Enver Haljiti poziva na oprez kako se niko ne bi okliznuo penjući se uz čelične stepenice na drugi sprat njegove male fabrike u Uroševcu. Ispod, na podu ove savremene fabrike, niko od njegovih zaposlenih nikada ne gleda nagore u strance koji se tuda šetaju, jer su potpuno usredsređeni na to da precizno obave svoj posao.

Haljiti odlučuje da se vrati u svoj rodni grad iz Švajcarske 2010. kako bi otvorio Mecatyp KS, što je fabrika specijalizovana za proizvodnju visokotehnoloških mehaničkih delova za robotiku, vazduhoplove i drugu tehnologiju po meri. Prvobitno je imao četvoro zaposlenih i dve mašine. Godinama je širio biznis da bi na kraju imao 18 zaposlenih sa pet najsavremenijih aparata.

Sa poslovnim modelom fokusiranim isključivo na izvoz — kako na švajcarsko tržište, tako i u Nemačku u poslednje vreme — Mecatyp KS je retkost na Kosovu, gde se ekonomija umnogočemu zasniva na uvozu. Kosovo ima visok deficit u trgovini; izvoz u 2015. je bio vredan 322.500 miliona evra, uglavnom zbog metala, prema “Country Program Snapshot” Svetske banke, dok je vrednost uvoza bila 2 milijarde evra.

Ljudi poput Haljitija takođe predstavljaju retkost sami po sebi; njegova odluka da se vrati i započne biznis u svojoj domovini nije odluka koju mnogi članovi kosovske dijaspore donose, iako bi to političari i ekonomisti želeli. “Nema sumnje da sam u Švajcarskoj imao bolje prilike da se razvijem, ali smatram da je želja svakoga da stvori nešto u svom rodnom mestu i ta ideja mi se javila”, kaže Haljiti. “Ne žalim zbog toga, ali kada izmerim, u Švajcarskoj sam imao bolje prilike i tamo bih bio daleko uspešniji nego što sam danas.”

Enver Haljiti se suočio sa mnogim preprekama otkako se vratio iz Švajcarske da bi osnovao biznis na Kosovu, ali ne žali zbog svoje odluke. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Uprkos malim ulaganjima u poslovne poduhvate koja dolaze od kosovske dijaspore, ekonomski potencijal ove grupe je ogroman. Procenjuje se da postoji više od milion članova kosovske dijaspore koji i dalje žive van Kosova — posebno u Nemačkoj i Švajcarskoj — od kojih su mnogi emigrirali devedesetih godina. Oni šalju stotine miliona evra na Kosovo, dok Centralna banka Kosova procenjuje da je 752 miliona evra u doznakama poslato samo u 2015; tačna cifra je, verovatno, znatno viša zbog prevalencije transfera novca koji ne prolaze kroz banke.

Veći deo ovog novca, ipak, odlazi direktno u izdržavanje članova porodice. Studija UNDP-a iz 2015. je došla do nalaza da je 25 odsto domaćinstava izjavilo da se oslanja na doznake, “što je brojka koja je čak i viša kod domaćinstava u ruralnim područjima i u onim domaćinstvima u kojima je žena na čelu porodice”.

Ciljano ministarstvo

Priznajući ekonomski potencijal kosovske dijaspore, prethodna vlada je 2011. uspostavila Ministarstvo za dijasporu. Namera je bila da se pomogne dijaspori u oblasti kulture i obrazovanja, ali i kako bi se ohrabrili kosovski preduzetnici da ulažu u svoju domovinu. Idući tom linijom, novo ministarstvo je osnovalo zajednice kosovskih preduzetnika iz cele Evrope, Turske, SAD i Australije koji bi mogli da komuniciraju jedni s drugima i da uvide mogućnosti za ulaganje “kod kuće”.

Efekat ovog poteza je teško izmeriti. Prema Centralnoj banci Kosova, strane direktne investicije su u 2015. bile 324 miliona evra; od toga, ogromna većina (58 odsto) je bila koncentrisana na nekretnine, dok su sledeće oblasti sa drugim velikim ulaganjima: finansijske usluge (20 odsto) i građevinarstvo (14 odsto), dok su neke oblasti daleko iza ovih. To se može uporediti sa 366 miliona evra u 2010, što je godina pre nego što je ministarstvo uspostavljeno i 229 miliona evra 2012.

Koliko je od ovih investicija došlo od dijaspore — a koliko iz drugih izvora — nije zabeleženo nigde, jer ministarstvo ne pravi razliku između investicija dijaspore i drugih stranih direktnih investicija. Zato brojke lako mogu da budu iskrivljene zbog velikih investicionih projekata, poput auto-puta Kosovo-Albanija.

“Najveća nesreća je što ne posedujemo tačne podatke, jer se sve strane direktne investicije računaju kao jedno, ali veći deo njih dolazi od dijaspore”, kaže Kuštrim Šeremeti, visoki savetnik Ministarstva za dijasporu.

Kritičari sugerišu da, uprkos uspostavljanju resornog ministarstva, kosovska vlada nije uspevala da privuče investitore iz dijaspore. Prema mišljenju Dielze Gaši, višeg istraživača privrednog think-tanka Institut RIINVEST, Ministarstvo za dijasporu, pored toga što je kreiralo mrežu kosovskih preduzetnika, nije učinilo dovoljno da se dođe do opipljivih rezultata.

“Sa ekonomske tačke gledišta, pored stvaranja mreže, Ministarstvo za dijasporu je samo stvorilo mešavinu odgovornosti među ministarstvima, jer je kasnije, kada se ne ispune dati ciljevi, lakše okriviti druga ministarstva, kao što je Ministarstvo za trgovinu i industriju i Ministarstvo za ekonomski razvoj”, kaže Gaši.

Dielza Gaši iz RIINVEST-a kaže da je Ministarstvo za dijasporu imalo tek malo opipljivih rezultata otkako je osnovano 2011. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Agron Demi, politički analitičar u nevladinoj organizaciji koja se bavi istraživanjem u oblasti politike, društva i ekonomije, Institut za napredne studije (GAP), ide još dalje i preispituje pravi razlog postojanja Ministarstva za dijasporu. Govoreći o stavu GAP-a od jula 2014, Demi smatra da bi ovo ministarstvo trebalo zatvoriti i njegove odgovornosti preneti na druge institucije. “Održavanje veza sa dijasporom je odgovornost Ministarstva za spoljne poslove, dok smo mi predložili da bi Ministarstvo prosvete trebalo da bude zaduženo za pružanje pomoći u obrazovanju članova dijaspore sa albanskim programima”, kaže on.

Sprovođenje zakona

Loša koordinacija između ministarstava i zbunjenost oko odgovornosti nisu jedine prepreke ulaganju dijaspore u Kosovo. Poslovno okruženje na Kosovu je izazovno, zbog njega su mnogi strani investitori nervozni, uključujući one iz dijaspore.

Korupcija, neizvesna investiciona klima i slabost u sprovođenju vladavine prava — a dok Kosovo ima prenatrpan i zagušen pravosudni sistem koji sporo rešava slučajeve — jesu oblasti koje su međunarodni prijatelji Kosova stalno isticali u prvi plan kao problem. U svojoj proceni “Investiciona klima na Kosovu” iz 2012, Stejt department SAD je došao do nalaza da strani ulagači bivaju odbijeni zbog “Korupcije u praksi i one percipirane, i nedostatka sprovođenja ugovora”.

Demi se slaže da se korupcija i nedostatak sprovođenja zakona vide kao problemi koji sprečavaju potencijalne investitore iz dijaspore da ulažu u Kosovo. “Bilo je kritika jer je, zbog korupcije, reketiranja i manjka vladavine prava, naša dijaspora imala problema da ulaže u Kosovo”, kaže on. “Pominjem manjak vladavine prava, bez obzira da li je to ucena, reketiranje posle rata, uzurpacija imovine u koju su članovi dijaspore ulagali, ili nekretnine i fabrike — oni su imali problema da uklone uzurpatore.”

Nezakonito zauzimanje imovine u vlasništvu dijaspore je oblast koju je Ministarstvo za dijasporu prepoznalo i koju je pokušalo da reši. Šeremeti upućuje na višestruke radnje preduzete od strane vlade u 2016, uključujući Ministarstvo za dijasporu, kada su desetine imanja vraćene svojim zakonskim vlasnicima, dok su bespravno useljena lica uklonjena. “Bili smo izuzetno aktivni u radu sa drugim institucijama kako bismo imali uspešne priče i promovisali takve uspešne priče, te je tako počelo da se stvara bolje okruženje”, kaže on.

Kuštrim Šeremeti upućuje na afirmativne akcije koje je preduzelo Ministarstvo za dijasporu, uključujući njegovu ulogu u uklanjanju desetine uzurpatora imovine protekle godine: Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Takođe, Šeremeti ističe da je prošle godine uspostavljen specijalni sudski mehanizam s ciljem prioritetizacije žalbi koje upućuju strani investitori, uključujući članove dijaspore. “Specijalno odeljenje u okviru Osnovnog suda u Prištini će pomoći da se slučajevi i žalbe naše dijaspore tretiraju od strane pravosudnog sistema i već smo imali pet ili šest slučajeva koji su na sudu bili prioritet”, kaže on.

Prevazilaženje prepreka

Dok Haljiti kaže da je “Uroševac poznat kao miran grad” i da on lično nije iskusio bilo kakve bezbednosne probleme za koje je bila potrebna reakcija sudstva, on se suočio sa drugim izazovima nakon što se vratio da ulaže u Kosovo.

Ti izazovi se uveliko tiču osnovne infrastrukture koja je potrebna da bi se efikasno poslovalo, iako smatra da se i to dosta poboljšalo u prošlih nekoliko godina i više mu nije uzrokovalo “glavobolju”. “Distribucija struje je u 2010. bila dosta lošija, a za procedure na carini je trebalo dosta vremena”, kaže on.

Najveća prepreka s kojom se Haljiti danas suočava jeste da pronađe radnike sa potrebnim veštinama koji bi radili u njegovoj visokotehnološkoj fabrici. On kaže da zbog toga dosta vremena provodi i novca troši na obuku novih radnika jer takvih nema posle svršene škole — sa veštinama potrebnim za dato radno mesto. “Imamo neiskusne mlade ljude koji nisu stručno obučavani”, kaže on. “Umesto da mladi budu smatrani preimućstvom, oni postaju teret za razvoj Kosova.”

Enver Haljiti kaže da je najveća prepreka s kojom se danas suočava upravo regrutovanje veštih radnika, jer mladi ljudi ne odlaze iz školskog sistema Kosova sa adekvatnim veštinama. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

To nije samo Haljitijevo uverenje. Demi, takođe, prepoznaje manjak stručnih škola kao ogroman problem za ekonomski razvoj Kosova, što se stalno navodi u vladinim strategijama, ali je malo toga urađeno da bi se taj problem rešio. Čak i kada se preduzmu koraci u razvoju stručnih škola, on ističe da se lokalne opštine ne pridržavaju svog dela dogovora.

“Jedine stručne škole koje su otvorene jesu deo norveških investicija u Srbici i Mališevu i oni nisu zadovoljni tom investicijom”, kaže Demi. “Oni su uložili [milione evra] u dve stručne škole i sve što je opštine trebalo da urade jeste da povežu kanalizaciju i vodosnabdevanje — prošlo je godinu dana, a opštine još nisu obavile svoje obaveze.”

Haljiti je, takođe, zabrinut da lokalne institucije zadužene za upravljanje mogu da doprinesu neizvesnosti poslovanja na Kosovu, sa ad hok donošenjem odluka i neizvesnom političkom klimom. “Teško je praviti dugoročnu poslovnu strategiju, jer se stvari mogu promeniti onda kada se političke partije na vlasti promene”, kaže on. “U oblasti u koju ste uložili sav svoj novac možete ostati bez osnovne infrastrukture i perspektive.”

Haljiti smatra da su neka druga pitanja tvrdoglavija: On naglašava dodatno vreme i dodatni novac koji se troše za apliciranje za vizu i prevoz robe kroz Srbiju, gde carinici, kako kaže, zahtevaju preteranu dokumentaciju — ova pitanja, kaže on, otežavaju konkurentnost sa biznisima u inostranstvu.

Uprkos svim preprekama s kojima se suočio investirajući u Kosovo, Haljiti ne želi da ustukne. Nedavno je otvorio drugi mali biznis u svom rodnom kraju, gde pravi metalne nosače za građevinsku industriju i nada se da će proširiti svoj posao ubuduće. Možda mu nije lak život u zemlji svog porekla, ali je jasno da nema nameru da joj okrene leđa u skorije vreme.K

Ovaj članak je odgovor na pitanja čitalaca o tome šta je dosad urađeno za kosovsku dijasporu, a u okviru naše kampanje #ŽelimDaZnam.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.