U hladnu sredu, negde oko podneva, nekoliko sunčevih zraka milovao je velikog plišanog medu posađenog na gomilu torbi na prištinskom trgu Zahir Pajaziti.

Baš kao i na drugim sabirnim mestima širom prestonice, ali i u drugim opštinama i gradovima na Kosovu, pristizale su torbe napunjene hranom, odećom, ćebadima i drugim osnovnim potrepštinama. Građani su sve to donirali žrtvama zemljotresa jačine 6,4 po Rihterovoj skali koji je prethodnog jutra pogodio zapadni deo Albanije.

Ali, ovaj plišani meda je poseban jer je više poklon nego donacija; na neki način, on predstavlja saosećanje i solidarnost koja se prema Albaniji iskazuje ovih dana.

Za Pljisat (Plisat), navijačku grupu FK Priština, bio je to drugi dan otkako su počeli kampanju mobilizacije s ciljem pružanja neposredne pomoći najpogođenijim oblastima Drača i okolnih sela. U saradnji sa brojnim firmama i volonterima, oni su već poslali pet tura sa potrepštinama i namirnicama.

U vreme kada smo stigli na lice mesta, manje od 36 sati otkako se zemljotres desio, šesta tura — dvospratni autobusi i dve prikolice — već su bili spremni da se zapute ka Albaniji.

Iz Termokisa (Termokiss), društvene zajednice koja je poslužila kao još jedan sabirni centar za ljude koji su hteli da doniraju, četiri osobe su već krenule ka Albaniji. Opremljeni su namirnicama, a s ciljem da naprave mobilnu kuhinju u jednom od pogođenih područja.

Razoreno selo

Dok se zora približavala, stigli smo u Tumane (Thumanë), selo u kom je najviše ljudi poginulo i koje je već tada bilo prizor tuge i neizvesnosti.

Izgledalo je kao da vidno oštećena džamija u seoskom centru sama po sebi pripoveda sve ono što se tu dogodilo. Posred svega toga, brojni automobili duž seoskih, uskih, zmijolikih puteva stvorili su osećaj izuzetne urgentnosti.

Posle nekoliko skretanja, stižemo na glavno spasilačko mesto: Stotine se užurbano kreću duž uskog puta iz centra do mesta na kom se nalaze dva stambena bloka iz doba komunizma koja su vertikalno prepolovljena.

Okruženi su teškom mašinerijom i vatrogascima, novinarima i radoznalim posmatračima. Ovaj prizor u nama stvara osećaj koji stekne dete dok gleda u blato i zapazi gomilu mrava koji užurbano rade oko svojih sićušnih, blago uzdignutih rupa.

Bager je pažljivo radio pod svetlima osoblja Bezbednosnih snaga Kosova (BSK) koje su odmah poslate 26. novembra ujutru; više od 50 članova BSK-a, obučenih za brzo reagovanje na posledice prirodnih katastrofa, našlo se na terenu u raznim delovima pogođenih područja.

Policijska traka, koja obeležava sigurnosni obruč, držala je novinare i posmatrače podalje od tog mesta, dok su vatrogasci i spasilački timovi pažljivo tragali za preživelima koji su bili zatočeni ispod ruševina. Ipak, skoro 48 sati nakon glavnog podrhtavanja, nada da će neko izaći živ odatle ubrzano je bledela.

Selo Tumane imalo je najveće ljudske žrtve za vreme zemljotresa jačine 6,4 stepena koji je prodrmao morsku obalu Albanije u ranim jutarnjim satima u utorak. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha)  / K2.0.

Kružile su glasine da su vlasti pronašle još jedno telo. U tom trenutku, 14 tela je već nađeno u ruševinama Tumana. Kako se vikend približavao, broj smrtnih slučajeva dosegao je 26.

Kola hitne pomoći pozvana su da se približe ruševinama, a bager je stao sa radom. Brzo je porasla napetost kod malog skupa okupljenih ljudi koji nervozno gledaju u šestospratnicu. Kamioni trupa BSK-a raspoređeni su između dva glavna spasilačka tabora.

U trenutku smiraja ispunjenom krivicom, posmatrao sam sivu zgradu čija je samo jedna polovina stojala uspravno. Sobe i druge prostorije stanova i dalje su mogle da se vide, iako je u tom trenutku mrak već uzeo glavnu reč. Vide se i komadi nameštaja koji su do 3.45 ujutru u utorak bili deo nečijeg privatnog života.

U jednoj sobi na petom spratu, neka torbica je i dalje nepomično, a jezivo stojala na mestu na kom je i ostavljena pre zemljotresa; samo se u tom trenutku krila duboka ironija života i stvari kojima inače pridajemo toliku važnost.

Torbica visi tamo gde ju je vlasnik ostavio, a sve okolo je potpuno uništeno. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Malo dalje od ovog skupa, čovek od pedesetak godina pozvao me je da s njim sednem na beton. “Ja sam iz Skadra, moj sin je tamo, unutra, sa dizalicom”, rekao je.

Nakon kratkog razgovora o banalnim temama za ove okolnosti — o italijanskom fudbalu i politici u obema državama — reče mi da ova urušena zgrada nije izgrađena u skladu sa odgovarajućim bezbednosnim standardima, što je slučaj i sa mnogim drugim zdanjima iz doba komunizma.

“Zgrade izgrađene u vreme Envera Hodže (Enver Hoxha) bile su sve građene bez bilo kakvih kriterijuma — završene su naprečac”, kaže on. “Ništa se ovde ne radi kako valja.”

Nekoliko metara niz kratku, blatnjavu aleju, silueta druge poluporušene zgrade nadvila se nad našim glavama. Spasioci su je već raščistili nakon detaljne pretrage, dok su sada ljudi počeli nervozno da hodaju oko nje, pušeći cigarete. Sa jednog od tih stanova visio je belim velikim slovima ručno napisan plakat sa porukom “Na prodaju”, dok je odeća okačena na balkonsku žicu za sušenje ostala nedirnuta.

Nekoliko minuta kasnije, kola hitne pomoći napuštaju lokaciju — još jedno telo je pronađeno u ruševinama.

Tumane na fudbalskom terenu

Na fudbalskom terenu, tik s naše leve strane, napravljen je improvizovani kamp koji su postavile lokalne vlasti i volonteri. Tu je omogućen privremeni smeštaj za oko 500 ljudi, uglavnom onih iz Tumana, iako je neprecizno vođena evidencija dovela do toga da tačna brojka ipak ne može da se utvrdi.

Iako nam policija koja je čuvala glavnu kapiju nije dozvolila da uđemo u kamp, kroz ogradu smo mogli da vidimo klovna koji je zabavljao malobrojnu dečicu, a uz nadzor roditelja; odeća je razbacana posvuda, dok je štand, koji je imao funkciju kuhinje, posluživao hranu za ljude koji su večeri provodili u hladnim šatorima.

Improvizovani kamp na fudbalskom terenu u Tumanu pruža privremeni smeštaj za 500 ljudi, mada se oni koji tamo borave žale na to da kamp nije adekvatno opremljen. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Baš kada smo pomislili da situacija ne može da se pogorša, kiša je počela da pada.

Kako smo se kretali uz put, osobe koje viču jedna na drugu u obližnjem dvorištu privukle su našu pažnju. Ispostavilo se da je reč o jednom od distributivnih centara u Tumanu, gde su pokušali da podele sve raspoložive potrepštine.

Dok smo se približavali, jedan muškarac je uzviknuo: “Odsedaš li u kampu ili ne?” Drugi, koji su bili oko njega, tražili su pristup prekopotrebnim medicinskim sredstvima. Čini se da novo “pravilo” glasi da bi ljudi u kampu trebalo da sačekaju na pomoć koja je za njih opredeljena tek onda kada ostali budu adekvatno snabdeveni.

Dušeci su bili najtraženija roba, dok se činilo da šatori u kampu ipak nisu bili dobro opremljeni.

Žena obučena u crno čekala je ispred, gledajući u muškarce preko ograde, dok joj je izrazito naborano lice oticalo od patnje.

Šezdesetogodišnja Andželjina Ljena (Anxhelina Lena) svesrdno nam je zahvalila kada je čula da dolazimo sa Kosova, pa nam je i objasnila da boravi u kampu zajedno sa 11 drugih članova svoje porodice — sa suprugom, decom i rođacima. Objasnila je da njena kuća u Tumanu više nije nastanjiva i da dvanaestočlana porodica ima samo jedan dušek u šatoru.

“Trebaju nam dušeci, ali ovde više nema ničega”, rekla je, upirući prstom u obližnju zgradu. “Ne tražimo ništa više sem toga. Ovde smo da bismo preživeli, ne možemo da se žalimo. Sutra će biti sahranjena sedmočlana porodica — to je ono najužasnije.”

Andželjina Ljena (65) kaže da je njena celokupna dvanaestočlana porodica primorana da koristi jedan jedini dušek u kampu sela Tumane. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Malo pre nego što smo stigli u Tumane, dodatna podrhtavanja tla pogodila su ovu oblast. Andželjina nam je kazala da su poslednje podrhtavanje osetili u njenoj kući nakon što se tamo vratila da bi pokupila neke stvari, nakon čega se zaputila natrag u kamp.

“Moj zabrinuti sin me sada stalno čuva”, poverila mi se. “Rekao je: ‘Majko, svaki put kada se približiš kući, desi se zemljotres’.” Snažno mi protresa ramena, nakon čega užurbano ulazi u zgradu da bi joj upisali ime na neku listu čekanja.

Kako smo se uputili ka našim kolima, da bismo izašli iz Tumana, kiša je pljuštala sve jače.

Grad u haosu

Dobili smo informaciju da je zgrada u blizini stadiona ‘Niko Dovana’ u Draču sasvim uništena, odnoseći sa sobom i brojne živote.

Nakon kratke vožnje do grada bogatog antičkom istorijom, pronašli smo zgradu pretvorenu u gomilu razvalina. Uspostavljen je sigurnosni obruč, dok je rumunski tim spasilaca i vatrogasaca, predvođen psima tragačima, pristigao na lice mesta, zajedno sa pripadnicima Vojske Albanije.

Prvi utisak je bio taj da zgrada nikako nije mogla da ima šest spratova. Ipak, susedi su nam objasnili da su spratovi propali u zemlju, zbog čega je bilo još teže spasilačkim timovima da tragaju za žrtvama i preživelima. Uprkos tome što su bile iste visine, susedne zgrade su ostale neoštećene.

Tu je počela opsežna pretraga, uz pomoć bagera, jakih baterijskih lampi i pažljivih spasilaca. Osoba koja je držala glavni reflektor pokazivala je tačno mesto na kom je bager trebalo da kopa, dok je istovremeno sa velikom pažnjom tražila tragove ljudi zatočenih ispod ruševina. Kičma mi se sledila kada sam samo na trenutak pomislio šta bih radio da sam na mestu čoveka koji upravlja bagerom; niko ne veruje da će nekada morati da radi ovakav posao.

Čini se da su vatrogasci posebno bili zainteresovani za neke stvari: slike, novčanike, torbe, knjige i dušeke. Kada je jedan dušek nađen u viljuški bagera, spasioci su odmah zaustavili radove i pretraživali dušek, gde su, zatim, pronašli crveni novčanik. Ovaj predmet je odnesen i predat stručnjacima i članovima porodice ili susedima, a kako bi se, verovatno, pomoglo spasiocima da saznaju koliko je ljudi boravilo u stanovima u trenutku kada ih je zemljotres pogodio.

U neposrednoj blizini je postavljen mali šator za neke od preživelih koji su nekada živeli u toj zgradi; tu je gorela i logorska vatra. Preživeli su delovali unezvereno; deca nisu mogla da prestanu da plaču, dok su starije osobe obitavale u automobilima.

U blizini zgrade u Draču, koja je sasvim uništena, postavljen je mali šator za preživele koji su zapalili vatru da bi se zagrejali. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Kola su postala korisno sklonište za ljude čiji su domovi uništeni, kao i za one koji su se bojali da spavaju u svom stanu; često smo mogli da vidimo ljude koji spavaju i jedu u kolima, i to sve nakon tragedije.

Satima kasnije, po ulasku u hotel u Tirani, gde smo odseli usred noći, odmah smo počeli da tražimo nove informacije. Kako smo pre samo par sati otišli sa dračke lokacije na kojoj se nalazila zgrada, iz ruševina je izvučeno još nekoliko tela.

Osećaj neizvesnosti je pojačan onda kada je nastupilo podrhtavanje jačine 4,4 po Rihterovoj skali.

Državni praznik sa novim značenjem

Naredni dan bio je 28. novembar — Dan zastave Albanije.

Iako se obično slavi sa velikim ushićenjem, zastava je ove godine bila predmet tuge i solidarnosti, jer je Albanija morala da se suoči sa jednom od najvećih kriza u svojoj savremenoj istoriji.

Broj smrtnih slučajeva rastao je iz sata u sat, dok je delovalo da vlada nije sposobna da se izbori sa ovolikom krizom. Očajanje i frustracije preživelih stalno su narastali.

Lokacija hotela ‘Mira Mare’ jeste među najpogođenijim mestima u Draču. Izgrađen samo dve godine ranije, hotel je sasvim srušen u zemljotresu, dok su i druge nedavno izgrađene zgrade u priobalnom pojasu, poput Vile Verde i Hotela Ljubljana, takođe teško oštećene.

Hotel ‘Mira Mare’ izgrađen je pre samo dve godine, ali je sasvim devastiran u zemljotresu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

U četvrtak su ovde došli mnogi ljudi, uključujući spasilačke timove sastavljene od albanskih, turskih, rumunskih i hrvatskih jedinica koje su radile na lociranju tela pedesetčetvorogodišnjeg muškarca za koga se verovalo da je zarobljen u ruševinama.

Daš (Dash) Noka iz sela Suka (Sukë) stojao je pored razvalina hotela ‘Mira Mare’, zakoračivši na peščanu plažu koja je obično opredeljena za one koji tu dolaze na odmor i posmatrajući spasilačke timove koji se penju po ruševinama nekadašnje zgrade. On je došao da proveri u kakvom se stanju nalazi imovina njegovoga brata; reč je o hotelu uz put koji, na svu sreću, nije oštećen.

Pušeći cigaru, Daš objašnjava da se njegova sedmočlana porodica, uključujući decu i njegove roditelje, i dalje nalazi u njegovom selu i da mu je kuća sravnjena sa zemljom. Prošlih dveju noći spavali su u dvorištu, pod otvorenim nebom, bojeći se da kroče u sopstveni dom.

Daš Noka kaže da su vlasti sasvim napustile njegovu porodicu u selu Suka te da su bili zainteresovani jedino za to da zbrinu ljude koji su na državnim pozicijama. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Bio je iznerviran postupcima vlasti, posebno zbog načina na koji je pomoć raspoređena i usled činjenice da niko nije posetio njegovu porodicu na selu.

“Pomoć stiže samo u ruke moćnika”, ispričao nam je. “Direktorima škola, ljudima na visokim javnim funkcijama koje svi dobro poznajemo, dok je, s druge strane, moja kuća uništena i niko ni da dođe da nas poseti.”

Kaže da nije uspeo da od vlasti izdejstvuje dopremanje šatora. Hladne i kišovite noći već su pristigle, pa tako nisu imali drugog izbora.

“Zemljotres nas je upozorio; bilo je nekoliko podrhtavanja pre velikog zemljotresa”, rekao je, podvukavši da su osetili vibracije malo pre 10 sati uveče u ponedeljak i još dvaput oko tri sata ujutru u utorak, a pre nego što se zemljotres jačine 6,4 po Rihterovoj skali sručio na njih sat vremena kasnije. “Trebalo je da ljudi još tada napuste svoje kuće.”

Odmah preko puta ulice, prodavac maloprodaje mi reče da su vlasnik hotela i neki gosti za samo nekoliko sekundi uspeli da pobegnu iz zgrade koja se urušavala, a samo zato što je njihov pas bio uzrujan i što je tražio put za izlazak iz hotela.

Potraga kod hotela ‘Mira Mare’ privukla je ogromnu pažnju. Ljudi su opkolili ovu lokaciju sa svih strana, dok su kamere bile takođe usmerene u tom pravcu, u iščekivanju bilo kakvih vesti.

Zatim, oko podneva, zemlja pod našim nogama ponovo se zatresla — zadesilo nas je podrhtavanje jačine 5,5 po Rihterovoj skali. Ubrzo nakon toga, osetan nemir je bio dospeo na ovo područje. Čvrsto tlo više nije delovalo tako sigurno.

Sve drugo u tom trenutku izgubilo je smisao, baš kao reč koja se prečesto ponavlja.

Zaboravljeni

Vratili smo se u centar grada Drača.

Na tom putu saznali smo da je podrhtavanje koje je ubrzo usledilo takođe oštetilo glavnu bolnicu, izazivajući ogroman nespokoj među pacijentima koji su tu primljeni nakon što su povređeni onda kada je glavni zemljotres udario u ranim jutarnjim časovima u utorak.

U blizini šestospratnice koju smo posetili noć pre toga, pored stambenog kompleksa u komšiluku pod brojem 16, pozdravio nas je muškarac kada smo pokušali da se proguramo kroz usku prečicu. Šezdesetpetogodišnji Agron Ljajtija (Lajthija) stojao je ispred svog stana u prizemlju. Čim je shvatio da smo sa Kosova, toplo nas je primio i svesrdno pozdravio.

Agron i njegova supruga su izašli iz kampa, gde su proveli noć, a u svoj su se stan vratili da bi pokupili nekoliko stvari. Nakon kratkog ćaskanja, pozvani smo u njegovu kuću da vidimo naprsline izražene u skoro svim sobama. Oboje su bili uplašeni što su morali minut da provedu unutra, a kamoli da celo veče tu prespavaju.

“Boravili smo pored stadiona, u šatoru; bojali smo se da ostanemo kod kuće”, kaže Agron, vidno emotivan i očajan.

Mnogi stanovnici Drača previše su uplašeni da bi mogli da se vrate u svoje kuće, a nakon što su ove oštećene u zemljotresu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Poreklom iz Kukeša (Kukës), ali živeći u Draču već 15 godina, on nam je rekao da je bio spreman da ode kuda god, samo da napusti to mesto. Njihova želja je, ipak, bila da odu na Kosovo, pa su se već raspitivali o tome da tamo otputuju autobusom.

“Moj sin i moja ćerka žive u Elbasanu, ali tamo ne možemo…” rekli su jednoglasno.

Baš kada smo se pripremali da se rukujemo i završimo razgovor, pale su sve pažljivo postavljene zavese samokontrole, gde je Agron pokazao koliko je, u stvari, beznadežan i slomljen.

“Nalazimo se u jako lošoj situaciji”, promrljao je, u suzama. “Nemamo kuda da odemo.”

Poteškoće pri raspodeli pomoći 

Mali kamp sa desetak šatora postavljen je pored stadiona ‘Niko Dovana’, prekoputa Škole ‘Leonik Tomeo’ u kojoj se nalazi distributivni centar za donacije hrane i drugih potrepština koje pristižu sa Kosova i iz Severne Makedonije.

Ispred metalnih školskih vrata, mnogi su se okupili u potrazi za stvarima koje bi mogle da im budu od koristi u predstojećim danima. Posle još jedne hladne noći, najtraženija su bila ćebad.

Posle nekoliko minuta, uspevamo da kročimo unutra.

Posle zemljotresa: Dračani onemogućeni da se vrate u svoje domove i u potrazi za hitnom pomoći u distributivnom centru instaliranom u Školi ‘Leonik Tomeo’. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Često su pristizala vozila sa kosovskim registarskim oznakama, a ispunjena raznovrsnim tipovima pomoći koju su volonteri dopremali u Drač. Volonteri Crvenoga krsta i službenici Opštine Drač posetili su školu, pokušavajući da rasporede ogromnu količinu isporuka — situacija je bila sasvim lišena bilo kakve vrste organizacione strukture i učinkovitog planiranja.

Dok smo boravili tamo, sve više automobila pristizalo je sa Kosova, parkiravši se ispred škole, u blizini gomile pomoći koja je dopremljena početkom dana. Volonteri su ubrzo uspostavili lanac ljudi i uneli sve stvari u školu, gde su drugi volonteri sortirali isporuku i ispunili skladište hranom i odećom.

Gazmend Kosumi, volonter koji je uzeo slobodne dane na poslu i stigao dan ranije sa Kosova, bio je besan na one koji su zaduženi za vođenje centra, objašnjavajući da je pomoć dopremana ljudima bez prethodnog odabira te da je bilo slučajeva u kojima su neki uzimali više nego što im je bilo potrebno.

“Ne postoji organizaciono planiranje kako bi se znalo kome je šta potrebno, a kome nije”, rekao je, dodajući da su stigle tone pomoći, ali da je raspodela bila manjkava u svim aspektima.

Gazmend Kosumi je uzeo slobodnu nedelju na poslu kako bi pomogao Dračanima, ali je kazao da je besan zbog neorganizovanosti zvaničnika. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

“Juče, kada sam nekom detetu dao sendvič kroz rešetke na vratima, oči su mu zasijale — njegova duša je oživela”, kazao je on.

Kako smo se užurbano progurali do glavnih vrata, a kroz grupu ljudi koji su stojali ispred, jedna žena je videla moju novinarsku akreditaciju i pretpostavila da smo sa Kosova te da radimo sa volonterima. Usledio je dobroćudni pozdrav: “Ah, neka vam Bog pomogne, inšalah.”

Haos je nastao u kampu u blizini stadiona.

Jedan šator je poslužio kao distributivni centar, gde su volonteri delili ćebad grupi ljudi koji su se međusobno gurali da bi uzeli ćebe za sebe. Muškarcu, koji je odšetao sa tri zapakovana ćebeta, suprotstavila se grupa onih koji su uspeli da obezbede samo po jedno ćebe po osobi.

Usledio je žestok, verbalni sukob, dok su mnogi nezadovoljno mrmljali zbog načina na koji se upravlja situacijom.

Tlo podrhtava, nebo se otvara

Do popodneva smo se našli na blatnjavom seoskom putu na obodima Kruje. Zaputili smo se ka selu pod nazivom Bubć (Bubq), koje je pretrpelo veliku materijalnu štetu. Na svu sreću, niko odatle nije poginuo.

U blizini sela, sasvim razorena kuća upozorava nas na količinu pričinjene štete. U centru, kod opštinske zgrade, mnogi su se okupili, čekajući na pomoć centralnih vlasti. Nekoliko kamiona Vojske Albanije stiglo je dotle, ali meštani kažu da niko od drugih organa vlasti nije došao da ponudi svoju pomoć i da proceni štetu nanesenu njihovim kućama.

Šatori su bili najpotrebniji, jer je većina kuća sada postala beskorisna za boravak, uključujući kuće izgrađene pre samo 10-15 godina. Meštani kažu da su primorani da spavaju u kolima, zbog čega ih bole noge usled malog prostora i neadekvatne cirkulacije krvi.

Posle nekog vremena, dvojica muškaraca nas odvoze u svoj komšiluk, nekoliko stotina metara uzbrdo.

Nijedna kuća na tom putu više nije bila nastanjiva ili je pak svaka bila proburažena pukotinama. Meštani koji ne poseduju kola spavali su u svojim dvorištima ili na drugim otvorenim mestima, pod nebeskim svodom.

Prva kuća koju smo proverili bila je ona u kojoj su živeli Burim Prini (Prrini) i njegova porodica. Stara, jednospratna zgrada sa teško oštećenim krovom i zidovima, sada je ostala neupotrebljiva, čekajući da se uruši. Odatle smo videli da je Burim, uz pomoć drugih ljudi, već izneo nameštaj. Sada se najviše brinuo za sklonište.

“Dobro stojimo sa hranom, ali nemamo gde da boravimo ili da provedemo noći”, rekao je.

Burimove komšije, Gani Daci i Indrit Preni, nekada su živele u maloj kući sa odvojenim ulaznim vratima, koja se nalazila niz put. Uništiteljski pohod učinio je da njihove dve porodice ostanu bez krova nad glavom.

Indrit Preni je zabrinut za zdravlje svoje troje dece, a nakon što ih je šteta naneta porodičnom domu naterala da žive pod otvorenim nebom, iako se zima brzo približava. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Indrit je živeo sa suprugom i svoje troje dece. Gani takođe ima troje dece. Kako sve lošije vremenske prilike pogoršavaju situaciju, bili su uplašeni da će im se deca razboleti.

Druga kuća uz put privukla mi je pažnju. Izgledala je kao novogradnja i da nije vidno oštećena spolja, ali sam ubrzo shvatio da sam napravio grešku. Kuća je oštećena s unutrašnje strane, gde su štetu pretrpeli noseći stubovi i glavni zidovi.

Hasan Ruši (Rrushi) i njegova porodica sortirali su stvari u dvorištu kada smo ih pozdravili.

Hasan je objasnio da je ovu kuću izgradio pre desetak godina i da nije verovao da ovolika šteta može da joj se pričini. Mislio je da će njegova kuća biti sklonište za sve ostale u komšiluku u slučaju da ih zadesi neka katastrofa.

Dok mi je njegova ćerka pokazivala fotografije štete nanesene u kući, pitao sam ga o tome gde su provodili noći posle zemljotresa. Odmah su prstom pokazali na mala kola parkirana ispred. “Sedmoro ljudi, svi stanemo.”

Hasan je kazao da mu samo treba šator i da odlazak iz kuće nije opcija na stolu. Čim nam je doneo mandarine, da nam se nađu na putu ka Prištini, ukratko smo porazgovarali nasamo.

“Naporno sam radio da bih sve ovo stvorio”, ispričao mi je, sa očima punim suzama. “Sada je sve to nestalo.” K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.