Kada bi Svetska zdravstvena organizacija među bolesti zavisnosti uvrstila i strast prema dezinformacijama, kako bismo prepoznali zavisnika? Možda bismo to mogli da učinimo standardnim setom pitanja, kao kada utvrđujemo da li je neko strastveni pušač ili alkoholičar.
Zamislimo da je na vrata naše ordinacije pokucao Marko Marković iz Beograda, koji po čitav dan skroluje kroz prašume Fejsbuka i izlaže se raznim fantastičnim, opskurnim, mističnim, senzacionalnim, eksplozivnim i ekskluzivnim sadržajima. Toliko se navikao na njih da ga više nijedna obična, svakodnevna vest ne uzbuđuje, pogotovo ako je duža od deset redova.
Najpre treba utvrditi postoji li habituacija. Osećate li, gospodine Markoviću, žudnju za dezinformacijama? Oseća, kaže.
Dobro. A primećujete li da vam je potrebno sve više i više dezinformacija kako biste postigli isti nivo zadovoljstva? Primećuje, i to ga posebno zabrinjava.
Da li ste pokušavali da ograničite vreme koje provodite uz takve sadržaje? Pokušao je, ali je apstinencijska kriza bila prejaka.
Dijagnozu izmišljenog gospodina Markovića, ali i stotina hiljada njemu sličnih – pravih – građana Srbije mogli bismo sažeti u jednom paragrafu iz rada Mirjane Vasović, redovne profesorke beogradskog Fakulteta političkih nauka, o propagandnim tehnikama u službi manipulacije:
„Većina ljudi teži krajnjem pojednostavljivanju stvari kada razmišlja o nekom složenom problemu; većina teži pre da potvrdi nego da opovrgne svoja predubeđenja čak i ako se suoči sa novim informacijama o nekoj stvari ili pojedincu; ljudi imaju potrebu da ’pripadaju’ i da, istovremeno, druge isključe iz date pripadnosti; imaju potrebu da za sopstvene frustracije okrive nekog drugog, izmišljajući neprijatelje i upirući prstom u ’žrtvene jarce’. […] Specifični postupci propagandnog delovanja oslanjaju se, upravo, na neke od ovih psiholoških pravilnosti, koje su bliske i zdravom razumu.“
Kao u katalogu, medijska scena Srbije ponudila je ove godine publici materijal za zadovoljenje svih navedenih potreba. Krenimo redom…
Potreba za pojednostavljivanjem
U Srbiji postoji veliki broj platformi za mobilizaciju ostrašćenih građana, na kojima se – jedna za drugom – serviraju manipulativne i pojednostavljene predstave različitih tema od javnog interesa. Fejsbuk stranica „Stop naseljavanju migranata“ okupila je prethodnih godina više od 300.000 članova šireći ksenofobne sadržaje, a potom je fokus sa migranta pomerila na 5G tehnologiju, pa na pandemiju, potom na vakcine, a onda i na rat u Ukrajini.
Regionalno istraživanje, bazirano na korpusu od preko 1500 dezinformacija koje su o ovom ratu uočene na govornom području Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore, pokazalo je da je na listi 20 najčešćih izvora manipulacija čak 16 iz Srbije. Proruska propaganda srpskih tabloida, ali i televizija sa nacionalnom frekvencijom, teži tome da sve svede na binarnu crno-belu sliku: Ukrajinci su provokatori i nacisti – Rusi su žrtve, patriote i zaštitnici Srbije.
Kako bi se dokazala ova iluzorna teza, korišćen je niz manipulativnih strategija. Na ukrajinske zastave, zgrade i tenkove dodavani su, često veoma traljavo, kukasti krstovi. I predsednik Zelenski prikazan je kako nasmejano drži dres sa svastikom, da bi se veoma brzo ispostavilo da je ovaj „dokazni materijal“ potekao iz Fotošopa – na dresu sa originalne slike vidi se broj 95.
Po sličnom obrascu širene su dezinformacije o trgovini organima dece u Ukrajini, o tome da su zločini nad Ukrajincima „izrežirani“, kao i o tajnim ukrajinskim laboratorijama za biološka istraživanja.
Potreba za potvrđivanjem
Kada vas različitim propagandnim tehnikama pojedini mediji navedu da „bacite sidro“ u pristaništu jedne ideološke ili pseudonaučne matrice, nastoje da vas tu i zadrže, iznova donoseći nove „dokaze“ da ste u pravu što ste baš tu i što se nigde ne mičete. Takav mehanizam vidljiv je na mnogim tematskim poljima.
Kada je reč o imunizaciji protiv kovid-19, početak 2022. godine obeležili su manipulativni narativi kojima su protivnici vakcinacije ubeđivani da su pametno postupili odbivši da prime vakcinu. U tom svetlu plasirane su brojne vesti o neefikasnosti vakcine ili kasnim kontraindikacijama, poput one o sindromu iznenadne srčane smrti koji navodno pogađa vakcinisane nekoliko meseci nakon primljene doze.
Potreba za pripadanjem
Teorija o mudroj srpskoj politici „četiri stuba“ (EU, SAD, Rusija, Kina) ili – bolje rečeno – „dve stolice“ predstavlja slabu utehu u trenucima kada deluje da Srbija nigde ne pripada, i to u izazovnim vremenima u kojima druge zemlje osnažuju svoja savezništva. Ovakvu poziciju mediji s vremena na vreme pokušavaju da relaksiraju teorijama o „novom poretku“ koji je pred vratima i u kojem će status Srbije biti daleko lagodniji, a istorijske nepravde ispravljene.
Srpski telegraf je u julu 2022. objavio vest da Viktor Orban, premijer Mađarske, „traži vojsku Evrope i u njoj hoće i Srbiju”. Mađarske vlasti demantovale su za FakeNews Tragač postojanje bilo kakvog plana tog tipa.
Ova dezinformacija zapravo je treća u nizu koju Srpski telegraf kreira prema istom šablonu. Najpre je 2020. izmislio Orbanov projekat E6, tj. novu uniju Srbije, Mađarske, Poljske, Rumunije, Češke i Slovačke, a dve godine kasnije i Orbanovu uniju E8, koja bi uz navedene države uključila i Hrvatsku i Sloveniju. Mađarske vlasti su sva tri puta demantovale navode Srpskog telegrafa, ali to nije sprečilo ovaj tabloid da nadograđuje svoje fantazije. Ostaje da vidimo šta je Orban – pardon, Srpski telegraf – spremio za 2023. godinu.
Potreba za neprijateljima
Nakon nekoliko godina održavanja beogradskog Prajda u relativno mirnim okolnostima, atmosfera je pred ovogodišnji Evroprajd, organizovan u Beogradu, postala izuzetno napeta, uz svakodnevne slučajeve govora mržnje prema LGBT+ populaciji, pa čak i pretnje smrću. Antiprajd kampanju vodili su ne samo desničarske partije i pokreti, već i veliki broj medija.
Teorije o koketiranju LGBT+ pokreta sa pedofilijom, o uništavanju „tradicionalne srpske porodice“ i promociji „ideologije homoseksualizma“ kroz udžbenike i nastavu bile su praćene velikim brojem dezinformacija – o majmunskim boginjama, o osmocifenoj ceni Prajda i njegovom „antisrpskom“ karakteru, kao i o dekadenciji zemalja EU koje su legalizovale istopolne brakove.
Ovo je bio primer propagandne kampanje koja je imala brze, direktne i vidljive posledice u stvarnom životu: porastao je broj napada na pripadnike LGBT+ populacije, a u Beogradu su nakon šetnje napadnuti aktivisti iz Nemačke i Albanije.
Potreba za onim čega nema dovoljno
Nestašice i izuzetno visoka inflacija deluju – izgleda – manje strašno ako je drugima strašnije nego nama. Tabloidi iz Srbije su ovog proleća, kao da su deo integrisane redakcije, objavljivali niz vesti o „praznim rafovima u Evropi“, ne libeći se da kao ilustracije koriste slike iz perioda prvog talasa pandemije.
„Kao u Srbiji 1993. Prodavnica u Nemačkoj, juče“, napisao je Informer ispod fotografije praznog rafa koja je nastala u martu 2020. u američkoj saveznoj državi Nebraska. Desetine ovakvih vesti (1, 2, 3) bile su praćene i navodnim svedočanstvima o porodicama iz Srbije koji gladnim rođacima iz dijaspore šalju pakete s hranom i ostalim potrepštinama. Krajem leta, građani Srbije dobili su priliku da se iz prve uvere kako zaista izgledaju prazni rafovi, i to oni na kojima je stajala jedna od osnovnih životnih namirnica – mleko.
Višak samopouzdanja
Izmišljeni gospodin Marković, onaj s početka ovog teksta, očito se nalazi u vrlo nepovoljnoj poziciji. Ipak, napravio je prvi korak ka rešenju time što je priznao da problem postoji. Mnogi građani Srbije, slični njemu, ne vide nikakav problem. Štaviše, imaju veliko samopouzdanje kada je reč o sopstvenoj medijskoj pismenosti i kritičkom razmišljanju.
IPSOS-ovo istraživanje pokazalo je da se 78% ispitanika iz Srbije slaže s tvrdnjom „Siguran sam u to da mogu da razaznam prave od lažnih vesti“. Samo 15% ispitanika odgovorilo je odrično, po čemu je Srbija prva među 27 zemalja u kojima je sprovedeno istraživanje. Kada uz to sagledamo i druge parametre, obuhvat vakcinacije protiv kovida, ali i MMR vakcina, odnos prema ekonomiji i ljudskim pravima, prema nasilju nad ženama, prema patnji građana Ukrajine, ali i građana Srbije drugačije seksualne orijentacije, zaključak je jasan – možda živimo teško i turobno, ali nam za utehu ostaje činjenica da smo najpametniji na svetu.
