Blogbox | DokuFest2018

“Sarabanda”: O univerzalnosti koja ne može biti pobeđena viznim režimom

Piše - 08.08.2018

Novi film Kaljtrine Krasnići (Kaltrina Krasniqi) prožima vekove i kulture.

Avila je grad zidina — podignutih sa strahom i ponosom. Ona je dom nekim od najvažnijih mistika i svetaca hrišćanskog carstva. I policajcima, brojnim.

Lociran na severozapadu španske prestonice Madrid, u velikoj autonomnoj zajednici Kastilji i Leonu, istorijski grad Avila bio je grad kojeg je izabrao kosovski gitarista klasične muzike Petrit Čeku (Ceku) da snimi svoju verziju dela Šest suita za violončelo solo Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach).

Ključna kompozicija koja je poznatija po violončelu nego po gitari; spasio je od zaborava katalonski violončelista Pau Kasals (Pau Casals) koji je pronašao rukopise dok je tragao po prodavnici prepunoj muzičkih zapisa. Na kraju ih je snimio, više decenija kasnije, dok je Španski građanski rat buktao, a njegova interpretacija je postala, a i dalje jeste, jedan od najzapamćenijih zapisa o Bahovim delima.

Kasals je bio čvrsti Katalonac koji je, po primanju Medalje za mir u srcu Ujedinjenih nacija 1971, dok je njegova država i dalje bila u Frankovim rukama, održao govor “Ja sam Katalonac” u zaštitu Katalonije kao miroljubive nacije.

Bilo da je obožavalac Kasala ili ruskog violončeliste Rostropoviča, Čeku je i sam postao gitarista. Godine 2014, odlučio je da snimi Bahovih Šest suita, po aranžmanu Valtera Dešpalja, za Eudoru Records, što je španska nezavisna izdavačka kuća. Da bi zabeležio ovaj trenutak u svojoj karijeri, Čeku je pozvao kosovsku rediteljku i dragu prijateljicu Kaljtrinu Krasnići da posvedoći i dokumentuje kreativnu vrtešku ovog njegovog poduhvata.

Snimak je trebalo da se sačini u dvorani Crkve San Franciska, što je akustički savršeni prostor za zvuk gitare, tek nekoliko metara izvan zidina iz 11. veka koji štite stari grad Avile.

Clandestino

U Domu akademije Nacionalne policije gradić Avila na godišnjem nivou prima oko 3.000 policajaca pripravnika. Ova postavka je trebalo da postane scenario za potajno iskustvo režiranja za Krasnići koja ima samo kosovski pasoš — što je beskorisno parče papira za španske vlasti koje do dana današnjeg nisu priznale Kosovo, po cenu toga da građani ne mogu da dobiju ni vize.

Film autorke Krasnići, “Sarabanda”, sniman je u ilegali. Ipak, ako gitarista može Baha i njegovu univerzalnost da vrati iz mrtvih, da li sila jedne države može zaista da zaustavi ljude da se kreću preko kontinenata?


Sarabande | Trailer from Kaltrina Krasniqi // Works on Vimeo.

Dok je Čeku bio u posedu hrvatskog pasoša, pored kosovskog, i mogao je legalno da putuje u Španiju, za Krasnići je proces dokumentovanja intimnog procesa Čekuovog snimanja sadržao i preuzimanje rizika ilegalnog putovanja. Njeno putovanje u Španiju je moglo da rezultira nizom različitih, ranije neispitanih posledica: od zabrane pasoša, preko boravka u zatvoru, do prisilne deportacije ili makar neželjenog prevremenog “svojevoljnog” povratka ako bi nešto krenulo po zlu. Ali, ako je neko primetio, možda bi se dve kulture tu srele.

Naoružan šengenskom vizom koja jasno navodi “–ES” (što znači da vam ova viza ne omogućava putovanje u Španiju), ovaj par je otputovao iz Prizrena u Zagreb i stigao u Lisabon, Portugal, novembra 2014.

Posle aranžmana sa lokalnim prijateljem Portugalcem koji ih je pokupio u iznajmljenim kolima koja je platio portugalskom kreditnom karticom, Krasnići i Čeku su se odvezli na severoistok i stigli u svoj hotel u Avili, gde je Krasnići slagala da je zaboravila svoj pasoš u državi fada (fado) da bi izbegla da je identifikuju. Luksuz putovanja kroz EU: nema granica, samo putujete.

Snimanje filma u ovim okolnostima, kako Krasnići priča, bilo je nelagodno. Laži i prekomerni oprez postali su deo putovanja, jer su mladi policajci u uniformama vrlo prisutni i, kako je reč o gradu koji ima znamenitosti iz svetske kulturne baštine, dozvole za snimanje su obavezne. Postojala je prava opasnost da će im neko zatražiti dokumenta, što nije bio samo proizvod paranoje. Snimanje na ulicama ograničeno je na rane jutarnje i kasne večernje časove.

Uprkos ovim okolnostima, gledalac će primetiti da “Sarabanda” nije film o tajnosti.

Delikatno sastavljen sa glatkom montažom i radom sa kamerom izbliza u režiji Krasnići u Španiji, snimci rodnog Čekuovog Prizrena se lako uklapaju u Iberijsko poluostrvo, dok država koja je ostavljena da postane evropski geto pronalazi svoj put do univerzalnosti u španskoj crkvi, gde se Bahov rad sa violončelima oživljava preko Čekuove gitare.

Bezvremeno

Kroz film i svedočeći o Čekuovom snimanju, gledalac će naučiti i neke neskrivene priče iza ove kompozicije: Da li je Bahova druga žena, Ana Magdalena Bah (Anna Magdalena Bach) u stvari bila koautorka ili je napisala celo delo?

Kontroverze koje okružuju ovo pitanje izazvaju bes kod mnogih naučnika već decenijama, što, za Krasnići, jeste jednostavno podsetnik da se priče vrste #TimeIsUp i #MeToo, te slične debate o neuravnoteženim odnosima između muškaraca i žena i rodnih identiteta van okvira normi, dešavaju već vekovima i u svim kulturama, pa su tako podjednako bezvremene kao Bah i zatvaranje granica ili fundamentalne realnosti same sarabande.

Zaista, ples sarabanda, kako Krasnići kaže, krije fundamentalnu priču o superiornosti u transformaciji.

Sa i dalje nejasnim poreklom, sarabanda potiče iz panamske pesme iz 16. veka i čini se da su španski kolonizatori igrali uz nju u Centralnoj Americi, te je vratili sa sobom preko Atlantika. Španski jezuitski sveštenik, pišući o javnim zabavama, jednom je opisao ovaj ples kao “ples i pesmu toliko labavu u svojim rečima i tužnu u svojim pokretima da je dovoljna da izazove loša osećanja u svakoj pristojnoj osobi”.

Brzi i dinamični ples na kraju je postao spor i kontemplativan, dok je isti pristigao u Bahove ruke početkom 18. veka, kada je napisao nekoliko sarabandi u okviru dela sa violončelima. Sarabande su preobražene i komponovane u autorstvu drugih genija sve do savremenog doba: od baroknog Hendla (Handel), preko impresionističkog Kloda Debusija (Claude Debussy) do avangardiste Erika Satija (Satie).

Govoreći o transformaciji plesa, posebno u proteklim godinama, Krasnići je jasna: “Reč je o poziciji superiornosti koja uvodi tu logiku u prostor — gde se određeno muzičko delo uzima sa jednog kontinenta na drugi, a ovaj je mnogo konzervativniji i čini se, da ako se očekuje da bi ljudi hteli da ga vide u javnom prostoru, onda se prema njemu mora ophoditi po njihovim pravilima…”

U razgovoru sa Krasnići o njenom putovanju u Španiju, ne možemo da zaobiđemo priču o Kataloniji...

Nazad u Avilu. Čekuovo oživljavanje Baha sa gitarom i tumačenje Krasnići o savremenim problemima, od Trampa do Katalonije i od Kosova do Španije, kao i kod njihovih suptilnih razmatranja u “Sarabandi”, sve me to vraća do violončeliste koji je naišao na zaboravljene rukoveti Baha u prodavnici starih zapisa; Katalonac, Kasals.

Godine 1936, kada je Kasals odlučio da snimi suite da bi ih čuo savremeni svet, general Francisko Franko (Francisco Franco) podigao se protiv Španske republike otpočevši građanski rat kojeg je pratilo 40 godina nemilosrdne diktature. U ovom periodu, svi jezici i forme izražavanja koje nisu bile na španskom — i u skladu sa Frankovim fašističkim uverenjima — bili su potisnuti, u pokušaju da se izbrišu.

Ipak, kažu da možete da ispalite metak, ali ne i da ubijete ideju.

Španija, koja je, sticajem okolnosti, rodna zemlja ovog pisca, u više navrata je odbila da prizna Kosovo i pasoše njegovih građana na osnovu toga što ne priznaje jednostrane deklaracije o nezavisnosti. U razgovoru sa Krasnići o njenom putovanju u Španiju, ne možemo da zaobiđemo priču o Kataloniji, što je jedan od nenavedenih (i nefer) razloga zbog kojih je ona tako okrutna prema Kosovu i njegovim građanima.

Ipak, njena upozorenja prevazilaze granice priznavanja. Kao građanka Kosova kaže koliko je bitno da se čuje glas naroda, a ne samo glas političara i korporacija. Do dana današnjeg, i uprkos tome što je izbliza pratila dešavanja u Kataloniji, ona priznaje da i dalje ne uspeva da razume šta narod želi — kao što nisam ni ja — jer su sve debate o ovom pitanju blokirane i slon je i dalje u sobi — još veći nego ranije, očigledno.

"Možete da zatvorite granice koliko god želite, ali će stvari da prsnu tamo negde i da nadahnu ljude."

Kaljtrina Krasnići

Dok Krasnići insistira na tome da nije nameravala napraviti film opterećen politikom, Čekuov kontekst i putovanje Krasnići jesu neizbežni. Montiran krajem 2017, tri godine u kojima je Krasnići radila na filmu bile su i period u kojem je katalonska nezavisnost doživela eksploziju u očima građana.

Danas se nekoliko političara i aktivista i dalje nalazi u zatvoru ili su se samoproterali, optuženi za zločine kao što su pobuna i zloupotreba javnih sredstava (za svrhe katalonske nezavisnosti), suočavajući se sa mogućim doživotnim kaznama. Sveukupni kontekst španske politike nije polje ruža u današnje vreme.

“Kako možete da pomirite činjenicu da su sarabande pripitomljene i prilagođene u Evropi, sa činjenicom da ih Čeku sada svira kao što ih je Bah komponovao?” moje je pitanje.

“Bah, u stvari, nije imao nijednu drugu opciju u tako konzervativnoj Evropi”, rekla je ona, “i jedini razlog zbog kog sarabanda danas postoji jesu klasični muzičari sa Zapada koji su snimani u istoriji i koji su to uveli u 21. vek. Ponekad se nalazite u toj poziciji superiornosti, kao društvo, gde se osećate da možete da uzmete stvari iz drugih društava i prilagodite ih sebi, da učinite da one izgledaju onako kako mislite da treba da izgledaju… Lepota je u tome što danas o tome možemo da razgovaramo.”

Čim je izašla iz te zemlje, ostavljajući iza sebe pet dana ilegale u Avili, Krasnići je osetila olakšanje. Ipak, drugo osećanje i dalje obitava u njoj, a potiče iz tog iskustva. “Tamo je bilo ljudi koji su hteli da zaista naprave nešto lepo, i da nije bilo španskog tretmana gitare, taj instrument nikada ne bi bio deo klasične muzike. Možete zatvoriti granice koliko god želite, ali će stvari da prsnu negde i nadahnu ljude.”

Neka počne.


Fotografija iz “Sarabande”.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.