Danas (utorak, 19. decembar) je 100. dan otkako je Ramush Haradinaj (Ramuš Haradinaj) počeo svoj drugi mandat u svojstvu kosovskog premijera.

Prvi put, 2005. godine, premijerstvo bivšeg komandanta OVK prekinuto je posle samo tri meseca, a zbog toga što je od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) pozvan da odgovara na optužbe za ratne zločine. Podržavaoci njegove partije, Alijanse za budućnost Kosova (AAK), stalno su veličali “100” dana Haradinajeve vlade — i u svakoj predizbornoj kampanji upućivali na to da bi isti model uprave trebalo ubuduće primenjivati.

Privremena kosovska vlada 2005. nije predstavljala nezavisnu državu i suočavala se sa izazovima koje povlači izostanak konačnog statusa. Godine 2017, skoro jednu deceniju posle nezavisnosti, priroda izazova s kojima se suočavaju građani Kosova neznatno se promenila. Građani Kosova su i dalje izolovani i nalaze se pod strogim viznim režimom, nezaposlenost je i dalje vrlo visoka i pitanje kojim se retko ko bavi, dok, pre svega, visokopolarizovani politički spektar sprečava rešavanje problema.

Septembra 18, kada je odobren plan za upravljanje za predstojeći mandat, Haradinaj je rekao svom kabinetu da su ovo prioriteti za njegov program 2017-2021: “privredni rast, vladavina prava i evro-atlantske integracije”, što je mantra koju ponavljaju sve vlade otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008.

Glavna crta njegovih prvih 100 dana bila su četiri pitanja: neuspeh da se isporuče obećanja u pogledu vizne liberalizacije, rasipnički pristup u trošenju javnih sredstava, slaba vlada koja obezbeđuje vlast svojim koalicionim partnerima i čudna tranzicija od člana opozicije do šefa vlade.

Građanima Kosova i dalje trebaju vize

Četiri meseca pre nego što je zvanično postao premijer, Haradinaj je davao velika obećanja u predizbornom spotu koji je deljen na njegovoj fejsbuk-stranici: “Ponavljam ovo i danas: sa novom vladom, kosovski građani će za 90 dana putovati bezvizno u Nemačku, Švajcarsku i širom Evrope”.

Haradinajevo obećanje je zaista bilo vrlo ambiciozno. Ponajviše zato što, čak i da kosovska vlada ispuni sve uslove koje pred nju stavi Komisija EU, krajnja odluka o viznoj liberalizaciji donosi se u Briselu, a ne u kosovskim institucijama.

Foto: Europska Unija

S ovakvim stanjem, kosovska vlada nije ispunila ni svoj deo nagodbe — pitanje demarkacije granice sa Crnom Gorom nije doživelo epilog, a što bi bio prvi korak pre nego što Komisija EU donese ovakvu odluku. Međutim, Haradinaj nije bio sasvim neaktivan po ovom pitanju.

Prvog dana u kabinetu, premijer je raspustio Državnu komisiju za graničnu demarkaciju sa Crnom Gorom i imenovao novu. Novopostavljeni članovi izveštavali su 4. decembra da bi greške prethodne državne komisije dovele do toga da Kosovo izgubi zemlju ukoliko se aktuelni sporazum ratifikuje.

Vlada je kasnije donela odluku da pošalje ovaj izveštaj, zajedno sa originalnim sporazumom postignutim sa Crnom Gorom avgusta 2015, Skupštini Kosova na glasanje, iako se ovo još nije desilo.

Dok rešavanje pitanja granične demarkacije sa Crnom Gorom i dalje predstavlja uslov za viznu liberalizaciju prema Evropskoj komisiji, kosovska vlada nije u mogućnosti da predoči građanima Kosova informaciju o tome kada će moći slobodno da se kreću šengenskim prostorom. Prošle nedelje, na konferenciji za novinare, sada u svojstvu premijera a ne u predizbornom zanosu, čini se da je Haradinaj postao realniji prema predstojećim koracima i kazao da bi radije da ne govori o datumima.Priznao je da neće moći da ispuni obećanje dato u maju, ali je rekao da veruje da će za nekoliko sedmica odluka biti doneta a onda će još “dva ili tri” meseca biti potrebno da odluka stupi na snagu. Njegova nevoljnost da sada, kada upravlja izvršnim telom, daje obećanja sa datumima pokazuje da je, dok je bio u kampanji, Haradinaj davao ekstravagantna obećanja, ali je sada stvarnost stupila na scenu.

U pogledu drugih međunarodnih odnosa u Ramuševom mandatu, Madagaskar je priznao Kosovo. Tako je ova ostrvska država na jugoistoku Afrike postala 115. zemlja koja je priznala suverenost ove države. Međutim, Kosovo je u oktobru doživelo redak momenat u međunarodnim odnosima, gde je Surinam povukao priznanje Kosova, iako je ova zemlja priznala Kosovo još jula 2016.

Velikodušni ili zlobni?

Kada je reč o trošenju državnog budžeta, Haradinaj je nedavno otkrio svoje nezadovoljstvo zbog trošenja javnog novca. Na sastanku kabineta početkom decembra, on je govorio o “iznuđivačima i pljačkašima” iz sela Štipula za koje premijer kaže da ne poštuju sporazum o eksproprijaciji koji je pomogao da se izbegne energetska kriza na proleće.

Uprkos nervozi Haradinaja zbog situacije u Štipuli, u drugim situacijama se relaksirao. Novembra je 219.000 evra opredeljeno porodicama građana Kosova osuđenih za terorizam od strane makedonskih vlasti, a kao rezultat sukoba sa makedonskom policijom iz 2015. u Kumanovu, gde je bilo 18 mrtvih.

Dan nakon što je presuda obznanjena u Skoplju, porodice osuđenika okupile su se ispred vladine zgrade. Haradinaj je sam izašao u susret, gde je napustio svoju kancelariju i razgovarao sa besnom grupom ljudi.

Okolnosti u kojima se desio ovaj incident i dalje predstavljaju predmet spora i međunarodna istraga je naređena da bi se osvetlio ovaj slučaj. Međutim, Haradinaj je u rasipničkom stilu opredelio novac porodicama onih koji su uključeni u kumanovskom napadu, zbog čega se postavljaju brojna pitanja.

Haradinaj je kasnije, u jednoj javnoj debati na televiziji Klan Kosova, govorio o ovom ad-hok trošenju javnih sredstava. On tvrdi da je inicijalno pozvao ministra za pravdu Abelarda Tahirija (Abeljarda Tahirija) kao nekoga ko bi mogao da obezbedi novac, a nakon što je Tahiri izrazio rezervu prema ovakvom predlogu, Haradinaj je rekao da je sam potpisao ovakvu odluku.

Haradinajev rasipnički pristup državnom novcu takođe se ogleda u njegovoj odluci da se kompaniji za vodosnabdevanje otpiše 58 miliona evra duga koji se duguju državi. Odluka Haradinaja predstavlja ukidanje administrativnog uputstva koje obavezuje proizvođače vode da retroaktivno isplaćuju dug državi.

Dok je ovaj prihod sada izgubljen, rast troškova javnog novca se dešava zbog većih plata za zamenike ministara. Kako ih ima 64 u aktuelnoj administraciji, to je najveći broj zamenika ministara u jednoj vladi Kosova i veliki porast u odnosu na 45 zamenika ministara koji su radili u prošloj vladi. Očekuje se da će broj zamenika ministara porasti još više, jer neki ministri trenutno nemaju svoje zamenike, dok neki drugi imaju do čak šest zamenika.

Prema članku objavljenom na platformi Jeta ne Kosove, u svom četvorogodišnjem mandatu vlada će potrošiti 3,6 miliona evra na plate zamenika ministara, isključujući troškove poput vozača, savetnika i druge troškove.

Pored porasta u troškovima, objavljena je informacija da nedostaju automobili i prostor u raznim ministarstvima, pa je postalo teško prilagoditi se značajnom porastu broja zamenika ministara.

Dok se Haradinaj u nekim slučajevima predstavlja kao lider koji je oprezan po pitanju trošenja državnog novca, potreba da se udovolji zahtevima koalicionih partnera vraća ga na nultu tačku i u situaciju u kojoj se državni novac rasipnički troši.

Slabi mišići

Dok vlada ne ume da objasni razloge zbog povećanog broja zamenika ministara, ono što ostaje kao izazov jeste broj poslanika u Skupštini Kosova. Haradinajeva vlada ima podršku minimalnog broja poslanika u kosovskoj skupštini — 61. Ovo je izazvalo glavobolje kada se predlažu odluke za čije je donošenje potrebna jednostavna većina u Skupštini Kosova, a kamoli kada je reč o pitanjima za koja je potrebno imati 81 glas.

Budžet za 2018. o kom se razgovaralo prošle nedelje izglasan je sa 62 glasa, dok su opozicione partije bojkotovale proces glasanja, pokazujući tako poteškoće s kojima će se Haradinajeva vlada suočiti prilikom donošenja kontroverznih zakona, a ukoliko politički spektar i dalje bude ovako podeljen. Dva najveća problema Kosova, granična demarkacija sa Crnom Gorom i transformacija Bezbednosnih snaga Kosova, zahtevaju dvotrećinsku većinu kako bi bili rešeni, što deluje kao skoro pa nemoguć zadatak u ovakvom sastavu.

Foto: Ade Mula / K2.0.

Slaba pregovaračka pozicija vlade dala je moć brojnim partijama koje čine koaliciju, što je ponovo evidentno kada imamo u vidu legiju zamenika ministara. Dvadeset zamenika ministara pripada koalicionom partneru Nove kosovske alijanse (AKR), što je stranka koja ima samo četvoro poslanika u Skupštini Kosova.

Činjenica da je imenovanje zamenika ministara učinjeno da bi se ispoštovao sporazum koalicionih partija, a ne zbog potreba ministarstava, vidljiva je u slučaju Fatira Berzatija. Haradinaj je uklonio Berzatija sa položaja posle intervencije Srpske liste, koalicionog partnera. Navodno je ova stranka bila nezadovoljna kako je njihov koalicioni partner iz goranske zajednice, Berzati, koristio frazu ‘Republika Kosovo’.

Pored toga što je optužen za to što je podlegao pritisku koalicionih partnera, bilo je i sugestija o nepotističkim postavljenjima. Objavljeno je da će Ljiridon Dervišaj, Haradinajev zet, upravljati Zdravstvenim fondom za osiguranje, što je odluka koju je donelo Ministarstvo zdravlja.

Upitan na sednici Skupštine Kosova o tome, Haradinaj je potvrdio da će Dervišaj biti direktor Zdravstvenog fonda za osiguranje, ali tvrdi da je ovaj dvadesetsedmogodišnjak stručnjak u ovoj oblasti i da nema ničeg problematičnog u njegovom postavljenju.

Pravi Ramuš i Ramuš na vlasti

Haradinaj teži da sebe prikaže kao energičnog lidera koji naporno radi, često vodi računa o rokovima i preduzima proaktivni pristup u rešavanju problema. Ipak, njegov diskurs pokazuje da je on zarobljen u svojoj opozicionoj prošlosti.

Najočigledniji primer ovoga se desio kada su poslanici Samoopredeljenja, Albin Kurti (Aljbin Kurti), Albulena Haxhiu (Aljbuljena Hadžiu) i Donika Kadaj-Bujupi, uhapšeni prošlog meseca. Ovi poslanici su uhapšeni zbog aktiviranja suzavca na sednici kosovske skupštine na kojoj je diskutovano o sporazumu o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom.

Samo oni koji pate od amnezije ne bi se setili da je novi premijer, koji je tada bio u opoziciji i snažno se protivio ovom sporazumu, čak pretio tadašnjem premijeru Isi Mustafi hapšenjem ako nastavi da policijski progoni opoziciju.

Haradinaj je izrazio žal što su poslanici Samoopredeljenja uhapšeni, ali je od njih tražio da budu “poslušni” prema sudskim organima i rekao da nemaju “čega da se plaše”. Pravosuđe i vlada zaista jesu odvojene vlasti, ali su mnogi promenu njegove reakcije od vremena dok je bio u opoziciji ka njegovom novom, premijerskom stavu smatrali licemernom.

Međutim, razumevanje nove realnosti na terenu uticalo je, čini se, čak i na um jednog bivšeg komandanta vojske. Tek nekoliko dana nakon što je došao na vlast, on je izvređao novinara na konferenciji za novinare kada je stalno dobijao pitanja u pogledu vizne liberalizacije. Haradinaj se kasnije izvinio za svoje ponašanje koje je uveliko kritikovano, posebno sa strane novinara.

Prvih 100 dana nije prošlo glatko, jer je bilo problema prilikom donošenja važnih odluka usled manjka broja poslanika u skupštini, kao i zbog složenog sastava vlade.

Vladom će 2018, kao što je to bio slučaj prethodnih godina, dominirati pitanja transformisanja Bezbednosnih snaga Kosova u vojsku, granične demarkacije i uspostavljanja Zajednice opština sa srpskom većinom. Prošla vlada nije mogla da reši ova pitanja, iako je ona imala veći broj poslanika koji su je podržavali nego što je to slučaj sa aktuelnom vladom.

Paradoksalno je to da su se sporazumi koji su srušili prošlu vladu vrteli oko njihove nesposobnosti da donesu “velike odluke”, što je pitanje s kojim se, kako se čini, suočava i aktuelna vlada. Uprkos tome što Haradinaj s vremena na vreme pokazuje da ima energiju, impotentnost glasova u skupštini predstavljaće najveći izazov u predstojećim mesecima.

Ono što je sigurno jeste da su AAK-ovi partijski vojnici manje oduševljeni zbog ovih 100 dana i da će nastaviti da podgrevaju nostalgiju iz vremena kada je Haradinaj bio premijer na 100 dana — 2005. godine.

Naslovna fotografija: Ade Mula / K2.0.