Na ovogodišnjem DokuFestu, nemački fotograf Julijan Merlajn je pozvan da govori o socio-političkoj umetnosti i da zabeleži kosovsku omladinu na fotografijama kako bi pokušao da razbije zastarele percepcije o sukobu i ratu. K2.0 ga je pratio u tom poduhvatu da bi otkrilo izazove i zadovoljstva pokušaja jednog Nemca da se poveže sa realnošću Kosova…

Danas je 7. avgust u Prizrenu. Velika gomila ljudi se kreće od tačke A do tačke B dok se zvuci sa minareta razležu po ulicama. Neke žene nose suknje, druge hidžabe. Ljudi izgledaju blago dezorijentisano, ali su zabavljeni — ima puno mladih. Energična atmosfera. Trideset stepeni. Vetar koji miluje. Budućnost Kosova? Možda.

Opet je to vreme u godini. DokuFest se nalazi usred svog 17. izdanja. Julijan Merlajn polako, ali samouvereno hoda starim ulicama Prizrena. Objašnjava da je već napravio neke fotografije, ali želi da obuhvati više mladih ljudi kako bi učinio da kolekcija bude raznovrsnija.

Na njegovim leđima se nalazi ranac sa sivo-belom tkaninom i crnom trakom. Zaustavlja se u jednoj sporednoj ulici i 20 minuta postojano zaokuplja jedan javni zid. Njegov način rada se oblikuje zahvaljujući intuiciji i raspoloženju koji se uz malo sreće pretvaraju u spontanu, ali uspešnu foto-sesiju.

Julijanove fotografije se stavljaju na jedno mesto, gde hitro postavljena bela tkanina pruža oslonac. Fotografija: Edona Krieziju (Kryeziu) / K2.0.

Bez predugog čekanja, Julijan pronalazi mladića sa dugom kosom ispred kamere. Iznenada, sve počinje da se kreće ubrzano, skoro sumanuto. Julijan koristi više kamera i daje direktna uputstva. Upitan o tome na kojim kriterijumima zasniva svoje izbore ljudi koji se nađu ispred kamere, Julijan nema pravi odgovor: ponovo intuicija, možda estetika ili energija, nešto upečatljivo što je neobjašnjivo.

Julijan je odrastao u mirnom, idiličnom selu u zapadnoj Nemačkoj, gde je njegova porodica živela generacijama. Uprkos tome što nikada nije bio migrant i nije imao bliske susrete sa ratom i političkim nemirima, Julijanov fotografski rad stavlja naglasak na one koji su pogođeni unutrašnjim konfliktom nametnutog identiteta i represije. Ono što se nalazi u središtu njegovog rada je ambicija da preformuliše pogrešno predstavljanje stigmatizovanih ljudi i prekine začarani krug pogrešnog predstavljanja u masovnim medijima.

On je ranije radio sa ljudima koji su označeni kao ‘nepouzdana deca’ u Londonu, pokušavajući da pronađe ljudskost i individualnost u generaciji koja je često zanemarena ili su se ljudi prema njoj snishodljivo ponašali. U odgovoru na jednolično predstavljanje izbeglica, Julijan je odgovorio nizom fotografija koje daju boju i ličnost grupi pojedinaca raštrkanoj po Evropi.

Pojmovi kulture i identiteta se ponovo pojavljuju u njegovom radu i postaju gotovo centralna tema. Ali kako može neko ko nikada nije živeo na Kosovu da shvati kulturne karakteristike ovog regiona i običaje koji čine ljude onakvima kakvi jesu? Zar to nije teško shvatljivo, jer on nema ni tračak uvida u način na koji se živi na Kosovu? Julijanov rad rizikuje da postane površna zamisao o mladoj zemlji koja se, kako se čini, i sama nalazi u stalnoj borbi da sebe definiše.

Dok je držao masterklas o ‘socio-političkoj fotografiji’ u ponedeljak (6. avgusta), Julijan je svoju publiku upoznao sa estetikom pravljenja fotografija i svojom radnom etikom. On pominje citat nemačkog reditelja Hita Štajerla (Hito Steyerl), koji je za njegov rad od ključnog značaja : “Stereotipske pretpostavke o takozvanim kulturama mogu da katališu opasne društvene dinamike i da korak po korak usklade realnost sa karikaturom.”

Drugi citat koji je istakao dolazi od američke teoretičarke roda i filozofkinje Džudit Batler (Judith Butler), koja možda najbolje oslikava ono za čim je on u potrazi: “Nešto što prevazilazi okvir, što muči naše shvatanje realnosti. Drugim rečima, nešto što se dešava, a što se ne prilagođava našem etabliranom shvatanju stvari.”

Na kraju prezentacije, jedan posetilac spominje slona u sobi i postavlja sledeće pitanje: “Kako vi, pokušavajući da preformulišete i želeći da ispravno predstavite neku grupu, možete da budete sigurni da i sami nemate pogrešnu predstavu o toj grupi?”

Nekoliko sekundi tišine, a zatim je usledio skoro predobro pripremljen Julijanov odgovor. On nas uverava da sebe ne smatra čuvarem istine i objašnjava da uvek radi sa lične tačke gledišta. Stav koji potiče iz njegove estetike je taj koji mu pomaže u radu.

Zbunjenost. Razgovor sa Julijanom omogućuje pristup detaljnom i ličnom doživljaju njegove motivacije da sprovede ovaj projekat. Kao fotograf, kao umetnik, njegov centralni motiv u fotografisanju jeste da kreira svest o individualnosti. Izbor omladine je nešto što mu ima smisla, jer sebe prepoznaje u ličnostima drugih mladih ljudi. Ovo igra odlučniju ulogu u njegovim radovima, jer je to mašina koja se krije iza njegovih akcija i iza njegovog rada.

On vidi povezanost sa mladima i zainteresovan je za njihovu fazu promišljanja, jer je reč o formativnom periodu i sledećoj generaciji koja će doći. Imajući to u vidu, inicijalna strahovanja u vezi sa njegovom motivacijom pokazala su se neispravnim kada se razume da njegov rad nije samo u potrazi za senzacijama (post)konfliktnim zonama, već i u povezivanju sa duhom omladine.

Kada se uzme u obzir perspektiva njegovih nemačkih prijatelja i porodice, slike koje se vezuju za Kosovo su suviše prikazane kao crno-bele slike rata i sukoba. Sa njegove tačke gledišta, njegov projekat se tiče i predstavljanja raznobojnije slike Kosova, države čije stanovništvo često oči upire u Zapadnu Evropu.

Za vreme ranijih poseta Kosovu i prijateljima iz regiona, Julijan prepoznaje da je najočigledniji unutrašnji sukob omladine upravo muka što ne mogu slobodno da putuju. Makar u praktičnom smislu ne mogu da učestvuju u dešavanjima celog sveta, jer Kosovu i dalje nije omogućena vizna liberalizacija.

Preko fotografija će možda moći da pruži mladim građanima Kosova ruku, da predstave sebe, svoj prostor i identitet evropskom društvu koje zna tek malo o potencijalu najmlađe nacije u Evropi.

U skladu sa temom zarobljenosti zbog viza, Julijan koristi stari fotoaparat za pravljenje fotografija koje se postavljaju u pasoše, a zbog ove beznadežne situacije. Ono što čini da Julijanova fotografija bude drugačija od prošlih izložbi DokuFoto jeste nova estetika, udaljena od klasične dramatične predstave crnog i belog i bliža individualnosti, blagim bojama, toplim senkama.

Tako je teško je da neko izvan ovog regiona može da shvati omladinu Kosova. Ipak, ne svodi se sve na očajničku potragu za istinom ili za pravim duhom mladih. To nam je što nam je… mladi fotograf iz Nemačke beleži bivstvovanje mladih na Kosovu kroz svoju estetiku, tako im pružajući opciju da dosegnu više ljudi. Nadajmo se da će to proizvesti raznolikiji imidž Kosova u društvima Evrope koja ponekad nisu svesna a nekad prosto ne znaju.

Julijanov doprinos bi mogao da bude prvi od nekoliko koraka prema borbi protiv površnog shvatanja kroz nešto što je vrlo prirodno i esencijalno: iskreno interesovanje za druge regione i narode. Balkanske narode. Ovakvi radovi bi mogli da prevaziđu prazan prostor između mladih generacija Centralne i Južne Evrope.

Kontekstualizacija je ključna kako bi se učinilo sve da rad ima svoje polazište u kosovskoj realnosti i Julijan priznaje da je bilo teško pronaći reprezentativne slike u kratkom vremenu koje mu je bilo na raspolaganju. Međutim, ako će se njegove tople fotografije mladih sa Kosova probiti u druge krajeve Evrope, to bi mogao da bude početak promena percepcije druge stigmatizovane grupe…

Naslovna fotografija: Suer Celina / DokuFest.