Tokom sednice na kojoj je izglasan novi sastav, poslanici iz redova opozicije iznosili su kritike na račun buduće kosovske vlade. Posebno se ističe jedan govor koji je cele nedelje izazivao reakcije na sednici i na drugim mestima.

Ganimeta Musliu, poslanica u petom skupštinskom sazivu, obraćajući se Aljbinu Kurtiju (Albin Kurti), novoizabranom kosovskom premijeru, rekla je sledeće:

“Na kraju krajeva, vi hoćete da vas nazivamo albanskim premijerom, ali ćete postati poznati kao prvi premijer u istoriji čija deca na Kosovu i u svom domu ne govore albanski.”

Poslanica Musliu nije jedina koja je pokušala da decu podeli na dobru i lošu. Ona je samo začinila ono što je njen skupštinski i partijski kolega Mergim Ljuštaku (Mërgim Lushtaku) već rekao. Po mišljenju poslanika Ljuštakua, loša deca su ona koju odgoje gej roditelji, dok su za poslanicu Musliu loša deca ona koja ne govore albanski. Između ostalog, oni spominju i loše roditelje. Da vam osvežimo pamćenje: poslanik Ljuštaku smatra da su loši roditelji isto što i gej roditelji, dok poslanica Musliu veruje da su roditeljstva nedostojni oni čija deca kod kuće ne koriste albanski.

Dakle, po mišljenju poslanice Musliu, Kurti je manji Albanac samo zato što njegovo dete kod kuće ne govori albanski. Njena je namera da ga na ovaj način uvredi. Prema onome što ona govori, premijer Kurti je manji Albanac nego što treba da bude, pa je, prema tome, manji rodoljub i, kao takav, nema dovoljan legitimitet da bude na mestu koje zauzima.

Međutim, legitimitet u demokratskom društvu ne treba određivati na bazi plemenskog mentaliteta, na osnovu toga ko kome pripada, niti po tome da li je neko ovakav ili onakav Albanac. Legitimitet nastaje na izborima.

Ako je poslanica Musliu zaista kročila na jezičko bojno bolje, onda treba da zatraži promenu Ustava Kosova. Treba da zahteva obustavu korišćenja nealbanskih jezika. Trebalo bi da zahteva da se ljudskih prava liše svi koji ne govore maternji jezik, albanski.

Nema dvostrukih standarda. Kampanja sa ustima punim manjinskih prava i evropskih integracija, i parlament prožet rasizmom i nacionalizmom.

Dakle, o kojoj poslanici Musliu govorimo ovde? O onoj iz kampanje ili o onoj sa skupštinske govornice? Namerna smena stavova od mesta do mesta predstavlja čistu obmanu.

Kada joj je data mogućnost da pojasni svoje mišljenje, poslanica Musliu je dodala: “[…] Već sam vam rekla nekoliko puta da budete pažljivi kada dirate nečije dete, decu naših vođa, koji su predmet etiketiranja za ovom govornicom. Da li ih je roda donela ili su došla iz sirotišta? Dakle, vi ste stvorili ovakve aršine, pa bi trebalo da se na njih naviknete, jer ćete nailaziti na ove aršine.”

Poslanica Musliu se prvobitno saglasila sa tvrdnjom da napadi na decu nisu dobri, ali ipak ne može da odoli da i sama ponovi tu retoriku. Poslanica Musliu je doprinela učvršćivanju ove retorike koja se pretočila u aršine, jer se aršini formiraju upravo pomoću ponavljanja. Ne samo da ne treba da se naviknemo na ove aršine, već treba da im se aktivno protivimo. Ne treba da se navikavamo na nepostojeće strepnje, nego treba da se naviknemo na razrešenje realnih strepnji i problema. To mora biti jedini aršin. Takođe, i odrasli i deca treba od nje i njenih kolega da zahtevaju odgovornost.

Poslanica Musliu se nije izvinila. Čak i da se izvini, to neće biti dovoljno, jer bi to učinila samo da sačuva obraz. Umesto izvinjenja, poslanica Musliu treba da učini sve da bi naša deca imala pravo na višejezičnost koja je zagarantovana ustavom, pravnim aktom kojim bi poslanica Musliu i ostali poslanici trebalo da se vode u svom radu.

Umesto toga što se žali da neko hleb ne naziva hlebom ili školu školom, ona treba da pronađe rešenje prema kome bi svi imali hleb i pohađali školu.

Realni problemi, a ne izmišljeni

Predstavićemo ovde nekoliko stvarnih problema koji mogu da zamene dušebrižništvo poslanice Musliu i ostalih poslanica u Skupštini Kosova.

Poslanica Musliu treba da se brine o tome zašto sva deca na Kosovu ne mogu da govore svoj jezik ili da pohađaju nastavu na svom jeziku. Na primer, treba da priča o školama u kojima ne postoji nastava na romskom jeziku. Da nam objasni zašto neka deca uživaju prava zajemčena Zakonom o upotrebi jezika, a neka ne. Da priča o paralelnom sistemu obrazovanja za srpsku decu.

Da govori o tome kako je određivanje superiornosti i inferiornosti među ljudima na osnovu jezika kojim govore, u stvari, antiustavna praksa, a pored toga što je čist rasizam, kako na Kosovu, tako i na bilo kom drugom mestu. Na osnovu slova istoimenog ustava, albanski nije jedini jezik koji se govori u skupštini, a kamoli u našim kućama.

U Ustavu Kosova se pominje pet jezika, i to romski, turski, bosanski (na opštinskom nivou) i srpski i albanski (na republičkom). Poslanica Musliu se nije izjasnila o kriminalizaciji norveškog ili engleskog, već o kriminalizovanju bilo kog drugog jezika koji nije albanski. Tako bi trebalo da razumemo i njenu izjavu.

Rasizam nije jasno omeđena stvar. Ne možete da ne budete rasista prema nekome ko govori srpski, romski ili turski, a da pritom budete rasista prema nekome ko govori, na primer, norveški. To dokazuje da poslanica Musliu u sebi nije prihvatila nijedan od ovih jezika.

Poslanica Musliu bi trebalo da govori o stigmi kojom su obeleženi govornici drugih jezika, a ne da tu stigmu ojačava. Treba da priča o siledžijstvu u školama, a ne da se za njega zalaže. Ipak, kada veruje da nepoznavanje albanskog jezika predstavlja slaboću, onda ona posredno podržava siledžijstvo koje je već prisutno i usmereno protiv onih koji ne govore albanski.

Vršnjačko nasilje stvarno postoji. Studija Pedagoškog instituta Kosova, sprovedena 2015. u devet opština i sa 380 srednjoškolaca, pokazuje da se polovina anketiranih učenika izjasnila da su nazivani pogrdnim imenima i da su ih drugi ismejavali, bilo svakodnevno, nedeljno, mesečno ili godišnje.

Poslanica Musliu treba da uvidi da se još jedan stvarni problem odnosi na decu koja imaju mentalna oboljenja i onu sa invaliditetima i svakodnevnim poteškoćama koje proističu iz toga što su državni organi zaboravni. Sebahata Hajdini Bećiri (Beqiri) iz organizacije Daunov sindrom Kosova izjavila je 2020. za K2.0 da im preti obustava aktivnosti zato što nisu finansijski stabilni.

U istoimenom izveštaju, Rasmija Krasnići (Krasniqi) iz organizacije Hader (Hadër), centra za decu sa invaliditetom, priča kako ovaj centar održavaju u životu zahvaljujući donacijama iz inostranstva, pritom pozivajući vladine ustanove da im pomognu da nastave rad. Dok se poslanica Misliu brine o tome što neka deca na govore albanski, ona treba da nam kaže šta će u svom mandatu da uradi za ovu decu.

Poslanica Musliu bi trebalo i da zna da deca nemaju pristup predškolskom obrazovanju. Poslanica Musliu treba da nam predstavi program za to kako će da omogući deci pristup predškolskim ustanovama, jer podaci Koalicije nevladinih organizacija za zaštitu dece na Kosovu (KOMF) govore da tek 6% dece uzrasta od 0 do 4 godine pohađa predškolske obrazovne ustanove. Izveštaj Evropske komisije za 2020. pripisuje slabe rezultate na PISA testovima upravo tome što deca ne pohađaju predškolske ustanove.

Poslanica Musliu treba da govori o deci koja ne mogu da pohađaju školu zato što su siromašna. Treba da progovori o ekstremnom siromaštvu. O nepostojećem detinjstvu romske, egipćanske i aškalijske dece, jer upravo ona, dok su još deca, snose odgovornost za brigu o porodici.

Dečji rad je zabranjen zakonom i međunarodnim konvencijama. Zašto deca rade i zašto to čine romska, egipćanska i aškalijska deca? Poslanica Musliu bi trebalo da nam kaže zašto je država 2018. godine, prema rezultatima KOMF-ovog Indeksa dečje zaštite, primenila samo 16% od ukupnog broja učinkovitih mera koje je ova organizacija predložila u borbi protiv negativnih oblika dečjeg i uličnog rada.

Pored toga, Kosovska policija je 2017. identifikovala 351 prosjaka i te informacije prosledila Kosovu 2.0. To su većinom deca koja većinski pripadaju romskoj, aškalijskoj i egipćanskoj zajednici. Ona bi trebalo da govori o ovoj deci, koja ne mogu da budu ni deca. Ovde je vidljiva korelacija između nepoznavanja albanskog i tlačenja — što manje govorite albanski, to ste potlačeniji.

Pošto se ona brine o deci, onda bi trebalo o njima adekvatno da vodi brigu. Da ih prepozna kao potlačene građane, a ne kao korisne alatke kojima se nanosi šteta ili prema kojima ostali mere veličinu svog ega. Potrebna nam je politička zrelost, a ne plemenska vladavina.

Deca su građani ove države

Svako dete je dete. Ono ne mora da bude nečije ili poslanikovo da bi bilo prepoznato kao takvo. Deca su građani države i kao takve bi trebalo da ih prepoznaju oni koje građani biraju.

Ne smemo čekati da današnja deca odrastu da bismo iskazali svoje neslaganje. Moramo danas da se usprotivimo onome što je izrečeno na sednici održanoj 22. marta. Deca treba da odrastaju u pluralizmu i makar negde mora ostati zapisano da ono što je rečeno u parlamentu uopšte nije smelo da bude izrečeno, ali pošto jeste — neko se tome protivi.

Odrasli u skupštini koji drže nacionalistička i rasistička suđenja deci zaboravljaju da će deca odrastati sa saznanjem da se, pored toga što su njihove potrebe i njihova dobrobit ignorisani, o njima jedino govori kada postoji namera da se neko treći isprovocira.

Sada bi mi, odrasli, koji smo ne tako davno bili deca, trebalo da poslužimo kao svedočanstvo da zanemarena deca pamte. Deca koja su nekada bila zanemarivana ne bi smela druge danas da zanemaruju. Svedočanstvo da ranije instrumentalizovana deca danas nikoga ne instrumentalizuju. Da smo mi nekadašnja deca i da mi prepoznajemo, znamo i prihvatamo da postoje albanska deca, ali isto tako i romska. Srpska deca. Bošnjačka deca. Egipćanska deca. Norveška deca. Kosovska deca. Albanska i srpska deca. Romska i bošnjačka deca.

Mi moramo biti ona deca koja će naglas da odbace podelu koja se oseća u parlamentu, na našim mnogobrojnim jezicima i sa našim izabranim rečima. Reči smo izabrali pre jezika. Kada su naši jezici predmet zlostavljanja i nemara, mi se okupljamo u zajedništvu.

Mi smo deca toga doba, deca koja moraju da abnormalizuju današnju retoriku isključivosti, da bi današnja deca mogla da biju druge bitke. Mi smo ona sadašnjost koja bi trebalo da bude svestranija i bolja.

Mi smo ti, nekadašnja deca, koji neće učestvovati u nacionalističkim i rasističkim igrarijama, već ćemo im se iz sve snage protiviti. Fundamentalno protivljenje se ne izražava tako što tražite dokaz da neko ko je optužen za nepoznavanje albanskog, u stvari, govori albanski. To je samo nastavak začaranoga kruga koji reprodukuje razornu retoriku.

Moramo da stvorimo atmosferu koja prepoznaje decu u smislu težnje ka njihovom blagostanju kao građana, a ne da kreiramo diskurs koji ih zatvara u patetične šablone i od njih stvara rasiste. Na rasizam ne treba da odgovaramo rasizmom.

Bitno je da se neke reči ne provuku. Izražavanje je važno. Posebno kada nečiji jezik postane razlog da nekoga tlačite ili nekoga drugoga hvalite.

Naslovna ilustracija: K2.0.