Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 17. februara 2008, pažnja je ubrzo usmerena na inostrane parlamente i skupštine širom sveta kako bi se videlo ko će priznati najnoviju državu u Evropi. Do kraja 2008, Kosovo su priznale SAD, priznalа Turska i skoro sve, osim pet, država-članica Evropske unije — sa izuzetkom Španije, Rumunije, Slovačke, Grčke i Kipra.
Osam i po godina kasnije, dok je Kosovo kao nezavisnu državu priznalo 112 zemalja, ono i dalje nije član Ujedinjenih nacija, dok istih pet članica EU tek treba da priznaju Kosovo. Ovo stanje parcijalnog priznanja je doveлo do toga da Kosovo postane država čistilišta, čime se često komplikuje priznanje Kosova u međunarodne organizacije i uobičajene koristi od postojanja jedne države.
Ka nezavisnosti (1)
24. MART 1999:
NATO pokreće vazdušne napade na Miloševićev režim u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Vojna intervencija je pokušaj da se okonča humanitarna kriza na Kosovu i zaključuje se kopnenom operacijom u junu iste godine, čime je Miloševićev državni aparat isteran sa Kosova.
10. JUN 1999:
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvaja rezoluciju 1244. Ovom rezolucijom se Kosovo stavlja pod upravu UN-a, dok je za funkcionisanje svega zadužena Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK). UNMIK dobija zadatak da uspostavi privremene institucije lokalne samouprave i da rukovodi političkim procesom o odlučivanju o budućem statusu Kosova.
Srbija je ta koja se najžešće protivi kosovskoj nezavisnosti (a snažnu podršku joj pruža Rusija), jer smatra da kosovska jednostrana deklaracija krši međunarodno pravo i protivno je njenom teritorijalnom suverenitetu. Iako je 2010. Međunarodni sud pravde objavio savetodavno mišljenje o tome da kosovska deklaracija o nezavisnosti ne krši međunarodno pravo, zajednički činilac razloga zbog kog svih pet zemalja članica EU ne priznaje Kosovo često se smatra podstaknutо internim brigama.
Odnosi između Kosova i svake od pet članica EU koje tek treba da priznaju ovu državu zasebno su se razvijali od 2008, sa raznolikim ishodima. U ovom serijalu od pet delova, K2.0 se bavi internim i eksternim činiocima koji su uticali na diplomatske veze između ovih pet država i Kosova.
Kosovo i Slovačka
Škole mišljenja se u Slovačkoj značajno razlikuju po pitanju Kosova; kako kod političke klase, tako i u javnosti. Reč je o podeli koja je dovela do stvaranja odnosa koji je prepun naizgled protivrečnih radnji.
Slovačko odbijanje “nove realnosti” kosovske nezavisnosti se često pripisuje internim sporovima koje bi priznanje Kosova proizvelo. Neki smatraju da postoji strah da bi se na taj način mogao postaviti presedan za mađarsku manjinu u južnoj Slovačkoj.
Više od pola miliona etničkih Mađara živi u južnoj Slovačkoj, od ukupnog stanovništva od oko 5,4 miliona. Etničke napetosti između ove velike manjine i slovačke države se dešavaju s vremena na vreme. Tek godinu dana nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, politički rat rečima je obelodanjen, a kada je reč o upotrebi mađarskog jezika u slovačkim školama. Bratislava se boji da bi bilo kakvo priznanje kosovske nezavisnosti moglo da podstakne mađarsku manjinu da zahteva širu autonomiju.
“Mislim da jednostrana secesija etničkih grupa od svoje rodne zemlje nije u interesu Evrope, kao što to nije korisno da bi se rešili teritorijalni sporovi”, Mikulaš Dzurinda, tadašnji ministar spoljnih poslova Slovačke, izjavio je 2010, kada je govorio o svom stavu prema Kosovu.
Ka nezavisnosti (2)
DECEMBAR 2003 - OKTOBAR 2005:
UN objavljuje niz standarda koje treba da ispune kosovske Privremene institucije samouprave pre nego što se odluči o konačnom statusu Kosova. Dvadeset i dva meseca kasnije, jedan izveštaj UN-a navodi da se ne može napredovati u pogledu standarda dok ne bude jasno koji je budući status Kosova.
FEBRUAR 2006:
O budućem statusu Kosova se razgovara na sastanku u Beču, gde o tome razgovaraju predstavnici Kosova i Srbije, dok je specijalni izaslanik UN-a, Marti Ahtisari, vodio ove pregovore. Međutim, posle niza sastanaka se nije došlo do sporazuma, što je dovelo do toga da Ahtisari sam formuliše plan koji ima za cilj da reši ovaj zastoj.
Dzurinda je bio slovački premijer u vreme kada je NATO sproveo vazdušnu kampanju bombardovanja 1999, kada je slovačka vlada donela odluku da dozvoli kopnenim trupama NATO da koriste slovačku teritoriju kako bi napale Srbiju. “Srž problema u Jugoslaviji je bio genocid koji se sprovodio nad populacijom etničkih Albanaca na Kosovu”, Dzurinda je izjavio 1999. U to vreme, Slovačka je težila pristupanju NATO, što se i desilo 2004, kada je i primljena u EU, čime bi bilo moguće objasniti ovako različite pristupe.
Kako su slovački zvaničnici dali zeleno svetlo za vazdušnu kampanju NATO, čini se da je slovačkoj javnosti bilo teško da proguta ovako nešto. Prema rečima Milana Nika, direktora istraživanja na Institutu politika GLOBSEC, postoji “emotivno nasleđe” u slovačkoj javnosti koje potiče iz dugotrajnog protivljenja ovoj kampanji.
“Ljudi odavde i mediji su poludeli zbog činjenice da je NATO napadao gradove u Srbiji i to je bilo važnije od etničkog čišćenja koje se dešavalo na terenu, na Kosovu”, Nik je izjavio za K2.0.
Nik smatra da bi Kosovo trebalo da učini više da bi predstavilo svoje novo lice javnom mnjenju Slovačke. “Kada razgovaram sa prijateljima iz Tirane ili Prištine, uvek tvrdim da [Albanija i Kosovo] moraju da unaprede svoj profil putem kulturnih događaja”, objašnjava on. “Politički prostor je vrlo ograničen, jer toksična politička diskusija nema nikakve veze sa stvarnošću.”
Ipak, kulturna razmena nije bila uvek odsutna i političke rasprave nisu uvek bile otrovne. Septembra 2016, kosovski tadašnji zamenik ministra za evropske integracije, Ramadan Iljazi, posetio je Bratislavu. Ovo putovanje je organizovala nevladina organizacija iz Prištine, Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), dok je u pratnji Iljazija bila grupa članova kosovskog civilnog društva. Iljazi je na sastanku zahvalio slovačkoj državi za podršku evropskoj perspektivi Kosova i zatražio da se u Slovačkoj osnuje Kancelarija za vezu za potrebe građana Kosova, a koja bi radila zajedno sa slovačkom kancelarijom koja trenutno radi u Prištini.
Ka nezavisnosti (3)
3. april 2007:
Posle dodatnih sastanaka i pregovora sa obema stranama, Ahtisari predstavlja svoj plan za budući status Kosova pred Savetom bezbednosti UN-a. Ahtisarijev plan ubrzo biva odobren od strane vlasti u Prištini, dok izjave podrške za nalaze ovog plana daju Sjedinjene Države i članovi Evropskog parlamenta. Međutim, odbijanje Vlade Srbije i snažno rusko protivljenje sprečavaju da se plan usvoji.
17. februar 2008:
Suočena sa nenapredovanjem u pregovorima, Skupština Kosova jednostrano proglašava sebe nezavisnom kao Republiku Kosovo, iako kosovski Srbi bojkotuju sastanak Skupštine. Skupština se obavezuje da će poštovati odredbe objavljene u Ahtisarijevom planu, dok preporuke iz ovoga plana čine osnovu Ustava Kosova. Kosovske institucije se slažu da prime više od 2.000 ljudi iz Misije EU za vladavinu prava (EULEX), da nadgledaju i pomažu pravosudnom sistemu. Ova misija je operativna do 2018.
To nije bio prvi put da je neka delegacija primljena. KFOS je stalno radio na tome da razvije odnose između Slovačke i Kosova, uključujući posetu mladih savremenih kosovskih umetnika Slovačkoj 2014. Reč je o umetnicima koji rade u oblasti umetnosti, produkcije predstava i filma.
Parlamentarne delegacije iz Slovačke su, takođe, primljene u Prištini. Godine 2013, Skupština Kosova je izvestila da je, tokom zvanične posete, šef slovačke parlamentarne delegacije, Ivan Stefanek, rekao da je njegova misija da poboljša odnose između dvaju parlamenata i, prema tome, dvaju država.
Uprkos ovom ortačkom odnosu Slovačke i Kosova, Slovačka ima daleko dužu istoriju “tradicionalno prijateljskih odnosa” sa Srbijom. Ona ima i daleko snažnije privredne veze sa kosovskim severnim susedom. Godine 2014, Slovačka je izvezla preko 290 miliona dolara vrednosti dobara u Srbiju, dok je ukupni izvoz na Kosovo iste godine bio oko 8,5 miliona dolara, prema Agenciji za statistiku Kosova.
Ovi bliski odnosi nisu sprečili Slovačku da preduzme konstruktivne korake u svom odnosu sa Kosovom. Godine 2012, slovačka država je donela odluku da u potpunosti prizna kosovske pasoše, dozvoljavajući kosovskim građanima da uđu na slovačku teritoriju ako imaju šengensku vizu. Slovačka je bila prva od pet država-članica EU koja ne priznaje kosovsku nezavisnost, a koja je preduzela ovaj korak. To je bio znak da Slovačka ima otvoreniji pristup Kosovu, iako nije bilo promena po pitanju političkog statusa ove države.
Jedan čovek koji je, izgleda, imao nameru da napravi promene jeste aktuelni predsednik Slovačke, Andrej Kiska, koji je bio nezavisni kandidat i otvoreno govorio u korist priznavanja Kosova. “Smatram da je kreiranje nezavisnog Kosova korak napred u promovisanju stabilnosti u ovom delu regiona”, rekao je on tokom predsedničke kampanje 2014.
Međutim, prema Ustavu Slovačke, vlada je ta koja ima prerogativ da priznaje države, dok slovački predsednik nema značajnu ulogu u tom procesu.
Borba za priznanja
AVGUST 2008 - JUL 2010:
Srbija odgovara na proglašenje nezavisnosti Kosova tako što traži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, želeći da sazna da se time krši međunarodno pravo. Dve godine kasnije, zaključak je bio jasan, iako nije reč o obavezujućoj presudi: ova deklaracija ne krši međunarodno pravo.
APRIL 2013:
Dve godine od početka tehničkog i političkog dijaloga, Kosovo i Srbija potpisuju sporazum, a koje mnogi smatraju “prekretničkim sporazumom” za pomoć normalizaciji odnosa. Četrnaesta tačka sporazuma navodi da “nijedna od strana neće blokirati, ili ohrabrivati druge da blokiraju napredak druge strane na putu ka EU”.
DECEMBAR 2014 - MAJ 2016:
Kosovo dostiže sportske uspehe u decembru 2014. i ponovo u maju 2016, jer je primljeno kao punopravni član Međunarodnog olimpijskog komiteta i Fife. Međutim, u novembru 2015, Kosovo ne uspeva da, za tri glasa, dospe u Unesko, a nakon državne kampanje Srbije protiv članstva Kosova.
22. JUL 2016:
Surinam je postao 112. država koja je priznala Kosovo kao nezavisnu državu u julu 2016. Međutim, Rusija, Kina, Indija, Brazil i više od 80 drugih država širom sveta i dalje ne priznaju kosovski suverenitet.
Članovi aktuelne vlade su, čini se, manje predusretljivi kada je reč o ovoj ideji. Na primer, slovački socijaldemokratski premijer Robert Fico je snažni protivnik kosovske nezavisnosti. Samo nekoliko dana posle proglašenja nezavisnosti Kosova, on je ovaj potez opisao kao “veliku grešku”.
Za vremenski period od nekoliko meseci na jesen 2015, podele i nedoslednosti u središtu slovačke spoljne politike prema Kosovu postale su ogoljene. U septembru iste godine, Komitet Slovačkog parlamenta za spoljne poslove održao je saslušanje o odnosima između Slovačke i Kosova. Većina poslanika je podržala stav Slovačke da ne prizna Kosovo, ali da podrži integraciju Kosova u međunarodne organizacije. Međutim, samo dva meseca kasnije, slovačka delegacija pri Unesku je glasala protiv članstva Kosova.
Odgovarajući na kritike, slovački ministar spoljnih poslova, Miroslav Lajčak, izjavio je za novinarsku agenciju Beta da je “u skladu sa stavom Slovačke da ne prizna Kosovo, ali Slovačka nije neprijateljski raspoložena prema njemu”. Ministar je uneo još više zabune rekavši da je “Slovačka podržala, ili barem nije ometala integracije”.
Nekoliko meseci kasnije, u aprilu 2016, Slovačka je podržala potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između EU i Kosova, što je njihov prvi ugovorni odnos. Lajčak je pozdravio sporazum, tvitujući svoje čestitke Kosovu. Ipak, evropske integracije Kosova su i dalje neizvesne, delimično zbog slovačkog stava prema državnosti Kosova.
Iako je Slovačka povremeno imala konstruktivnu ulogu — dozvoljavajući građanima Kosova da se slobodno kreću po njenoj teritoriji, pa počinje da održava i kulturne i diplomatske razmene — očigledno je da su javno mnjenje i politika i dalje podeljeni kada je reč o priznavanju kosovske suverenosti.K
Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.
