Snimak na kom se vidi kako medicinska sestra zlostavlja staricu deljen je na društvenim mrežama, postavši glavna vest dana u sredu, 2. novembra. Prvobitno objavljen na Fejsbuku, snimak se brzo proširio za samo nekoliko minuta.
Fotografije sa licem žrtve i licima medicinskih sestara koje su učestvovale u ovom događaju ubrzo su postale viralne na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru, na veb-sajtovima i televizijskim ekranima na Kosovu i van njega. Retko ko se od medija potrudio da sakrije lice žrtve, što je dovelo do toga da je javnost brzo prepoznala žrtvu i medicinske sestre, to jest počiniteljke. Imena, slike i druge informacije o njima ubrzo su postale javna stvar.
Posle nekoliko sati, Kosovska policija je obelodanila da je uhapsila medicinske sestre. Mediji su bili preplavljeni komentarima i interesovanjem javnosti za ovaj slučaj. Iako se činilo da su svi i svuda komentarisali i sudili o ovom događaju, bilo u privatnim razgovorima ili u sekcijama za komentarisanje, pojedini mediji su pojurili da dobiju “ekskluzivu” sa poprišta događaja.
Sa kamerom uperenom u uplakano lice žrtve — verovatno su u pitanju snimci napravljeni bez njenog pristanka — nekoliko reportera je pratilo članove porodice dok su sprovodili žrtvu iz pomenutog objekta. Pored ovih fotografija, na društvenim mrežama i u televizijskim programima emitovano je ime žrtve, informacije o njenoj porodici, a posebno o preminulom sinu i drugim informacijama o njenom životu.
Za manje od 12 sati, sa našim pristankom ili bez njega, saznali smo detalje o njenom životu koji ne bi trebalo nikoga da interesuju i to sve u medijskom zanosu koji je senzacionalizovao zlostavljanje i patnju žrtve.
Pokušavajući da istaknu težinu događaja, medijski izveštaji na Kosovu su pak u prvi plan stavili nešto drugo: brojni mediji i novinari nemaju pojma o tome gde se završava posao novinara i kada izveštavanje više nije od javnog interesa. Tako je incident prerastao u spektakl koji služi povećanju broja čitalaca i posetilaca.
Neprestanim objavljivanjem slika žrtve ona je, kao ugroženo lice, stavljena u centar javnog suđenja, čime je svima omogućeno da učestvuju, komentarišu i prosuđuju.
“U ime novinarstva”
Zdravstveno stanje žrtve i njenog izmučenog sina u više navrata su pominjani kako bi ovaj događaj zadobio emocionalni element ili da bi se dodatno produbila “tragedija” koja ju je zadesila. Time ne samo da su zanemareni osnovni standardi po kojima bi mediji trebalo da rade, već tako postoji i opasnost od relativizovanja žrtvinog doživljaja i krivičnog dela počinjenog nad njom. Fizičko i psihičko zlostavljanje nad bilo kojom osobom predstavlja krivično delo i vrlo je osetljiva tema, pa čak i da se ne otkriju ostali detalji koji bi mogli da otežaju već teške okolnosti. Medijsko izveštavanje tu treba da se završi.
Žrtva ne postaje većom žrtvom zato što je nečija majka ili zato što kamere prikazuju njeno uplakano lice ili uplakana lica njene rodbine nakon što shvate šta se zapravo desilo. Javno deljenje detalja — kojim se krši privatnost osobe — prosto liči na pozivnicu celoj javnosti da prosuđuje o dešavanjima; tako se skreće pažnja sa aspekata koji su od presudnog značaja. Nasilje nije televizijska emisija.
Kada je reč o ovom incidentu, novinari je trebalo da se bave drugim pitanjima — onim od javnog interesa. Na primer, ovaj incident bi mogao da pokrene istraživačke novinare da ispitaju kako se starije osobe u našoj zemlji zanemaruju i zlostavljaju ili kako ih drugi predstavljaju kao beskorisne članove društva. Da li im vlada pruža zaštitu? Na koji način starački domovi dobijaju dozvole za rad? I kakve veze to sve ima sa ejdžizmom — to jest, diskriminacijom i predrasudama o ljudima zato što imaju određeni broj godina? Umesto toga, ovaj događaj je poslužio kao prilika da se privuče veći broj posetilaca.
Osnovni novinarski standardi služe tome da se zaštite žrtve. Ovi standardi podrazumevaju da, kada se teži zadovoljenju javnog interesa, onda treba objaviti samo minimum informacija o žrtvama. Identitet i privatnost se moraju zaštititi jer, koliko god neverovatno zvučalo pojedinim našim medijima, životi žrtava i njihovih porodica se nastavljaju i onda kada se okonča medijski spektakl.
Ipak, pre svega, medijski standardi profesionalnog izveštavanja o događajima kristalno su jasni — osude, lična mišljenja i senzacionalizam ne spadaju u novinarstvo. Isto tako, novinari ne bi trebalo da odišu moralizovanjem ili predrasudama prema nekom događaju, a ljudi koji u njemu učestvuju ne treba da preuzmu centralnu ulogu u medijskim napisima.
Dužnost je novinara da znaju kako da bolje rade svoj posao, jer je u pitanju obaveza i profesionalno zaduženje svakog novinara i medija.
Ovi osnovni standardi izlistani su u Etičkom kodeksu Saveta štampe Kosova (SŠK), organizacije čiji su članovi skoro svi mediji, a koji su ipak eksploatisali žrtvu i incident. Ovi standardi obavezuju i Nezavisnu komisiju za medije (NKM), koja nadzire audio-vizuelne medije u potrazi za kršenjem etike. Bez obzira na SŠK i NKM, ove standarde treba da usvoji svako ko odluči da postane novinar.
Nisu u pitanju neka stara, zastarela pravila kojih su samo prašnjave redakcije iz prošloga veka morale da se pridržavaju. To nisu standardi koje možemo da kršimo kako bismo bili prvi i kako bismo pratili trendove koje postavljaju ostali mediji. Niti su u pitanju standardi koji treba da ostanu predmet imaginarnih uredničkih politika — jer, ako ih se pridržavate, niko neće hteti da čita vaše vesti. Ovi standardi su od presudnog značaja jer, kada njih poštujemo, onda štitimo ljude za čiju dobrobit radimo.
Da je svaki novinar — koji je jučerašnji događaj pretvorio u spektakl i time reviktimizovao zlostavljanu ženu — uzeo u obzir ove smernice i da je posvećen poštovanju ovih standarda, onda ne bi nikada dozvolio da žrtva i njena porodica budu pretvoreni u protagoniste spektakla kojem nije mesto u medijima.
Pojedini mediji su naznačili da nisu imali sumnje da poštuju etičke norme dok su radili intervjue sa porodicom, jer je ona svojevoljno odlučila da bude intervjuisana. Međutim, upravo je dužnost novinara i urednika da procene situaciju na objektivniji način od samih članova porodice. Oni su dužni da znaju kada je intervju etički dozvoljiv, neophodan i kada ne pričinjava dodatnu štetu. Kada se radi intervju, oni treba da znaju koja pitanja treba da postave, a koja ne. Kršenje ovih pravila nikada nije opravdano, bez obzira na događaj. Ne razumeju svi ljudi da se život nastavlja i nakon medijskog spektakla.
Način na koji se o ovom događaju izveštavalo u medijima prevazilazi diskusiju o novinarskim standardima. Način na koji mediji izveštavaju oblikuje i usmerava javnu diskusiju. Ono što smo pre neki dan videli jeste situacija u kojoj su mediji stvorili uverenje kod čitalaca da svako može o ovom događaju da sudi, da komentariše o porodičnim odlukama i da odlučuje o tome čija je patnja veća.
Iako ovo nije prvi put da se ovakvi osetljivi događaji eksploatišu u medijima, način na koji se o ovom događaju izveštavalo može da dovede do “uvođenja” novog standarda u našem medijskom prostoru i onoga šta javnost može da očekuje. Od juče je novinarima sve dozvoljeno. Oni mogu do tančina da pretresaju vašu privatnost i čak izveštavaju o tome da li neko noću nosi pelene, i to sve zarad “novinarstva”. Međutim, ovo nije novinarstvo.
Naslovnica: K2.0.
