Smatram sebe snažnom i otpornom osobom. Kao 27-godišnji muškarac, kada se osvrnem na niz problema sa mentalnim zdravljem kroz koje sam prošao tokom tinejdžerskih i ranih dvadesetih godina, osećam ponos što sam uspeo da se izvučem iz onoga što su, u pojedinim trenucima, bili veoma mračni periodi mog života.

Ne sećam se tačno trenutka kada sam shvatio da se borim sa mentalnim zdravljem. Ponekad imam osećaj da sam rođen anksiozan. Postoje teorije koje sugerišu da su potomci raseljenih ljudi podložniji mentalnim poremećajima. Moji roditelji su bili izbeglice u Ujedinjenom Kraljevstvu sa Kosova i znam da su moji preci trpeli kolonijalno nasilje, sistemsku represiju i višestrano proterivanje. Zbog toga istraživanja ukazuju da je međugeneracijska trauma veoma stvarna i da može uticati na zajednice kroz prostor i vreme.

Mentalno zdravlje se nikada nije otvoreno pominjalo u mojoj porodici s Kosova u Londonu, već se samo naznačavalo kroz neinformisane, često sumorne komentare o onima koji su patili. Bilo da se radilo o porodičnom prijatelju koji je iznenada preminuo – oduzeo je sebi život – ili o depresivnoj supruzi jednog ujaka, za koju su svi šaputali da ju je neko urekao, kletvom bačenom “urokljivim okom” koje navodno donosi nesreću ili bolest. Ljudi su, nesumnjivo, prolazili kroz probleme mentalnog zdravlja, ali su svi, iskreno, bili previše uplašeni, postiđeni i neinformisani da bi otvoreno govorili o onome što se dešavalo.

Ovo je bilo dodatno otežano kulturnim, rodno zasnovanim očekivanjima koja su mi bila nametnuta od malih nogu. Kao Albanac, od mene se očekivalo da živim po određenim pravilima – tradicionalnim predstavama o snazi i onome što čini “pravog muškarca”, gde se podrazumevalo da budem neosetljiv, prenaglašeno muževan i da održavam očekivanja koja su mi delovala neprirodno. Te predstave albanske muškosti bile su mi nametane i u mojoj zajednici u Londonu i na Kosovu. Znao sam da bi otvoren razgovor o mom mentalnom zdravlju verovatno bio viđen kao slabost, kao neuspeh da zadržim staloženost koja se očekuje od albanskih muškaraca.

U našoj kulturi, izražavanje emocija i otvoreni razgovori o mentalnom zdravlju kod muškaraca gotovo da ne postoje. Ali ja više nisam voljan da ćutim. Ovo je razgovor koji mnogi od nas u albanskoj zajednici još uvek treba da vode.

Moj svet se okrenuo naglavačke

Brojni faktori doprineli su razvoju mojih problema sa mentalnim zdravljem – iskustva o kojima se još uvek ne osećam spremnim da govorim unutar albanske zajednice, iako pogađaju mnoge od nas.

Vremenom sam počeo da primećujem određene promene u telu i njegovim reakcijama na situacije koje mi ranije nisu predstavljale nikakav problem. Povremeni naleti panike, anksioznosti i snažan emocionalni bol počeli su da me obuzimaju, a ja nisam imao ni reči ni alate da izrazim šta mi se dešava. Nepriznavanje tih problema u ranoj fazi omogućilo im je da neprimetno, podmuklo preuzmu kontrolu nad mojim životom. I sećam se dana kada me je sve pogodilo punom snagom. Imao sam 14 godina, bilo je oko 13.45 u mojoj školi u istočnom Londonu kada mi se, usred razgovora sa nastavnikom, cela percepcija naglo promenila. Osećao sam kao da je neko biće preuzelo kontrolu nada mnom, obuzimajući me nekontrolisanim strahom i iskrivljujući mi stvarnost. Srce mi je udaralo u grudima, vid mi se mutio, soba se okretala, a svaka pora na telu bila mi je oblivena znojem.

Ova prva epizoda bila je početak duge borbe sa poremećajem depersonalizacije-derealizacije (DPDR), disocijativnim stanjem koje se karakteriše trajnim osećajem odvojenosti od sebe samog – depersonalizacija – i sveta oko sebe – derealizacija. Gotovo mi je bila potrebna decenija da povratim kontrolu nad ovim stanjem koje mi je iz korena promenilo život. Ni tada nisam imao reči da opišem šta mi se dešava. Govorio sam da mi se “vrti”, jer je to bio jedini opis koji sam znao tada. Ali istina je da je DPDR imao kontrolu nad gotovo svakim aspektom mog života i odnosa sa svetom.

Nije to bio samo osećaj odvojenosti – gledao bih majčino lice i osećao prazninu, kao da je potpuna neznanka. Čak i danas, kao pisac, ne mogu da pronađem prave reči koje bi opisale šta mi je ovaj poremećaj učinio – kako mom životu, tako i vezama s ljudima koje najviše volim. Ovo disocijativno stanje vremenom je dovelo do paničnog poremećaja, mentalnog stanja koje karakterišu iznenadni i neočekivani napadi panike, uz ponavljane epizode intenzivnog straha. Razvio sam i agorafobiju – snažan strah od ulaska u otvorene ili prepune prostore – što je najosnovnije zadatke, poput izlaska iz kuće, činilo izuzetno teškim. Živeo sam u svom ličnom paklu četiri godine pre nego što je bilo ko u mojoj porodici to ozbiljno shvatio – ili sam se bar tako osećao.

To što sam bio srednjoškolac bilo je dovoljno da svaki odrasli koga sam sretao odbaci moje stanje rečima: “Nemaš ti zbog čega da brineš, mlad si!” A to što sam bio dvometraš, snažno građen albanski tinejdžer samo je dodatno doprinosilo neverici – kao da je moj fizički izgled negirao haos koji sam iznutra proživljavao i prerano me učinio odraslim. Osećao sam se potpuno izgubljeno, a niko nije želeo da pogleda dublje od onoga što je bilo vidljivo na površini, niti da se suprotstavi kulturnim očekivanjima kako bi prepoznao da mi je bila potrebna podrška.

Sram, sram – i još više srama

Iako danas znam da je mojoj porodici bilo teško da posmatra svog sina i brata kako se pretvara u gomilu anksioznosti, doživljava više napada panike dnevno, mesecima ne izlazi iz kuće i nalazi se na ivici hospitalizacije, sada uviđam koliko je njihov odgovor bio oblikovan kulturnim sramom.

Bilo je jedno posebno iskustvo koje mi je ostalo urezano u sećanje: roditelji su mi rekli da nikome ne govorim da su mi prepisani lekovi, nakon što me je majka odvela kod lokalnog lekara. Nisam ni planirao da javno iznosim svoja unutrašnja previranja, ali taj trenutak mi je otkrio nešto dublje. Uvideo sam koliko je kulturno ukorenjeni sram oblikovao način na koji su razgovarali sa mnom. Nisu želeli da budem obeležen etiketom “nije sav svoj”, jer se u mojoj kulturi ljudi sa mentalnim poteškoćama često posmatraju kao “čudaci”, “jadnici” ili “duboko oštećeni”. Znam i da bi, da sam otvorenije govorio o svojim iskustvima, ljudi iz moje zajednice osuđivali moje roditelje što navodno nisu dovoljno brinuli o svom djali i hasretit — izrazu na albanskom jeziku koji opisuje dečaka rođenog u porodici punoj devojčica, često smatranog posebno dragocenim (sin jedinac).

Moji roditelji su dali sve od sebe u okvirima onoga što su imali, i iako dolaze iz kulturnog okruženja u kojem se mentalno i emocionalno zdravlje tradicionalno nije priznalo ni obrađivalo, ipak su mi u nekim delovima dozvolili prostor da budem ono što jesam, i danas snažno podržavaju sve što radim. Ali su istovremeno učvršćivali šira kulturna i patrijarhalna očekivanja od mene — od toga kako treba da se ponašam u javnosti, do umanjivanja stvarnih problema kroz koje sam prolazio u mladosti, pa sve do toga da su mi diktirali pojedine aspekte života — ta očekivanja su stvorila ambijent pun pritiska koji ni sam nisam razumeo, a još manje mi je bio potreban.

Iskreno, moji roditelji nisu imali alate da podrže sina koji prolazi kroz iskustva van njihovog dotadašnjeg poimanja stvarnosti. Zaista verujem da bi, da je u širem albanskom i balkanskom kontekstu postojala veća kulturna svest o mentalnom zdravlju dok su oni odrastali, bili daleko bolje pripremljeni da podrže i sebe i mene. Ali upravo taj sloj tišine, srama i nespremnosti da prihvate da njihov sin može, uprkos svim privilegijama koje oni nisu imali, zaista doživeti emocionalnu patnju — doveo je do više od jedne decenije borbe, izolacije i višestrukih ciklusa terapije.

Prekidanje ciklusa

Tokom Nedelje podizanja svesti o mentalnom zdravlju muškaraca, moramo da se suočimo s jednom neprijatnom istinom: albanski muškarci su oduvek imali poteškoća sa mentalnim zdravljem i emocionalnom stabilnošću — samo su ih istorijski ignorisali. U kontekstu naše istorije, obeležene ratom i sistemskom represijom, gde je golo preživljavanje bilo u centru postojanja, ovakve teme bile su gurnute u stranu.

Ali to trajno potiskivanje proističe iz patrijarhalnog i problematičnog poimanja muškosti, koje i danas doprinosi normalizaciji muškog nasilja nad ženama i devojčicama — ali i nanosi duboku štetu samim muškarcima. Danas nastojim da izrazim sopstvenu definiciju albanske muškosti, onu koja se ne temelji na ukočenoj tišini, niti na tome koliko “mačo” izgledam drugima. Vreme je da priznamo da tzv. definicija onoga što čini “pravog” albanskog muškarca donosi samo štetu — i da mi, muškarci koji smo te obrasce vekovima održavali, moramo biti ključni deo njihovog razbijanja.

Moja priča sa mentalnim zdravljem nikada neće biti u potpunosti završena. Ovo iskustvo mi je pokazalo koliko je važno da čovek bude svestan svog uma — jer on je taj koji nas nosi kroz život. Odrastao sam u sredini u kojoj mi je usađeno da nemam nikakav razlog da se borim sa mentalnim zdravljem — a ipak sam se borio. U oporavku sam već neko vreme i, iako nikome ne bih poželeo ono što sam prošao, upravo ta borba s mentalnim zdravljem učinila me je saosećajnijim čovekom i omogućila mojoj porodici da krene da razgrađuje ona besmislena očekivanja koja su nam nekada oblikovala živote.

Verujem da priznavanjem trauma koje su naši preci prošli, kao i nedostatka brige koju su mnogi pokazivali prema mentalnom zdravlju, možemo preoblikovati taj bol u novi put — onaj na kojem albanski sinovi, braća, očevi i muškarci mogu da plaču, da budu nežni i osetljivi bez podsmeha, da obrađuju složene emocije na zdrav način i da traže pomoć bez stida. Danas sam ponosan na čoveka kakav sam postao — otpornog, i spremnog da svojoj zajednici vraćam na najbolji način koji znam. Ali srce mi se slama dok gledam koliko albanskih muškaraca — i naša kultura u celini — i dalje ustrajavaju u obrascu tišine i srama kada je reč o muškarcima i njihovom mentalnom zdravlju.

Vreme je da prekinemo taj ciklus.

Naslovna fotografija: K2.0.