Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, na predlog Vlade, 15. februara bez ikakvog obrazloženja raspustio Narodnu skupštinu i raspisao nove vanredne parlamentarne izbore. Srbija će tako, uz predsedničke i lokalne izbore, 3. aprila glasati i za nove poslanike.

Kampanja je već uveliko neregularna: vlast se aktivno služi kupovinom rejtinga kroz programe jednokratne finansijske pomoći građanima i niz drugih klijentelističkih praksi, ali i zloupotrebom biračkog spiska. U ovom izbornom ciklusu, međutim, pojedini ishodi mogli bi da budu nešto drugačiji nego što je Vođa zamislio. Naročito u Beogradu.

Milionski glavni grad Srbije predstavlja najbolju šansu opozicije da konačno nanese prvi veliki izborni poraz Aleksandru Vučiću u poslednjih deset godina. 

Dve liste opozicije

Beograd odavno kuburi sa korupcijom, lošim urbanističkim razvojem, saobraćajnim kolapsom i zagađenjem. Za razliku od mnogih manjih mesta u Srbiji, ima i dovoljno veliku srednju i radničku klasu koja ne zavisi u potpunosti od stranačke uhlebljenosti. Naravno, da bi se dugogodišnje nezadovoljstvo Beograđana postojećim stanjem pretvorilo u izborne promene, potrebne su kredibilne opcije. To će ovoga puta i imati.

Za početak, opozicija je ovoga puta potpuno preskočila fazu u kojoj se bezuspešno pregovara oko zajedničkog kandidata za gradonačelnika. Unapred osuđena na neuspeh zbog ogromnih razlika u stavovima, takva nastojanja su u prethodnim izbornim ciklusima stvarala atmosferu nejedinstva i nepoverljivosti koja se brzo prenosila na birače. Konačno je izvučena važna pouka da nije razumno očekivati da se levica i desnica, ili nacionalisti i progresivci, dogovore oko kandidata koji će svima biti prihvatljiv.

Iako izborni sistem koristi D’Ontovu metodu, koja favorizuje najjaču listu, izlazak u dve ili tri kolone formirane oko zajedničkih vrednosti zapravo nudi opoziciji bolje šanse za postizbornu većinu jer smanjuje šanse da birači s ovog ili onog dela političkog spektra na dan izbora ostanu kod kuće nezadovoljni “kompromisnim” kandidatom.

Na izborima u Beogradu opozicija će tako ponuditi najmanje dve liste koje imaju izgleda da ostvare dobar rezultat. Ponuda će tradicionalno biti veća, ali pod opozicijom ovde imamo u vidu samo liste za koje se može sa sigurnošću tvrditi da posle izbora neće koalirati sa sadašnjom vlašću.

Prva opcija svoje nade polaže u Vladetu Jankovića. Univerzitetski profesor, nekadašnji ambasador Srbije u Ujedinjenom Kraljevstvu i Vatikanu, te bliski saradnik eks-premijera Vojislava Koštunice. Janković ima biografiju u kojoj nema zjapećih gafova koje bi tabloidna mašinerija Vučićevog režima mogla da eksploatiše unedogled. Iza ovog konzervativnog evroskeptika stoji nekoliko etabliranih opozicionih stranaka i lidera poput Stranke slobode i pravde (SSP) Dragana Đilasa, Demokratske stranke Zorana Lutovca, Narodne stranke Vuka Jeremića i Pokreta slobodnih građana Pavla Grbovića.

Očekivana antikampanja svodiće ga na marionetu Dragana Đilasa, bivšeg predsednika Demokratske stranke i gradonačelnika Beograda, koji se danas nalazi na čelu Stranke slobode i pravde. 

U provladinim medijima, javnim obraćanjima funkcionera, pa čak i Instagram-objavama poslanika Đilas već deset godina figurira kao ultimativno zlo i oličenje korupcije prethodne vlasti. Njegova podrška Jankovićevoj kandidaturi tretira se kao krunski dokaz Vladetinog lošeg karaktera, koruptivnosti, pa čak i izdajništva, i predstavlja najbrži način za diskreditaciju.

Lista na čijem je čelu Janković sačinjena je od kombinovanih stranačkih kadrova, i nastojaće da se pozicionira kao najjača opoziciona opcija, privlačeći one građane koji će potegnuti do biračkog mesta samo ako misle da je pobeda moguća. 

Za takvu koaliciju Janković je idealan izbor: neće svojim stavovima izazivati polarizaciju među strankama, a moći će da bude gurnut u prvi plan tako da bar delimično amortizuje lošu reputaciju koju im svakodnevno zidaju tabloidi. On nipošto nije harizmatični lider, ali biračko telo na koje cilja ni ne treba takvog. Potrebna im je samo pristojna, neutralna opcija za koju nije sramota glasati.

Uspeh druge kolona opozicije je, međutim, izvesno još važniji za krajnji ishod beogradskih izbora. 

Abažur za gradonačelnika

Zeleno-leva koalicija “MORAMO” sačinjena je od pokreta “Ne davimo Beograd”, građanske platforme “Akcija”, pokreta “Ekološki ustanak”, Foruma Roma Srbije i nekoliko manjih grupacija i pojedinaca, poput osnivača udruženja “Odbranimo reke Stare planine” Aleksandra Jovanovića Ćute. Njihov kandidat za gradonačelnika je popularni “dobrinačelnik” (nadimak s Tvitera koji je počeo da se neformalno koristi među pristalicama) – politikolog Dobrica Veselinović.

Najveći aduti ove liste jesu čista reputacia i brojna mala, ali neupitna dela. 

Umesto praznih parola, aktivistkinje i aktivisti inicijative “Ne davimo Beograd” već godinama sade stabla, učestvuju u javnim raspravama o izmenama urbanističkih planova i dosledno protestuju protiv komunalnih problema. Iz godine u godinu rastu organizaciono i predstavljaju raritet na političkom nebu Srbije time što se za njih ne vezuje niti jedna afera ili skandal. 

Najveći izazov biće im da probiju medijsku izolaciju režima i dopru do dovoljnog broja sugrađana, a primarna taktika vlasti biće upravo to – da im pruži što manje medijskog prostora.

Ukoliko i jedna i druga lista naprave dobar rezultat, SNS bi nakon niza godina mogao izgubiti vlast u glavnom gradu Srbije. Međutim, dodatni razlog mogućeg pada SNS u Beogradu mogao bi doći iznutra.

Za nosioca liste naprednjaka Vučić je odredio predsednika opštine Novi Beograd, Aleksandra Šapića. 

Bivša vaterpolo zvezda je u politiku zaplivala u redovima DS, zatim osnovala svoj Srpski patriotski savez (SPAS) i tvrdila da nema šanse da uđe u koaliciju sa naprednjacima, a onda brže-bolje kolektivno utopila svoju stranku u SNS.

Međutim, gradonačelnik se bira posredno, u gradskoj skupštini, tako da i dalje nije sigurno da li bi kandidat SNS-a bio Šapić.

Naime, na čelu Beograda SNS trenutno ima pedijatrijskog hirurga Zorana Radojičića, osobu bez ikakve političke težine, postavljenu kao abažur za stvarnog gradonačelnika: Gorana Vesića. Vesić je makijavelistička figura koja je nekada bila operativac Zorana Đinđića i savetnik Borisa Tadića. Danas je deo najužeg kruga Aleksandra Vučića i siva eminencija Beograda. 

Međutim, za njegovo ime vezuje se, pre svega, nekompetentnost u vođenju milionskog grada, nekontrolisana gradnja, seča stabala i niz mahinacija. Čak ni višemesečna neformalna gradonačelnička kampanja nije ga dovela u poziciju da mu se poveri pozicija nosioca liste, ali ambicija je i dalje tu.

Vesić i Šapić jedan u drugom vide konkurenciju, a obojica imaju svoje stranačke lojaliste koje forsiraju nauštrb drugih. Tinjajući unutrašnji raskol među beogradskim naprednjacima vrlo lako može da se pretvori u sabotiranje Šapića unutar stranke tokom kampanje, bez obzira na to što će SNS i na lokalnim izborima u prvi plan gurati Vučića – a ne nekog od njih dvojice.

Hoće li lider na plakatu osigurati pobedu ili ubrzati krah? Ovoga puta možda nije sve na Vučiću. 

Nakon 10 godina izbornih ciklusa punih poraza, stranačkih raskola i međusobnih sukoba, opozicija se konačno nalazi u poziciji da u Beogradu zaljulja klatno srpske politike na drugu stranu. Da bi se to zaista i desilo, potreban je vrlo dobar rezultat i Jankovićeve i Veselinovićeve liste, uz što manje opozicionih glasova rasutih na druge liste upitnih kredibiliteta, poput Radulovićevih Suverenista, Zavetnika i drugih. 

Jedini način da te glasove privuku sebi leži u tome da birače uvere da je pobeda – makar to bio samo glavni grad – ostvarljiv cilj, i da je vreme da kulise Vučićeve vladavine počnu da padaju.

Naslovna fotografija: Dennis G. Jarvis via CC.

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku “Balkanskog trusta za demokratiju” (Balkan Trust for Democracy), projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država (German Marshall Fund of the United States) i norveškog Ministarstva spoljnih poslova. Stavovi izneseni u ovom članku nužno ne odražavaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, Balkanskog trusta za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država niti njihovih partnera.

Zašto je navedena ova klauzula?