U Nacionalnom parku Kopaonik, na ušću  Samokovke u Jošanicu, voda nestaje. Na oko 35 km vodotoka, danas ima 14 malih hidroelektrana, koje povlače najveći deo vode u cevi kako bi se proizvela struja.

„Naše reke su u cevima“, za K2.0 kaže Jelena Drmanac, aktivistkinja iz Jošaničke Banje. „Premreženi smo hidrocentralama.”

Problem sa kakvim se suočavaju meštani ovog područja prisutan je u celoj regiji. Planira se izgradnja 2.800 brana na koje će se nasloniti oko 1.000 malih hidrocentrala, od čega preko 800 samo u Srbiji.

Od ovog broja, 37 posto bi trebalo biti izgrađeno u zaštićenim područjima. Izgradnja brana i hidrocentrala, kažu ekolozi, može imati katarstrofalne posledice po prirodu, živi svet, pijaću vodu i ljude.

Aktivisti na Zapadnom Balkanu kažu da su njihove reke sve više usmerene u cevi, sa više od 800 hidtroelektrana koje su planirane samo u Srbiji. Fotografija: Jovana Georgievski.

Investitori, koji ponegde sprovode istraživanja terena i gradnju bez neophodnih dozvola, koriste sva raspoloživa sredstva — od pretnji, preko upotrebe sile, do suptilnih političkih manevara — da sprovedu svoje planove.

U prilog tome koliko je izgradnja malih hidroelektrana (MHE) unosan posao, govori i činjenica da se Srbija, kao potpisnica ugovora o osnivanju Energetske zajednice zemalja Jugoistočne Evrope i Evropske Unije, obavezala da to 2020. Godine počne da iskorišćava 27 odsto struje dobijene iz obnovljivih izvora. MHE su najjeftiniji način da se proizvede ovakva energija.  

Podaci pokazuju da za tzv. “zelenu struju”, dobijenu iz obnovljivih izvora energije, povlašćeni proizvođači prodaju Elektroprivredi Srbije (EPS) po  zagarantovanoj prodajnoj ceni od 12,6 c€/KWh. Građani, koji tu struju kupuju od EPS-a, plaćaju u proseku 2.5 više nego za struju dobijenu iz neobnovljivih izvora. Građani trenutno plaćaju komercijalnu cenu koja u proseku iznosi 6,5 c€/KWh, a do pune cene struja se proizvođačima plaća iz subvencija.

Investitori, koji ponegde sprovode predistraživanja terena i grade bez dozvola, koriste sva raspoloživa sredstva — od pretnji, preko upotrebe sile, do suptilnih političkih manevara — da sprovedu svoje planove.

Napori za zaustavljanje gradnje se, i posle više godina, nesmanjenim intenzitetom odvijaju u celom regionu, od Valbone u Albaniji do Kruščice u Bosni i Hercegovini, te u Srbiji na Staroij planini, Priboju i Kopaoniku. Suočeni sa mogućnošću da ostanu bez izvora pitke vode, građani širom Balkana pokušavaju pružiti otpor.

Brane na smaragdnim lokalitetima

Veliki projekat gradnje malih hidroelektrana na Balkanu započet je sa idejom da se  dobijanje struje u što većoj meri preusmeri na obnovljive izvore energije. Na taj način, snabdevanje električnom energijom trebalo bi da se učini održivim i mogućim i za buduće generacije.

Međutim, zbog načina na koji se planiraju i sprovode, većina do sada realizovanih projekata izgradnje hidroelektrana pretvorila se u sistematsko uništavanje prirode, koje podrazumeva isušivanje rečnih korita, remećenje podzemnih voda, kao i pretnju po istrebljenje zaštićenih i strogo zaštićenih životinjskih vrsta, kao i za ljudska naselja.

Iz Ministarstva zaštite životne sredine Srbije (MZŠS) ističu da su zaštićena područja u planinskim delovima Srbije ugrožena usled povećanih napora za prelazak na proizvodnju struje iz obnovljivih izvora energije. “Proizvodnja energije iz obnovljivih izvora je važna, ali se takva energija ne može uvek smatrati „zelenom“ jer udeo energije koja se dobija iz ovih obnovljivih izvora u ukupnoj proizvodnji električne energije u Srbiji nije u skladu sa štetnim uticajem i promenama koje vrše u zaštićenim područjima”, rečeno je u pisanom odgovoru iz Ministarstva za K2.0.

Iz Ministarstva posebno naglašavaju da su zaštićena područja u planinskim delovima Srbije ugrožena zbog izgradnje MHE, iako Zakon o zaštiti prirode zabranjuje gradnju u ovim područjima.  

“Male hidroelektrane direktno ugrožavaju rečne ekosisteme i živi svet u njima, a ujedno narušavaju i ukupnu očuvanost  prirodnih predela. Napravljena je greška kada je dozvoljeno da se u zaštićenim područjima grade male hidroelektrane, i zato se MZŽS zalaže da se definiše da nije moguća izgradnja novih malih hidroelektrana u područjima visoke ekološke vrednosti”, kazali su iz Ministarstva u odnosu na sopstvenu prethodnu odluku da odobre planove za izgradnju u zaštćenim područjima, na osnovu afrimativnih procena Zavoda za zaštitu prirode Srbije.”Zbog toga, MZŽS se zalaže da se definiše da nije moguća izgradnja novih malih hidroelektrana u područjima visoke ekološke vrednosti”.

Iako MZŽS više ne podržava izgradnju MHE u zaštićenim područjima, i uprkos tome što je povuklo saglasnost za jednu od lokacija, o čemu je povodom tužbe investitora ka Ministartstvu u korist investitora presudio Upravni sud — do danas, nikakvi dodatni koraci nisu preduzeti kako bi se osiguralo da se gradnja izvodi u skladu sa merama za zaštitu prirode. Takođe, za sada ne postoje nikakvi planovi da se sprovedu istraživanja o proceni dugoročnih uticaja na životnu sredinu.

Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član Revizorne komisije za ekspertsku kontrolu tehničke dokumentacije za projekte od nacionalnog značaja, kaže za K2.0 da je čak i rad timova zaduženih za nadzor izgradnje MHE faktički onemogućen. “Ima previše lokacija, a samo nekoliko terenskih vozila i nedovoljno ljudi da bi se vršio kvalitetan nadzor projekata koji se trenutno sprovode”, ocenjuje Ristić.

Osim toga, sprovođenje studije o dugoročnom uticaju na životnu sredinu, uključujući efekat na šume i živi svet pored reka, trajalo bi između 5 i 10 godina, dodaje on. Za sada, ne postoji nikakva inicijativa da se studija ovog tipa sprovede.

Urlih Eihelman, izvršni direktor Rivervoča, udruženja koje od 2012. aktivno lobira za zaštitu reka na globalnom nivou, slaže da se planovi o izgradnji malih hidroelektrana u Srbiji sprovode bez ikakve strategije o tome kako da se spreči uništavanje živog sveta.

“Prema proceni Rivervoča, postoji oko 200 projekata u samo zaštićenim područjima koji se trenutno realizuju ili su u planu”, kaže Eihelman za K2.0. “Riječ je o tzv. smaragdnim lokalitetima, kao što su nacionalni parkovi i druga zaštićena područja”.

Eihelman ističe da je zaštita životne sredine jedan od važnih aspekata pregovara o integraciji Srbije sa Evropskom Unijom. “Srbija formalno već mora da poštuje EU propise, što podrazumeva i direktive kao što su  Water Framework Directive”, kaže Eihelman, posebno ističući Water Framework Directive i set direktiva u okviru Natura 2000. “Sve do sada, Srbija ove direktive uporno ignoriše”.

Rivervoč je u junu pokrenuo inicijativu za uklanjanje oko 10.000 suvišnih brana u Evropskoj uniji, nakon što su podaci pokazali da je samo 40 odsto evropskih reka u dobrom stanju. Fabio Di Tulio, koordinator Rivervočovog projekta “Remove the Dams” (Uklonimo brane), objašnjava za K2.0 da je uklanjanje nepotrebnih brana efikasan način da se ispune zahtevi predviđeni EU direktivom Water Framework  Directive. “Pitanja očuvanja prirode moraju da budu pažljivo razmatrana zajedno sa argumentima u korist proizvodnje električne energije koja podrazumeva uništavanje reka”, kaže Di Tulio. “Zbog toga smo prilično kritički nastrojeni prema izgradnji malih hidroelektrana u zaštićenim područjima i na ekološki važnim ekosistemima kao što su reke i zalažemo se za uklanjanje brana”.

Prema tvrdnjama zabrinutih ekologa, brane onemogućavaju migracije riba, voda se zagreva, a u njoj živi svet ponekad ne može da opstane. Euronatur u studiji objavljenoj početkom ove godine navodi da u balkanskim rekama živi 113 retkih vrsta ribai da bi se realizacijom ovih projekata 10 odsto vrsta dovelo do istrebljenja.

Radovi bez dozvole

Jedan od prvih gradova u kojima se počelo sa gradnjom je Priboj, na reci Lim, pogranično područje Srbije i Crne Gore. Priboj je gradić sa oko 30.000 stanovnika, smešten u kotlini, i kojim reka teče u dužini od 12 km. Godine 2012, u poslednjim danima toplog i mokrog septembra, građani su primetili radove u koritu reke Lim o kojima ništa nisu znali. Stanovnici Priboja kažu da su im radnici koje su zatekli na koritu reke objasnili su da obavljaju “bušenja za istraživačke radove”.

“Do tada nije bilo nikakve javne rasprave, niti smo znali da će nešto da se gradi”, priča za K2.0 aktivista Saša Bjelić, koji od 2012. radi na prikupljanju dokumentacije, a kako bi našao način da obustavi gradnju na Limu. “Na kraju se ispostavilo da prethodno nije izdata dozvola za građevinske radove.”

Bušenje je obavljala Geosfera, firma iz Čačka, a po nalogu firme Mini Hydro Investments čiji je jedan od suvlasnika Nikola Petrović, prema navodima medija u Srbiji, kum predsednika Aleksandra Vučića.

Aktivisti se protive izgradnji na reci Lim od 2012. godine, ali kažu da su sprečeni neregularnostima u zvaničnim procedurama. Photo: Saša Bjelić.

Pored zabrane građevinskog inspektora, radovi istraživanja terena na mestu gde je planirana brana su nastavljeni, sa bušenjem na potezu od dvadesetak metara obale Lima, gde je planirana izgradnja MHE Rekovići.

Građani su, namereni da se obustave gradnju, organizovali otpor putem fejsbuk-grupe VoLIM – Ne dam Lim, a takođe su s vremena na vreme pokušavali da prekinu radove. Na poziv radnika dolazila je i policija i legitimisala ih. „Na kraju bismo uvek sa policijom došli do toga da ometamo radove nekoga ko nema dozvolu, pa bi morali da nas puste“, priča Bjelić.

Ipak, do decembra 2012, prikupljene su sve  građevinske dozvole za izgradnju MHE Rekovići.

Ranije, u martu 2012, u nacrt Prostornog plana Opštine Priboj dodata je izgradnja male hidroelektrane, na ušću Banjskog potoka u reku Lim, nekoliko stotina metara od uže gradske zone. Tada je previđeno i da se obavi studija procene uticaja na životnu sredinu.

Prva studija, takođe urađena 2012. godine, izazvala je iznenađenje i zbunjenost među građanima Priboja. Naime, u studiji su se pojavili toponimi koji u gradu i okolini ne postoje. Tako se spominje lokacija Crna Bara koja se nalazi u susednoj opštini Bogatić, reka Lukavica koja protiče opštinom Danilovgrad, kao i više ulica koje ne postoje u Priboju.

U svetlu žalbi građana, urađena je i naknadna studija procene koja upozorava na štetne uticaje izgradnje hidroelektrane na životnu sredinu, među kojima se naročito ukazuje na moguće povećanje broja obolelih od astme, a usled moguće vlage.

No, prostor za žalbe građana sve više je sužavan, a oni koji su pokušali da dignu glas naišli su na brojne probleme. “Javne rasprave su održavane koliko da se ispoštuje procedura”, kaže Bjelić. “Zapisničara više puta nije bilo, dešavalo se da neće da prime sve, nego samo one koji su podneli pismene zahteve, pa promene mesto održavanja dan pre, a ne obaveste građane…”

Građani se pribojavaju da će sa izgradnjom hidroelektrana problem sa maglom i komarcima biti veći, kao i da će se bez kolektora za otpadne vode akumulacije u neposrednoj blizini grada pretvoriti u septičke jame. „Žalbe i procedura su jalovi“, smatra Bjelić. „Ne znam šta treba da uraditi da se nešto promeni. Kadija te tuži, kadija ti sudi“.

Tokom protivljenja gradnji, neki od aktivista iskusili su neposredne i posredne pretnje, što putem direktnih poziva investitora, što upozorenjima koja su stizala preko „saveta prijatelja“, te pretnjama otpuštanjem članova porodice aktivista zaposlenih u javnim ustanovama i institucijama. Tokom 2016, protiv Dragana Klisure, vlasnika građevinske firme Hidro Tan, podneto je više krivičnih prijava za pretnje, a one po kojima su do sada donete presude su odbačene.

Pobuna bez podrške

Dok se izgradnja MHE Rekovići polako nastavlja, deo građevinskih projekata na Limu ipak je obustavljen, ali tek posle dugih napora aktivista i intervencije vlade Crne Gore, zemlje u kojoj je predviđena gradnja 41 male hidroelektrane.

Godine 2014, vllada susedne pokrenula je pitanje štetnog prekograničnog uticaja planiranih hidroelektrana Brodarevo 1 i 2, obe na Limu. Obe hidroelektrane trebalo je da izgradi kanadska kompanija Rezervoar kapital (Reservoir Capital). Vladi Crne Gore zasmetalo je što nije prethodno obaveštena o planiranim radovima, niti je učestvovala u javnim raspravama, a nije im dostavljena ni bilo kakva studija procene uticaja na životnu sredinu.

Iste godine, Upravni sud u Srbiji poništio je energetsku dozvolu za elektrane Brodarevo 1 i 2,  odlučivši u korist nevladinih organizacija i građana.

Investitoru je preostalo pravo na žalbu. U januaru ove godine,  kanadska kompanija odlučila je da definitivno napusti projekat gradnje hidroelektrana Brodarevo 1 i 2, sa obrazloženjem da ipak ne žele da se upuštaju u duge i riskantne projekte.

Iako se čini da su aktivisti za sada pobedili u ovoj borbi, kažu da ne spuštaju gard, naročito jer izgradnja MHE Rekovići još uvek traje. „Na oprezu smo jer se nikad ne zna kada se može početi sa izgradnjom nove hidroelektrane”, kaže Bjelić. “Osećam obavezu da se kao građanin uključim u sve što bi se u budućnosti moglo dogoditi”.

Borba za okoliš u toku je i na Kopaoniku. U nacionalnom parku Kopaonik, ispod izletišta Kadijevac, na reci Samokovki, trenutno se gradi petnaesta hidroelektrana. „Izgradnjom te hidroelektrane prestaće da postoji kanjon reke Samokovke“, kaže aktivistkinja Jelena Drmanac za K2.0.

Kopaonik ima status nacionalnog parka od 1981. godine, zbog velikog broja endemskih biljnih vrsta (koje se mogu pronaći samo na određenim područjima u svetu), među kojima su najpoznatiji Pančićeva omorika i runolist. Samokovska reka, na kojoj se uveliko gradi, ima status prirodnog rezervata u okviru Nacionalnog parka Kopaonik.

Mašinska hala je na samom ulazu u nacionalni park, gde se inače naplaćuje ekološka taksa prilikom ulaska iz pravca Jošaničke Banje (Opština Raška).

Kako piše Insajder, čak sedam mini hidroelektrana u Opštini Raška do sada je izgrađeno bez mišljenja Zavoda za zaštitu prirode. Za MHE “Županj” Zavod je dao izričito negativno mišljenje, ali je ona svejedno izgrađena.

Prva hidrocentrala na Kopaoniku, HE Velež, puštena je u rad na proleće 2013. godine. „Ja sam tada bila član Mesne zajednice i mogu da kažem da niko nije obavešten, niti je bila javna rasprava na tu temu“, priča Jelena Drmanac. “Sve se dešavalo u tišini, dok nije počeo da radi Velež, a meštani su se pobunili jer je korito ostalo prazno, pa nisu mogli da navodnjavaju njive.“

U decembru 2013. formiran je građanski odbor za razvoj Jošaničke Banje u kojem je bilo četvoro zainteresovanih građana, a kojima je cilj bio da onemoguće izgradnju elektrane u tom području. Oni su za kratko vreme uspeli da izdejstvuju izlazak na teren Zavoda za zaštitu prirode, radi procene uticaja na životnu sredinu.

Izveštaj Zavoda za zaštitu prirode je 2014. prosleđen nadležnim institucijama. „Tražilo se da institucije reaguju po inspekcijskim službama, ali taj izveštaj je ignorisan“, priča Drmanac. Odbor je nekoliko meseci po osnivanju raspušten, navodno, voljom predsednika Mesne zajednice Jošanička Banja.

„Kasnije smo saznali da je (sada bivši) predsednik MZ Jošanička Banja, Marinko Milojević, vlasnik MHE Klupci na Gobeljskoj reci“, nastavlja Drmanac, imajući u vidu jednu od hidroelektrana na Kopaoniku.  „Kada smo postali ražalovani vojnici, napravili smo profil na Fejsbuku i krenuli da bombardujemo slikama naših reka i gradnje koja i dalje traje. Prošle godine smo stupili u kontakt sa ekipom Odbranimo reke Stare planine i krenuli da sarađujemo sa sredinama sa sličnim problemima, kao što je Priboj na Limu. Svojim iskustvom svi zajedno želimo da se suprotstavimo izgradnji malih hidrocentrala.“

Na veću podršku sugrađana, međutim, nisu naišli. Protesta, kako kaže Drmanac za K2.0, nije bilo ni u naznakama. Jošanička Banja je mesto od oko 2.000 stanovika, koji su uglavnom stariji. „Mladi, uglavnom, odlaze odavde. Ostali možda nisu oduševljeni što se gradi, ali uglavnom su bili samo nemi posmatrači“, priča.

Istovremeno, deo lokalnih stanovnika zaposlio se na gradnji hidroelektrana, što je umanjilo pobunu. „Otvorilo se nekoliko radnih mesta – dnevnica od 30ak evra je puno u današnje vreme, pa tri obroka dnevno, a radnici su imali i tu korist što im je dozvoljavano da preprodaju građevinski materijal“, pojašnjava Drmanac, dodajući i da su neki građani prodali svoje zemljište investitorima.

„Niko ne razmišlja  šta će biti za mesec-dva, godinu… Ispadalo je čak da se mi borimo protiv mnogo dobre investicije. Kada se sve završi, imaćete 1-2 radnika na svakoj hidrocentali. Ali, valjda, kada su uzeli novac, bilo ih je sramota da se bune“, zaključuje Drmanac.

U blizini Jošaničke Banje planirana je gradnja 18 hidroelektrana, a ukupno 53 na teritoriji Opštine Raška, u čijem se sastavu nalazi Jošanička Banja. Drmanac najavljuje da njena grupa trenutno priprema dokumentaciju kako bi pokušali zaustaviti dalju gradnju.

Ni kap vode

Sličnu borbu bore i meštani sela Temska u Parku prirode Stara planina u jugoistočnoj Srbiji, koji se još od devedesetih bore da sačuvaju čistu vodu.

Korita staroplaninskih reka, u kojima tokom leta inače ima malo vode, sa izgradnjom malih hidrocentrala potpuno bi presušila.

Istraživanje Akademskog spelološkog alpinističkog kluba iz 2011. godine ukazuje na činjenicu da kroz tokove na Staroj planini teče čista pijaća voda. Analiza ranjivosti voda koju su sproveli samostalni istraživači sa Rudarsko-geološkog fakulteta sledeće godine, pokazala klasifikuje 47 odsto podzemnih voda na Staroj planini kao umereno ranjive, a 28 odsto kao visoko ranjive podzemne vode.

Potoci i reke parka prirode Stare Planine sadrže čistu, pitku vodu, ali studije pokazuju da su ugrožene. Fotografija: Igor Đorđević.

Izgradnja brane na reci Visočici otpočeta je 1983. godine. Završena je 1990, na Zavojskom jezeru, po drugom po veličini veštačkom jezeru u Srbiji. Toplodolska reka, koju mešani zovu Temštica, u koju se Visočica ulivala, tada je ostala na biološkom minimumu, a vidre su napustile donji tok Temštice. Evropska vidra, koja nastanjuje Staru planinu, spada u zaštićene vrste i nalazi se na crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za konzervaciju prirode (IUCN).

„Reku su hteli da nam uzmu još 1990. godine“, priča za K2.0 Aleksandar Jovanović Ćuta, iz sela Temska, jedan od inicijatora pokreta Odbranimo reke Stare planine, koja danas ima više od 65.000 članova u svojoj Fejsbuk grupi.  Jovanović je objasnio da je tada postojao pokušaj da se probije tunel kojim bi voda iz Toplodolske reke bila preusmerena u akumulaciju kod sela Temska, kako bi se koristila za napajanje hidroelektrana.

“Tada su pokušali da probuše tunel dužine sedam kilometara i da nas ostave bez vode, ali nismo to dozvolili”, kaže Jovanović. “Dežurali smo u tunelu, nekoliko puta je bilo i tuče. Na kraju su probili 2 km i odustali“.

Gradnja tunela na Temštici zvanično je stopirana 2007. godine.

Međutim, planovima o gradnji Opština Pirot se vratila 2011. godine, kada je Prostornim planom predviđeno 58 malih hidroelektrana na teritoriji Pirotskog okruga, od čega 43 u zoni prvog stepena zaštite, gde je gradnja zabranjena. Umesto gradnje hidroelektrana, prvobitno je planirana gradnja 58 malih vodenica, koje su deo tradicije ovog kraja.

„Pričalo se o obnovi vodenica, da domaćinstva sama mogu da melju žitarice“, priča Jovanović. „Taj predlog su pirotski odbornici jednoglasno usvojili”, priča Jovanović. “Međutim, plan je naknadno promenjen (od strane lokalnih i državnih vlasti), a umesto vodenica previđene su male hidroelektrane“.

Od kada su planovi o vodenicama zamenjeni hidroelektranama, ingerencije za izdavanje građevinskih dozvola prebačene su sa lokalne na centralnu vlast. Lokalna samouprava ograđuje se da nema ingerencije nad izdavanjem dozvola.

Građevinska vozila su svakodnevnica građanima oko nacionalnog parka Stara Planina dok pokušavaju sprečiti gubitak reka. Fotografija: Jovana Georgievski.

Uprkos ovome, izgradnji novih hidroelektrana staje se na put kroz građanske akcije i sudske procese.

Građani naglašavaju da će sa izgradnjom hidroelektrana, dostupnost pijaće vode i opstanak zaštićenih vrsta — kao što su potočni rak, potočna pastrmka, vidra, ris i mrki medved — biti dovedeni u pitanje. Poseban paradoks je što je masovna gradnja planirana na rekama koje su planinske i inače imaju malo vode, pa bi proizvodnja struje mogla da se odvija samo u jednom delu godine, kada se otapaju snegovi sa Stare i Suve planine.

Nakon što se prošlog meseca pojavilo novo gradilište na lokalitetu Rudinjska reka na Staroj planini, aktivisti su organizovali akciju “oslobađanja” reke tako što su iskopali “bajpas” kanal kojim je Rudinjska reka vraćena u korito. Iako je lokalna policija bila na licu mesta pred početak akcije, aktivisti su mirnim pregovorima, a onda kopanjem uspeli da vrate Rudinjsku reku u korito. Niko nije uhapšen, a Rudinjska reka nastavlja da teče.

Udruženje “Odbranimo reke Stare planine”, koje danas broji nešto više od 30.000 članova, prikupilo je oko 10.000 potpisa za peticiju „Odbranimo reke Stare planine“. Peticija je početkom avgusta upućena u sedište Uneska (UNESCO) i njome se traži uključivanje međunarodnih organizacija i institucija. Građani su takođe organizovali protestni skup u Pirotu 2. septembra, na kojem je najavljeno da je borba za reke tek počela.

Ministarstvo zaštite životne sredine Srbije kaže da podržava akcije građana. “Dragocena nam je podrška civilnog sektora i  javnosti kako bi sačuvali i unapredili životnu sredinu za nas i buduće generacije”, rekli su iz Ministarstva za K2.0. “Pozitivno ocenjujemo napore aktivista i civilnog društva koji ukazuju na štetnost i posledice koje MHE čine ekosistemima”.

Uprkos protivljenju građana, ekoloških grupa i reči vlasti, izgradnja hidroelektrana u nacionalnom parku Stara Planina se nastvalja. Fotografija: Jovana Georgievski.

Uprkos ovakvim rečima, izgradnja hidroelektrana nastavlja se u Parku prirode Stara planina, na Crnovrškoj i Rakitskoj reci, u Opštinama Babušnica i Knjaževac, između Stare i Suve planine. Za sada nijedna institucija preuzela odgovornost da zaustavi gradnju. Čini se da  borba za reke u Srbiji, ali i u regionu, neće prestati.

„Ni kap vode im nećemo dati“, kaže za K2.0 aktivista Aleksandar Jovanović Ćuta iz udruženja “Odbranimo reke Stare planine”. „Ovo je borba za opstanak. Ako nam uzmu vodu, možemo samo da se iselimo.“

Uredili Nidžara Ahmetašević i Džek Bučer.

Feature image: Igor Đorđević.