Tokom Drugog svetskog rata, istaknuti norveški autor, Arnulf Overland (1889-1968) napisao je nešto što je poznato kao njegova najpoznatija pesma: “Ne usuđuj se da zaspiš!” Deo pesme ide ovako:

“Ne smeš sedeti u svojoj kući,
Govoreći: Depresivno je, oni su siromašni i usamljeni.
Ne smeš to dozvoliti! Ne usuđuj se, nikako.
Prihvati užase počinjene nad drugima!
Vičem uz poslednji dah:
Ne usuđuj se da se odmaraš, sediš i zaboravljaš!”

Ovaj deo pesme se može primeniti na situaciju u kojoj se nalaze žrtve seksualnog nasilja u vreme rata.

Gotovo 17 godina je proteklo od kraja rata i otada nije bilo opipljivog napretka u pružanju pomoći grupi osoba ženskog pola koje su žrtve iz rata. Zbog patrijarhalnog društva u kom žive i zbog postojanja ovakvog neljudskog pristupa prema njima, žrtve seksualnog nasilja iz vremena rata bivaju tretirane na nehumani način. Iako su potpuno svesni toga, političari nisu uradili baš ništa od kraja rata kako bi ponudili ekonomske olakšice ovim ženama i njihovoj deci.

Uslovi

Ministar rada i socijalne zaštite, Arban Abraši, trudi se da prati trend svojih prethodnika u pređašnjim vladama u proteklih 17 godina. On zakazuje sastanke sa nevladinim organizacijama, radi u skladu sa dnevnim redovima koji, očigledno, obuhvataju samo stalno odlaganje bilo kakvih opipljivih i brzih mera od kojih bi žrtve ženskog pola iz rata 1998-99. imale koristi. Više bola se nanosi tim žrtvama od strane neznalačkog ponašanja političara i vlade koji zanemaruju ove žrtve.

Čini se da postoji kontinuitet apsolutnog odsustva prava žena u poslednjih 17 godina, dok su političari imali koristi od pomoći zapadnih zemalja, što je pomoć koja im je omogućila da se nalaze na visokim položajima u društvu. Jedan od uslova dolaska na ove pozicije je bila inkluzija jednakih prava za sve građane, bez obzira na njihov pol. Izgleda da su oni ignorisali svoju obavezu prema žrtvama rata koje su ženskog pola, dok su pomoć ponudili samo muškim žrtvama. Ovakva vrsta diskriminacije je okrutna i odvratna.

Ravnopravnost za žene ne sme odsustvovati sa Kosova. Ideja kreiranja druge komisije za slučajeve silovanih žena u vreme rata biće, u stvari, novi oblik zlostavljanja tih istih žena. Ova grupa od 423 žene je intervjuisana i pregledana od strane doktora u bolnicama. Ova informacija je vredna, pa ne postoji potreba da ove žene još pate.

Hitno je potrebno rešenje

Ranije sam predlagao hitne penzije od 500 evra mesečno, dok političari ne pronađu vremena da donesu odluku za najugroženije žrtve iz rata. Ako neko od političara misli da je to prevelika suma, uveravam vas da to nije tako. Ne samo da su ove žene silovane u sukobu, već su i izlagane različitim oblicima zločina ratnih zločinaca, pa Vlada Kosova zato može i mora da traži kompenzaciju za njih; tako oni mogu da dobiju reparacije u obliku ratnih penzija koje je još ranije trebalo sprovesti u delo.

Sve do sada smo u našim političarima gledali užasavajuće odsustvo političkih i praktičnih veština koje bi koristile ljudima kojima ti političari služe.

Odgovornost za delovanje

Sve dok dišem, moj je cilj da skrenem vašu pažnju, ministre Arbane Abraši i vlade, dok ne zadovoljite pravdu za ove ženske žrtve rata. Kao što znate, proveo sam proteklih 15 godina pomažući narodu Kosova tako što sam dokumentovao ratne zločine, vizuelno i u pisanoj formi.

Trenutno obrazujem srpsko stanovništvo, posebno novu generaciju, po pitanju događaja koji su se desili na Kosovu 1998-99. i potrebi da se pronađu nestale osobe iz vremena rata. Na Kosovu i u Srbiji i dalje ima porodica kojima nedostaju njihovi voljeni koji su nestali.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.