasle tokom 2023. godine. Ali, sada, ni po ovoj ceni nije lako naći radnike. Čak i Krenar potvrđuje da se struktura zaposlenosti promenila kao rezultat migracije. Ovo je dovelo do zapošljavanja većeg broja radnika Roma, Aškalija i Egipćana u poljoprivrednom sektoru, slično drugim privrednim sektorima na Kosovu — radnika koji su diskriminisani na tržištu rada.
Ponos pokazuje da kad god mu zatrebaju radnici, ode i pokupi ih autom, te im obezbedi hranu i piće. Na kraju posla, novac im daje u gotovini.
Krenar je nekima nudio i ugovor, međutim radnici, prema njegovim rečima, to ne prihvataju jer ugovor podrazumeva uplatu doprinosa, a to bi im smanjilo ionako već malu platu. Uz visoku stopu inflacije, koja je ove godine dovela do povećanja troškova života za 4,2%, radnicima je teško da čekaju penziju, kada im je novac trenutno potreban. Shodno tome, nisu sigurni da će raditi svaki dan i njihova plata na kraju meseca nije dovoljno visoka da bi pristali da im se oporezuje kao onima koji rade 12 meseci po ugovoru.
Zakon o radu na Kosovu priznaje ugovore o radu na neodređeni period, na određeni period i za određene poslove i zadatke (ne duže od 120 dana u godini). Sezonski rad nije preciziran u Zakonu.
U međuvremenu, mnogi radnici koji ne prihvataju ugovor novac koji bi im bio skinut za penzijske doprinose smatraju bačenim novcem. U analizi angažovanja sezonskih radnika na Kosovu, koju je objavio institut D4D, navodi se da “većina radnika smatra da su penzijski doprinosi koje uplaćuju izgubljen ili uzalud potrošen novac”.
Ista situacija je i sa poljoprivrednim proizvođačima u Mamuši, osim što je nedostatak radnika tamo povećao zapošljavanje radnika iz goranske manjine.
“U Mamuši zapošljavaju žene iz kraja [gde živi goranska manjina]”, kaže Gaši iz “PePeKoa-a” i ističe da ih poslodavci, slično kao Krenar, pokupe kolima i, pored dnevne uplate, pokrivaju i troškove hrane. Vodi se borba ko će prvi dobiti te radnike, koji se zapošljavaju u martu ili aprilu, kaže on i dodaje da su proizvođači počeli da uviđaju da je postalo sve teže.
Odbijanje prihvatanja ugovora o radu je takođe povezano sa načinom izgradnje državnih socijalnih šema na Kosovu, čiji korisnici napuštaju šemu čim se zaposle.
To dovodi do toga da ovi radnici rade u neformalnom sektoru kao deo sive ekonomije, što rezultira nerealnim statistikama zaposlenosti iz ASK. Model rešavanja ovog problema koji je Vlada Srbije sprovela, Vladi Kosova su predložili nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ i udruženje “PePeKo”.
“Sistem bi trebalo sezonskim radnicima koji primaju socijalnu pomoć, za vreme kada imaju mogućnost da do šest meseci nađu posao, da ne ukida socijalna primanja. Kod nas čim se sklopi ugovor prekida se socijalna šema”, kaže Gaši iz udruženja “PePeKo” i dodaje da je takav model u Srbiji u roku od godinu dana uticao da se broj prijavljenih radnika poveća za 10.000.
Drugi slučajevi u regionu o tome kako je rešen izazov registracije sezonskih radnika su različiti. Hrvatska je, na primer, implementirala šemu vaučera za sezonske i povremene poljoprivredne radnike. Poslodavci kupuju vaučere za plaćanje sezonskih radnika, a socijalni doprinosi i porezi su uključeni u te vaučere. Obaveza poslodavca je da za svaki prijavljeni radni dan radniku da dnevni vaučer, kojim se plaćaju poreske obaveze za radnika. One kupone koji se ne daju, poslodavac ih vraća u državnu kancelariju u kojoj ih je kupio i nadoknađuje mu se novac.
Nijedna inicijativa poput ovih iz regiona nije pokrenuta na Kosovu, gde se poljoprivrednik svuda pominje usputno, bez posebne pažnje. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i ruralnog razvoja (MPŠR) nije odgovorilo na pitanje koliko ima radnika u poljoprivredi. Kažu da imaju samo neke podatke o onima koji imaju koristi od Programa ruralnog razvoja – grantova, preko kojih poljoprivrednici dobijaju finansijsku podršku države, ali da te podatke ne daju.
Takođe, iz ovog ministarstva kažu da nemaju nikakvu odgovornost da kontrolišu tržište rada, osim kada pet godina zaredom prate korisnike grantova.
“Ono što Ministarstvo radi i namerava postići je kontrola radnih mesta koje je korisnik/poljoprivrednik otvorio iz podrške kroz programe Ministarstva. Kontrola za korisnike grant projekata vrši se na pet godina, koliko traje period praćenja”, navodi se u odgovoru ministarstva. S druge strane, Inspektorat rada nije uzvratio odgovor u vezi kontrole uslova rada u poljoprivredi.
Međutim, analiza angažovanja sezonskih radnika na Kosovu koju je sproveo D4D preporučuje da se šeme subvencija preispitaju u “fazi promocije” sa kampanjama podizanja svesti i direktnim kontaktom sa poljoprivrednicima, jačajući promociju registrovanog i prijavljenog rada.
U okviru jednogodišnjeg Programa ruralnog razvoja – grantovi, Ministarstvo ruralnog razvoja je postavilo kriterijume da ukoliko vlasnik želi da dobije dodatnih 20 bodova za ocenjivanje za dobijanje granta, mora da obavesti četiri zaposlena radnika. Tako da im 20 bodova više ide u prilog dobijanju vladine pomoći, odnosno finansijske pomoći.
Ovaj program je redovan i najavljuje se svake godine, kao i za 2023. godinu, koja je najavljena kao otvorena 30. oktobra. U pozivu se navodi da će svi oni koji se poslovnim planom izjasne da zapošljavaju radnike, morati da prilože dokaz o uplati penzijskih doprinosa i poreza na zarade mesec dana pre podnošenja zahteva za korišćenje ovog poziva. To je mera za podsticanje radnika da se prijave, iako Ministarstvo sa K2.0 nije podelilo podatke o prethodnim pozivima.
Mutna budućnost poljoprivrede
Broj onih koji su napustili zemlju je različit prema različitim izvorima. Ali u Nemačkoj, prema podacima Saveznog zavoda za nemačku statistiku za godine 2010-2022 , proizlazi da je u tom periodu broj Kosovara u toj zemlji porastao za 86%, sa 291.000 na 542.000.
U 2022. godini, od 300.000 ljudi koji su naveli razloge za emigriranje u Nemačku (spajanje porodice i traženje azila, između ostalog), njih 64.000 je kao razlog navelo zaposlenje. Sa radnim vizama u pasošu ići će i Krenar iz Podujeva i Dardan iz Orahovca, koji će se pridružiti mladima koji su 45-godišnjeg Samira ostavili da od svih postane najmlađi radnik.
Na osnovu toga postoji bojazan među onima koji se bave poljoprivredom, da će liberalizacija viza u januaru 2024. godine uticati na dalje smanjenje broja radnika u ovom sektoru. Gaši iz “PePeKo” to povezuje sa uticajem koji će imati na proizvodni ciklus u poljoprivredi. U vreme priprema za sadnju krajem januara i početkom februara u Nemačkoj počinju radovi, uglavnom u građevinarstvu. Tako će, prema njegovim rečima, poljoprivrednici potrčati da zauzmu posao na crno, a kada dođe vreme glavnih priprema do meseca aprila, njih ovde više neće biti.
“Čak i oni koji su ranije sadili će napustiti zemlju i otići da rade u inostranstvu, te neće imati vremena da pripreme žetvu jer će biti tamo. Onda će se vratiti i provesti maj, jun i jul na Kosovu. Kada berba počne u avgustu, septembru i oktobru, opet će otići odavde”, rekao je on.
Uprkos Gašijevim mračnim prognozama, u planskim dokumentima Vlade Kosova predstavljena je situacija sa više nade. U Programu ekonomskih reformi 2023 – 2025 u sektoru poljoprivrede navodi se da poljoprivreda omogućava otvaranje novih radnih mesta i da se u ovom sektoru očekuju strukturne promene. Međutim, ovi dokumenti ne daju detalje o tome kako utiče odlazak radnika koji iz sektora.
Pored trenutnog nedostatka radne snage, slika poljoprivrednog sektora na Kosovu je takođe zamagljena još jednim trendom.
Na Kosovu se povećao nedostatak radnika i nastaviće da povećava troškove proizvodnje još više. To je, tvrdi Gaši, uticalo da se kompanije za preradu voća i povrća orijentišu na druga tržišta, poput Albanije, gde je prinos veći, a samim tim i cene niže.
Takođe, zbog nepovoljnih uslova tržišne mreže na Kosovu, drugi deo domaćih kompanija koje se bave preradom voća i povrća takođe je odabrao izvoz kao vid poslovanja. Prema Gašiju, ti nepovoljni uslovi uključuju: doplatu za registraciju proizvoda, doplatu za pozicioniranje proizvoda, zahteve da se daju godišnji bonusi tržištu i za svaki novi punkt koji se otvori taj lanac marketa mora da plati od 500 do 1.500 eura kako bi plasirao proizvod na tržište.
Međutim, fokus prerađivačkih kompanija na izvoz ne znači stabilnije zapošljavanje radnika na Kosovu.
Prijemom porudžbina mesecima unapred, prerađivačke kompanije planiraju da sve zalihe proizvedu u kratkom roku, tako da im ne treba mnogo radnih dana za radnike koji su sezonski i često neprijavljeni.
A da bi popunili prostor nastao nedostatkom radne snage, preduzeća su počela da zapošljavaju radnike iz azijskih zemalja. Očekuje se da će ovaj trend ojačati u narednim godinama.
Nedavno je stranica na društvenim mrežama koja dovodi radnike iz Bangladeša na Kosovo postala viralna. Prema istraživanju Radija Slobodna Evropa, u periodu januar-jun ove godine strani državljani podneli su 1.858 zahteva za izdavanje boravišne dozvole na Kosovu radi zapošljavanja. U međuvremenu, 1.391 je već dobilo dozvolu za privremeni boravak, što je blagi porast u odnosu na prošlu godinu kada je ovu dozvolu dobilo njih 1.317.
Iako radnici mogu doći iz celog sveta, to neće rešiti hronične poteškoće na tržištu rada na Kosovu. Oni će se, zajedno sa kolegama koje ovde zateknu, i dalje suočavati s poteškoćama rada u nesigurnom okruženju.
Naslovna slika: Atde Mula / K2.0
