Pavel Pavlikovski nije nepoznat balkanskom regionu.

Kada se vratimo u devedesete godine, upoznali smo ga po njegovim dokumentarcima, uključujući “Srpsku epiku” (Serbian Epics), snimljene na brdima oko Sarajeva 1992. Poljski režiser, koji je živeo i radio u Ujedinjenom Kraljevstvu veći deo života, proveo je neko vreme sa sada osuđenim ratnim zločincem Radovanom Karadžićem, prateći ga i beležeći svakodnevne elemente života tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Režiser je pratio Karadžića duž borbenih linija, dok posmatra Sarajeva, snimao ga dok svira gusle, priča o svojoj politici i odlazi u posetu majci u Crnoj Gori. Uspio je snimiti i ruskog pesnika Edvarda Limonova dok razgovara sa vojnicima na borbenoj liniji, a zatim puca  mitraljezom u pravcu grada.

Poznati dokumentarci Pavlikovskog iz tog perioda su i “Putovanja Dostojevskog” (Dostoevsky’s Travels), tragikomični putopisni film o unuku Fjodora Dostojevskog, i “Cupkanje sa Žirinovskim” (Tripping with Zhirinovsky), o putovanju brodom niz reku Volgu sa ruskim političarem Vladimirom Žirinovskim; poslednji dokumentarac je snimljen 1994-95, kada je Žirinovski mobilisao nove članove političke partije, najavljujući svoje ciljeve i namere za predstojeće izbore, dok pričao o svojim geopolitičkim prioritetima.

Međutim, ovaj režiser kaže da više ne pravi dokumentarce. Kao neko ko je bio nominovan za Oskara, višestruki dobitnik nagrade BAFTA, Zlatne palme i niza drugih nagrada za filmove među kojima “My Summer of Love”, “Ida” i “Hladni rat” (Cold War), on je, ipak, skroman.

Pavlikovski se vratio ove nedelje u Sarajevo da bi prisustvovao 25. izdanju Sarajevskog filmskog festivala — jednom od najistaknutijih filmskih festivala u Evropi — gde je nagrađen počasnim Srcem Sarajeva.

Tokom kratkog desetominutnog perioda koji je omogućila služba za štampu ovog festivala, K2.0 je razgovaralo sa njim o pisanju scenarija, pronalasku inspiracije i dokumentarnim filmovima koje više ne stvara.

Fotografija: Haris Begić / K2.0.

K2.0: Kako se piše scenario?

Pavel Pavlikovski: To je jedan posve tajanstven proces, jer često počinje kao neka veza ili početak priče, ili kraj priče. Odatle pokušavam nešto da napišem, a zatim obično to ostavim i pišem nešto drugo, a onda nešto treće; potom pogledam koja je ideja stvarna. Jer, smišljam ideje sve vreme, ali neke od njih nemaju noge.

Da li biste rekli da neke vaše priče još nisu dovršene, da su i dalje u začetku?

Tako je, zasigurno. Mnoge su takve.

Šta možete da nam kažete o tim pričama?

U jednoj se radi o dva tipa na brodu koji pliva kroz ušće Temze i o devojci-vojnikinji. Znate, ljubavna priča. Takođe, pisao sam o jednom dečaku, Johanu Sebastijanu Bahu (Johann Sebastian Bach). Bilo je poprilično zanimljivo, ali nekako nisam video epilog te priče.

Kada kažete da ne vidite epilog, onda mislite da ga ne vidite na sceni?

Iznenada, priča mora da preraste u nešto više od toga: nekoliko karaktera i veliki pejzaž, ali je sasvim intuitivno.

Ako napišete nešto i ostavite to za kasnije, a ako vam je posle nekih, recimo, šest meseci, to napisano i dalje zanimljivo, onda mu se vraćate i nastavite dalje. Čak i ideje za “Hladni rat” ili “Idu” sam imao duže vreme sa sobom, u nekom obliku, ostavljao postrani i onda radio na drugim stvarima, ali su ove priče [i dalje] bile žive.

Svakako, vrlo se često nešto desi što oživi neku ideju.

Poput onoga što se dešava u “Hladnom ratu”?

Tako je. Nekako sam zaključio da treba da radim na “Hladnom ratu”, na neki način, posle “Ide”, jer su te sintetičke priče dobro pasovale, a dok sam se pobrinuo za to da svaki detalj dođe na svoje mesto. Dakle, jeste, sve se to neprestano kreće, ali postoje neke zaista bazične priče koje vam se uvek i stalno vraćaju.

I primetio sam da se uvek vrti oko ljubavi koja vas razdvaja ili je to nešto što je povezano sa unutrašnjim protivurečnostima u ljudskim bićima.

Fotografija: Haris Begić / K2.0.

Kada ste radili scenario za “Hladni rat”, šta ste hteli da prikažete?

Ne, nije stvar u nameri, već ide ovako: Kuda me vodi ova priča? Ljubav je uvek bila tu prisutna na početku, jer se nekako tiče roditelja i njihove bizarne ljubavne priče.

Zatim sam shvatio da nije dovoljno samo da imate ljubavnu priču, to mora da bude ljubav sa zanimljivim elementima, znate. U “Hladnom ratu” mi je zamisao o muzici i muzičkom ansamblu pružila dodatnu dimenziju kada sam odlučio da treba da se sretnu u narodnom ansamblu. Dakle, to je bilo nešto što ih je stavilo u drugačiji kontekst.

Zatim, kada sam promišljao o tom staljinističkom periodu i izgnanstvu, iznenada se pojavila ljubav u opasnosti od totalitarne države — ponekad prosto osećamo potrebu da obavestimo ljude o nečemu. Da preispitamo izgnanstvo koje je promenilo naš karakter, da ih stavimo u drugačiji kontekst kako bi ljudi mogli da razumeju poruke. Iznenada je postala vrlo bogata priča.

Dva lika bila su sjajna i dodao sam trećeg lika, dirigenta, a [zatim] dobijate još jednu stvar — nekako očajavate jer to i dalje ne funkcioniše kako treba. Odmaknete se i zatim se vraćate iznova i iznova. Prava je stvar praviti pauze.

Pozabavimo se malo “Srpskom epikom”. Kada se vratite u taj period, da li ste zadovoljni time što ništa niste snimali naredne dve ili tri godine?

Ne, nije to bila priča. Više je bila freska, živa slika ili nešto slično. Nije stvar u vremenu trajanja, pa čak nije bila stvar ni u izveštavanju o tome. Više je bio pokušaj da se uđe ispod kože određenog mentaliteta i da se vizuelno prikaže priroda toga rata iz određenog ugla. Takođe, da se pokaže rat između grada i sela, sudar dveju kultura i dva mentaliteta.

Da li biste rekli, u tom kontekstu, da je film sa Radovanom Karadžićem određena prolegomena za vaš film sa Žirinovskim? Da li biste uopšte mogli da napravite poređenje ovih dveju ličnosti?

Žirinovski je bio aktivan u vreme mira, u ogromnoj zemlji bez građanskog rata, pa je mogao da govori šta je hteo, to zaista nije imalo [nikakvu] težinu — sve se svodilo na dobijanje glasova.

Dok je ovde sve imalo posledice, jer je na Balkanu postojao sasvim drugačiji kontekst. Ja nisam snimao film o Karadžiću. On je bio samo deo ove žive slike. Vrlo sam malo kvalitetnog vremena proveo s njim.

Kako ste dospeli do tog materijala?

Snimio sam ga. Razgovarao sam sa službom za štampu i rekao im da sam zainteresovan za srpsku usmenu epsku poeziju, što je tačno. Bili su iznenađeni što neko nije bio zainteresovan za snimanje ratnih dešavanja i za to da ih prikaže u negativnom svetlu, već da ga zanima kultura.

Imajući to u vidu, da li biste rekli da su fikcija i drama danas vredniji od istine?

Stvar je u tome kako se istina gradi. Ponekad se gradi na jako primitivan, reduktivan [način], a ponekad se gradi na smislen i zanimljiv način.

Što se mene tiče, u to vreme, zaista sam bio zainteresovan za dokumentarce. Voleo sam to da radim i svet je bio drugačiji. Bilo je to moje zlatno doba. Svakako sam gledao druge dokumentarce, ali sam zaista dotakao nešto sasvim novo, ali sam ga nekako oblikovao i stvarao ga iz drugačijeg ugla.

A sada?

Ne znam. Ne bih mogao da pravim dokumentarce sada zato što je svet medijatizovan i digitalizovan.

Photo: Haris Begić / K2.0.

U jednom intervjuu ste rekli da ste u potrazi za likovima koje mediji još nisu dotakli…

To je danas teško. Ne možete se nadati tome da ćete naći ljude koji nisu svesni svog imidža. Takođe, sve se stalno snima, u svim mogućim medijima.

Ono što sam radio jeste da sam pravio dokumentarce, pravu osobu, umnogome zanimljivu, ne digitalizovanu, sa kamerom od 16mm. Snimao sam zlatnu prašinu.

U jednom drugom intervjuu ste kazali da ne možete da računate na to da će ljudi prepoznati ironiju na televiziji. Zašto tako mislite?

Generalno gledano, televizija trenutno nije sredstvo sa kog čovek preuzima sliku, već je više medijum preko koga se nešto objašnjava i naglašava. Ona je pomalo neutralnija.

Plus, to je politička arena, kao u Poljskoj — vlada je preuzela državnu televiziju i plasira jednu verziju realnosti. Dok, kada odete u bioskop, na velikom ekranu gledate sliku.K

Naslovna fotografija: Haris Begić.