Mart

Nekoliko dana po mom dolasku u Beograd, Srbija zatvara granice.

Kada sam odlučila da otputujem, znala sam da postoji šansa da se to desi. Ali, imajući sve u vidu, mislila sam da je bolje da budem zatvorena unutra, nego napolju. U poslednjih nekoliko sedmica, zalepila sam se za vesti kao da posmatram plimni talas koji se polako približava. Ovakvi trenuci izoštre čoveku osećaj pripadanja, upućuju ga na mesto na kom bi hteo da boravi. Ispostavilo se da je to, za mene, bio Beograd.

U proteklih 20 godina, provela sam mnogo vremena u ovom gradu. Iako sam rođena u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK), moja porodica je srpskog porekla. Prijatelji i rodbina žive ovde. Posle Londona, ovo je, verovatno, grad koji najbolje poznajem. Ipak, pre ovih dešavanja, ovde sam provodila samo po nedelju-dve odjednom; godinala sam bila samo prolaznica.

Država se zatvara. Uveden je policijski čas; prvo od osam uveče, a zatim se proširio na period od pet popodne do pet ujutru. Starijima od 65 godina savetuje se da stalno borave kod kuće, dok im je između četiri i sedam ujutru dozvoljeno da posete prodavnicu.

Predsednik Aleksandar Vučić na televiziji drži govor koji budi strah o tome kako treba da zaštitimo “babe i dede”, zbog čega se moja majka nagorušila od besa. Gunđa da ona nije “jebena baba”.

Ulica kakofonije u kojoj živi, sa muškarcima koji agresivno turiraju motorima i vozačima koji lupaju u sirene automobila, iznenada postaje jezivo tiha. Jednog jutra se budim i na krovovima zatičem sneg. Zbijam šalu rečima da sam izgubila pojam o vremenu. Pitam se koliko dugo već boravimo unutra. Koja je ovo godina? Mojoj majci nije smešno.

Primetni su naoružani policajci koji patroliraju ulicama, kao i kako započinju gradnju privremene bolnice na Beogradskom sajmu. Posle prvih nekoliko dana, ljudi se polako pojavljuju na balkonima u osam uveče da aplaudiraju u znak podrške srpskim medicinskim radnicima. Jasno mi je da ću ovde provesti izvesno vreme.

April

U predstojećim sedmicama upoznajem se blisko i preterano sa rutinom osobe koja živi u stanu iznad mog, sa njegovim jutarnjim vežbama i poslepodnevnim sviranjem na klaviru.

Preko vikenda, kada nam uopšte nije dozvoljeno da napustimo stan, zatičem sebe kako gledam kroz prozor, sa pogledom uprtim u ljude u zgradi preko puta ulice kako hodaju ukrug na svojim malim krovnim terasama. Bez upozorenja, jednom mom prijatelju produžuju dvonedeljni karantin na mesec dana, to jest 28 dana kućne izolacije.

Fotografija: Nataša Tripni (Natasha Tripney).

U toku radne nedelje makar mogu da izađem i kratko se prošetam oko bloka, ali kada se zaputim napolje, osećam povišenu anksioznost, prestravljena da ću nehotice postati rasadnik bolesti. Osećam olakšanje kada se vratim u stan. Strah je onoliko zarazan koliko i svaki virus.

Preko vikenda, za pravoslavni Uskrs, uvodi se osamdesetčetvoročasovni policijski čas. Naša komšinica, koja nije napustila svoj stan duže od mesec dana, kaže da je to podseća na devedesete.

Jedne noći čujemo zvižduke i zvečanje iz zgrade podno ulice. Zvuk naredne večeri postaje glasniji i koncentrisaniji. U tačno osam i pet uveče, nakon redovnog aplauza namenjenog medicinskom osoblju, tapšanje i navijanje se pretvara u “buku protiv diktature”, što je karnevalsko ispoljenje frustracije zbog Vučićevih trapavih poteza.

Neko iz ulice izvlači svoje zvučnike na balkon i lansira pesme Gorana Bregovića. Sasvim predvidljivo, neko pronalazi gitaru i peva “Bella Ciao”. Jedne večeri, nakon što sve ovo gleda nekoliko noći zaredom, stroga starica u zgradi naspram naše izvlači tiganj i počinje u njega da udara sa uživanjem.

Neki tvrde da su ovi protesti uzaludni, ali i da, iako je njihov uticaj svakako minimalan, postoji nešto moćno u ovom činu dizanja narodne buke. U periodu fizičke, psihičke i društvene izolacije i neizvesnosti, ovaj spontani balkonski orkestar pruža olakšanje i predstavlja podsetnik da niko nije sam, uprkos tome što smo svi zatvoreni.

Posle nekoliko dana sa ovim nastupima, počinju kontraprotesti. Baklje se pale po krovovima, šišteći crvenom bojom naspram noćnog neba. Izbori se i dalje planiraju za jun.

Maj

Dan posle Svetog Đorđa, policijski čas se ukida. Kafići i restorani se ponovo otvaraju, dok konobari nose štitnike za lice i maske. Prva kafa koju ispijamo pred stanom, sa rukama glatkim od asepsola, izuzetno je prijatnog ukusa, iako osećamo kao da radimo nešto nedozvoljeno.

Miladin Ševarlić je prvi poslanik koji proglašava štrajk glađu, da bi se usprotivio vladinom “neuspehu da sprovede Rezoluciju 1244” koja se odnosi na Kosovo, što smatra kršenjem teritorijalnog integriteta Srbije. Boško Obradović, vođa nacionalističke stranke Dveri, odlučuje da mu se pridruži u znak protesta, zahtevajući odgađanje predstojećih izbora. Zatim dva člana vladajuće Srpske napredne stranke započinju svoje proteste. Da vidim da li sam dobro shvatila, pitam majku, oni protestuju protiv njegovog protesta? Izgleda, odgovara mi ona.

Ševarlić brzo odustaje, iznerviran što je njegov gest zasenjen, ali Obradović štrči. Dok prolazim pored Narodne skupštine nekoliko dana kasnije, vidim ga kako sam sedi ispod ostrvceta hladovine na stepenicama; nema nikog drugog, nema publike.

Ljudi polako počinju da se opuštaju. Sve više nose svoje maske u stilu viseće mreže za ležanje, ispod brade, ako ih uopšte i nose, dok u vazduhu vlada pipavo i rastuće uverenje da je Srbija pobedila pandemiju, čemu Vlada Srbije ne protivureči, već to ohrabruje.

Drvo ispred mog prozora cveta, iako su mu grane bile gole kada sam stigla.

Jun

Kiša naizmenično pada pa staje većim delom meseca; imamo iznenadne pljuskove i munje koje vijugaju nebom. Poplave divljaju po zapadnoj Srbiji. Noću stojimo na balkonu i gledamo kako se kiša stuštila, dok u ulici ispod nas protiče reka.

Suvim danima izlazim u duge šetnje, uživam u poznatim gradskim mirisima i zvucima, u potrazi za tragovima Beograda koji je moja majka možda poznavala dok je bila mlada. Jednog jutra zalazim iza ćoška i umalo upadam u rupu. Građevinski radnici su iskopali čitav trotoar, što je podsetnik da u Beogradu zemlju pod nogama nikada ne treba uzimati zdravo za gotovo.

Fotografija: Nataša Tripni.

Sedmog juna se obznanjuje da je 4.000 pozitivnih na virus sada izlečeno, čime se drastično umanjuje broj aktivnih infekcija. Desetog juna, skoro 25.000 ljudi se okuplja da gleda pobedu Partizana na beogradskom derbiju. Svakodnevica mojih prijatelja u UK i dalje je na čekanju, premda se čini da je ovde situacija relativno normalna. Pažnja vladajuće partije usmerena je na predizbornu kampanju.

Planirani izbori se održavaju 21. juna. Uprkos pozivima na bojkot i nisku izlaznost, SNS osvaja veliku većinu.

Tada se sve menja. BIRN objavljuje izveštaj na osnovu državne baze podataka o kovidu 19. Čini se da izveštaj ukazuje na to da državni organi nisu registrovali sve zaražene kovidom 19, kao ni one koji su umrli od posledica bolesti. U izveštaju stoji i da je broj novoobolelih u periodu neposredno pre održavanja izbora bio u porastu. Novak Đoković je pozitivan na virus. Nekoliko glavnih ličnosti u vladi — među njima i ministar odbrane Aleksandar Vulin — takođe su testirani pozitivno, dok u javnosti cirkulišu fotografije na kojima se oni vide zagrljeni na proslavi izborne pobede.

Premijerka Ana Brnabić i ministar zdravlja Zlatibor Lončar predmet su poruge ljutitih demonstranata u Novom Pazaru, gradiću koji je posebno teško pogođen. Brnabić smatra da su tako reagovali zbog “lažnih vesti”.

Posle mesec dana kiše i tmurnog neba, prolamaju se prvi sunčevi zraci.

Jul

Broj novozaraženih i dalje raste. Otkazuje se sezona nastupa na otvorenom na Stadionu Tašmajdan, a što je trebalo da organizuju gradski teatri.

Krivica za povećanje broja zaraženih svaljuje se na studente, dok se izdaje i naređenje o zatvaranju njihovih spavaonica. Studenti se okupljaju ispred Narodne skupštine da bi objasnili da će odlazak kući i njihovim porodicama samo doprineti širenju zaraze. Odluka se povlači u rekordnom roku.

Vučić zatim 7. jula najavljuje novi policijski čas za vikend, što predstavlja povratak na intenzivne mere ograničenja kretanja od marta i aprila, što je mnogima bila kap koja je prelila čašu. Demonstranti se obrušavaju na Narodnu skupštinu, a neki uspevaju da se izguraju i u nju uđu.

U jeku nedavnog gubitka, uznemireni mladić objašnjava kako je njegov otac preminuo od kovida 19. Nije bilo dovoljno respiratora. Ćale, ovo je za tebe, kaže. Ne štede suzavac. Koriste se pendreci. Prebijaju narod.

Fotografija: Nataša Tripni.

Iako su joj oči sasvim crvene, novinarka N1 Jelena Zorić, ne prestaje da izveštava iz središta protesta. Pratimo je do kasno u ponoć. U međuvremenu, glavni državni emiter, RTS, prikazuje film sa Džekijem Čenom.

U javnosti kolaju snimci na kojima se vidi kako policija tuče trojicu mladića na klupi. Kruže i snimci na kojima se vidi kako nekoliko policajaca tuče uvijenog momka. Narednog poslepodneva vidim ogroman broj policajaca sa opremom za razbijanje demonstracija, neki na konjima, okupljenih iza Narodne skupštine, gde su se zagrejavali za nastup predstojeće noći.

Naredno veče protesta još je nestabilnije i borbenije od prve večeri. Suzavac. Pendreci. Nekoliko napadnutih novinara. Kada izađemo na balkon, gledamo u pravcu udaljenih ulica, osećamo da nam grlo gori, pa se povlačimo u stan.

Treće noći nešto se dešava. Mladi ljudi, odlučni da preuzmu kontrolu nad protestima, koriste nenasilne tehnike da bi ublažili situaciju i povratili smiraj. Sede na podu i traže od drugih da isto to urade. Grle se i pevaju. Viču kada se pojavi grupa izgrednika-demonstranata. Izgleda da ima nade.

Ne traje dugo.

Četvrtog dana zatičem muškarca koji prodaje pištaljke, marame i maske sa natpisom “V for Vendetta” (O je osveta) ispred Pionirskog parka. Policija stoji u zbijenoj formaciji ispred zgrade, sa podignutim štitovima za razbijanje demonstracija, kada se mala grupa maskiranih muškaraca u jaknama baca na njih, u pokušaju da izazove njihovu reakciju. Ostali demonstranti se šetaju ukrug u opuštenom stilu. Nema više otpora i optimizma od prethodne večeri.

U narednih nekoliko dana, protesti imaju novu temu: oslobađanje uhapšenih. Nošenje maske je sada obavezno. Uvodi se ograničenje na broj ljudi koji mogu da se okupe u javnom prostoru. Vučić najavljuje da će se školovati za košarkaškog trenera. Nagoveštava da će Srbija dobiti vakcinu do kraja godine, pre drugih država.

Uobičajena gužva i žurba u Beogradu primetno je ugušena. U proteklih nekoliko meseci, promenila se moja mentalna karta grada, moj vokabular se proširio, dok sam sada još povezanija sa ovim mestom i gajim veće saosećanje prema njemu, uprkos blagom osećaju dezorijentisanosti i istrošenosti koji nastupa posle nekog vremena.

Zamara me neprestano savijanje istine, dok se na to nadovezuje i opipljiv osećaj da ljudi teže nečemu boljem. Strah je zarazan, ali je zato i nada.

Te noći stojim na balkonu i gledam tihu oluju sa daljine. Bleskovi svetlosti ispunjavaju nebo, ali kiša nikada nije stigla.

Naslovna: Nataša Tripni (Natasha Tripney).