Heštagovi “Ačhoven khere” (Ostani kući), “Beš khere” (Sedi kući) i “Na vazden panika” (Ne diži paniku) pojavili su se na internetu neposredno nakon što je proglašena pandemija virusa COVID-19, a u zemljama našeg regiona uvedeno vanredno stanje.

Poruke su ubrzo bile na društvenim mrežama i profilima romskih aktivista/kinja, dok su istovremeno brojne organizacije koje rade sa ovom zajednicom preorijentisale svoje aktivnosti usmerivši svu snagu i resurse na to da pomognu u doba pandemije. 

Nažalost, ubrzo će se pokazati da početni entuzijazam i ograničena moć delovanja organizacija nisu dovoljni te da se u daljoj borbi moraju uključiti strukture države. 

I pre nego što je virus zarazio čitav svet, Romi/kinje su živeli u vrlo teškim uslovima. Dolazak pandemije na ovu zajednicu vrši dodatni pritisak, uključujući onaj ekonomski, a zdravstvena katastrofa je na vratima. 

Neko će reći da je tako sa svima, što jeste nepobitna činjenica, međutim romska zajednica nije imala nikakav odgovor na krizu i upitno je da li će ga imati. 

Prekarni životni uslovi

U momentu pisanja ovog teksta na bolest COVID-19 u Bosni i Hercegovini je pozitivno više od 370 osoba, u Srbiji više od 780, Severnoj Makedoniji 285, a na Kosovu 106 (za najnovije podatke o broju zaraženih vidi mapu). 

Nije poznato da li među zaraženima ima Roma/kinja, ali ono što sa sigurnošću možemo reći jeste da je romska zajednica u mnogo većem riziku od drugih grupa. 

Krenimo od osnovnog: pristup pitkoj vodi, što je prva mera odbrane protiv ove pošasti. Eksperti/kinje UN-a su poručili da se koronavirus ne može zaustaviti ukoliko se ranjivim grupama ne omogući bezbedan pristup čistoj vodi.

“Imajući u vidu to da je pranje ruku sapunom i čistom vodom od ključnog značaja u borbi protiv bolesti COVID-19, vlade u čitavom svetu moraju da obezbede neprekidan pristup dovoljnoj količini vode za one grupe stanovništva koje žive u najnepovoljnijim uslovima,” stoji u poruci eksperata/kinja UN-a.

Činjenica je da veliki broj romskih zajednica u regionu ima ograničen pristup tekućoj vodi — ako ga uopšte imaju. Brojna su naselja sa samo jednim izvorom vode (koji je neretko izvan samog naselja) za sve koji tu žive.

U prvom naletu panike, kada su ljudi gotovo sumanuto kupovali sve što su mogli da ugrabe, Romi/kinje su mogli da samo nemo posmatraju. 

U ovom momentu je u regionu generalno vrlo teško doći do dezinfekcionih sredstava i maski. Oni koji su imali novac, kupili su ih na vreme. Hrane ima dovoljno, ali i dalje možemo videti ljude koji bez velike potrebe prave zalihe namirnica. 

Nakon nekoliko sedmica, kada već shvatamo da će ovo potrajati duže nego što smo mislili, Romi/kinje i dalje nemo posmatraju, s tim što to sada rade potpuno praznog stomaka. 

Rome/kinje u ovom trenutku brine zaraza, ali ih još više brine glad. Naime, najveći procenat pripadnika/ca romske zajednice zaposlen je u neformalnom sektoru i to uglavnom obavljajući sezonske poslove, radeći u uslužnoj delatnosti, čisteći, ili sakupljajući sekundarne sirovine. 

Zbog ograničenog kretanja, pada cena sekundarnih sirovina, a zbog zatvaranja pijaca na kojima rade i Romi/kinje, oduzeta im je mogućnost da zarađuju novac. Malo je onih koji imaju stalni izvor finansiranja, a još manji je broj pripadnika/ca romske zajednice koji su imali, ili imaju, neku ušteđevinu.

Izgubljene godine

Godinama unazad, vlade zemalja u regionu sa manje ili više uspeha rade na integraciji romske zajednice. No, nakon godina rada i utrošenih sredstava, voda, struja, posao, zdravlje i dalje su osnovne potrebe velikog broja Roma/kinja. Da bi se to promenilo, potrebna su ogromna sredstva, i još veća politička volja.

Sam pojam “integracija” u ovoj situaciji ima veoma negativnu konotaciju jer nas navodi da razmišljamo kao da Romi/kinje na ovim prostorima ne žive vekovima, već su, eto, pre nekoliko decenija došli i sada nastojimo da ih integrišemo. 

Romi/kinje su uvek bili “oni koji žive pored nas”, a ne oni “koji žive sa nama”. Društva su gradila takav odnos prema Romima prihvatajući da žive bez vode, struje i da su kao takvi “stvorili otpor” na hladnoću, bolesti, glad i sve ono što bi “normalne” ljude odavno pokosilo. U isto vreme, u takva društva žive u ubeđenju da su svi Romi/kinje veseli, muzikalni i da ne vole da se školuju i rade. 

Kada su ljudi shvatili da oko 15 miliona Roma, koliko ih ima u Evropi, živi sa njima, a ne pored nas te da umiru zbog bolesti mnogo češće od ostalih, odlučili su da ih integrišu. 

Na prostoru Zapadnog Balkana živi veliki procenat od ovih 15 miliona. Lideri/ke zemalja u regionu su u Poznanju (Poljska) 5. jula 2019. godine potpisali Deklaraciju o integraciji Roma. Ovim dokumentom predviđa se čitav niz mera kojim bi se trebao popraviti status ove populacije. 

Zemlje uključene u proces su Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija, Kosovo i Albanija. Vlade ovih zemalja su se obavezale da će raditi na poboljšanju uslova zdravlja, stanovanja, obrazovanja i zapošljavanja Roma/kinja. 

Jedna od zemalja potpisnica je i Bosna i Hercegovina, koja pri državnoj vladi ima Odbor za Rome još od 2002. godine. Ovaj odbor je pokrenuo i inicijativu da se iz Fonda za zdravstvenu zaštitu Roma, takođe na državnom nivou, izdvoji 300 hiljada KM za zbrinjavanje pripadnika/ca ove zajednice. 

Međutim, nakon kasnog formiranja Vijeća ministara (više od godinu dana nakon izbora koji su održani u oktobru 2018. godine), budžet u BiH još uvijek nije usvojen, pa je za sada izvesno da će Romi u biti prepušteni sami sebi.

Ono što se u ovom trenutku može čuti sa terena iz celog regiona jeste to da su Romi manje-više zaboravljeni. 

U Sarajevu, gde živim, sporadično se organizuju akcije pomoći. Do sada to su uradile dve opštine — Ilidža i Centar — koje su Romima koji žive na tim područjima podelile 300 paketa sa osnovnim životnim namirnicama.

Kao deo preventivnih mera, pokret AVAJA iz Severne Makedonije je organizovao diskusije sa tri romska doktora, na romskom jeziku, kako bi informacije o rizicima i preventivnim mjerama bile razumljive za romsku zajednicu. 

U Crnoj Gori je planirano pokretanje onlajn kampanje RESPECT čiji bi cilj bio da se, u skladu sa privremenim merama zaštite, o bolesti COVID-19 informišu romska i egipćanska (RE) populacija. 

Ipak, i dalje nedostaje konkretan odgovor država.

Neshvatljivo je to da u ovom trenutku ne postoji drugi način da se pomogne romskoj zajednici sem onog na koji će se pričekati. I tako godinama: kada je reč o Romima/kinjama, sve je na čekanju.

Ukoliko se ubrzo ne pronađe neko rešenje, romskoj zajednici zaista preti velika opasnost.

U ovom trenutku još uvek ne znamo ništa o eventualnim zaraženim unutar romskih zajednica. Ukoliko se pak desi da samo jedna osoba iz neke romske zajednice bude pozitivna na virus, u društvima punim predrasuda kakva su naša, svi Romi/kinje mogu biti targetirani i nepravedno proglašeni potencijalnom opasnošću po celokupnu zajednicu, baš kao što je već počeo da se gradi narativ o migrantima/kinjama kao potencijalnim prenosiocima virusa. 

Zbog nedostatka informacija i svih drugih problema koje smo naveli, mogla bi biti zaražena i čitava naselja, od kojih su mnoga jako udaljena od zdravstvenih ustanova. 

S druge strane, ne možemo garantovati da u ovom trenutku ne postoji barem jedna osoba u nekom od mnogobrojnih romskih naselja u regiji koja je zaražena koronavirusom. Do tog podatka ne možemo doći sve dok se ne budu testirali i ljudi iz ovih zajednica. 

U međuvremenu, kao dio odgovora na pandemiju virusa COVID-19, Evropski centar za prava Roma (ERRC), pozvao je vlade širom Evrope da marginalizovanim zajednicama — uključujući i romske — obezbede pristup čistoj vodi. 

“Nužno je da marginalizovani ljudi u društvu ne budu izostavljeni iz politika koje se provode radi suzbijanja širenja virusa,” rekli su iz ERRC-a, te poručili da će se obratiti Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO) sa zahtevom da urgiraju kod evropskih lidera/ki kako bi osigurali jednakost za sve ljude. 

No, stanje je takvo da se čini kako posao tek predstoji. 

Moramo shvatiti da u improvizovanim kućama od dasaka živi i po nekoliko članova porodice kojima je sakupljanje kartona jedini izvor prihoda. 

Moramo shvatiti i priznati sebi da ćemo, ukoliko nešto ne budemo poduzeli, biti svedoci katastrofe još većih razmera. 

Dok se to čeka, vlade u regionu nemaju rešenje za romske zajednice, a sve ono što sada čujemo i vidimo da se dešava posledica je dugogodišnjeg lažnog paternalizma. 

Naslovna ilustracija: Zahvaljujemo NVO Avaja.