U većem delu minule decenije, Nedžmie* je stalno bila u strahu da će je suprug ubiti. Jednog jutra, za vreme bajramskog praznika, on ju je udario metalnom metlom koja se koristi za održavanje vatre; da bi gostima objasnila zašto teško hropće, ona je rekla da se saplela. Jednom drugom prilikom, on ju je gađao stolicom. Jednom, ispred dece, pretio je da će je ubiti nožem.

Nedžmie je imala dvadeset i nešto godina kada se udala za Avnija* 2004, što je bio ugovoreni brak. Njihove porodice žive u selima koja su blizu jedno drugom, kako ona kaže, “razdvojena brdom”, oko pola sata pešaka od glavnoga grada.

Iako njen brak nije odmah na početku bio ispunjen nasiljem, ono je uvek bilo ograničeno. Od jutra do mraka, njena rutina i njeno kretanje su bili ograničeni na domaćinstvo, a kuću je napuštala samo kada bi posećivala svoju porodicu. U stvari, posle jedne takve posete, u trećoj godini braka, život Nedžmie se pretvorio u borbu za fizičku i psihičku dobrobit — kao i dobrobit njene dece.

Ona se priseća velikih snežnih padavina kada je Avni odveo nju i njihovu decu do kuće roditelja. Dani i nedelje su prolazili, a Avni nije došao da ih pokupi kao što je to inače radio; on joj je povremeno slao poruke rekavši joj da ne napušta kuću zbog velikog nevremena.

Kada se Nedžmie vratila kući dva meseca kasnije, ona je saznala da nije dobrodošla kod svog supruga i njegove šire porodice. Kada bi uradila ili rekla nešto, poslužila čaj, čistila ili kretala se kroz kuću, njene reči i radnje su nailazile na zastrašivanje i uvrede. Ubrzo posle toga, rečeno joj je da više nije potrebna, jer Avni sada ima novu ženu. Ona je kasnije shvatila da je, za vreme njenog boravka u roditeljskoj kući, Avni počeo da putuje u Nemačku radi posla, pa se, dok je tamo radio, oženio jednom građankom Nemačke — iako su Nedžmie i Avni imali tradicionalnu svadbu, kao i mnogi drugi parovi, nikada nisu završili papirologiju da bi postali zakonski venčani.

Nedžmie je godinama patila od sistematskog zlostavljanja od strane njenog supruga, sve od uvreda i pretnji do fizičkog nasilja.

Onda, jedne večeri, Avni je ušao u spavaću sobu, gde se ona nalazila sa njihovom decom, i počeo je da ih krvnički tuče — to je bio prvi put da ih je fizički napao. To se desilo kada je ona bila trudna sa njihovim trećim detetom.

Kada razmišlja o godinama svog života koje su usledile, Nedžmie ima fleš-bekove od sistematskog nasilja sprovođenog nad njom i njenom decom. Njeni dani nisu bili ništa bolji kada je Avni bio u Nemačkoj. Ona kaže da se, pre sumraka, zaključavala sa decom u spavaćoj sobi kako bi izbegla napade koje su nastavili članovi porodice njenog supruga.

“‘Ubićemo tvoju majku i odvešćemo vas u sirotište’”, priseća se ona reči koje je njen svekar uputio njenoj deci jednom prilikom. “‘Neće vas ni sirotište prihvatiti.’”

Dok Nedžmie kaže da je Avnijeva šira porodica bila svesna tretmana prema njoj i njenoj deci, pa i saučestvovala u tome, ona nije rekla niti reč svojoj porodici. “Pomislila sam da bi moj otac došao i uzeo me, ali bi moja deca ostala tamo”, kaže ona. “Nisam znala da li mogu da odvedem decu u kuću mog oca. Govorila sam sebi ‘budi strpljiva, budi strpljiva, jer, ako odem — ubiće mi decu.’”

Uprkos blizini njene porodice kući njenog supruga, Nedžmie tvrdi da joj je bilo dozvoljeno da samo dvaput ili triput godišnje odlazi u kuću svojih roditelja. U vreme kada su njen otac i brat dolazili da je posete, Avni ju je tukao pre njihovog dolaska i pretio joj da će ubiti nju i njenu porodicu ako pokuša da prijavi policiji.

Ona je 2014. doživela nervni slom i bila hospitalizovana. Dok je ležala u bolničkom krevetu priključena na infuziju, Avni ju je pozvao iz Nemačke. Njen nećak, sedeći pored nje, uključio je spikerfon. “Gde si, kurvo?” začuo se glas na drugom kraju linije. “Otišla si u bolnicu da bi se kurvala. Doći ću i zaklaću te. Prvo ću ti odseći glavu, a onda i glave drugih koji su te tamo odveli.”

Njen nećak, doktori i drugi pacijenti u sobi su bili zgroženi, ali Nedžmie je osetila olakšanje, jer je konačno mogla da podeli svoje iskustvo sa drugima. Kao i mnoge žrtve porodičnog nasilja — koje, prema istraživanjima, često pate od anksioznosti, straha i posttraumatskog stresa — njoj je dijagnostifikovana duboka depresija, ali je to sada borba u kojoj ne mora da bude sama, jer ima podršku porodice i doktora.

Prijaviti zlostavljanje

Prvi kontakt koji žrtve porodičnog nasilja koje prijave nasilje na Kosovu imaju je onaj sa policijom. Nataknuta na vrh stola u kancelariji Tahire Hadžoli u sedištu Kosovske policije u Prištini je statueta anđela. “Jedna žrtva porodičnog nasilja mi je dala to nakon što sam joj pomogla da izađe iz duge veze pune zlostavljanja”, objašnjava žena koja vodi istražnu jedinicu za borbu protiv nasilja u porodici od 2008. godine.

Hadžoli je, često, prva osoba sa kojom žrtve koje beže iz kosovskih domova punih zlostavljanja razgovaraju o svojoj traumi. Prošle godine, 1.227 građana Kosova — od kojih je preko 90% žena — prijavilo je policiji da su žrtve porodičnog nasilja; međutim, pravi broj ljudi koji pate od porodičnog nasilja je, verovatno, veći, a usled nedovoljnog prijavljivanja. Većina žrtava odlazi vlastima ako su patile od nasilja duži niz godina.

“To znači da, u stvari, i ne znamo koliko nasilja ima u porodici”, kaže Hadžoli, objašnjavajući da građani Kosova samo prijavljuju nasilje kada smatraju da je ono postalo “suviše nasilno, ozbiljno i nepodnošljivo”. Prema rečima Hadžoli, nasilje postaje toliko nepodnošljivo da ono utiče na žrtvu “do središta njene duše”.

Tahire Hadžoli je na čelu istraživačke jedinice Kosovske policije za porodično nasilje, čiji su službenici posebno obučeni da se bave slučajevima porodičnog nasilja. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0

Većina svedočenja, koja Hadžoli čuje, ima sličan obrazac lanca nasilja nad ženama u domaćinstvu: žrtva biva izložena fizičkom i psihičkom nasilju, dok joj je sloboda kretanja stalno ograničavana — često biva ponižavana, preti joj se i fizički je napadana.

“Nazivana raznim [uvredljivim] nazivima — uvek joj se priča da je nesposobna. Pati od psihičkog nasilja, ekonomskog [nasilja], njene slobode su ograničene… Ekonomsko nasilje se dešava da ne bi imala novac da kupi stvari koje je htela. Daje joj se novac i govori ‘možeš ovoliko da potrošiš’. Stalno je pod kontrolom, nad njom se sprovode sve vrste nasilja. Mnogi od njih doživljavaju seksualno nasilje, ali ga ne prijavljuju.”

Hadžoli objašnjava da, kada je reč o porodičnom nasilju, mnoge žene ne znaju svoja osnovna prava. “Žrtvi se govori, ‘ne možeš nikud da ideš, znam sve, imam svoje ljude u policiji i niko ti neće verovati’”, kaže Hadžoli. “Oni nemaju informacije o institucijama, zakonima i veruju u sve što im njihovi supruzi — počinioci porodičnog nasilja — govore.”

Nisu samo žrtve porodičnog nasilja često u mraku kada je reč o razumevanju svojih prava. Sveobuhvatni izveštaj o stavovima i odgovoru institucija na porodično nasilje objavljen je prošle godine od strane Mreže žena Kosova (KWN), gde se pokazalo da žrtve, građani i institucije generalno ne razumeju šta je porodično nasilje, kao što je ono definisano kosovskim zakonima. Pod Zakonom o zaštiti od porodičnog nasilja, činovi porodičnog nasilja se kreću od fizičkog nasilja do uvreda i vređanja. Međutim, verbalno zlostavljanje i čak šamari se često smatraju ‘normalnim okolnostima’ u jednoj porodici.

U istraživanju se navodi da, iako postoji tendencija da se veruje da se nasilje dešava više u siromašnim, ruralnim porodicama, ne postoji statistički značajan odnos između doživljavanja nasilja i geografske lokacije, ne postoji ni značajan odnos između porodičnog nasilja i godina školovanja — došlo se do zaključka da su žene svih ekonomskih i obrazovnih nivoa žrtve porodičnog nasilja i da su njemu podložne.

Međutim, Hadžoli kaže da većina žena koje prijave nasilje živi u gradovima i nema visoko obrazovanje. “To ne znači da se nasilje ne dešava u selima, već je mogućnost pristupa institucijama manja”, kaže Hadžoli. “U gradu uvek ima nekoga ko će pomoći žrtvi da dođe u policiju, ili će žrtva videti policijsku stanicu.”

Ako se policiji šalju žalbe van redovnih radnih sati sudova, ona ima ovlašćenje da izda privremeni hitni nalog za zaštitu koji omogućuje da počinilac bude uklonjen iz kuća u kojoj žrtva živi. Međutim, Hadžoli kaže da su u 2016. samo tri žene zatražile ovaj nalog, uglavnom zato što žrtve često žive sa širom porodicom svog supruga i one ne žele da se vrate u domaćinstvo u kom će biti grđene zbog uklanjanja sina.

Posle prijavljivanja policiji, umesto da se vrate u kuću u kojoj bi dodatno bile izložene porodičnom nasilju od suprugove porodice, Hadžoli kaže da žrtve više vole da budu primljene u sklonište.

Stalna borba

Godine 2016, nakon duže od godinu dana pronalaženja privremenih rešenja, Nedžmie je uzela svoju decu i preselila se u stan koji je platila opština. Ipak, njenim mukama tu nije bio kraj. Prošlog leta, kada je izlazila iz prodavnice sa svojom decom, sestrom i majkom, njen svekar i zet su ih zaustavili i pokušali da im uzmu decu. Kako su mnogi prolaznici posmatrali ovu scenu i kako je situacija bila sve napetija, jer je starac njoj upućivao uvrede i pretio joj štapom, policija se pojavila.

“Policajac ih je samo sprečio da nas jure, osmehnuo se i rukovao sa njima”, kaže Nedžmie.

Uprkos tome što je policija osnovala istražnu jedinicu za borbu protiv porodičnog nasilja, koja se sastoji iz žene i muškarca u svakoj opštini, ovakvo ponašanje redovnog policajca nije izolovani incident. Prema izveštaju KWN-a, iako su specijalne jedinice, predvođene Hadžolijevom na državnom nivou, pokazale znanje o svojim odgovornostima i obavezama, neki policajci smatraju porodično nasilje prihvatljivim u određenim situacijama, tvrdeći da nasilje treba da dostigne ozbiljne razmere da bi policija intervenisala.

“Policajci [koji su obučeni da se bave slučajevima porodičnog nasilja] nisu uvek oni prvi koji stupaju u kontakt sa žrtvom”, kaže Adeljina Beriša, koordinatorka za zagovaranje u KWN-u. “Neobučen policajac na dužnosti može biti pozvan da izađe na lice mesta. Tu postoji opasnost što nisu svi policajci obučeni i ne znaju svi kako da priđu žrtvi. Taj prvi susret je vrlo važan i on određuje to da li se žrtva oseća ohrabreno da prijavi nasilje institucijama, jer bi ljudi u uniformi mogli nesvesno da obeshrabre žrtvu.”

Adeljina Beriša kaže da socijalni radnici često prioritetizuju tradicionalne pojmove porodice, umesto da ispunjavaju svoju dužnost pružanja zaštite ženama od porodičnog nasilja. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0

Dve zapažene smrti žena u prethodnim godinama naglasile su neefikasnost pravosudnog sistema koja može biti fatalna za žrtve porodičnog nasilja, što je izazvalo bes i proteste organizacija za prava žena. Godine 2011, Dianu Kastrati je ubio bivši suprug nakon što sudovi nisu izdali nalog za zabranu prilaženja koji je ona tražila. Policija je došla pod lupu ponovo 2015, posle smrti Zejnepe Bitići-Beriša, koja je izbodena nasmrt od strane svog supruga. Porodica Bitići-Beriša tvrdi da je ona prijavila nasilje vršeno nad njom 16 puta, ali da su njeni zahtevi za pomoć ignorisani.

Aktivisti i žrtve ističu da neuspeh da se preduzme adekvatna radnja prevazilazi okvire pravosuđa i centara za socijalni rad koji, kao opštinske institucije, imaju dužnost da podrže i osnaže žrtve porodičnog nasilja, i da osiguraju dobrobit dece.

Kada je Beriša iz KWN-a učestvovala u protestnom maršu prošlog oktobra, nakon što je jedna devojka u Orahovcu prebijena u javnosti, njoj je prišla jedna žrtva porodičnog nasilja. Ova mlada žena je kazala Beriši kako su socijalni radnici vršili pritisak na nju da se vrati svom suprugu koji je zlostavlja i da sa sobom povede decu.

Beriša kaže da je ovakav stav socijalnih radnika imala priliku da vidi više puta kada je pomagala da se sprovedu intervjui za prošlogodišnji izveštaj o istraživanju.

“Oni su često govorili kako je njihov posao da zaštite porodicu, jer ‘porodica je svetinja’”, kaže Beriša, ističući da tradicionalističke pretpostavke u vezi sa važnošću porodice ponekad sprečavaju službenike da ispune svoju dužnost i zaštite žene od nasilja. “Ako je žena žrtva, oni će pokušati da je ubede da se vrati svom suprugu, jer će reći ‘šta će se desiti sa ovom decom?’”

Nakon uličnog dešavanja sa članovima porodice svog supruga, Nedžmie kaže da su radnici Centra za socijalni rad došli da je posete kako bi ona dozvolila svojoj deci da posete porodicu svog oca. Ona tvrdi su je socijalni radnici ucenjivali: ako ne ubedi svoju decu da provode svoje vreme sa očevom porodicom, onda će oni da savetuju sudu — na kom je tražila starateljska prava nad decom — da joj ih oduzme. Kada se pobunila da su deca istraumatizovana zbog godina sistematskog nasilja, ona kaže da joj je rečeno da će šteta morati da se nadoknadi i da se mora dozvoliti dedi da vidi decu.

Posle niza godina fizičkog i emocionalnog nasilja nad njom i decom, Nedžmie je ostavila svog supruga prošle godine, ali njenoj muci još nema kraja.

Uz pomoć pravnih savetnika, Nedžmie je razgovarala sa advokatom koji joj je pomogao da svoj slučaj dovede pred sud; prvo, da zatraži nalog za zabranu prilaska, kako bi se sprečilo da porodica njenog supruga priđe deci, i da, kao drugo, zatraži starateljska prava. Porodici njenog supruga je zabranjen prilazak, ali ona i dalje čeka prvo saslušanje u slučaju starateljskih prava.

Ona se nada da će gomila dokumenata i es-em-esova, koji sadrže pretnje i uvrede, a koje je sačuvala, da joj pomognu da pobedi u ovom slučaju i da izgradi novi život sa svojom decom, daleko od domaćinstva u kom je doživljavala zlostavljanje.

Međutim, Nedžmie strahuje za njihovu budućnost. Rečeno joj je da ne postoji garancija da će joj opština obezbediti smeštaj duže od šest meseci, a kako ne postoji ciljana podrška žrtvama porodičnog nasilja u smislu socijalne pomoći, društvenog stanovanja ili stručnog usavršavanja, a kako bi one postale osnaženije tokom reintegracije u društvo, njena budućnost je i dalje neizvesna.

Nedžmie trenutno slaže drva za ogrev kako bi pokušala da zaradi novac u hladnoj zimi, dok traži posao kao radnica zadužena za pranje sudova ili čistačica u supermarketu.

“Bilo šta, samo da se ne brinem kako da prehranim decu”, kaže ona. “Samo sam srećna što smo moja deca i ja živi.”K

Ovaj članak je odgovor na više pitanja čitalaca u vezi sa porodičnim nasiljem u toku naše kampanje #ŽelimDaZnam. 

*Da bi se zaštitio identitet žrtve, imena Nedžmie i Avni su pseudonimi.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.