Posle maratonske kampanje, Kosovo je danas primljeno u članstvo Unije evropskih fudbalskih asocijacija, UEFA.

Erold Belegu je primio loše vesti preko poruke i to u najnezgodnijem trenutku. Bila je 2008. godina. Predsednik Košarkaškog saveza Kosova, tokom konferencije „Regionalni sport, međunarodno učešće“ u Kardifu, se svojom krupnom pojavom upravo našao na bini. Trebalo je da sa zanosom govori kako sport može da zaleči podele u post-konfliktnom društvu i da trijumfuje tamo gde politika nije uspela. Odjednom, međutim, delovalo je da mu više nije do toga.

“Upravo sam primio vest da je FIBA [glavno međunarodno telo za košarku] odbila naše članstvo na sastanku glavnog odbora”, objasnio je, slegnuvši ramenima kao da sugeriše da ga to ne iznenađuje. “Ovaj put je u pitanju čista politika. Ljudi koji tvrde da se sport i politika ne mešaju naivni su kao deca”.

Na neki način, Belegu je bio u pravu – ali ne na način kako on misli. U sportu pitanje priznanja jeste u potpunosti političko, i to je razlog zašto je prošlogodišnja odluka Međunarodnog olimpijskog komiteta da primi Kosovo za člana proslavljena uličnim žurkama i dočekana uz odobravanje i osuđivanje koji su daleko izvan od onoga što predstavlja svet sporta.

“Kosovari proslavljaju verovato najznačajniji dan od proglašenja nezavisnosti”, izjavio je kosovski zamenik ministra spoljnih poslova, Petrit Seljimi, nakon odluke MOK-a u decembru. “Savremenu naciju ne čini samo članstvo u EU, Savetu Evrope i UN. Važno je i stvaranje savremenog identiteta, a olimpijski tim predstavlja podjednako važan znak nacionalnog identiteta i ponosa”.

Srpski ministar sporta, trostruki olimpijski prvak u vatepolu, Vanja Udovičić, nije bio baš oduševjen i osudio je odluku. “Kao ministar sporta, smatram da odluka nije dobra, pre svega za međunarodni sport jer ostavlja prostor za buduće precedente koji mogu da ugroze svet sporta”, izjavio je u saopštenju. “Koji su bili motivi da se donese takva odluka i da puno priznanje ovoj takozvanoj državi koja nije priznata od strane Ujedinjenih nacija?”.

Od kako se završio rat na Kosovu 1999. godine nisu se samo kosovske političke institucije borile za priznanje. Uprkos tome što je Kosovo priznato od strane 100 članica UN i 23 od 28 država Evropske unije, punopravno članstvo u Ujedinjenim nacijama ostaje van domašaja. Srbija vidi Kosovo kao istorijski i suštinski deo srpske države, što takođe zastupa i njen saveznik Rusija (koja ima veto u Savetu bezbednosti UN). Tokom nedavne posete Beogradu, presednik Rusije Vladimir Putin je rekao da Rusija „nikad” neće priznati Kosovo. Međutim, više napretka je bilo kada je reč o priznanju sportskih federacija, od fudbala do košarke, od plivanja do atletike.

Bez priznanja međunarodnih sportskih tela nije moguće učešće na glavnim međunarodnim događajima, kao što su letnje i zimske olimpijske igre ili svetsko prvenstvo u fudbalu. Priznanje na tim događajima ima veliku moć, znači prihvaćenost u većem delu sveta i prestiž zemlje koja ima zastavu i himnu, stojeći rame uz rame sa drugim državama.

Nailaženje na prepreke

Članstvo pruža međunarodni legitimitet, što je jedan od razloga koji Belegu navodi za neuspeh Kosova da se priključi FIBA. “Bivši generalni sekretar [Borislav Stanković] je Srbin, bio je na tom položaju preko 25 godina”, izjavio je nakon govora 2008. godine. “U mnogim strukturama FIBA su Srbi na vodećim mestima. Mislim da je to razlog zašto nas u FIBA ne žele, jer ne mogu da slome srca svojim srpskim prijateljima”.

FIBA je poricala da politika stoji iza njihove odluke. “Zapravo, odluka glavnog odbora je bila da nije došlo do napretka od naše pređašnje oduke iz aprila 2008. godine”, objasnio je zastupnik FIBE, Markos Beltra. “Postoje neka nerešena pitanja u vezi sa košarkaškom federacijom… ali najvažnije je da MOK i UN moraju prethodno da priznaju Kosovo”. Kao što je Petrit Seljimi priznao, za mnoge mlade i nove države, priznanje u sportu je podjednako bitno kao i predstavljanje u glavnim međunarodnim telima. Bivši državni sekretar SAD, Henri Kisindžer, jednom je rekao da neka država može da se svrstava u države samo ako ima tri stvari: valutu, vojsku i nacionalni fudbalski klub.

Za Palestince, koji su dugo imali samo delimično međunardno priznanje, sport je otvorio vrata gde su druga rešenja zakazala. Međunarodni olimpijski komitet i FIFA, glavno međunarodno telo za fudbal, priznali su Palestinu što joj je omogućilo da se takmiči na olimpijskim igrama i da učestvuje u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo. Početkom ove godine, Palestini je dozvoljeno da se takmiči u Azijskom kupu, što je ekvivalent Evropskom prvenstvu. Međunarodni sport dozvoljava teritoriji ili zemlji da razvije svoju zastavu na međunarodnoj sceni. Kada je Južni Sudan dobio nezavisnost, istog dana je to proslavljeno utakmicom novog fudbalskog tima Južnog Sudana.

Druge sporne teritorije su pokušale isto: Kurdi u severnom Iraku imaju svoj fudbalski tim, takođe i Nagorno-Karabah i Južna Osetija. U stvari, kada je počelo Svetsko prvenstvo u fudbalu 2014. godine, u isto vreme u Švedskoj se igrao Svetski kup za nepriznate nacije. Kurdistan se pojavio, takođe i Abhazija. Sve te teritorije se nadaju da će priznanje u fudbalu dodati legitimitet tome da se smatraju za države. Sport uopšte, a posebno fudbal, otvaraju vrata ka priznanju.

Najviše uspeha u tome do sada je imao Gibraltar. Britanska prekomorska teritorija na Pirinejskom poluostrvu je predata Britaniji ugovorom iz Utrehta 1713. godine, ali Španci i dalje polažu pravo na nju. Kada je Gibraltar 1993. godine pokušao da se priključi UEFI, glavnom evropskom telu za fudbal, Španci su pobesneli. Uoči odluke Španci su zapretili da će u znak protesta povući sve svoje timove, klupske i nacionalne, iz kontinentalnih i međunarodnih takmičenja. UEFA i FIFA su se uplašile gubitka zarade i prestiža u slučaju odsustva Real Madrida i Barselone sa takmičenja, i pažljivo su čitali originalan ugovor tražeći u njemu rupe koje bi sprečile Gibraltar da se prikluči. Na kraju su promenili pravila: UEFA je odlučila da samo zemlje priznate od UN mogu da se priključe – što je sada kamen spoticanja za priznanje Kosova.

Prvi koraci

Iako je očigledno da se Srbija i Rusija protive priznanju Kosova od strane sportskih federacija, situacija sa Gibraltarom ističe strah drugih država koje su se istorijski protivile priznanju Kosova zbog stvaranja precedenta koji bi pokrenuo separatističke regione unutar njihovih sopstvenih granica. Fudbal je dobar primer za to. Zime 2014. godine, pod tamnim oblacima i senkom starih dimnjaka koji su ispuštali žuti dim u nebo, grupa mladih ljudi u plavim trenerkama je po prvi put izašla na teren. Igrači kosovskog nacionalnog tima su optrčali oko stadiona KEK u Obiliću – gradu nad kojim dominiraju dve najveće kosovske elektrane koje, prema Svetskoj banci, predstavljaju “najgori pojedinačni izvor zagađenja u Evropi” – dok je stotinak gledalaca aplaudiralo i dovikivalo svaki put kad bi prošli pored.

Za dva dana igrači će učestvovati u važnoj prekretnici u skorijoj kosovskoj istoriji. Posle nekoliko godina i politike, borbe, neuspeha, propalih pregovora i konačno privremenog sporazuma, Kosovo je bilo spremno da odigra prvi meč koji je odobrila FIFA, prijateljsku utakmicu protiv Haitija. “Osećam se odlično jer smo se borili za priliku da pokažemo svetu da imamo fubalsku tradiciju”, rekao je Erolj Saljihu, generalni sekretar Fudbalskog saveza Kosova dok je posmatrao sa ivice terena tim dok trenira. “To je prvi korak ka priznanju u fudbalu”.

Od 2008. godine FSK se borio da ga priznaju UEFA i FIFA, što se ispostavilo kao politički zapaljiva tema. Nedostatak priznanja takođe je imao razorne posledice po kosovske sportiste – nigde to nije tako očigledno kao u fudbalu. Stotine hiljada izbeglica je pre 15 godina pobeglo od rata u razne delove Evrope, Švedsku, Norvešku, Belgiju, Švajcarsku, i drugde. Uprkos tome što je Kosovo stvorilo neobičnu količinu talentovanih igrača – Džerdan Šaćiri, Ljorik Cana, Granit Džaka, Valjon Behrami i Adnan Januzaj, svi oni su rođeni na Kosovu ili su im roditelji odatle – nedostatak priznatog nacionalnog tima znači da su mnogi od njih morali da zaigraju za zemlje u kojima su živeli. Najbolji primer za to je Švajcarska koja se kvalifikovala za Svetsko prvenstvo 2014. godine sa timom čije jezgro čine kosovski igrači.

Činilo se da ima malo šanse da UEFA i FIFA priznaju Kosovo, ali kada je 2012. godine Sep Blater podržao pozive da se Kosovu dozvoli da igra prijateljske mečeve ponovo je pokrenuto to pitanje, što je naljutilo Srbe i zabrinulo Švajcarce (koji su se plašili da će u slučaju priznanja Kosova izgubiti najbolje igrače). Enrolj Saljihu i predsednik FSK Fadilj Vokri pokrenuli su odvažnu akciju da skupe potpise Šaćirija, Cane i drugih peticijom koja poziva da se Kosovu dozvoli da igra prijateljske mečeve pre oktobra 2012. godine, kada Švajcarska bude igrala protiv Albanije kvalifikacioni meč za svetsko prvenstvo. To je bio simboličan meč, jer 9 od 22 igrača imaju kosovsko poreklo. Saljihu i Vokri su sedeli sa igračima švajcarskog nacionalnog tima u hotelu u okolini Ciriha i posmatrali kako Šaćiri, Džaka i Behrami potpisuju peticiju.

Na terenu u Obiliću, Saljihu je udisao vazduh pun sumpora dok su izabrani kosovski igrači pričali švedskim, norveškim, i nemačkim akcentom. Među njima je golman iz Palerma, Samir Ujkani (koji je pre 18 meseci bio na golu Albanije u meču protiv Švajcarske), norvežanin Ardian Gaši i švajcarski međunarodni napadač Albert Bunjaku, koji je igrao na Svetskom prventsvu 2010. godine.

„Moji roditelji su rođeni ovde, ja sam rođen ovde, cela moja porodica je rođena ovde, tako da sam 100 posto došao ovde da igram“, kaže Bunjaku. Poput skoro svakog drugog igrača u timu stalno je morao da odgovara na pitanja o vernosti zemlji u kojoj živi. „Imao sam šest godina kada sam došao u Švajcarsku“, rekao je kada smo ga pitali o odnosu prema Švajcarskoj. „Vrlo sam zahvalan za ono što je Švajcarska učinila. Divno je bilo kada me je [tadašnji trener švajcarske nacionalne selekcije] Otmar Hicfeld pozvao. Bilo je neverovatno. Ne mogu da opišem rečima. Ali ovo je moja zemlja. Sebe vidim kao Kosovara“.

Iako je trener Albert Bunjaki (koji nije u srodstvu sa igračem) izabrao tim igrača iz cele Evrope teško je bilo izgraditi timsku etiku. Organizovali su posete čuvenim spomenicima i kući kosovskog ratnog heroja. Pre utakmice, kosovski premijer i predsednik susreli su se sa timom.

„Ovi ljudi su se borili za Kosovo isto kao što se mi borimo za njega na terenu. Mi se takođe borimo, samo na drugi način“, objašnjava Bunjaku. „Neki od igrača su rođeni u Švedskoj, Nemačkoj. Dobro je da nauče istoriju Kosova“.

Nezadovoljne komšije

Naravnom nisu svi srećni što Kosovo igra prvi prijateljski meč koji je odobrila FIFA, naročito zato što je severni deo Mitrovice izabran za mesto odigravanja meča. Mitrovica je i dalje podeljeni grad. U ovom gradu živi najveći deo srpske manjine koja čini 5 posto stanovništva Kosova. Reka preseca grad u kome su Srbi na severnom, a kosovski Albanci na južnom delu obale. Most koji povezuje dva dela grada je prekriven kršem i čuva ga kohorta italijanskih karabinjera. U severnom delu zidovi su puni anti-EU grafita. Srpske zastave se vijore sa većine zgrada. Preferira se srpski dinar kao valuta i glasa se na srpskim izborima.

Nekoliko milja severno od mosta Igor Uljarević je stajao na zapuštenom pokrivenom trening kompleksu. Električne instalacije su visile iznad terena dok je kiša kapljala kroz rupe u materijalu. Tridesetpetogodišnji trener i napadač FK Partizan Kosovska Mitrovica igra u srpskoj ligi četvrtog ranga (zonska liga). Pre rata igrali su na jugu, na stadionu koji se danas naziva Adem Jašari, gde će Kosovo igrati svoj prvi meč za nekoliko sati. Ali niko više ne ide na jug. „Ne zanima nas“, Uljarević objašnjava. „Mi imamo našu stranu, naš tim. Briga nas za tu utakmicu, niko od nas je neće gledati. U pitanju je provokacija i mi ne podržavamo to. Ne želimo da čujemo ništa o tom meču“. Pitanje kosovskih Srba uznemirava FSK. Nadali su se da će pozvati kosovskog Srbina u tim, ali je to ipak neostvarivo. „Ako bi kosovski Srbi igrali, kosovski tim bi imao potpunu podršku Evrope“, kaže Uljarević koji veruje da je u pitanju samo PR potez. „Oni bi onda rekli ’Evo, ima i srpskih igrača, videli smo na televiziji da i srpski igrači igraju na Kosovu’. Ali to ne bi bilo dobro za nas“.

Dok se bližio početni udarac u Mitrovici, putevi koji su vodili na stadion bili su ispunjeni zastavama i pesmom, zastavama Kosova, Albanije, SAD i Evropske Unije. Na stadionskim jarbolima vijorile su se zastave Haitija i FIFA ali ne i Kosova, jer je tako dogovoreno sa UEFA. Na tribinama je međutim bilo puno zastava sa svakog kutka Kosova. Čulo se i nešto anti-srpskih pesama. Međutim, nacionalna himna nije pevana. Više od 17.000 ljudi se tiskalo na stadionu dok je kiša padala na nepokrivenu publiku. Meč se završio nerešeno, 0:0 nakon igre na užasnom, poplavljenom terenu.

Publika je otišla sa stadiona zadovoljna jer je videla istoriju iako će morati još da čeka na prvu pobedu na nekom meču odobrenom od FIFA. „Čekali smo ceo život na ovu utakmicu. Danas smo videli istoriju“, kaže Mohamed Vokri, navijač koji je satima čekao u redu za kartu. U septembru, Kosovo je imalo prvu pobedu, ali članstvo u FIFA je i dalje predaleko.

Odvedite nas u Brazil

Krajem 2014. godine ograničeno članstvo u MOK-u i mogućnost nastupa na Olimpijadi u Rio de Žaneiru je borbu za puno međunarodno priznanje podiglo na viši nivo. U Kući sporta u centru Prištine, predsednik kosovskog nacionalnog olimpijskog komiteta se sprema da otputuje u Francusku. Decembar je 2014. godine i MOK će u Monaku uskoro izglasati ratifikaciju punopravnog članstva za Kosovo.

„Priznanje, čak i ograničeno, istorijsko je“, kaže Besim Hasani. Njegova kancelarija nije velika, ali pored vrata su postavljene dve stolice i sto ispred olimpijskih prstenova na zidu za potrebe fotografisanja sa velikodostojnicima kada dođu u posetu. „Biće takođe istorijski kada MOK potpuno prizna naš nacionalni olimpijski komitet“, dodaje.

Hasani ne sumnja da će MOK povući takav potez. Postojala je zabrinutost da bi političko manevrisanje u poslednjem trenutku moglo to da spreči. „Razmišljam o tome da će nas pet milijardi ljudi posmatrati na olimpijskim igrama kad budemo učestvovali“, kaže Hasani. „Mislim da će to imati posledice na sve ostalo kada svi oni čuju za Kosovo“. Od tog poteza bi najviše koristi imali oni sportisti koji ne bi samo mahali zastavama, objašnjava. „Gledaćemo Kosovo ne samo tokom olimpijskih ceremonija nego i u pobedničkoj“, kaže on. „Potpuno sam siguran da ako nam je bog poslao Majljindu Keljmendi, i ako ona ne bude povređena, ona će osvojiti neku medalju“.

Dan pre glasanja, u džudo školi „Toni Kuka“ u Peći, 23 godine stara Majljinda trenira u plavoj uniformi sa kosovskom zastavom prišivenoj na levoj strani grudi. Ona je jedna od najboljih džudistkinja – ili džudoka – na svetu; dvostruka svetska šampionka u kategoriji do 52 kg. „Više od svih drugih sportista, imam osećaj da me ignorišu ili da nisam jednaka sa drugim sportistima u svetu“, kaže Keljmendi na pauzi. Već jednom se takmičila na Olimpijskim igrama, u Londonu 2012, ali pod albanskom zastavom. „Nije mi bilo dozvoljeno da imam zastavu i himnu“, priča o svom kratkom nastupu u Londonu. „Srećna sam što se to neće ponoviti. Bićemo isti kao svi drugi sportisti iz sveta“.

Međunarodna džudo federacija je jedna od nekoliko sportskih federacija koje priznaju Kosovo, ali kada je Keljmendi otišla na Svetsko prvenstvo 2014. godine u Čeljabinsk, u Rusiji, da bi odbranila titulu, stari problemi su se vratili. Rečeno joj je da mora da se takmiči pod zastavom IJF i da će se intonirati olimpijska himna u slučaju da osvoji medalju. „To je bilo veliko iznenađenje za nas“, kaže Keljmendi. „Otišla sam tamo da predstavljam svoju zemlju i to mi je uskraćeno“. Sam Putin ima osmi dan u džudou, počasni je član IJF i autor je ruskog bestselera o ovom sportu. Došao je poslednjeg dana takmičenja. „To me je učinilo ljutom, nisam bila uplašena“, kaže ona. „Htela sam da dokažem da sam najbolja na svetu iako ne predstavljam svoju zemlju“. Keljmendi je lako zadržala titulu u finalu.

„Mislim da me je KGB pratio“, smeje se Driton Kuka, Mejljindin trener. Priseća se kako su oboje bili pretresani pre nego što su mogli da uđu na takmičenje. Kuka je i sam nekad bio borac koji obećava, šampion bivše Jugoslavije i naizgled mu je bilo predodređeno da osvoji medalju na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine. Međutim, rast tenzija koje su dovele do građanskog rata uzrokovao je bojkot svih međunarodnih takmičenja od strane kosovskih sportista „kako bi međunarodna zajednica saznala da živimo kao ljudi drugog reda“, objašnjava. Dve njegove kuće su bile razorene tokom rata na Kosovu, ali njegova nedovršena škola džudoa je preživela. „Naš dođo je imao sreće“ kaže on. „Nije bio dovršen. Imao je samo zidove. Nisu mogli da ga zapale“.

Iako nikad nije imao šansu da se bori za olimpijsku medalju, trenirenje Keljmendi mu je pružilo priliku da ponovo oživi san koji je žrtvovao pre 20 godina. „Kada vidim Majljindu na takmičenju, sebe vidim kao da nastavljam ono što sam prestao da radim zbog politike i rata“, kaže on. „Ako osvojimo Olimpijsku medalju i sutradan umrem, i to bi mi bilo ok. Ostvario sam životni cilj“.

Popuštanje napetosti?

Sutradan, 9. decembra 2014. godine, MOK je ratifikovao punopravno članstvo Kosova. “Ovo je početak novog doba za olimpijski pokret na Kosovu”, Hasani je izjavio na skupštini MOK-a. Prošle godine je bilo više napretka u pogledu međunarodnog priznanja u sportu nego svih godina zajedno od 1999. godine. To je delimično i zbog dobro vođenih kampanja nacionalnog olimpijskog komiteta i Fudbalskog saveza Kosova. Ali možda je i posledica promene raspoloženja u Srbiji. Uprkos ljutitim rečima srpskih ministara za spoljne poslove i sport, ništa od toga ne bi bilo moguće bez makar nekog stepena saradnje sa srpskim institucijama.

„Da, naravno, mi moramo da budemo deo društva“, kaže Vlade Divac, osvajač olimpijskih medalja i bivši NBA košarkaš koji je sada na čelu Olimpijskog komiteta Srbije u intervjuu za Rojters, odgovarajući na pitanje da li podržava članstvo Kosova u MOK-u. „Lično, bio sam u sličnoj situaciji kada smo [kao Jugoslavija] bili sprečeni da učestvujemo na Olimpijadi 1992. godine, tako da insistiram da ovo pitanje posmatramo sportskim očima i prepustimo političarima da rade svoj posao“.

Fudbalski savez Srbije je takođe odustao od konfrontacije po ovom pitanju nakon što je u početku izražavao sumnju. Dok Srbija razmišlja da li da se okrene Rusiji ili svom proklamovanom cilju priključivanja Evropskoj Uniji, polititčki otpor koji su Eroljd Beljegu i košarkaška federacija doživeli 2008. godine bi mogao da bude manje izražen. Očekuje se da bi nakon MOK-a i druga sportska tela mogla da učine isto.

U međuvremenu, kosovski sportisti marljivo treniraju za Rio 2016, bez obzira na to kakv će biti ishod političke borbe. Kada je doneta odluka, tadašnji premijer Kosova Hašim Tači najavio je da će Majljinda Keljmendi nositi kosovsku zastavu na ceremoniji otvaranja. „Moj glavni cilj sada su olimpijske igre jer sam trenutno najbolja na svetu“, rekla je Keljmendi nakon treninga. „Znam da je teško. Ali nije nemoguće. Ne radim ništa drugo. Jedem. Spavam. Treniram. To je sve“.

Fotografije: Atdhe Mulla.