Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 17. februara 2008, pažnja je ubrzo usmerena na inostrane parlamente i skupštine širom sveta kako bi se videlo ko će priznati najnoviju državu u Evropi. Do kraja 2008, Kosovo su priznale SAD, priznalа Turska i skoro sve, osim pet, država-članica Evropske unije — sa izuzetkom Španije, Rumunije, Slovačke, Grčke i Kipra.

Osam i po godina kasnije, dok je Kosovo kao nezavisnu državu priznalo 112 zemalja, ono i dalje nije član Ujedinjenih nacija, dok istih pet članica EU tek treba da priznaju Kosovo. Ovo stanje parcijalnog priznanja je doveлo do toga da Kosovo postane država čistilišta, čime se često komplikuje priznanje Kosova u međunarodne organizacije i uobičajene koristi od postojanja jedne države.

Srbija je ta koja se najžešće protivi kosovskoj nezavisnosti (a snažnu podršku joj pruža Rusija), jer smatra da kosovska jednostrana deklaracija krši međunarodno pravo i protivno je njenom teritorijalnom suverenitetu. Iako je 2010. Međunarodni sud pravde objavio savetodavno mišljenje o tome da kosovska deklaracija o nezavisnosti ne krši međunarodno pravo, zajednički činilac razloga zbog kog svih pet zemalja članica EU ne priznaje Kosovo često se smatra podstaknutо internim brigama.

Odnosi između Kosova i svake od pet članica EU koje tek treba da priznaju ovu državu zasebno su se razvijali od 2008, sa raznolikim ishodima. U ovom serijalu od pet delova, K2.0 se bavi internim i eksternim činiocima koji su uticali na diplomatske veze između ovih pet država i Kosova.

Španija i Kosovo

Dan nakon proglašenja kosovske nezavisnosti, tadašnji španski ministar spoljnih poslova, Migel Anhel Moratinos, učestvovao je u sastanku održanom u Briselu na kom su se okupili ministri spoljnih poslova iz svih država-članica Evropske unije. On se obratio izveštačima povodom vesti koje dolaze iz jugoistočnog kutka Evrope, iznevši jasnu i direktnu poruku. “Vlada Španije neće priznati jučerašnji jednostrani akt skupštine Kosova.”

Moratinos je bio deo kabineta pod vođstvom premijera Hose Luisa Rodrigeza Zapatera iz španske Socijalističke partije radnika (PSOE) koji su bili na vlasti do 2011. Promena od PSOE-a ka desničarskoj Narodnoj partiji (NP) Mariana Rahoja nije izmenila stav Španije prema Kosovu. Politika u Španiji je doživela dugotrajne podele između političkih snaga, a po pitanju unutrašnjih pitanja, oni su, ipak, po pitanju političkog statusa Kosova ostali na istom stanovištu, ujedinjeni i dosledni.

Giljermo Altares je urednik nedeljnog dodatka najprodavanijih španskih novina, El Pais, a radio je i kao izveštač na Kosovu posle rata. On kaže da ne vidi razliku u španskom političkom spektru kada je reč o pitanju kosovske nezavisnosti.

“Socijalistička [vlada] je odlučila da povuče španske oružane snage 2009, jer nisu hteli da njihove trupe budu [na Kosovu] posle jednostranog proglašenja nezavisnosti”, objašnjava Altares — 600 španskih vojnika je bilo deo KFOR-a u vreme povlačenja sa Kosova. “Ipak, desničarska vlada Narodne partije ima stav da neće priznati nezavisnost Kosova.”

Suprotstavljanje Kosovu postoji i van dveju španskih partija koje su, već tradicionalno, u vlasti. Podemos, rastuća levičarska partija koja je bila treća na najnovijim španskim izborima i koja ima visoku zastupljenost u Evropskom parlamentu, bio je vrlo glasovit po ovom pitanju.

Za vreme jedne rasprave u Evropskom parlamentu marta 2015, lider ove partije, Pablo Iglesias, opisao je Kosovo kao “neku vrstu narko-države koju podržavaju SAD” i izjavio je da bi “proces integracije Kosova u EU označio priznanje Kosova, što je u suprotnosti sa međunarodnim zakonima i to bi… ometalo pomirenje i stabilnost”.

Španski separatistički regioni

Strog stav Španije prema Kosovu je, uglavnom, takav zbog straha od “domino efekta”, odnosno da bi priznanje kosovske nezavisnosti izazvalo pometnju u Zemlji Baska i Kataloniji; to su separatistički regioni Španije koji bi, takođe, mogli jednostrano da proglase svoju nezavisnost.

Decentralizovana struktura vlasti u Španiji znači da Katalonija i Zemlja Baska uživaju autonomiju u okviru španskoga kraljevstva. Kao i kada je reč o svim regionima Španije, oba područja imaju vlastite regionalne institucije, kao što je posebna skupština, vlada, zastava i zvanični jezik, pored španskog. Međutim, veliki delovi stanovništva u oba regiona i dalje teže potpunoj nezavisnosti.

Država Baska se nalazi na severu Španije i decenijama je bila sinonim sa oružanu separatističku organizaciju ETA, koja je često pribegavala nasilju kako bi postigla svoj cilj baskijske nezavisnosti. Međutim, ova grupa je objavila prekid svih svojih oružanih aktivnosti 2011. Čini se da su, u poslednje vreme, secesionističe aspiracije, proklamovane decenijama, sada utihnule. Komentatori objašnjavaju ovaj fenomen kao ishod dobrog ekonomskog učinka i rasta u ovom regionu koji se odnedavno dešava.

Medijska pažnja sa separatističkih ambicija Zemlje Baska se, čini se, usmerila na Kataloniju u proteklih nekoliko godina. Godine 2014, regionalna vlada Katalonije je održala referendum na kom je 80 odsto birača podržalo secesiju. Španska vlada je žestoko kritikovala referendum, jer ga je smatrala političkim potezom koji je napravljen tako da stvara podele i podiže političke napetosti.

Španski ustavni sud je presudio da bi katalonska secesija bila neustavna. Međutim, u prošlih nekoliko meseci, separatistički pokret u Kataloniji govori o tome da želi da nastavi koracima jednostrane secesije od Španije, odbijajući da uvaži presudu u tom procesu. U septembru 2016, Katalonci koji se zalažu za nezavisnost održali su skupove na kojima pozivaju da se 2017. održi referendum o nezavisnosti.

Sve veća rasprava na temu Katalonije je učinila da se španski stav prema Kosovu ne mrda iz mesta. “Osam godina otkako je Kosovo postalo nezavisno, katalonsko pitanje se čak pogoršalo”, Altares je objasnio. “Upravo zato Španija ne želi da se bilo kako izjasni o kosovskoj nezavisnosti.”

Prema mišljenju Altaresa, poređenja između Kosova i Katalonije su netačna, ova dva pitanja se znatno razlikuju. “Mislim da Kosovo nema nikakve veze sa Katalonijom”, izjavio je on za K2.0. “Na Kosovu je bilo ubistava, nezakonitih suđenja, mučenja i aparthejda nad Albancima od strane Miloševićevog režima. Ogroman broj ljudi je primoran da ode sa Kosova jer su se plašili za svoj život. U Kataloniji se ništa od navedenog nije dogodilo.”

Uprkos ovim razlikama između španskih separatističkih regiona i Kosova, španska država je stalno etiketirala jednostrani akt Kosova kao kršenje međunarodnog prava. Španske vlasti insistiraju na tome da bi za secesiju bilo potrebno imati ili sporazum između dveju strana, ili rezoluciju Saveta bezbednosti UN.

Smatralo se da su ova pitanja kršenja međunarodnog prava došla kraju 2010, kada je Međunarodni sud pravde (MSP) izdao savetodavnu odluku u kojoj piše da kosovska deklaracija o nezavisnosti nije prekršila međunarodno pravo.

“MSP je istakao da je Kosovo poseban slučaj i da ne postoji slučaj sličan kosovskom”, kaže Altares, naglasivši sui generis osobinu Kosova. Ipak, stav Španije je i dalje nepromenjen, čak i nakon što je sud UN-a objavio svoje savetodavno mišljenje.

Manjak interesovanja

Altares smatra da je nepromenjiv stav Španije prema Kosovu takav delimično zbog manjka strategije i geopolitičkog interesovanja. “Fokus Španije je više okrenut ka Latinskoj Americi”, izjavio je on za K2.0. “Jer [Španija] nema mnogo ekonomskih razmena sa Kosovom.”

Druge zemlje, koje nisu priznale Kosovo, ipak uspostavljaju odnose sa Prištinom otvaranjem kancelarija za vezu na Kosovu, dok Španija uopšte nije pokušavala da kreira diplomatske odnose.

Zvanične razmene između kosovske i španske delegacije ne postoje do dana današnjeg i ograničenja putovanja koja su nametnule španske vlasti sprečavaju bilo kakvu bilateralnu kulturnu razmenu između članova civilnog društva iz obeju zemalja.

Građanima Kosova, koji su jedini građani na Zapadnom Balkanu isključeni iz vizne liberalizacije u šengenskoj zoni, zabranjeno je da putuju na špansku teritoriju čak i kada im se odobri viza da putuju u okviru zajedničke vizne zone.

Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) je nevladina organizacija iz Prištine koja se bavi uspostavljanjem veza između Kosova i pet članica EU koje ne priznaju Kosovo, kao i sa Bosnom i Hercegovinom i Srbijom, kroz svoj program “Povezivanje sa Evropom”. Glavni fokus programa je razmena članova civilnog društva, međusobne posete delegacija i kulturne razmene. Međutim, čini se da je Španija hermetički zatvorena za bilo koju saradnju.

Denion Galimuna, koordinator KFOS-a, izjavio je za K2.0 da je “gotovo nemoguće dospeti do Španije i komunikacija gotovo i da ne postoji, čak i između sektora civilnog društva, jer se ne mogu dobiti vize za putovanje u tu zemlju”.

Oktobra 2016, delegaciji žena policajaca sa Kosova nije odobrena španska viza, iako su pozvane da u Barseloni učestvuju na kongresu koji održava Međunarodno udruženje žena policajaca.

Kosovski političari koriste multilateralne sastanke da bi se sastali sa španskim zvaničnicima. Na proslavi povodom širenja Panamskog kanala u junu 2016, aktuelni predsednik Kosova Hašim Tači je iznenada objavio da će Španija uskoro priznati Kosovo nakon što se sastao sa kraljem Felipeom Šestim od Španije; želeći da na ovaj način “proširi” odnose između Kosova i Španije, i to zajedno sa kanalom. Njegovu izjavu, pak, španski kolega nije potvrdio.

Stav Španije je vrlo rezolutan u sprečavanju bilo kojih kosovskih inicijativa da postanu članovi brojnih međunarodnih organizacija, čak i članovi kulturnih i naučnih tela.

Španija je podržala grupu država koja se protivi kosovskom članstvu u Unesku novembra 2015. Tokom diskusije komiteta Uneska o aplikaciji Kosova za članstvo u toj organizaciji, koja se održala u sedištu Uneska u Parizu, španska ambasadorka pri Unesku, Maria Tereza Lizaranzu, pozvala je “na puno poštovanje načela teritorijalnog integriteta”.

Aktuelna politička kriza u Španiji

Po mišljenju većine ljudi, španska politika je 2016. karakterizovana drugim internim izazovom, jer su podele između političkih partija u Španiji dovele do neuspeha u formiranju vlade tokom perioda od više od 10 meseci.

Međutim, dugotrajni španski politički ćorsokak se, izgleda, konačno završio. Oktobra 23, Socijalistička partija je glasala da ne blokira napore Mariana Rahoja, iz Narodne partije, koji treba da postane premijer Španije još jednom, izbegavajući tako treće izbore za samo godinu dana.

Kako je interni zastoj konačno završen, pitanja spoljne politike ponovo mogu dobiti na važnosti u političkim debatama u ovoj zemlji, iako je malo verovatno da će se stavovi prema Kosovu promeniti.

Još je aprila 2016. Komisija za strane poslove Skupštine Španije odbila tačku dnevnog reda koju je predložila katalonska stranka ERC (Esquerra Republicana de Catalunya / Republikanska levica Katalonije), a koja se ticala priznanja Kosova. Ovaj predlog katalonske partije je zahtevao da španska vlada uspostavi diplomatske veze sa Kosovom, da zatraži odobrenje Akcionog plana za viznu liberalizaciju u okviru EU, pa predlog poziva vladu da radi na inkorporaciji Kosova u međunarodne organizacije. Bilo je 30 glasova protiv i samo 12 “za”.

Kako diskusije o separatističkim pokretima u Kataloniji bivaju sve učestalije, teško je videti promene stava Španije u skorije vreme. “Kada Srbija prizna Kosovo, tada će i Španija priznati Kosovo”, Altares je kazao.K

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.