Pre neki dan sam pogledao film “Oslo”. Film nema nikakvu umetničku vrednost, obiluje prenaglašenim reakcijama i ima očigledne praznine u filmskom tekstu. Međutim, zaokupio mi je pažnju, za razliku od brojnih drugih koje sam gledao u poslednje vreme. Priča se vrti oko preterano ambicioznog norveškog para koji posreduje u pregovorima između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije, što je rezultiralo poznatim Sporazumom iz Osla potpisanim 1990.
Sem fascinantnog svedočanstva o tajnoj diplomatiji, shvatio sam ― nakon gledanja filma ― da mi živimo u podjednako dramatičnoj stvarnosti koja bi mogla da se pretoči na platno. Pomislih da bi HBO ili Netfliks jednog dana mogli da snime serijal o Briselskom dijalogu između Kosova i Srbije na osnovu memoara nekog starog, penzionisanog diplomate iz EU koji je, progonjen novoizniklom krivicom i blizinom smrti, odlučio da otkrije sve igrarije koje su se događale iza naših leđa.
Ako se dobro zamislimo nad ovime, saga Briselskog dijaloga oličenje je potencijalne dramske poslastice koja bi išla rame uz rame sa holivudskim produkcijama visokog nivoa. I mi imamo dramu, napetost, povremene zaplete, zavere i izdaje. Priča poseduje gotovo sve teorijske elemente sadržane u kvalitetnoj drami.
Naš Briselski dijalog poseduje sve elemente kvalitetne drame onako kako ih definiše Aristotel.
Aristotel u svojoj “Poetici”, jednom od najranijih očuvanih razrada dramske teorije, kaže da svaka dobra drama mora da poseduje šest elemenata: zaplet, likove, misao, dikciju, spektakl i muziku. Sve odlične priče prepričane u celokupnoj istoriji ispunjavaju ove kriterijume, a to je slučaj i sa našim briselskim dijalogom.
Zaplet je prisutan. Prastara kavga između dva naroda koja se iskomplikuje zahvaljujući interesima velikih sila.
Likova ima napretek. U prologu su bili zastupljeni sultani, carevi, vitezovi, pobunjenici i obični junaci. Kasnije na scenu stupaju predsednici i ministri, reformisti i konzervativci. Međutim, sticajem okolnosti, što se poslednjeg čina tiče, izabrana su dva najbolja glumca: Aljbin (Albin) Kurti i Aleksandar Vučić. Dvojica protagonista poseduju sve karakteristike pozorišnih likova. Bore se jedan protiv drugog, i sami sa sobom, preterano reaguju, imaju moralne nedoumice, preterano reaguju, veruju da su velikani. A da li sam spomenuo i da preterano reaguju?
Misao ili centralna tema čist je klasik u našem slučaju: težnja da se postigne istorijski važan sporazum između dvije nepomirljive grupe posle viševekovne borbe. Fenomenalno.
Dikcija ili izražavanje je kitnjasto i prožeto (konstruktivnom) dvomismislenošću, patriotskim busanjem u grudi i retkim, ali lako pamtljivim trenucima iskrenosti. Poznate su nam i parole koje bi mogle da nadžive ovaj celi šou-program i da se uvrste u svakodnevni konverzacijski jezik, baš kao što se zbilo sa izrazom “Asta la vista, bejbi”. Na primer, Lajčakova poznata fraza, “sporazum će se postići do kraja godine” lako može da postane novi eufemizam koji bi mogao da se izgovara unedogled, kao što “počinjem dijetu od kraja godine” bolje zvuči nego da kažete “od sledećeg ponedeljka”.
Zatim imamo i spektakl. Odličan primer za to videli smo 15. juna 2021: istorijski susret uživo u Briselu sa medijskom pažnjom bez presedana i sa planom u četiri tačke, niotkuda. Zaista je u pitanju kombinacija zaokreta koje smo mogli naći i u najboljim filmovima Dejvida Finčera (David Fincher) i šašavim ispadima Vesa Andersona (Wes Anderson).
Na kraju, tu je muzika… muzika je… to je to! To je element koji nam fali. Mislim, sve kvalitetne priče u sebi sadrže muziku, pesme koje publici dočaravaju realni kontekst, osećanja i skrivenu istinu. Zašto bi onda Briselskom dijalogu falila muzička podloga?
Dakle, evo je, muzička podloga Briselskog dijaloga. Tačnije, ovo su pesme koje razjašnjavaju aktuelnu situaciju i pomažu nam da uvidimo istinu koja se krije iza političkog maskenbala.
1.“Help’’ grupe Bitls (The Beatles)
♫ Upomoć! Treba mi neko ♫
Slepa ulica. Ako išta, već tri decenije, ako ne i duže od toga, čini se da se Srbi i Albanci mogu usaglasiti tek oko malog broja pitanja. Zaboga, nismo mogli da se dogovorimo o identitetu žrtava bez pominjanja nacionalnosti, etničke pripadnosti i veroispovesti. Umesto toga, mi imamo ‘naše’ i ‘njihove’ kada pričamo o nevino ubijenim ženama i nevino ubijenoj deci. Sa ‘našima’ saosećamo i žalimo ih, a ‘njihove’ negiramo ili racionalizujemo.
Kada se od nas očekuje da sami postignemo međusobno prihvatljiva rešenja, to je ništa drugo do sofistika.
Zaprepašćujuće je to kako na isti događaj gledamo sasvim drugačijim očima.Dakle, očekivati od nas, koji živimo u dvema odvojenim stvarnostima, sa dva nepomirljiva mentaliteta, da postignemo međusobno prihvatljiva rešenja, to je ništa drugo do sofistika.
Briselska mantra “mi samo posredujemo” neće još dugo opstati. Potrebna nam je medijacija, ali ne ova vrsta trome medijacije kojoj smo dosad bili izloženi. Završni čin će podrazumevati aktivno učešće posrednika sa unapred kreiranim rešenjima, štapovima i šargarepama. Koliko god otužno to zvučalo, neko će drugi morati da preseče naš čvor. Na kraju krajeva, tako je možda i najbolje.
2.“The end of the world as we know it’’ grupe R.E.M.
♫ Nadmetanje, nadmetanje, nadmetanje laži,
Nudite mi rešenja, alternative, ali ih odbacujem ♫
Neprestana kavga. Prošlo je duže od tri decenije otkako se svet zainteresovao za našu zavadu. Tada je ovo pitanje sagledavano u okviru šireg, značajnijeg konteksta. Raspad Jugoslavije, pad komunizma, oživljavanje NATO kroz humanitarni intervencionizam. Međutim, otada je prošlo nekoliko decenija.
Svet se promenio, njegovi problemi više nisu isti. Današnju pažnju svetskih vođa zaokupljuju digitalna privatnost, društvo u okolnostima postistinitosti/postčinjeničnosti (eng. post-truth), pretnje po svetsko zdravlje, znanje i tehnološki napredak, u pratnji nepreglednih izazova. Što se njih tiče, naš sukob ih podseća na prošlost, dosadno nepreuzimanje odgovornosti i sažaljivu tuču balkanskih plemena.
Kosovu je ovaj sporazum mnogo potrebniji nego Srbiji.
Uz ovakvu izmenu percepcije dolazi i promena stava. Čini se da najveće zapadnjačke demokratske države zauzimaju sve češće neutralni pristup ovoj tematici, smatrajući i Albance i Srbe palikućama u jednakoj meri i verujući da obe strane dele odgovornost. Posledično, teret za davanje koncesija ravnomerno je raspoređen, ali sada Priština snosi mnogo veću odgovornost nego ranije. Drugim rečima, kompromis je novina u našem komšiluku.
3.“You can’t always get what you want” od Rolingstonsa (The Rolling Stones)
♫ Ali ako ponekad pokušaš, pa, možda ćeš naći
Ono što ti treba ♫
Kompromis. Mnogi se mnogi neslagati, ali stav Sjedinjenih Država i vodećih država-članica EU prema Kosovu oduvek ide više u korist kosovskim Albancima. Eto, rekao sam i to. Ponekad se to radi otvoreno, nekad prikriveno, ali suštinski uvek u korist interesa kosovskih Albanaca, iako oni to ponekad nisu uspevali sami da uoče.
Otkud onda ovoliko povećanje pritiska na Prištinu da napravi ustupke? Šta se promenilo? Odgovor je jednostavan. To je zato što je Kosovu ovaj sporazum mnogo potrebniji nego Srbiji.
Kosovo je dosad ostvarilo sve moguće uspehe koji ne zahtevaju saglasnost Srbije. Kosovo je dobilo priznanje od svih od kojih je to bilo moguće i učlanilo se u sve moguće organizacije i federacije. Budući napredak u dobijanju priznanja na međunarodnom planu zahtevaće neki oblik saglasnosti Srbije. Ne zato što je Srbija postala uticajnija ili je svet više poštuje, već usled principa koji rade u njenu korist.
Eksplicitno izneseni u Helsinškom dogovoru iz 1975, a stupajući na snagu posredstvom nekoliko rezolucija UN-a, ovi principi utvrđuju da međunarodno priznate države imaju završnu reč kod stvari koje se tiču njihove suverenosti.
Iako argument u kosovskom slučaju možda izgleda izlišno, ovi principi nose određenu težinu kod takozvane evropske petorke koja ne priznaje Kosovo, kao i kod brojnih drugih članica UN-a. Suočeni sa sličnim internim borbama, oni ne žele da se odreknu ovog principa.
Budući napredak u oblasti integracije u međunarodnu zajednicu, koliko god to bogohulno zvučalo nekim čitaocima, ograničenog je karaktera upravo zbog izostanka srpske saglasnosti. Otuda i poluga Srbije koja joj daje dovoljno moći da svoje stanovište predstavi kao relevantno i da omogući Kosovu da učestvuje u budućim diskusijama. To su Sjedinjene Države i Evropska unija već shvatili. Otud kompromis.
4.“It Will End In Tears” grupe Dikon blu (Deacon Blue)
♫ Najčešće to znamo
Da će se završiti u suzama ♫
Epilog. U ovakvoj situaciji, čim se saznalo da je ishod dijaloga dotakao srž interesa Srbije, igra se promenila. Čim je to postalo očigledno, pojavila se kakofonija glasova koji nehajno iznose svoju viziju ishoda. Oni to čine korišćenjem alatke koja im je omogućila da predstave svaku ideju koja im je pala na pamet, a da pritom za to ne snose nikakvu odgovornost; u pitanju je nepotpisani non-pejper (eng. non-paper).
Razmenjivali su razne scenarije, svaki sa drugačijim pristupom. Prištini je draže međusobno priznanje, što je eufemizam za potpuno popuštanje Srbije. EU i SAD smatraju da je funkcionalna samouprava za Srbe na nezavisnom Kosovu dovoljan kompromis. Čini se da su Srbija i njen predsednik posvećeni svojoj misaonoj kreaciji pod nazivom ‘razmena teritorija’.
Na prvi pogled, ove vizije su različite i nepomirljive. Međutim, svaki od ova tri glavna pristupa vode istom ishodu: srpskom priznanju Kosova, zvaničnom ili nezvaničnom, ali na način ili u meri u kojoj se Kosovu omogućuje buduća integracija u međunarodne tokove. Čak i opcija koju predsednik Vučić priželjkuje, etničko razgraničenje, predviđa ovakav ishod.
Ako čitamo između redova, to znači da on kaže sledeće: “Spreman sam da priznam, ali šta ja imam od toga?” Može li to da bude ubrzano pristupanje Srbije Evropskoj uniji? EU kaže ‘ne’. Šta je sa razmenom teritorija? Nemačka kaže ‘ne’. Dakle, kako stvari stoje, budućnost skoro 10 miliona ljudi svodi se na izazov: kako da pronađemo nešto što Vučić može da nazove pobedom, a Kurti da prihvati?
Šta god da se desi, život ide dalje. Imaćemo Srbe i Albance na Kosovu, slušaćemo zahteve da se poboljšaju životni uslovi, biće onih koji traže polaganje računa. Kako god da producenti ove sage odluče da će se šou-program završiti, pretpostavljam da ćemo morati da se prilagodimo.
5.“Wake up” grupe Arkejd fajr (Arcade Fire)
♫ Deco, budite se
Priznajte svoje greške
Pre nego što leto pretvore u prašinu ♫
Istina. Za kraj imam nešto što željno hoću da iznesem u ovom tekstu. U pitanju je ona stara parola koju nam naše vođe saopštavaju: da ne možemo da napredujemo ka EU zbog “druge strane” (Srba ili Albanaca, u zavisnosti od vaše tačke gledišta).
Istina je ta da nas EU ne želi jer nismo uspeli da stvorimo pristojno društvo.
Rešavanje pitanja u vezi Kosova i zaključak Briselskog dijaloga zaista jeste značajno postignuće u ovom procesu. Međutim, politički lideri namerno izvrću činjenicu da je to tek jedna kap u moru principa i vrednosti koje moramo da usvojimo pre nego što se kvalifikujemo za pristupanje jednom od najprogresivnijih saveza ljudi u istoriji čovečanstva, Evropskoj uniji.
Istina je ta da nas EU ne želi jer nismo uspeli da stvorimo pristojno društvo. Jer smatramo da je ulazak u politiku najbrži način za sticanje bogatstva. Jer rođake zaposlene u opštinskom sudu smatramo prečicom do pravde, članstvo u stranci prečicom do posla, prijatelje zaposlene u bolnici prečicom do zdravstvene usluge.
Mi smo društvo prečica, u kom pravila i zakoni predstavljaju prepreke za preskakanje, društvo koje je stalno u potrazi za lakšim putem, a ne pravim putem. Zato dozvoljavamo kupovinu glasova, korupciju, nepotizam, govor mržnje, nesposobnost javnih službenika, obrazovanje koje je na prodaju, i tako dalje.
Upravo zato verujemo političarima kada kažu da bismo već bili u EU da nije ‘onih drugih’ (Srba ili Albanaca). To je laž. Istina je ta da nas EU ne želi ovakve kakvi smo sada. A to nije nepravda, jer oni prosto ne žele da naprave još jednu prečicu.
6.Glavna tema
Na kraju, tematska pesma briselskog dijaloga. Ne može da bude nijedna druga do “Put u beskraj” (On the road to nowhere) grupe Toking heds (eng. Talking Heads, glave koje govore). Ovde se postavlja pitanje da li naziv pesme govori više nego ime benda. U svakom izveštaju iz Brisela pronalazimo jedino glave koje ne rade ništa drugo sem što pričaju. One govore:
♫ Na putu smo u beskraj
Uđite ♫
Naslovna ilustracija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.
Ovaj lični stav je prvobitno objavljen na veb-sajtu Nove društvene inicijative u okviru njihovog ciklusa tekstova pod nazivom Kosovski kolektiv, dok se ovde, na Kosovu 2.0, publikuje uz dozvolu.
Objavljivanje ovog ciklusa tekstova radi se u okviru projekta koji podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID-a. Stavovi izraženi u ovoj seriji tekstova ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD), Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) ili Vlade SAD.
Mora se priznati da Marinkovic duhovito pukusava pronaci prigodnu muziku za politicki triler Kosova ali ma koliko umereno i objektivno izgledalo njegovo sagledavanje cinjenica on ostaje veran glavnom politickom toku srpske politike kontinuiteta sa Slobom. I Milosevic je u svoje vreme bio procenio na pregovorima u Rambujeu da je sporazum mnogo potrebniji kosovskim Albancima nego Srbiji.