Po filigranu se poznaje Prizren
Majstori filigrana i dalje neguju tradicionalni gradski zanat.
Fatime Baruti, stara 75 godina, bavi se filigranom već pedeset godina. Jedan šestomesečni kurs koji je pohađala otvorio joj je vrata ka, kako ona to naziva, “magiji” ovog zanata, poznatog kao duhovna umetnost grada Prizrena.
Naš zet je bio filigranski umetnik. Gledajući njegov rad svideo mi se ovaj zanat. Godine 1965, otvoren je kurs filigrana koji je pohađalo 25 devojaka. U početku je izgledalo teško dok se nismo prilagodile. Ali uz strpljenje i volju uspele smo. Nakon završenog kursa, u ‘Filigranu’ je zaposlena grupa od 20 devojaka”, kaže Baruti.
Kao i sama Fatime, i Prizren ima dugu istoriju sa ovim zanatom.
Posle Drugog svetskog rata, 1947. godine, tu je osnovana zlatarska zadruga “Filigran” – naziv se nekoliko puta menjao – u kojoj su bili zaposleni svi aktivni i iskusni stvaraoci zanata. U kasnijim godinama, zbog promene zakonodavstva, zadruga je registrovana kao radna organizacija za proizvodnju zlatnih i srebrnih ukrasa. Tokom svoje aktivnosti do 90-ih godina, preduzeće je zabeležilo porast aktivnih saradnika, gde se broj filigranista/kinja povećao na 150. Zanatlije angažovane u ovom poduhvatu bile su zapažene po tome što su dostizale vrhunac svog stvaralaštva kroz izradu monumentalnih dela posebne vrednosti, uglavnom u cilju davanja kao poklon tadašnjim vođama.
Baruti kaže da su se u zlatna vremena “Filigrana” izrađivali i radovi veće težine, poput vaza ili brodova od po 10 kilograma, a koji su rađeni timskim radom. Za nju je čarolija koju pronalazi radeći u ovom zanatu prisutna i nakon pet decenija rada.
“Posebnost ovog zanata je što svaki put nastaje novo delo. I to mi daje veliku volju za radom”, kaže Baruti. Prema njenim rečima, skeniranje (uvijanje srebrnih žica) je odvodi u druge dimenzije, daleko od nevolja svakodnevice.
“Radeći za ovim stolom, pronalazim svoj mir. I veoma sam zadovoljna što sam odabrala ovu profesiju, jer da sam odabrala nešto drugo, u ovim godinama ne bih mogla ničim drugim da se bavim”, kaže ona.
Radni stolovi koji se trenutno nalaze u radionici koja se nalazi u blizini istorijskog centra grada među jedinim su stvarima koje su ostale od nekadašnjeg preduzeća, koje je decenijama unazad poslovalo u blizini naselja “Ortakol” u ulici “Joni”. Međutim, ovi stolovi i dalje služe kao arena za razvoj njihove mašte i sposobnosti stvaranja retkih ukrasa od srebrne žice. Gravure na njima nakon dugogodišnjeg rada počinju pomalo da liče na starosne bore “ugravirane” na licima Fatime i tri poslednja majstora “Filigrana” u Prizrenu — Baškima Tejecija, Džafera Ljušaja i Faika Bamje.
Svakog dana od 08:00 časova, svo četvoro počinje s radom.
Pored rada sa srebrom, za istim stolovima, četiri bivša radnika nekadašnjeg preduzeća za proizvodnju zlatnog i srebrnog nakita “Filigran”, koje je danas pretvoreno u društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o) “Filigran”, i dalje ulažu napore u to da se obezbedi nastavak ovog zanata u starom gradu. U svojoj radionici u Prizrenu srdačno dočekuju nove učenice i učenike koji žele da nauče ovaj zanat.
Ali, u trenutnim okolnostima, čini se da ta misija nije nimalo laka.
Baškim Tejeci, star 65 godina, priznaje da su njegovi drugovi iz komšiluka bili razlog zbog kojeg je počeo da se bavi filigranstvom još u srednjoj školi.
“U naselju u kojem sam rođen, a koji je u Prizrenu poznat kao Katolička mahala, svi moji drugovi su se bavili ovim zanatom. Kad se bližila sezona, odlazili bi na pripreme, a ja bih se osećao zapostavljeno, ili drugačije da kažem, kao ‘siroče’”, priča Tejeci. “Od tada se u meni rodila ljubav prema filigranskom zanatu.”
Od 1960-ih godina u Prizrenu je u okviru srednjeg obrazovanja bio i smer filigranstva.
Tejeci je sredinom 70-ih bio u srednjoj školi, ali kako kaže: “nije mi se sviđala gimnazija”. Cilj mu je bio da nastavi zanat i tako je upisao kurs filigrana. U međuvremenu se 1979. godine zaposlio u preduzeću “Filigran”.
“Od tada se već 45 godina bez prekida bavim filigranskim zanatom”, kaže Tejeci.
I kod Tejecija je, kao i kod Fatime Baruti, sama priroda stvaranja jedan od razloga što je ostao u neprekidnoj vezi sa ovim zanatom.
“Karakteristika ovog zanata je da jedva čekate da nastavite posao, privlači vas na neki način, jer od jednog konca žice stvarate nešto i radujete se finalizaciji, odnosno krunisanju posla”, kaže on i dodaje da je imao sreću da radi u koordinaciji sa ostalim zanatlijama, što mu je ostavilo mnoge nezaboravne uspomene.
“Da dobijem još jedan život, ne bih menjao zanimanje, jer filigranstvo nudi mnogo dobrih stvari, nudi vam samostalnost, kreativnost, ništa vas ne ograničava, budi vam maštu, tako da je ono vrsta umetnosti”, kaže Tejeci.
Epizoda koja mu je posebno ostala u sećanju je stvaranje broda “Santa Maria” teškog preko dva kilograma.
“U znak zahvalnosti nemačkim vojnicima KFOR-a za njihov doprinos miru, stavio sam nemačku zastavu na brod. Komandant nemačkog kontingenta mi je na to rekao: ‘Uzeću ga ako mu staviš originalnu zastavu’”, priča on.
U međuvremenu, s ponosom govori i o tome kako je napravio ključ “Počasnog građanina” za bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, ali i poklone za bivšeg američkog predsednika Bila Klintona, bivšu državnu sekretarku Madlen Olbrajt i bivšeg britanskog premijera Tonija Blera.
S druge strane, 64-godišnji Džafer Ljušaj iz Grejkovca kod Suve Reke još u mladosti je primetio da u brakovima po ruralnim sredinama postoji velika potražnja za ukrasima od zlata i srebra, tako da se i u njemu bila pobudila zainteresovanost za bavljenje filigranom. I on se zajedno sa srednjoškolskim drugovima upisao na smer filigranstva.
“Tada sam bio završio srednju pedagošku školu i bio raspoređen da radim u planinskom području. Nije mi se to dopalo pa nakon što se u Prizrenu otvorio konkurs u kompaniji “Filigran”, prijavio sam se, lepo su me dočekali i sada imam četrdeset godina iskustva u radu sa filigranima”, kaže Ljušaj. Prema njegovim rečima, ključ uspeha u ovom zanatu su volja i strpljenje. “Bez volje i strpljenja nijedno delo ne ispadne dobro.”
U međuvremenu, za razliku od ostala tri majstora, 66-godišnji Faik Bamja, koji danas uglavnom radi kao menadžer u radionici, nešto kasnije se priključio filigranstvu. Nakon diplomiranja, prvo se zaposlio u bivšem preduzeću “Printeks” da bi tek 1990. godine postao deo “Filigrana”. Seća se kako je prilagođavanje ovom timu bilo lako, jer je bio okružen pravim majstorima zanata, koji su u prošlosti radili i sa zlatom i sa srebrom.
Raduje ga što su tokom godina, uprkos svim poteškoćama tog vremena, realizovana komplikovana dela koja se ističu svojom elegantnošću i simetrijom, a koja su ime Prizrena promovisala i na međunarodnoj sceni. “Pored toga, odali smo počast i dugoj baštini prizrenskog filigrana”, kaže Bamja.
Gubljenje sjaja i borba za opstanak
Ova filigranska baština je, prema istoričarima i poznavaocima materijalne kulture Prizrena, viševekovna.
Prema istoričaru Abibu Ahmediju, prvi zapisi o prizrenskim zlatarima ili kujundžijama datiraju iz 13. veka. Međutim, filigranstvo je procvetalo za vreme Osmanskog carstva, pri čemu se majstori filigrana iz Prizrena, prema pokojnom piscu Muhamedu Šukriuu, pominju u osmanskoj književnosti od 16. veka. Prema njemu, filigraniste su bile među najpoznatijim majstorima grada, koji su od žica od plemenitih metala stvarali zlatne i srebrne umetničke ukrase, a radili su i kutije za duvan, lule, pepeljare, delove drvenih nogara, prstenje, narukvice, minđuše, manžetne za košulje, delove đerdana (ogrlica), ukrase na paftama za kolan (kopčama za ženski pojas), poslužavnike, čaše za vodu ili vino, šolje, delove ukrasa za kosu za devojčice i žene itd.
Razni filigranski proizvodi zanatlija. Fotografija: Atde Mula/K2.0
Tejeci kaže da se na Kosovu koriste tri filigranske tehnike: skeniranje u Prizrenu, savat u Đakovici i tehnika sa zrnom u Peći.
“Prednost skeniranja je u tome što se stari oštećeni rad može popraviti, a da se ne primeti čak ni nakon 100 godina”, kaže on.
Stari prizrenski zlatari poslovali su uglavnom na Kujundžijskoj čaršiji, koja se takođe smatra ognjištem filigrana, a koja je poznata i van Balkana. Prema istoričaru Ahmediju, Kujundžijska čaršija na Šatervanu u Prizrenu bila je blizu Čaršije oružara, pošto se u to vreme ukrašavalo oružje i ostala ratna oprema.
“Zlatarstvo je svoj vrhunac dostiglo u 19. veku. Prema podacima francuskog konzula u Skadru, E. Vita, u Prizrenu je 1866. godine bilo 47 zasebnih radionica za nakit”, napisao je Ahmedi u svojoj knjizi “Teranda-Prizren kroz vekove”.
U zadruzi otvorenoj nakon Drugog svetskog rata 1990. godine bilo je zaposleno 145 ljudi. A 1922. godine u Prizrenu je identifikovano preko 35 draguljarnica.
“Imali smo široko tržište i svoje prodavnice. Ali s vremenom i svim previranjima, preduzeće je počelo da tone. Posle rata smo pokušavali nešto da uradimo s njim, ali nismo uspeli da ga spasimo od ‘kandži’ privatizacije”, kaže Bamja.
Posle 90-ih godina, zbog rata na Kosovu i političkih, ekonomskih i društvenih promena koje su usledile, kompanija “Filigran” nije uspela da se oporavi. Privatizovana je 2006. godine pošto se većina aktivnih filigranskih umetnika grada Prizrena preselila u druge zemlje, u potrazi za boljim radnim okruženjem.
Oni koji su ostali, a među njima i Bamja, imali su nadu da će poduhvat moći ponovo da oživi.
“Nakon privatizacije bivšeg preduzeća, grupa od 10 kolega se mobilisala i 2006. smo počeli sa radom”, kaže Bamja, dodajući da su 2007. godine registrovali firmu kao “Filigran d.o.o.”
Prvobitno su radili u prostoru nekadašnje fabrike duvana u Prizrenu, dok su od 2017. godine smešteni u radionici u kojoj se nalaze i danas, koja je pod opštinskim vlasništvom u centru grada.
U radionici u kojoj danas rade imaju i mašine za izradu srebrnih žica. Prvo se na posebnom mestu tope srebrne granule težine 100 ili 200 grama, a zatim se sipaju u kalup. Ta šipka se zatim istanjuje u mašini, gde se stvaraju srebrne žice. Izrađuju se žice debljine 1 mm i 0,25 mm, koje se potom ručno pretvaraju u filigranske radove.
U ovoj radionici se već nekoliko godina održavaju osmomesečni kursevi za mlade polaznice/ke uz podršku Opštine Prizren, kao deo napora četvoro filigranista da spase ovaj tradicionalni zanat. Od 2018. godine obučeno je oko 125 polaznica/ka. Prosečno oko 20 godišnje.
Blizanci Driljon i Dren Gaši, stari 26 godina, pohađali su osmomesečni kurs 2023. godine i ove godine su odlučili da obuku nastave još osam meseci.
“Proteklih osam meseci nam je bilo kratko i odlučili smo da dođemo ponovo da naučimo nešto više o ovom zanatu, gde se od tankog konca stvaraju predivni predmeti. Naučili smo osnove, poput oblika očiju, ptica itd, ali treba da steknemo još više veština za veće i komplikovanije formate”, kaže Driljon.
Kao i blizanci, i kulturna aktivistkinja Fitore Redžepi (31) nastavlja drugi osmomesečni ciklus filigranske obuke, zbog same činjenice da joj rad sa srebrnim nitima pruža mir, ali i podstiče njenu kreativnost.
“Sviđa mi se što počinjemo s jednim koncem i pretvaramo ga u oblike, počevši od oblikovanja lista, pa onda ostalih osam oblika, do oblika ptica koje se koriste za kompletiranje ukrasa, bilo da se radi o minđušama, broševima, ogrlicama. Čitav proces vam pruža nekakav spokoj tokom rada”, kaže Redžepi.
Pored otvaranja vrata polaznicama/ima kursa, poslednji majstori “Filigrana” su, zahvaljujući organizatorima bijenala savremene umetnosti “Autostrada Biennale” u Prizrenu, sarađivali i sa međunarodnim umetnicama/ima.
U delu “For A Rose Is a Rose Is a Rose?” umetnica Kamila Roša iz San Paula je 2021. godine podelila svoje zamršene cvetne portrete sa majstorima filigrana, sukreirajući svoju prvu liniju ukrasnih nakita. Dok je Roša slala video zapise crteža, istovremeno je gledala i video snimke majstora filigrana kako polako i precizno stvaraju nove predmete.
Majstori filigrana su takođe 2023. godine učestvovali u kreiranju video instalacije “Mamma perdonami” umetnice Dženi Petrote iz Italije, koja istražuje kulturnu baštinu zajednice Arbreša na Siciliji i istoriju seljačkih ustanaka.
Za svojim stolovima su često imali i strane turiste, objašnjavajući im proces rada. Dočekali su i razne delegacije akreditovanih ambasada na Kosovu, gde su gostima omogućili izradu jednostavnih oblika sa srebrnim koncem.
Ali njihova dugogodišnja ideja o otvaranju paralelnog filigranskog kursa u srednjim stručnim školama ostala je neostvarena.
“Borimo se iz sve snage da nekako otvorimo kadrove u srednjoj školi. Trudimo se sa kursom, ali sa školom je drugačije, jer se kandidat istovremeno i obrazuje. Ako se ne stvore novi kadrovi, onda će i tradicionalni filigranski Prizren biti ugrožen”, kaže Tejeci.
Deo radnog procesa sa filigranom. Foto: Atde Mula/ K2.0.
Menadžer Bamja kaže da su pokušali da ubede Ministarstvo obrazovanja, nauke, tehnologije i inovacija i Ministarstvo kulture, omladine i sporta (MKOS) da otvore paralelno i školu, ali bezuspešno. “Pokušavamo da sačuvamo ovo nasleđe Prizrena. Prizren se ponosi svojim filigranom, ali ne može da se živi samo od uspomena. Mora se obezbediti kontinuitet, a u tom pogledu odgovornost ima i država”, kaže Bamja. “Imamo volje, ali ima i mnogo izazova. Sada nas je ostalo samo četvoro i ne verujem da će iko nastaviti ovaj timski rad kao mi”.
Prema njegovim rečima, još jedna ideja koja je kružila 2020. godine u Opštini Prizren i MKOS-u bila je stvaranje Muzeja filigrana.
“Bila je to inicijativa. Čak smo izrazili spremnost da stolove poklonimo muzeju”, kaže Bamja.
U Zakonu o budžetskim izdvajanjima za 2024. godinu, među kapitalnim projektima koje planira MKOS, sredstva planirana za Muzej filigrana predviđena su u ukupnom iznosu od 200.000 eura.
“Koliko je nama poznato, za sada nema preduzetih konkretnih koraka za stvaranje Muzeja filigrana”, kaže Bamja.
Naslovna slika: Atde Mula/K2.0
Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.
Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.
