Iako je u Prištinu stigla kasno u petak popodne (15. septembra), Rebekah, di-džejica iz Berlina, je izgledala sveže na nastupu u Teatru Oda. Raspored je takav da je nastupila odmah posle lokalnog di-džeja, Totona, oko 2 sata ujutru, nastavljajući da pušta muziku do ranog jutra. Njeni tvrdokorni tehno zvuci su učinili da se oseti prisustvo nečega kolosalnog i moćnog, sa strujnim efektom na publiku, što je u nesaglasju sa njenom sićušnom figurom.

Rođena u Birmingemu, Ujedinjeno Kraljevstvo, Rebekah ima skoro dvadesetogodišnje iskustvo u di-džejingu, iako je bilo pauza i promena stila u međuvremenu. Njena poseta Prištini bila je deo turneje za album “Paraliza od straha” i organizovali su je lokalni promoteri iz Nekst levela koji su proslavljali svoj 11. rođendan, a koji su otkrili ovu di-džejicu kada je nastupala na Festivalu Egzit u Novom Sadu.

Rebekah je, u svojim počecima, eksperimentisala sa različitim zvucima i žanrovima. Nakon nestašnih tinejdžerskih dana, sada je pristalica zdravih životnih stilova, u sklopu čega su teretana i veganska dijeta njen svakodnevni izbor. Život u Berlinu, prestolnica vegana, olakšao joj je sve, ali je ovaj grad ujedno i centar svetske tehno scene, gde je dobila slobodu da pojača svoju kreativnost. Ona je oduvek sanjala da tamo živi.

U razgovoru sa K2.0 pre nastupa, Rebekah govori o svojoj karijeri, žurkama širom sveta, prednostima mešanja rada na laptopu i gramofonskoj ploči, i o onome što bi savetovala svaku ženu koja želi da postane di-džejica.

Fotografija: Ardin Badivuku

K2.0: Spomenuli ste da ste znali da ćete biti di-džejica još kada ste imali 16 godina. Kako je sve to počelo? Da li ste bili klaberka u to vreme?

Rebekah: Izlazila sam po klubovima, sećam se kako sam jednom izašla u klub, pogledala u di-džeja i pomislila: ‘Time želim da se bavim’. Di-džej koji je tada nastupao je bio lik pod imenom Skot Bond. Puštao je epik haus, onda je prešao na trans i postao jedan od najvećih di-džejeva za trans u UK. Njegova porodica je poznavala moju, pa sam imala kontakt s njim. Di-džejing je otvorena stvar i za svakoga je, ne za samo neku odabranu grupu ljudi ili za elitu, ili bilo šta slično.

Delimično sam se zbog toga i zbog boravka u klubu osećala kao da sam kod kuće. Moje tinejdžersko doba je bilo pomalo nestašno, pa tako kada sam došla u klub, bio je to beg od te vrste života. Tako da sam htela da budem deo toga. Osećala sam kao da je to nešto u šta se uklapam.

Kada ste počeli svoju di-džej karijeru? Koju vrstu muzike ste puštali na početku?

Dobila sam gramofonske ploče kada sam napunila 17 godina, i vežbala sam oko godinu dana, ali sam se uigrala vrlo brzo. Imala sam svirku u prvoj godini karijere. Puštala sam muziku na žurkama prijatelja ili bi mi oni omogućavali da nastupam na svirkama. Onda sam radila u nekoliko klubova i tamo puštala muziku. Tada nisam bila baš dobra u poslu, ali sam uspevala da nastupam na ponekim svirkama.

Tada, kada sam se preselila u London, počela sam da nastupam kao model, jer sam bila mlada i trebao mi je novac — kakav kliše! Sa mnom je kontaktirala jedna agencija i oni su bili u fazonu ‘ma da, možemo da uradimo nešto za tebe’, jer su videli da je lako izreklamirati me, ali me nisu zaista poštovali kao di-džejicu. Imala sam 19 ili 20 godina, ali sam bila mlada i pomislila sam, ‘ma da, mogu ja to’. Radila bih šta god, samo kada bi mi to obezbedilo da mogu nesmetano da nastupam kao di-džejica.

Počeli su da me guraju u neke krugove i od 2000. do 2004. sam bila di-džejica zadužen za haus muziku u UK. Radila sam neke svirke u inostranstvu, ali većinu u UK. U jednom trenutku sam shvatila da mi se ta muzika nije zaista dopadala i da to nije bilo ono što bih zaista htela da radim, pa sam prestala.

Napustila sam agenciju i London i vratila se u Birmingem, gde sam počela da saznajem zašto toliko volim dance muziku. Slušala samo one stare stvari, čikaški haus i tehno. Onda mi se desilo ovo sa minimalom i pomoglo mi je da shvatim da i dalje gajim ljubav prema tehno muzici, da ta ljubav nikada nije umrla.

Vratila sam se na koledž, studirala sam i onda počela da učim o muzici i počela da je stvaram. Taj proces, od trenutka napuštanja Londona do potpisivanja ugovora sa drugom izdavačkom kućom, trajao je oko osam godina. Sada mi se to ne čini kao dugačak period, ali se u to vreme svašta izdešavalo, pa mi je izgledalo kao da počinjem ispočetka. Zato toliko volim di-džejing. Imala sam nešto kao dve odvojene di-džejevske karijere. U ovo vreme puštam samo ono što volim.

U jednom trenutku ste se pridružili izdavačkoj kući Krisa Libinga, CLR. Kako se to desilo?

Kris je počeo da svira jedan moj remiks i onda je od mene tražio da radim podkast za njega. Onda je tražio sve više i više muzike, pa sam slala da bih na kraju bila pozvana da se pridružim njegovom timu. Bio je to neki moj san, jer nastupam kao di-džej od ranih dvehiljaditih. Nikada nisam bila povezana ni sa kim i zaista sam htela da to iskusim.

Bilo je zaista fino kada sam postala deo te izdavačke kuće, što sam bila na žurkama i putovala sa istim ljudima — spokojan život, veganski, zaista sam u tome uživala. Bilo je to nešto kao pokret, imali smo malu zajednicu i bilo je zaista dobro na neko vreme.

Spokojan život, veganstvo, ovo obično nisu prve asocijacije na tehno kulturu. Kako pravite ravnotežu između toga što ste di-džej i što živite zdrav život?

Za mene ne postoji nijedan drugi način. Ja sam bila na svim žurkama, provodila se sa najboljima. U jednom trenutku mi je to postalo dosadno, jer se tako isto iskustvo vrti ukrug, što mi nikada nije pomoglo da napredujem na mentalnom planu. Dakle, za mene, na ličnom nivou, bio je to jedini način.

Upoznala sam mnoge tehno likove koji imaju velike izdavačke kuće i visoke pozicije u industriji, a oni mi nikada nisu omogućili da se osećam onako kako je to učinio Kris. Ako ste ikada upoznali Krisa Libinga, on je tako topao, tako otvoren i to me je privuklo da dođem u CLR. Nisu svi toliko vezani za život u zdravom okruženju, neki piju, neki se provode ludo, ali ova izdavačka kuća mnogo više prihvata izbor svih ljudi i to me mnogo privuklo. Bilo je to nešto na duhovnom planu.

Bila sam u društvu mnogih koji su se bavili hausom u UK. Ako se ne provodite na žurkama s tim ljudima, onda vaša karijera ne napreduje, jer morate stalno da budete po žurkama, danima. Ja to više nisam htela da radim. To mi uništava telo i nisam više imala energiju koju bih uložila u muziku i kreativnost. Kada sam se našla u sadašnjem kolektivu, imala sam mnogo više slobode u kreativnosti.

Rebekah svoj posao di-džejice vidi kao medijum za stvaranje energije. Fotografija Petrit Rrahmani.

Šta volite kada je reč o di-džejingu?

Mislim da di-džejing za mene znači energiju, energiju između mene i mase, ali se tako i omogućuje publici da međusobno komunicira i deli tu energiju. Ne sviđa mi se kada se sav fokus nalazi na meni, jer sam ja tamo samo medijum koji stvara ovu energiju. To mi se dopada u tehno muzici. Jer nema vokala, muzika je esencijalnija. Hoću da ljudi to iskuse, jer uvek ponovo stvaram ono što doživljavam. Zaljubila sam se u ovu muziku i to je ono što želim da stavim u prvi plan.

Ima ljudi koji kritikuju di-džejeve jer skoro svi prave miksove na laptopu, umesto da koriste gramofonske ploče, gube na kreativnosti i veštini, pa čak i na kvalitetu zvuka. Šta mislite o ovim tehnološkim naprecima i načinu na koji su oni uticali na di-džejing?

Mislim da tehnologija napreduje i ne bi trebalo da budemo tradicionalistički orijentisani u tom smislu. Svakako da je miksovanje dva snimka na gramofonskim pločama zaista veština, kao što je to i uklapanje matrica, ali ne možemo naprosto da odbacimo tehnološki napredak.

Sve se vrti oko pojedinca. Ako se neka nova osoba probije i više joj odgovara CDJ, onda neka ta osoba radi na CDJ. Važnije je baviti se ishodom miksovanja sa CDJ, ili miksovanja na laptopu, ili miksovanja na gramofonskim pločama. Ima loših di-džejeva u svim obim oblastima i postoje zaista sjajni di-džejevi koji rade u svima njima, pa tako moramo da usmerimo fokus na ono što izranja iz zvučnika. Kako to zvuči u klubu?

Lično ne želim da postoji neki zid između mene i naroda. Tradicionalni di-džejevi koji rade na gramofonskim pločama okreću leđa svojoj publici, jer je postavka, obično, u pozadini, pa postoji blokada kada miksujete tako. Ipak, svi su oni samo medijum za kreiranje energije. Oni su samo oruđe koje imamo i ništa od toga ne možemo da odbacimo.

Puštali ste tehno muziku širom sveta. Šta biste rekli da je vaše najzapaženije ili najluđe iskustvo od publike ili ljudi s kojima ste se sastali?

Nastupala sam skoro svuda, možda nisam na Antarktiku, ali je i on na mom spisku. Često sam putovala u Aziju i nastupala u Kini osam ili devet puta tokom ovih nekoliko godina. Poslednji put sam bila u Kunmingu, provincija Junan na jugu, gde su ljudi poznati po tome što prave začinjenu hranu i gde su svi onako entuzijastični.

Nastupala sam u tom klubu, a oni su me unapred upozorili. Rekli su: ‘Vidi ovako, ljudi će pobenaviti, ali će pobenaviti na samo kratak period vremena’. Tako da sam puštala muziku nekih 45 minuta i sve je izgledalo kao da se nalazim na nekoj rokenrol svirci. Mislim da postoji i jedan video onlajn. Ljudi su se bukvalno vešali o plafon, vrištali su, upadali na scenu — bilo je poprilično ludo. Svi su, posle 45 minuta, prosto umrli i morali da odu. Bilo je vrlo intenzivno, pa su se brzo potrošili. To je bilo nešto zanimljivo.

Po mom mišljenju, Azija postaje sjajno mesto za tehno, ima dosta dobrih klubova koji se tamo otvaraju. Oni su, obično, mali i intimne prirode, što mi se dopada, i ljudi imaju dobru energiju.

Nakon što je nastupala širom sveta, Rebekah kaže da ceni balkansku publiku zbog njene želje da se dobro provodi. Fotografija Petrit Rrahmani.

A šta je sa Balkanom? Imali ste priliku da vidite neke delove, kao što je svirka koju ste imali na Festivalu Exit ili u Kotoru, Crna Gora. Šta mislite o tim ljudima? Da li je energija kod njih drugačija?

Oni su malo blaži, ali vole da se provode. Nastupala sam i u Sofiji i to je bila stvarno dobra žurka. Ljudi odande… devojke su uvek sjajne, prelepe su. Mislim da su žene vrlo prijatne iz svih ovih područja, a kada imate vrlo lepu mešavinu muškaraca i žena, i svi vole tehno, onda se stvara vrlo dobra atmosfera.

Šta biste savetovali drugim ženama koje žele da postanu di-džejice?

Ako je neko ozbiljan, onda bih preporučila da uče o tome, da idu u školu ili da uzmu časove — da im bude jasno šta žele da rade. Da li žete da budu di-džejevi? Da li žele da nastupaju u svom gradu ili u inostranstvu? A onda, ako zaista imaju ozbiljnu nameru, neka nauče kako da prave i produciraju muziku.

Moj uzor kada sam počinjala da se bavim ovim je bila Skarlet Etjen. Ona je producirala muziku i nadahnula me da pravim muziku, da shvatim da di-džejing sam po sebi neće da me dogura daleko. Dobila sam priliku da pravim svirke u svom gradu, ali da bih otišla u svet, da bih napredovala, morala sam da stvaram muziku i imam izdavačku kuću. Tada je delovalo kao krupna stvar, ali je to lako uraditi. Samo morate naporno da radite. K

Naslovna fotografija: Petrit Rrahmani.