Šaban Ramadani, 57 godina, pretvorio je dvorište iza kuće u poligon za svog sina Muhameta. Meti, koji ima 21 godinu, danas na svojim plećima nosi titulu prvaka Evrope u bacanju kugle. Na tom poligonu, okruženom komšijskim kućama, obojica počinju i završavaju svoj dan.

Pre osam godina, kada je imao 13 godina, Muhamet, kojeg skraćeno zovu Meti, imao je zdravstvenih problema zbog prekomerne težine – težio je 90 kilograma. Šaban, bivši rukometaš, odlučio je da angažuje Metija da se bavi sportom. Dok mu je glavni cilj uvek bio da očuva zdravlje njegovog sina, Šaban nije mislio da će to predstavljati početnu tačku nečega što će Metijevo ime i Kosovo urezati na listu šampiona Evrope u bacanju kugle.

Prvo su počeli sa košarkom, ali nije išlo. Dok su se očajnički vraćali sa košarkaške pauze, dogodilo se nešto drugo.

Usput su svratili na Olimpijski stadion “Adem Jašari” u Mitrovici, gde su trenirali gradski sportisti.

“Rekao sam im: ‘Uzmite ga i pustite ga samo da trči da oslabi malo’. Oni su onda rekli: ‘Hajde da probamo bacanje kugle’. Odmah se videlo da ima neki talenat za to”, priseća se Šaban. Otad su stvari za njih počele da teku prirodno, kao i reka Ibar što teče u blizini njihove kuće u Mitrovici.

Stojeći pored oca, Meti kaže da u početku nije imao simpatija za ovaj sport.

“Uopšte nisam voleo bacanje kugle. Ma, nikada mi nije padao na pamet ovaj sport. Počeo sam da ga treniram samo zato što me je tata pogurao, inače mi se nije sviđao”, kaže Meti, koji se danas poistovećuje sa ovim sportom, dok vezuje zglob desne ruke protezom i sprema se da započne jutarnji trening na bacalištu kugle. Tamo provodi veći deo dana. Nekada improvizovani poligon, danas je pokriven kabinom koja štiti Metija od sunca i hladnog vetra.

U programu treninga, koji je uglavnom kurirao njegov otac, ujedno i njegov jedini trener, za taj dan stoji bacanje sa rotacijom i polurotacijom.

Nakon što dobro zaveže zglob, uzima kuglu u ruku, malo je prebacuje iz jedne ruke u drugu i zauzima položaj u prečniku kruga za bacanje. Postavlja kuglu između vrata i ramena, dok ruka zauzima pravi ugao. Unutar nešto više od dva metra kruga, jedna noga za drugom brzo se rotiraju tehnikom rotacije dok se čuje zvuk gaženja na betonu pod Metijevim stopalima. Zvukovi prestaju. Meti od svog vrata ispruža ruku i iz nje ispušta kuglu, a sa njom i glas.

Kugla u vazduhu nakratko preseca Sunčevu svetlost. Dok kugla nestaje iz vidokruga, Meti i Šaban čekaju da vide dokle je dobacila. Nekih 20-ak metara dalje, pesak se uzdiže od jačine kugle koja je pala na njega. Meti je gleda, ali više ne ispušta ni glasa, kao da sam sebi govori: “Možeš ti i bolje”.

“Dobro je. Hajde opet”, kaže mu otac. Već osam godina ga prati kao njegova senka.

“Možda je drugima lakše jer sam ja stalno uz Metija. Ne ostavljam ga samog ni u jednom trenutku, ništa nam ne može promaći”, kaže otac koji je za osam godina samo sedam puta propustio Metijeve treninge, i to zbog hirurške intervencije.

Senka koja prati šampiona

Uran Haxha

Senka koja prati šampiona

Uran Haxha