Od kada smo se počele da razvijamo medijske programe u okviru Feminističkog kulturnog centra Befem, a kao prosečne konzumentkinje medija, fokusirale smo se na problem koji primete mnogi u Srbiji, a to je da u medijima ženskih lica i ima nekako, ali ženskih glasova, skoro nikako. Nisu nam bili potrebni pregledi štampe i analize da to zaključimo. Tako smo i pre nego smo počele sa istraživanjima znale da se moramo baciti na posao koji u krajnjoj liniji podrazumeva povećanje broja žena u medijima. 

Tragajući za načinima kako ovo promeniti, stvorile smo niz programa tokom godina, da bi taj rad krunisali ovog proleća objavljivanjem prve Feminističke medijske deklaracije u Srbiji. 

Danas, kada imamo i poslednje podatke istraživanja Global Media Monitoring Projecta vidimo da se od pre sedam godina, kada smo počele da razvijamo medijske programe, situacija nije mnogo promenila. 

Uspešan recept

Rezultati istraživanja pokazuju da nema napretka u zadnjih 15 godina kada je u pitanju zastupljenost žena u medijima, i koja stoji na 20 posto. Zastupljenost je neznatno veća (21%) u onlajn medijima. Jedino mesto u medijima koje je ostavljeno ženama da dominiraju jesu sadržaji koji se tiču rodne ravnopravnosti, ali je zato važno znati da takvi sadržaji čine jedan odsto ukupnih medijskih sadržaja u Srbiji. Takođe, žene imaju veće šanse od muškaraca da se pojave u medijima kada pričaju o sopstvenom iskustvu. 

Istraživanje dokazuje da su žene kao sagovornice stručnjakinje u medijima i dalje vrlo retko prisutne, a to je polje delovanja na koje smo mi želele da se usmerimo. 

Imale smo tu sreću da je jedna od osnivačica Befema „beogradska“ Šveđanka Christina Wassholm, novinarka i istraživačica. Ona nam je omogućavala da imamo gošće iz Švedske, a kako bi se upoznale sa koje tamošnjim najuspešnijim alatima u borbi protiv patrijarhata. Tako smo bile privilegovane da saznamo za inicijativu Equalisters (Rättviseförmedlingen) koja radi na unapređenju medijske reprezentacije žena. 

Recept ove grupe entuzijastičnih žena je bio jednostavan. Primetile su da u nekim emisijama švedski mediji za „ozbiljne“ teme uglavnom pozivaju muškarce kao eksperte. Kada su teme bile politika, ekonomija, bezbednost, skoro po pravilu, godinama su jedini sagovornici medijima u Švedskoj bili muškarci. Takvi paneli gde su svi sagovornici muškarci danas imaju svoj naziv na engleskom — manel. 

Članice Equalistersa bi nakon ovakvih emisija pitale medije zašto nisu zvali žene za sagovornice, argumentujući da je u pitanju polovina populacije. Mediji su im odgovarali da nisu mogli doći do žena, ili da su one odbile gostovanje. Sledeći korak je bio poziv njihovim pratiocima i pratiteljkama na društvenim mrežama sa pitanjem za imena žena ekspertkinja u određenoj oblasti. Kad dobiju odgovore, napravile bi listu koju bi dostavljale medijima kao baze stručnjakinja. Inicijativa se proširila i na ostale skandinavske zemlje, a mediji su bili srećni da imaju liste sagovornica. 

Zanesene idejom o uspehu ove sjajne inicijative, i mi u Befemu smo htele da primenimo isti princip. Međutim, imale smo prepreke na obe strane, i kada su u pitanju mediji i kada se radi o sagovornicama. 

Nastanak deklaracije

Susrele smo se medijima koje nije mnogo zanimala lista ako nema kontakta, što možemo da razumemo. Bile smo svesne i postojanja takozvanog lenjog novinarstva, gde su novinari navikli da zovu jednu te istu osobu, obično muškarca. Tako su, obično sredovečni muškarci, postali neka vrsta „imača mišljenja“, apsolutni stručnjaci za sve, pri tome uvek raspoloženi da samopuzdano govore o temama i kada o njima nemaju znanja. 

Zvanično smo 2017. godine pokrenule program “Biro jednakost” sa misijom da prikupimo imena žena koje mogu biti sagovornice medijima na razne teme, a prvenstveno one „muške“. Kako smo morale da imamo odobrenje svake žene koja bi bila na listi, iskoristile smo tu priliku kada smo im tražile odobrenje da uradimo i kratko istraživanje koje bi nam dalo i njihove razloge zašto ne govore u medijima. 

Osim očekivanih — kao što je tvrdnja da se ne osećaju dovoljno kompetentno (imali smo slučajeve žena koje se više od decenije bave nekom temom, ali misle da treba da se još usavršavaju da bi govorile u javnosti) ili da nemaju veštine javnog nastupa (koje bi stekle iskustvom, pa je to začarani krug, jer nikako da stignu do medija) — bilo je dosta interesantnih odgovora. 

Tako su nam neke žene rekle da su gostovanja u medijima često izvan radnog vremena, a nakon posla one su te koje imaju obaveze oko dece i starijih članova porodice, pa nemaju vremena. Neke žene ne vide oportunitet svog prisustva i medijima kao priliku učešća u javnim politikama, a takođe je i „stakleni plafon“ uticao na prisustvo žena u medijima, pa su novinari često želeli da imaju za sagovornike rukovodioce, koji su uglavnom muškarci, iako su nekada ti sami rukovodioci, tamo gde postoji senzibilisanost, predlagali koleginice koje su stručnije za određene oblasti. 

Jedan od navedenih razloga je i veći socijalni kapital muškaraca, koji se više kreću u raznim krugovima koji imaju kontakt sa novinarima, pa je do njih lakše doći. (Političarka Biljana Đorđević napisala je Facebook post o medijskoj reprezentaciji žena i tome kako je mediji ignorišu iako je jedna od liderki pokreta Ne davimo Beograd). 

Nakon tih sastanaka sa stručnjakinjama, kao i sa medijima (koji su uglavnom već bili senzibilisani) shvatile smo da to što imamo zajedničke teme i stavove želimo nekako i da formalizujemo. Odlučile smo da se okupimo i zajedno sa raznim ženama, novinarkama, urednicama, profesorkama koje se bave temama medija i roda, kao i aktivistkinjama, napravimo dokument koji bi na prvom mestu bio poziv na saradnju i razmenu znanja. Tako je nastala Feministička medijska deklaracija, koja se zasniva na nekoliko osnovnih principa, pre svega „ravnopravnosti, odgovornosti, i solidarnosti“. 

“Zalažemo se za medije koji čine vidljivim žene i marginalizovane društvene grupe, kao i njihovo iskustvo i znanje u medijskim sadržajima.

Protivimo se tabloidizaciji, objektifikaciji i eksploataciji devojčica, devojaka i žena u medijskim sadržajima.

Zalažemo se za slobodan i pravovremeni pristup informacijama.

Zalažemo se za izveštavanje koje je etično, istinito i profesionalno.

Protivimo se cenzuri, autocenzuri kao i zloupotrebi medija od političkih i ekonomskih centara moći.

Protivimo se propagiranju i širenju svih oblika nasilja u medijskim sadržajima.

Zalažemo se za promenu medijskog narativa od atmosfere nasilja i straha ka podsticanju sadržaja koji vode kulturi raznolikosti, slobode, solidarnosti i emancipacije.

Zalažemo se za neprekidno unapređivanje medijske pismenosti i feminističkog obrazovanja.”

Feminističko obrazovanje

Stvaranje saveza među onima koji imaju znanja, kanale i uticaj bila je ideja vodilja deklaracije. Na prvom mestu smo ovim dokumentom, kao grupa žena htele da pokažemo šta su to feminističke vrednosti i kako ih primenjujemo u medijima. 

Baš zato nam je bilo važno da u nazivu koristimo reč feminizam, vrlo političnu i jasnu, za razliku od pojma rodne ravnopravnosti koji svojataju razne strukture za svoje interese (od desničara koji žele da pokažu da nisu konzervativni do onih koji hoće da se očešu o EU fondove zastupajući politike koje ne unapređuju položaj žena). 

Važno nam je bilo i da kažemo da se ne radi o prostoj estetskoj kategoriji gde ima dosta žena (kao što je slučaj sa našom vladom koja ima nikad veći broj žena) kada se pogledaju izveštaji sa događaja, nego da te žene zaista zastupaju interese svih žena i marginalizovanih grupa. 

Feminističko obrazovanje je neophodno u budućnosti u kojoj želim da se sagovornice osećaju osnaženo, da novinari i novinarke znaju zašto je položaj žene koja im je došla u goste takav kakav je, da znaju koji zakoni ih obavezuju da izveštavaju nediskriminatorno, da institucije i nevladine organizacije znaju kako da pruže znanja, novinska udruženja da prepoznaju kada treba da reaguju, bilo pritužbom, bilo pohvalom. 

Deklaracija se zalaže za slobodan i pravovremeni pristup informacijama, etično i profesionalno izveštavanje, a protivi cenzure, autocenzure i zloupotrebe medija. I zato je važno da kroz nju ukazujemo na položaj medija, nestabilne finansije za one koji su nezavisni, kao i na napade na novinare, posebno novinarke. 

Žene izlaze sve više u javnost i mi kao akteri moramo da imamo plan kako će medijski prostor biti bezbedan i osnažujući. Feministička medijska deklaracija kao poziv na savezništvo je jedna od mogućih smernica. 

Naslovna fotografija: Zahvaljujemo Medija centru, Beograd.