Šaban Ramadani, 57 godina, pretvorio je dvorište iza kuće u poligon za svog sina Muhameta. Meti, koji ima 21 godinu, danas na svojim plećima nosi titulu prvaka Evrope u bacanju kugle. Na tom poligonu, okruženom komšijskim kućama, obojica počinju i završavaju svoj dan.

Pre osam godina, kada je imao 13 godina, Muhamet, kojeg skraćeno zovu Meti, imao je zdravstvenih problema zbog prekomerne težine – težio je 90 kilograma. Šaban, bivši rukometaš, odlučio je da angažuje Metija da se bavi sportom. Dok mu je glavni cilj uvek bio da očuva zdravlje njegovog sina, Šaban nije mislio da će to predstavljati početnu tačku nečega što će Metijevo ime i Kosovo urezati na listu šampiona Evrope u bacanju kugle.

Prvo su počeli sa košarkom, ali nije išlo. Dok su se očajnički vraćali sa košarkaške pauze, dogodilo se nešto drugo.

Usput su svratili na Olimpijski stadion “Adem Jašari” u Mitrovici, gde su trenirali gradski sportisti.

“Rekao sam im: ‘Uzmite ga i pustite ga samo da trči da oslabi malo’. Oni su onda rekli: ‘Hajde da probamo bacanje kugle’. Odmah se videlo da ima neki talenat za to”, priseća se Šaban. Otad su stvari za njih počele da teku prirodno, kao i reka Ibar što teče u blizini njihove kuće u Mitrovici.

Stojeći pored oca, Meti kaže da u početku nije imao simpatija za ovaj sport.

“Uopšte nisam voleo bacanje kugle. Ma, nikada mi nije padao na pamet ovaj sport. Počeo sam da ga treniram samo zato što me je tata pogurao, inače mi se nije sviđao”, kaže Meti, koji se danas poistovećuje sa ovim sportom, dok vezuje zglob desne ruke protezom i sprema se da započne jutarnji trening na bacalištu kugle. Tamo provodi veći deo dana. Nekada improvizovani poligon, danas je pokriven kabinom koja štiti Metija od sunca i hladnog vetra.

U programu treninga, koji je uglavnom kurirao njegov otac, ujedno i njegov jedini trener, za taj dan stoji bacanje sa rotacijom i polurotacijom.

Nakon što dobro zaveže zglob, uzima kuglu u ruku, malo je prebacuje iz jedne ruke u drugu i zauzima položaj u prečniku kruga za bacanje. Postavlja kuglu između vrata i ramena, dok ruka zauzima pravi ugao. Unutar nešto više od dva metra kruga, jedna noga za drugom brzo se rotiraju tehnikom rotacije dok se čuje zvuk gaženja na betonu pod Metijevim stopalima. Zvukovi prestaju. Meti od svog vrata ispruža ruku i iz nje ispušta kuglu, a sa njom i glas.

Kugla u vazduhu nakratko preseca Sunčevu svetlost. Dok kugla nestaje iz vidokruga, Meti i Šaban čekaju da vide dokle je dobacila. Nekih 20-ak metara dalje, pesak se uzdiže od jačine kugle koja je pala na njega. Meti je gleda, ali više ne ispušta ni glasa, kao da sam sebi govori: “Možeš ti i bolje”.

“Dobro je. Hajde opet”, kaže mu otac. Već osam godina ga prati kao njegova senka.

“Možda je drugima lakše jer sam ja stalno uz Metija. Ne ostavljam ga samog ni u jednom trenutku, ništa nam ne može promaći”, kaže otac koji je za osam godina samo sedam puta propustio Metijeve treninge, i to zbog hirurške intervencije.

Njihov dan počinje u 6:00 ujutro jutarnjim trčanjem, sprintevima i istezanjem. Kada se vrati kući, čeka ga piće koje mu otac sprema sa voćem, orašastim plodovima, povrćem i proteinima. Zatim Meti legne da malo odrema, dok Šaban nastavlja sa svojim poslom u vodovodu, koji se nalazi nedaleko od kuće. Drugi trening počinje u 14:00 i traje do 16:00 sati kada vežbaju tehniku bacanja, a uveče idu u teretanu od 18:00 do 22:00 sata. Samo im je nedelja slobodna.

Meti, koji danas studira pedagogiju i fizičku kulturu na jednom privatnom univerzitetu u Prištini, od kojeg je dobio stipendiju, u tišini i sporim koracima uzima kuglu i kreće ispočetka.

Kugla leti nekoliko puta. Čini se kao da s njom lete i njihove misli, ali i nedaće koje su otac i sin proživeli u toj jednospratnoj kući koja se nalazi odmah do poligona.

Stvaranje šampiona 

Suočen sa slabom infrastrukturom koja ne neguje ovu disciplinu atletike, kraljicu sportova, Šaban je morao da preuzme sve u svoje ruke. Uz ogromnu želju da svog sina vidi kao šampiona i sa strogim temperamentom, preuzeo je na sebe zadatak da stvori prvaka od nule.

Uvideo je Metijev potencijal od prvog dana kada je bacio kuglu, ali je znao da se na tom potencijalu mora raditi.

“Drugog dana, čim je napunio 14 godina, odveo sam ga pravo u teretanu. Radili smo kao konji”, priseća se Šaban, koji priznaje da je za to bilo potrebno toliko rada i discipline da se dešavalo da Meti zaplače od iscrpljenosti.

Međutim, nakon godinu dana svakodnevnog treninga, Metijev nivo pripremljenosti se promenio.

“Ranije sam bacao do 13-14 metara. Kad smo izašli iz teretane, odjednom sam bacao do 18 i više metara”, priseća se Meti, kojem su zatim svi prilazili da ga uzmu kao sportistu u svoj klub.

Uslovi koje je postavio trener, njegov otac, bili su strogi. Trening tri puta dnevno i dijeta.

Vežbe su nastavljene uz pomoć video snimaka koje su nalazili na internetu. Otac i sin su čitali sve što bi im se pojavilo kada bi tražili “shot put” (bacanje kugle) na internetu i to bi primenjivali u svom dvorištu. Pošto je Meti postizao visoke rezultate na domaćim takmičenjima, ubrzo su ga zvali i na međunarodna takmičenja.

Na prvom međunarodnom takmičenju u Turskoj, 15-godišnji Meti nije bio u pratnji oca, ali je zauzeo peto mesto u U-18 šampionatu (ispod 18 godina). Čak ni na drugom međunarodnom takmičenju otac nije bio prisutan, ali je imao poruku za njega.

“Nemoj da mi se vraćaš bez medalje”, poručio mu je Šaban, pošto kosovska delegacija nije verovala da će se Meti vratiti kao pobednik iz Bakua u Azerbejdžanu. Kugla je preletela 19,75 metara i on je doneo zlatnu medalju na Kosovo.

Ova zlatna medalja navela je Šabana da odluči da nikada ne propusti takmičenja svog sina.

“Rekao sam im sledeći put ili ću ja da idem kao trener, ili ću da vodim sina da se takmiči za drugu zemlju”, kaže i dodaje da njegov temperament ne čeka dugo na odgovor.

Sledeće takmičenje za Metija bilo je u Turskoj 2019. godine, kada je održano U-18 Balkansko prvenstvo. Meti je ovaj put kraj sebe imao oca, koji je bio preplavljen emocijama na trenerskoj tribini dok je Meti hodao stadionom.

“Kada sam ga video kako drži zastavu Kosova i šeta po stadionu, postao sam veoma emotivan. Već na tribinama sam zaplakao”, priseća se Šaban. Isto se dogodilo i na drugom takmičenju, na kom je pratio sina. Ali, na trećem takmičenju je pratio “samo rezultat, jer je ljudski ego užasan, tera te da gledaš samo nagore”, šaljivo kaže Šaban.

Kao mladić sa Kosova, pojavivši se na bini za medalju, Meti je privukao pažnju učesnika iz drugih zemalja koji su mu prilazili, savetovali ga i razgovarali s njim. Ali danas, prema rečima Šabana, postavši jedan od njihovih glavnih konkurenata, prema njemu pokazuju puno poštovanje, ali uz malo reči.

“To me najviše raduje. Gledaju na nas kao na konkurenta, a nama je to drago. Za mene je to dovoljno, ne treba mi ništa više od toga”, kaže kroz smeh.

Šaban se priseća jednog događaja iz 2021. godine sa U-20 Evropskog prvenstva u Estoniji. Bio je to jedan od mnogih slučajeva u kojima je Metiju pružio punu podršku.

Prema pravilima prvenstva, ako bacanje kugle u prvom pokušaju pređe 19,30 metara, onda se bacač odmah kvalifikuje u finale. Meti je bacio 19,80 metara i kvalifikovao se.

“I sad kreće druga runda za bacanje, ali vidim da Metiju ne dozvoljavaju da baci kuglu. I preskočim ti ja ogradu i pojurim dole do njih da vidim zašto mu ne dozvoljavaju”, priča Šaban. “Kad odjednom Meti mi daje rukom znak da se vratim, jer se kvalifikovao.”

Meti je tada proglašen prvakom Evrope za U-20, osvojivši medalju koju Kosovo nikada nije imalo u ovoj disciplini rezultatom 19,92 metra.

“Bio je to veoma dobar osećaj. Jer se sav taj rad isplatio, iako nas niko nije video niti smo ikad propuštali treninge”, kaže Meti.

Međutim, prvenstvo koje danas pamti uz smeh Meti je zamalo izgubio.

Dve nedelje ranije, U-20 Balkansko prvenstvo održano je u Istanbulu, Turska. Meti je bio favorit za medalju i ušao je u probe dan ranije.

“Uzeo sam kuglu, počeo da se vrtim, bacio je, kad čuh kako mi krcne noga i ja padoh na zemlju. Mislio sam da sam je slomio”, priča Meti. Šaban je odmah ušao na stadion i odvukao ga do par doktora koji su bili prisutni. Jedan mu je rekao da je uganuo članak, a drugi da je istegnuo ligament. Ti doktori pak nisu bili Metijevi jer ga je na takmičenjima pratio samo otac, dok bi njegovi rivali imali i do četiri osobe u svom timu.

“Dve nedelje kasnije je bilo Evropsko prvenstvo. To se dogodilo oko 3 sata popodne. Nisam spavao čitavu noć, držao sam led na njegovom kolenu, plakao sam kraj njegovog kolena”, priča Šaban. “Krivio sam sebe za to, mislio sam se, ne samo da će izgubiti ovo prvenstvo zbog mene, već će propustiti i Evropsko.” Međutim, nakon 24 sata, Meti se oporavio.

“Šepajući je ušao u autobus da bi stigao na takmičenje koje je počinjalo u 6 sati. Kad je stigao, zauzeo je poziciju i krenuo da se zagreva. Pa mu kažem: “Hajde počni polako i baci je, nema nam druge”, priseća se Šaban. “Kad krene on sa rotacijom, a ja njemu: “Ne, bre, nemoj”, a on na to: “Ipak ću pokušati”. Rekoh: “Pa pokušaj” i on je baci i osvoji prvo mesto.”

Glavni cilj — olimpijska medalja na 21 metar

Iako ih ovi uspesi stavljaju na prvo mesto, nisu zadovoljni dosadašnjim rezultatima. Kako se ređaju medalje, ređaju se i Metijeve godine. Promena generacije menja i kategoriju u kojoj se takmiči zajedno sa kuglom koja mu je svake godine sve teža. To zahteva više posla od tandema kojeg čine ova dva gorostasa.

Takmičenja na kojima Meti učestvuje nisu brojna. Uz savete Dritona Kuke, olimpijskog trenera u džudou, Meti i Šaban prave selekciju takmičenja na kojima mogu postići rezultat i steći iskustvo. Međutim, oni nikada nisu zaobišli domaće prvenstvo na Kosovu.

Sada Meti ima sedam-osam konkurenata na istom nivou. Na Evropskom kupu u bacanju kugle održanom u Portugalu u martu 2023. godine, bila je žestoka konkurencija, ali je zauzeo prvo mesto bacivši kuglu 19,28 metara.

I dok svaki dan zajedno dele svoje borbe, na takmičenjima svakog od njih prate različite emocije, jednog na stadionu, a drugog na tribini za trenere.

“Uvek me je malo trema pre takmičenja”, kaže Meti. “Ali, čim počne, verujte, potpuno mi nestane trema i više me ništa ne zanima, osim rezultata.”

Šabanu se dešava suprotno. “Kad je on smiren, meni zastaje dah. Ja ga gledam, a njega baš briga”, kaže i dodaje da se tako oseća verovatno zbog velikog i dugogodišnjeg pritiska tokom treninga.

Danas pred sobom imaju jasan cilj.

“Ove godine, cilj je ući u prvih 10 na Olimpijskim igrama u Parizu, a 2028. godine osvojiti medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu”, kaže Meti.

Šabanov cilj počinje prvo u njegovom dvorištu. Njegov cilj je da Meti baci kuglu 21 metar i uveren je da će to postići, iako bi Meti to brže postigao sa jednim profesionalnim trenerom.

“Znam da bi sa profesionalnim trenerom Meti to mogao postići za samo šest meseci. Ali, niko [ni sportski savez ni institucije] neće da plati međunarodnog trenera. Sa mnom će on to postići, samo će nam trebati malo više vremena”, kaže i dodaje da mu ne bi smetalo da se na Metijevim treninzima priključi i još jedan — profesionalni trener.

Kada je Meti imao 16 godina, upitao je oca: “Tata, imamo li dovoljno novca da nastavimo posao?” Šaban mu je, naslonivši mu ruku na rame i ne trepnuvši okom, odgovorio potvrdno, iako mu je bilo ostalo samo 2.000 od 26.000 eura koje je zaradio prodajom 10 ari zemlje kako bi uložio u njega.

Danas, Šaban isto tako naslanja sinu ruku na rame dok hodaju zajedno i divi se kako njegov sin, kojem se nekada uopšte nije sviđalo bacanje kugle, danas podiže svoje ime i ime svoje domovine na pobedničko postolje. Istina, kroz mnogo toga je i prošao da bi stigao dovde.

Naslovna slika: Atde Mula / K2.0