Škole duhova, geto škole i segregacija
Segregacija romske i aškalijske dece u srpskom paralelnom prosvetnom sistemu.
Zvuk školskog zvona razleže se dvorištem Osnovne škole ‘Branko Radičević’ u Severnoj Mitrovici, škole na Kosovu pod srpskom upravom. Poslednje zvono jutarnje smene, pola sata pre podneva, nagoveštaj je svakodnevne koreografije: zveket drvenih stolica i stolova, prebacivanje rančeva preko ramena i radosna deca koja hrle ka školskom dvorištu.
Jedno po jedno ili u grupama, deca odlaze iz školskog dvorišta, koje je na pet minuta hoda od centra grada, dok dolazi druga smena učenika.
Za drugu smenu nastava počinje u 12 i traje do poslepodne. Deca ulaze u školsko dvorište i čekaju zvuk zvona koje označava početak školskog dana. Sve podseća na običnu jutarnju smenu izuzev jedne presudne razlike – prvu smenu pohađaju samo Srbi, a drugu isključivo Romi i Aškalije, od kojih se većina autobusom prevozi iz južnog dela Mitrovice.
Ova podela kao da nikome nije neobična. Kada smo pitali ženu iz obližnje prodavnice, muškarca na gradilištu i nekoliko roditelja o tome da li u drugu smenu idu samo romska deca, svi su podjednakim tonom odgovorili “Da, samo Romi”, premda neki umesto da kažu “Romi”, izgovaraju rasističke uvrede na albanskom i srpskom.
Dok je etnička segregacija ove dece uveliko poznata stvar na severu, o tome se malo šta zna u ostatku Kosova. Ipak to je poznata činjenica obrazovnim institucijama koje rade po kosovskom i srpskom sistemu, kao i za brojne međunarodne i razvojne organizacije.
Istraživanje koje smo sproveli kao K2.0 potvrđuje postojanje sličnog vida segregacije u nekoliko škola pod srpskom upravom u drugim etnički mešovitim gradovima i opštinama na Kosovu. Pored etnički segregisanih školskih smena u Severnoj Mitrovici, u Obiliću je funkcionalna gotovo sasvim prazna “škola duhova” u koju Rome autobusima prevoze iz druge opštine, a zna se i za getoizirano istureno odeljenje za Rome u Gnjilanu. Postoje naznake da se slično dešava i u Janjevu, Plemetini i u selu na obodima Kosova Polja.
Premda pomenuti segregisani raspored u školama vuče korene iz raznoraznih uslova i konteksta u svakoj opštini, rukovodeći organi u paralelnom srpskom prosvetnom sistemu i prećutno odobravanje kosovske prosvete, omogućavaju da se ova diskriminatorna praksa produbi. Ipak, osnovni uzrok potiče iz neprestanog ekonomskog obespravljivanja kosovskih Roma i Aškalija, nekvalitetnog sistema nadzora baziranog na dualnom obrazovnom sistemu na Kosovu i, što su mnogi sagovornici K2.0 potvrdili. Ovome se može dodati i činjenica o namerama srpske države da veštački naduva broj radnih mesta dostupnih kosovskim Srbima u javnom sektoru.
Ljudskopravaški aktivisti kritikuju organe lokalne samouprave i ministarstva prosvete obeju država zato što nisu intervenisali.
Na Kosovu su od rata 1999. na snazi dva paralelna i razdvojena prosvetna sistema. Pored zvaničnog kosovskog školskog sistema, Ministarstvo prosvete Srbije – kojim se rukovodi iz Beograda – upravlja vlastitim sistemom na Kosovu, a koji brojna romska i aškalijska deca pohađaju. Kosovsko školstvo uglavnom pohađaju Albanci, ali ono ima i nastavne programe dostupne na bosanskom i turskom jeziku u raznim delovima zemlje. Nastava se u srpskoj paralelnoj prosveti drži na srpskom jeziku, koristeći nastavni plan i program Srbije.
Ljudskopravaški aktivisti s kojima je K2.0 razgovaralo kritikuju organe lokalne samouprave i ministarstva prosvete obeju država zato što nisu intervenisali i sprečili etničku segregaciju u srpskim školama, praksa koja opstaje i u pojedinim školama kosovskog prosvetnog sistema.
Apelacioni sud je 2019. doneo presudu kojom se potvrđuje da je Osnovna škola ‘Mustafa Bakija’ iz Đakovice nezakonito diskriminisala egipćansku decu i odvojivši ih od albanskih vršnjaka tokom 2011. i 2013. godine. Primer iz Đakovice privukao je ogromnu pažnju nacionalnih i međunarodnih medija i, prema rečima aktivista, privremeno je okončao slične prakse koje su bile na snazi u drugim školama po kosovskom obrazovnom sistemu.
Međutim, iz ljudskopravaške nevladine organizacije Advancing Together navode da su pre nekoliko meseci intervenisali u segregisanom odeljenju sa romskom i egipćanskom decom u Osnovnoj školi ‘Xhemajl Kada’ u Peći.
“Albanski roditelji su odbili da njihova deca idu u mešovite razrede”, kaže Bashkim Ibishi, direktor NVO. “Roditelji su na učitelja vršili veliki pritisak da se to uradi, ali je onda školska uprava reorganizovala odeljenja. To se često dešava u raznim opštinama, ali u ovakvim slučajevima najčešće imamo dobru saradnju i škole ili opštinske direkcije za obrazovanje brzo reaguju, što nije slučaj sa [srpskim] školama.”
Brojne porodice sa decom koja pohađaju segregisane škole umnogome su ekonomski obespravljene. Srpski zakoni koji regulišu socijalnu zaštitu, poput Zakona o socijalnoj zaštiti i Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, odnose se i na one koji poseduju srpske identifikacione dokumente sa prebivalištem na Kosovu. Brojne romske i pojedine aškalijske porodice na Kosovu ostvaruju pravo na ova dokumenta i primaju oko 30 evra mesečno, što je iznos obezbeđen za svako dete koje porodica upiše u srpsku školu – a pored eventualnih isplata za nezaposlene. Ovaj novac im pomaže da spoje kraj s krajem.
Sveobuhvatnim istraživanjem, kroz razgovore sa učenicima, roditeljima, aktivistima, nastavnicima i školskim upravama, K2.0 je mapiralo i verificiralo segregaciju romske i aškalijske dece u školama na Kosovu, prodirući u pojedinosti sistema koji omogućava nastavak institucionalnog rasizma nad ovim zajednicama.
“Segregacija je nezakonita i reakcija institucija na svaki pojedinačni primer mora da bude upečatljiv”, kaže Isak Skenderi, direktor NVO Glas Roma, Aškalija i Egipćana, čiji se delokrug rada odnosi na obrazovanje, zapošljavanje i socijalnu pravdu za potrebe triju pomenutih zajednica. “Bez obzira na to da li se nastava u školi drži [na albanskom ili srpskom jeziku], svaka vrsta segregacije suprotna je Evropskoj konvenciji o pravima deteta, koju smo kao država potpisali, polazeći od Ustava Kosova.”
Smene u segregisanim školama u Severnoj Mitrovici
Svakog radnog dana od 11.30 ujutru, više od 100 dece iz Romske mahale u južnom delu Mitrovice čeka školske autobuse ispred obrazovnog centra pod upravom Dokumentacionog centra za Rome i Aškalije (RADC), nevladine organizacije koja sa zajednicama u ovoj sredini sarađuje od 2004.
Pre odlaska u Severnu Mitrovicu, gde počinje formalno obrazovanje u drugoj smeni, većina ove dece pohađa besplatne časove koje nastavnici RADC-a drže svako jutro. Srpske prosvetne institucije organizuju prevoz autobusima iz Romske mahale do osnovne škole na severu.
Sa 8.000 stanovnika, mitrovačka Romska mahala bila je drugo po veličini romsko naselje u Jugoslaviji pre rata na Kosovu. Samo je Šuto Orizari, na obodima Skoplja, imalo više stanovnika.
Kada se rat završio juna 1999, mir je postao nedostižni ideal za meštane ovoga kraja. Brojni Romi, Aškalije i Egipćani širom Kosova optuživani su za saradnju sa srpskim režimom Slobodana Miloševića, pa su po završetku rata napadani ili isterivani iz svojih domova pod pritiskom albanskih grupacija. Romska mahala u Mitrovici nije bila izuzetak, a nakon nekoliko napada, meštani naselja su se iselili prekonoći.
Baš kao u primeru Romske mahale, zgrada škole ‘Branko Radičević’ prenamenjena je u periodu posle rata. Na jesen 1999, nakon što je većina kosovskih Srba izbegla na sever ili van Kosova, nekoliko srpskih osnovnih škola smeštenih na jugu takođe je preseljeno na sever.
Pet škola je zadržalo isto administrativno osoblje, strukture i karakter, ali su smeštene zajedno pod istim krovom – u zgradi ‘Branka Radičevića’. Učenici koji su ranije pohađali istoimenu školu tamo su nastavili obrazovanje u jutarnjoj smeni, dok je popodnevna smena popunjena učenicima iz pet osnovnih škola preseljenih na sever.
Srpska paralelna prosveta
Srbija na Kosovu rukovodi paralelnim državnim strukturama. Premda su mnoge, makar na papiru, integrisane u zvanični kosovski sistem posredstvom sporazuma potpisanih u Briselu, paralelni sistemi zdravstva, prosvete i kulture uglavnom su ostali netaknuti.
Više od 100 škola širom Kosova finansira se iz budžeta Srbije i koristi srpski nastavni plan i program. Veliki broj pomenutih škola, a posebno one južno od reke Ibar, finansiraju se i iz kosovskog budžeta, što znači da školsko osoblje ponekad prima dve državne plate za isto radno mesto.
Dijalog pod posredstvom Evropske unije o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije retko se bavi prosvetom.
Aktivisti za prava Roma tvrde da se “politički” karakter aktuelne situacije koristi kao izgovor domaćih i međunarodnih institucija da se odreknu odgovornosti za probleme poput segregacije u školama.
Po završetku rata, oko 600 stanovnika Romske mahale preselilo se severno od reke Ibar, geografska međa na severu Kosova koja razdvaja deo zemlje većinski naseljene Srbima od ostatka Kosova, smestivši se u blizini rudarskog kompleksa Trepča u improvizovanim kampovima pod upravom Ujedinjenih nacija.
Nakon uzastopnih istraga, ispostavilo se da je ovo područje izuzetno zagađeno industrijskim otpadom i da su tamošnji stanovnici trpeli ozbiljno trovanje olovom. Savetodavni panel UN-a pozvao je ovu svetsku organizaciju da se izvini za žrtvu koju su ovi ljudi podneli i da plati odštetu, ali je UN godinama izbegavao da prihvati odgovornost. Godine 2007. otpočeo je proces povratka interno raseljenih u njihove nekadašnje stanove i kuće u Romskoj mahali.
Brojna romska deca iz ovih kampova na severu, zajedno sa ostalom raseljenom romskom i aškalijskom decom, upisala su srpske škole po proterivanju iz Romske mahale. Nakon završetka dugoočekivanog procesa povratka u staro naselje na jugu, mnoge porodice su svoju decu nastavile da šalju u severnomitrovačku školu.
Prema izveštaju OEBS-a iz 2020, nastavu u zgradi škole ‘Branko Radičević’ pohađa 352 romska i aškalijska učenika, od kojih 290 živi u Romskoj mahali.
Bekim Syla, izvršni direktor RADC-a, sarađuje sa stanovnicima Romske mahale još od osnivanja organizacije 2004. godine. Kaže da se nad ljudima koji žive u Romskoj mahali vrši višestruka diskriminacija i da “segregacija u školama predstavlja tek još jedan sloj diskriminacije”.
“Već smo godinama svedoci da nikoga nije briga za segregaciju u [školi] ‘Branko Radičević’”, kaže on. “Ovo [pitanje] smo pokrenuli kod lokalnih organa vlasti u Mitrovici [na severu i na jugu], kod školske uprave, ministarstva, vlade, međunarodne zajednice i… ništa”, kaže Syla.
Građani Severne Mitrovice kažu da se ne sećaju datuma ili godine, ali ubrzo po premeštanju škola sa juga u nove prostorije na severu – romska i aškalijska deca bila su primorana da sama pohađaju drugu smenu.
Nastavnik iz Severne Mitrovice kaže da je podsticaj za segregaciju učenika došao u vidu pritiska srpskih roditelja koji su počeli svoju decu da uklanjaju iz učionica i škola za koje su smatrali da u njima dominiraju romska deca.
Avni Mustafa, direktor NVO Roma Versitas Kosovo, već godinama prati kako škole učestalo dobijaju zahteve roditelja da u odeljenja ne primaju romsku, aškalijsku i egipćansku decu. Mustafa kaže da – iako direktori škola imaju obavezu da odbace zahteve za odvajanje dece po etničkom ključu, jer bi se time prekršili zakoni protiv diskriminacije – određene škole ipak odobravaju ovakve zahteve.
“Romi se boje da se pobune u Severnoj Mitrovici. Ja se plašim da se pobunim u Severnoj Mitrovici.”
- Sebastian Šerifović
Mustafin kolega u NVO Roma Versitas Kosovo, Sebastian Šerifović, kaže da pravna siva zona kreirana u režiji srpskih paralelnih struktura omogućuje nesmetano usvajanje ovih zahteva te da srpske škole na severu – koje u još većoj meri izbegavaju nadzor nadležnih institucija – mogu da dozvole uvođenje nedvosmislene segregacije u školi ‘Branko Radičević’.
“Lako je uvesti segregaciju na severu jer tamo nema nijednog sistema koji svime upravlja. Ni Kosovo ni Srbija ne upravljaju situacijom na terenu”, kaže ona. “Romi se boje da se pobune u Severnoj Mitrovici. Ja se plašim da se pobunim u Severnoj Mitrovici.”
K2.0 je razgovaralo sa dvoje srpskih nastavnika koji su sarađivali sa romskom i aškalijskom decom iz druge smene u školi ‘Branko Radičević’. Oni nisu posebno kritikovali zahteve srpskih roditelja za učionice bez Roma i Aškalija, pritom ponavljajući uobičajene negativne stereotipe i predrasude.
“Romi imaju slabiji učinak, manje su efikasni u radu i pokazuju manji stepen interesovanja za učenje. Izostanak discipline kod njih negativno se odrazio na drugu decu, a srpski roditelji nisu bili zadovoljni time”, rekao je jedan nastavnik.
Oba nastavnika su odbacila tvrdnju da su ovakve izjave stereotipne i rasističke. Jedan je kazao: “Nije to rasizam jer nam je poznato da Romi imaju drugačiji stil života. Mi ne želimo da promenimo njihov stil života, nego da ih obrazujemo i naučimo da uče i čitaju.”
Nesaradnja
Obrazovni centri nevladinih organizacija igraju izuzetno važnu ulogu jer daju dopunske časove romskoj, aškalijskoj i egipćanskoj deci. Brojne porodice iz ovih zajednica suočavaju se sa višegeneracijskim izopštenjem iz školstva, pa tako ovi obrazovni centri ponekad naprave veliki iskorak, čak preuzevši na sebe roditeljsku ulogu u komunikaciji sa školama u koje deca idu.
Međutim, većina obrazovnih centara s čijim je predstavnicima K2.0 razgovaralo poručuje da nisu uspeli da uspostave saradnju sa školama po srpskom sistemu.
Isak Skenderi iz NVO Glas Roma, Aškalija i Egipćana kaže da ovaj otpor saradnji nije ništa novo. “Mi, kao kosovska organizacija, često nismo priznati od strane školskih predstavnika kao legitimna organizacija ili partner”, rekao je.
Trenutni i bivši nastavnici, koji su zamolili da ih ne imenujemo, kažu da – premda pojedini nastavnici iz srpskog sistema koordinišu rad sa obrazovnim centrima – većina se boji da će se nekako napismeno saznati za njihovu saradnju sa nevladinim organizacijama registrovanim na Kosovu.
Izveštaji međunarodnih organizacija, poput Fonda za obrazovanje Roma, sugerišu da učenici koji pohađaju nastavu u segregisanim školama kasnije ostvaruju slabiji školski uspeh u poređenju sa svojim vršnjacima. Aktivisti smatraju da izostanak koordinacije u ovoj sferi stvara dodatne prepreke stručnom i akademskom napredovanju ove dece.
Nastavnik, koji radi sa romskom i aškalijskom decom u drugoj smeni, M.D., kaže da podelu dece u školi samu po sebi ne smatra segregacijom, “već socijalnom segregacijom svakako. Oni su segregisani, odvojeni, ali to je zbog društva iz koga potiču”.
Tvrdi da je kosovsko Ministarstvo obrazovanja dužno da ovoj deci obezbedi nastavu i školovanje jer uglavnom dolaze sa juga. “Oni su to morali da učine, ali nisu”, kaže on. “Možda to nisu uradili da ne bi tu decu mešali sa albanskom decom.”
Romski aktivisti upoznati sa situacijom u Severnoj Mitrovici tvrde da odvojene školske smene i održavanje razdvojenih školskih uprava u istoimenoj zgradi čine makar deo izgovora da se održi prenaduvani broj nastavnika u školstvu. Nastavnici na severu kažu da su dužni da predaju samo jedan predmet po razredu.
Nešto što dodatno komplikuje stvari jeste činjenica da deca iz Romske mahale, koja pohađaju srpske škole na severu, uglavnom govore romski i albanski kod kuće. Na početku školske godine većina slabo poznaje srpski ili ga uopšte ne govori.
“Najveća prepreka leži u jeziku. Deca ne razumeju šta treba da rade”, kaže jedan nastavnik iz RADC-a. “U školi nema prevodilaca, i deca znaju možda pomalo da pišu i čitaju, ali ništa više sem toga. Matematiku i biologiju ne možete da objasnite bez određenog znanja srpskog jezika.”
Oko 120 romske i aškalijske dece iz Romske mahale trenutno pohađa kurseve u RADC-u. Tri grupe pohađaju srpsku školu na severu i dodatne časove srpskog jezika u RADC-u, dok četvrta grupa, koja pohađa školu na albanskom u okviru kosovskog obrazovnog sistema, ide na dodatne časove albanskog.
Nastavnici iz RADC-a kažu da su upečatljive razlike u obrazovnim ishodima između dece koja pohađaju nastavu na albanskom i one koja pohađaju nastavu na srpskom – jer deca iz RADC-a koja pohađaju školu na albanskom ostvaruju bolji uspeh.
K2.0 je stupilo u kontakt sa srpskim obrazovnim ustanovama u Severnoj Mitrovici kako bi nam predstavili svoje gledište, ali nismo dobili odgovor na upit.K2.0 je pokušalo da razgovara sa brojnim porodicama iz Romske mahale, ali su samo dve osobe pristale na razgovor, jedna Aškalijka i jedan Rom, a oboje su tražili da njihova imena ne koristimo. Žena je kazala da je svoju ćerku upisala u kosovsku školu jer se to učinilo kao praktična odluka koja bi povećala izglede za zapošljavanje tamo gde je neophodno znanje albanskog jezika.
“Ne ide nam loše. Moj suprug radi i imamo neke prihode”, kaže ona, nakon čega prstom upire u obližnje kuće u kojima žive deca koja pohađaju nastavu na srpskom jeziku na severu. “Ako uđete u njihove kuće, videćete da su siromašniji. Možda ne mogu da opstanu sa novcem koji dobijaju od slanja dece u srpske škole.”
Muškarac iz ovoga komšiluka izjavio je za K2.0 da su im pre nekoliko godina prišli predstavnici Opštine Mitrovica iz južnog dela grada sa molbom da svoju decu upišu u kosovski obrazovni sistem.
“Je l’ mogu oni da nam daju pomoć ako odvedemo decu u vašu školu?” ispričao nam je šta je pitao predstavnike kosovske prosvete. “Ovde smo madžupi, tamo smo madžupi”, kaže muškarac, misleći na etnički zasnovanu uvredu koju sluša sa obe strane reke. “Makar neki mogu da kupe hleb sa parama iz srpske škole.”
Većina s kojima je K2.0 razgovaralo u Romskoj mahali odbila je pričati o pohađanju nastave dece iz naselja. Ljudskopravaški aktivisti koji tesno sarađuju sa ovim zajednicama smatraju da strah potiče od toga da će ih neko ponovo u javnosti povezati sa Srbima ili ih ponovo optužiti, kao u posleratnom periodu, da su srpski kolaboracionisti.
Narativ o saučesništvu Roma u srpskim zverstvima nad Albancima, što je rezultiralo osvetničkim napadima koji su ispraznili Romsku mahalu, osuđen je kao neutemeljen od strane Evropskog centra za prava Roma.
Međutim, ono što nam je naš romski sagovornik ispričao o finansijskom podsticaju za pohađanje nastave u srpskim školama zvuči slično onome što se može čuti od nastavnika iz kosovskog sistema, a koji kažu da su isto to slušali od drugih romskih roditelja.
Bresje (u okolini Kosova Polja) i Janjevo jesu mesta u kojima su u jednoj školskoj zgradi smešteni razredi po kosovskom i srpskom nastavnom planu i programu. Osoblje ovih škola tvrdi da su tražili od romskih roditelja da povuku svoju decu iz srpskih škola i da ih upišu u škole na albanskom (u kosovskoj prosveti) jer ova deca u kući i na ulici ponajviše govore albanski, a ne srpski.
“Jednom sam u džamiji sreo Roma čija deca pohađaju nastavu na srpskom jeziku, u razredu koji se nalazi na drugom spratu [škole]. Zamolio sam ga da svoje dete upiše u školu na albanskom”, rekao je radnik Osnovne škole ‘Shtjefën Gjeçovi’ iz Janjeva.
“Je l’ možete vi da nam date pomoć kao srpska škola na drugom spratu?” pitao ga je ovaj, kako je za K2.0 izjavio zaposleni u pomenutoj školi.
“Da biraju mogu oni povlašćeni, a ne oni koji jedva preživljavaju, kao što je to slučaj sa Romima”, kaže Avni Mustafa, radnik u NVO Roma Versitas Kosovo.
“Pitanje ne treba da glasi ‘Zašto ne vodite decu u naše škole?’ već ‘Zašto ne dajemo istu pomoć kao srpska država?’” kaže Mustafa. “Poznato nam je da porodice svoju decu šalju u segregisane škole da bi dobile primanja poput srpske socijale. Zašto se vlada Kosova ne angažuje i ne pomogne ovoj deci, umesto da ona moraju da putuju, na primer, na sever?”
Aktuelna kosovska vlada uvela je prošle godine politiku socijalne zaštite namenjenu porodicama. Prema pomenutoj politici, omogućuje se davanje džeparca u iznosu od 20 evra porodicama sa decom uzrasta do druge godine. Porodice sa decom između druge i 16. godine primaju 10 evra mesečno po detetu.
Iako je ovo novina kada govorimo o kosovskom socijalnom sistemu, ne postoje nikakve sveobuhvatne politike da se pozabave osiromašenim i nezaposlenim Romima, Aškalijama i Egipćanima. Novouvedene isplate socijalne pomoći na Kosovu daleko su manje od onih koje isplaćuje Srbija.
Stopa nezaposlenosti u romskoj, aškalijskoj i egipćanskoj zajednici na Kosovu prelazi 90%. Članovi ovih zajednica često rade u neformalnom sektoru, na nebezbednim, slabo plaćenim i nižerangiranim poslovima poput sezonskih gradilišta ili u poljoprivredi, krče šumu ili skupljaju gvožđe. Neke porodice su primorane da svoju decu ispišu iz škole da bi mogli da spoje kraj s krajem.
“Znate kako glasi istina?” pita Mustafa. “Romi bi dosad otišli da nije socijalne zaštite od srpske države. Oni bi se iselili, kao što je većina već uradila.”
Šerifović je saglasan sa kolegom-aktivistom i kaže kako se ovo “ne tiče pripadnosti romskoj zajednici, već siromaštva.”
‘Škola duhova’ u Obiliću
Još jedna osnovna škola koja je ime dobila po srpskom romantičarskom pesniku Branku Radičeviću nalazi se u centru Obilića, gradiću u okolini Prištine. Meštani je nazivaju školom duhova; aktivisti kažu da ona predstavlja još jedan primer školske segregacije romske dece na Kosovu. Aleksandar Popović, direktor, kaže da škola predstavlja značajnu istorijsku znamenitost koja bi mogla da otvori put Srbima da se vrate u grad.
Ova OŠ ‘Branko Radičević’ nalazi se između opštinske zgrade i Osnovne škole ‘Ismail Dumoshi’ (gde se nastava drži na albanskom jeziku i po kosovskom obrazovnom sistemu). Iako je školsko dvorište Osnovne škole ‘Ismail Dumoshi’ prepuno, u OŠ ‘Branko Radičević’ jedva da ima dece. U hodnicima škole, na istaknutom mestu, okačen je poster sa likovima šest najvećih književnika iz srpske istorije. Međutim, u školi nema nijednog srpskog učenika.
“Prebrojao sam decu pre nekoliko dana. Nema ih više od 10”, rekao je član obezbeđenja koji radi u blizini.
“Ovu školu pohađa 18 Roma”, kaže direktor Popović. “Svi su Romi.”
Popović, koji radi kao direktor škole već 11 godina i svaki dan putuje iz Gračanice do svog radnog mesta u Obiliću, priča kako je škola nekada nosila naziv “Bratstvo” i imala hiljade dece – Albanaca, Srba, Roma i ostalih zajednica – koja su učila pod njenim krovom i u isturenim odeljenjima smeštenim u okolnim selima.
Albanska deca su iz škole isterana 1992, dok je trajala Miloševićeva vladavina, i pridružila se albanskom paralelnom obrazovnom sistemu koji je u pomenutoj deceniji funkcionisao na dobrovoljnoj osnovi, u privatnim stanovima i podrumima, a zato što su srpske vlasti, između ostalog, branile Albancima da koriste albanski jezik u institucijama.
U jeku urušenih snova o bratstvu i jedinstvu u Jugoslaviji, škola je 1997. preimenovana u ‘Branko Radičević’. Po završetku rata, većina Srba je pobegla iz grada. Mnogi od onih koji su ostali, u među kojima je i oko 50 srpske dece i njihove porodice, napustili su svoje domove nakon nereda iz marta 2004. koji su se proširili po Kosovu. Grupe Albanaca su u nemirima spalile oko 90 kuća i 40 stanova u vlasništvu Srba u Obiliću. Određeni broj lokalnih Roma je, takođe, isteran, a kuće su im opljačkane.
Prema Popovićevim rečima, svi učenici njegove škole od 2018. romske su nacionalnosti. Kaže da trenutno radi pet odeljenja. Ukupno petero dece je u odeljenje od prvog do petog razreda. Dele istu sobu, dok nastavnik rotira držanje nastave učenicima. Ostalih 13 učenika podeljeno je od petog do osmog razreda.
Popović kaže da u školi radi 20 nastavnika. To znači da imaju više od jednog nastavnika po učeniku.
Srbija svake godine izdvaja stotine miliona evra da bi održala svoje paralelne sisteme na Kosovu. Poznavaoci prilika tvrde da ovaj sistem postoji da bi obezbedio radna mesta kosovskim Srbima i učinio da oni ostanu odani vladi u Beogradu i Srpskoj listi, ubedljivo dominantnoj srpskoj političkoj stranci na Kosovu. Škole i zdravstvene institucije imaju posebno veliki broj radnih mesta u javnom sektoru.
Česta je pojava da zaposleni u srpskim školama na Kosovu istovremeno budu na platnim spiskovima po srpskom i po kosovskom sistemu. Sahit Zeqiri, direktor opštinske Direkcije za obrazovanje u Obiliću izjavio je za K2.0 da osoblje svih srpskih škola u opštini prima plate i iz kosovskog budžeta, uz izuzetak ‘Branka Radičevića’.
“‘Branko Radičević’ nije škola. Oni zlostavljaju romsku decu i manipulišu njima u zamenu sa mesečnu stipendiju.”
- Sahit Zeqiri
On i Rexhep Zeka, koji je na čelu ove direkcije bio do pre nekoliko meseci, kažu da su osoblje iz škole ‘Branko Radičević’ uklonili sa platnog spiska.
“‘Branko Radičević’ nije škola”, kaže Zeqiri. “Oni zlostavljaju romsku decu i manipulišu njima u zamenu sa mesečnu stipendiju. Ta deca nisu iz Obilića. Ona su iz Plemetine i odatle ih ovde dovlače svaki dan samo da bi škola ostala otvorena.”
Kao i sa slučajem u Severnoj Mitrovici, većina dece koja pohađaju ‘Branka Radičevića’ u Obiliću govore romski i albanski kod kuće, pa imaju poteškoće da se prilagode srpskom jeziku kojim su okruženi u školi. I Popović primećuje da sporazumevanje predstavlja problem. “Deca koja pohađaju niže razrede govore romski i albanski jezik i jedva se prilagođavaju”, kaže on i dodaje da učenici bolje razumeju srpski kada stignu u više razrede.
Zeka kaže da je Direkcija za obrazovanje pre nekoliko godina uklonila pomenuto osoblje sa platnog spiska, a nakon što su došli do saznanja da samo Romi pohađaju školu.
“Kada smo saznali da se ovom decom manipuliše, Direkcija za obrazovanje ovu školu više nije priznavala kao legalnu. Uklonili smo ih sa platnog spiska i ne želimo da učestvujemo u tom zlostavljanju”, kaže Zeka.
K2.0 je razgovaralo sa kosovskom ministarkom prosvete Arbëriom Nagavci o nalazima našeg istraživanja koja je rekla kako “pitanje srpskih škola predstavlja izuzetno složeno političko pitanje jer je reč o školama koje ne podležu kontroli kosovskih institucija.”
Za razliku od tvrdnji nevladinih organizacija i aktivista koji kažu da već godinama insistiraju na ovoj problematici kod nadležnih prosvetnih ustanova, Nagavci odgovara ovako: “Mi ne posedujemo nikakve informacije da je na snazi segregacija” i “ne posedujemo pomenute školske izveštaje, ali ćemo sada pokušati da uradimo sve što je u našoj moći i da intervenišemo”.
Dodaje da ministarstvo sada planira da pošalje inspektore i, ako je to neophodno, preporuke nadležnim opštinskim organima i školama. Kada smo pitali o tome da li Kosovo pokriva troškove za plaćanje srpskih škola i da li ta činjenica kosovskim vlastima daje izvesni stepen kontrole ili nadzora, ona je rekla da odgovornost za to snose lokalne vlasti, a na osnovu Zakona o obrazovanju u opštinama.
“Zakon o obrazovanju u opštinama predstavlja rezultat Ahtisaarijevog plana i usvojen je isključivo da bi opštinama sa srpskom većinom dao proširene nadležnosti”, kaže ona.
Politike koje se bave aktuelnom segregacijom u školama moraju u obzir da uzmu probleme osiromašenih romskih porodica.
Isak Skenderi, direktor NVO Glas Roma, Aškalija i Egipćana, kaže da se nezavidnom situacijom u kojoj se nalaze osiromašeni ljudi iz ovih zajednica “manipuliše i eksploatiše”. Prepričava kako su brojne srpske škole na Kosovu i posle rata nastavile da rade uprkos tome što skoro nisu ni imale učenike. “Da bi se opravdalo postojanje ovih škola i da bi nastavnici i dalje primali plate, javila se potreba da se škole napune, pa su za to iskoristili decu iz [romske, aškalijske i egipćanske] zajednice”, kaže on.
Avni Mustafa iz NVO Roma Versitas Kosovo kaže da tako segregacija “dobija na važnosti. Imate po jednog nastavnika po razredu, što znači da će više [Srba] imati posao na Kosovu”, kaže on. “Više ljudi u sistemu. Toliko je prosto.”
Skenderi priča da je u svom radu naišao na slučajeve da su nastavnici direktno plaćali deci ili njihovim roditeljima male iznose novca kako bi nastavili da pohađaju školu, pa bi se samim tim opravdalo postojanje radnih mesta za nastavnike u “školi duhova”.
“Bilo je primera. Nisam siguran da li se desilo u protekle dve godine, otkako je pandemija počela, ali znam da je pre pandemije bilo neke dece u srpskim školama koja su dobijala finansijske ponude da nastave da pohađaju određene škole”, kaže Skenderi. “Čuo sam sa slučaj iz Obilića i za druge škole koje imaju mali broj učenika. U suprotnom, te škole bi bile zatvorene.”
Skenderi oprezno primećuje da razgovor o ovim finansijskim poklonima treba da počne od izražavanja saosećanja prema tim ljudima. Politike koje se bave segregacijom u školama moraju, kako on veruje, da u obzir uzmu probleme osiromašenih romskih porodica i da im pomognu da izađu iz začaranog kruga siromaštva, a da pritom ne budu predmet dodatne stigmatizacije.
Janjevo i Bresje (Kosovo Polje)
Aktivisti tvrde da se sličan vid segregacije odvija u srpskim školama u Janjevu i Bresju, selu u blizini Kosova Polja. Kao u drugim primerima, potreba za finansijskom pomoći iz srpskog sistema socijalne zaštite navodi brojne romske porodice – kako one koje dominantno govore romski, tako i one koje dominantno govore albanski – da svoju decu upišu u sistem kojim upravlja Srbija, a u kom su uglavnom odvojeni od svojih neromskih vršnjaka.
Direktor kosovske škole u Janjevu izjavio je za K2.0 da njegova škola ima 212 učenika i da su svi Albanci, dok srpska škola u istoj zgradi ima 46 učenika, od kojih je većina Roma, zajedno sa šačicom Hrvata.
Što se Bresja tiče, tamo u školu na albanskom jeziku, a po kosovskom sistemu, “Daut Bogujevci”, idu albanska, aškalijska, egipćanska i romska deca, dok jedna grupa, uglavnom romske dece, pohađa nastavu na srpskom jeziku u školi “Aca Marović”, i to u istim prostorijama.
Avdula Mustafa iz NVO Roma Versitas Kosovo slušao je od članova zajednica koje žive u Obiliću o tome kako je aktuelna situacija nastala.
Kaže da je, posle 2004. godine – kada je većina Srba napustila Obilić – opštinska srpska škola iznenada ostala bez učenika i bila u “konkurenciji”, po Mustafinim rečima, sa srpskom školom u Plemetini, selu udaljenom nekoliko minuta vožnjom od Obilića. “Pojedini Romi iz Plemetine odlučili su da pošalju svoju decu u [srpsku školu] u Obiliću jer su deca dobijala stipendije. Stipendije dodeljuju nastavnici. U pitanju je mali iznos”, kaže Mustafa.
Iako u Obiliću živi mali broj Roma i Aškalija, Plemetina je etnički raznoliko mesto.
Srpska osnovna škola ‘Sveti Sava’ u Plemetini, koju pohađaju romski i srpski učenici, deli školsko dvorište sa osnovnom školom ‘Pandeli Sotiri’, gde se nastava drži na albanskom jeziku pod okriljem kosovske prosvete i u koju idu aškalijski i albanski učenici.
Aktivisti poput Mustafe smatraju da bi deca iz Plemetine trebalo da pohađaju školu u Plemetini, a ne da se neki od njih vozikaju autobusom u drugo mesto kako bi se opravdalo funkcionisanje prazne škole.
“To je logično, zar ne? Oni su deca iz Plemetine, a ipak idu u Obilić da se školuju”, kaže on. “Autobus ih prevozi do škole svaki dan.”
Popović odbacuje tvrdnje da nastavnici daju deci novac da bi pohađala školu, ali potvrđuje da većina učenika dolazi iz Plemetine.
“Petoro dece je iz Obilića, ali su ostala iz Plemetine”, rekao je. “Međutim, to nisu deca poreklom iz Plemetine. To su deca iz kampova u Plemetini i neka žive u socijalnim stanovima, a neka imaju kuće koje su tamo izgrađene.”
Romske i aškalijske porodice koje žive u socijalnim stanovima u Plemetini spadaju u najsiromašnije zajednice na Kosovu. Oni su u toku rata i posle njega raseljeni i premešteni u Plemetinu iz raznih delova Kosova, pa su godinama živeli u izbegličkim kampovima širom zemlje.
Popović odbacuje kritike da nesvakidašnji školski aranžman rada predstavlja segregaciju romske dece. Umesto toga, on postavlja retoričko pitanje o tome da li je bilo pokušaja da se ova deca upišu u kosovske škole u Plemetini.
“Mislim da ostale mogućnosti nisu ništa bolje. Samo gore. Ovde, u Obiliću, ima mnogo srpskih porodica koje nisu prodale svoju imovinu. Postoji šansa da će se vratiti. Zašto se ne vraćaju? To treba da pitate Ministarstvo za zajednice i povratak”, kaže on. “Ako se škola zatvori, gde ćemo poslati decu onih porodica koje se vrate? Onda bismo morali da ih pošaljemo u Plemetinu i da zatvorimo ovu stogodišnju školu.”
U javnosti su poznate i brojne anegdote o etničkoj segregaciji u srpskoj Osnovnoj školi ‘Sveti Sava’ u Plemetini, iako K2.0 nije uspelo da potvrdi njihovu verodostojnost. Mustafa iz NVO Roma Versitas Kosovo kaže da su on i drugi roditelji iz Plemetine svesni činjenice da pojedine razrede pohađaju isključivo romska deca.
Iz školske uprave Osnovne škole ‘Sveti Sava’ odgovorili su Kosovu 2.0 u pisanoj formi. “Ne možemo mnogo da komentarišemo ove tvrdnje. Kada u jednom odeljenju ima samo Roma, onda je to zato što ima više romske nego srpske dece koja pohađaju školu, pa su Romi ponekad podeljeni na dve učionice, dok se srpska deca nalaze u jednom, mešovitom odeljenju.”
Prema rečima Sahita Zeqirija, direktora opštinske Direkcije za obrazovanje u Obiliću, Osnovnu školu ‘Sveti Sava’ pohađa 108 romske dece i 81 srpski učenik.
Geto škola u Gnjilanu
Mala školska zgrada smeštena je u romskom naselju u Gnjilanu i podseća na segregisane, improvizovane škole koje su Albanci bili primorani da pohađaju u svojim domovima u paralelnom obrazovnom sistemu devedesetih godina prošlog veka.
Romska deca iz komšiluka pohađaju nastavu u ovoj školskoj zgradi, srpskoj Osnovnoj školi ‘Vuk Karadžić’, smeštenoj u privatnoj kući jedne romske porodice. Od arhitektonskog izgleda do malog dvorišta, ona je nalik ostalim kućama u naselju.
Ova škola predstavlja još jedan primer srpske školske ustanove koja je zadržala svoj institucionalni identitet, ali je premeštena posle rata. Izmestivši se iz zgrade koja je danas poznata pod imenom Osnovna škola ‘Thimi Mitko’ u Gnjilanu, posle rata, Osnovna škola ‘Vuk Karadžić’ preseljena je u drugu zgradu u srpskom selu Šilovu, petominutnom vožnjom udaljenom od gradskog centra u Gnjilanu.
Uprkos tome što škola ima glavnu zgradu i upravu smeštenu u selu, ona ima i manja isturena odeljenja koja zvanično pripadaju istoimenoj instituciji. Jedan ogranak se nalazi u Gnjilanu i pohađa ga manje od desetak učenika, uglavnom srpske nacionalnosti. Drugo istureno odeljenje, u koje ide skoro 70 romske dece, nalazi se u romskom naselju.
Organizacija Glas Roma, Aškalija i Egipćana već godinama sprovodi program dopunskog učenja u pomenutom komšiluku. Skenderi, direktor NVO, kaže da postojanje ove getoizirane škole jeste ishod diskriminacije koja se sprovodi nad ovom zajednicom.
Dodaje da je škola formirana nakon rata, kada su romska deca upisana u srpske obrazovne ustanove bila meta napada Albanaca na putu do škole. Reagujući na napade, zajednica je otvorila školu u svojoj sredini kako bi izbegla opasan put do škole.
Nastavnici iz škole potvrđuju ovu priču, navodeći da je odluka roditelja da upišu svoju decu tamo zasnovana na načelima bezbednosti i blagostanja.
“Što se roditelja tiče, njima je mnogo lakše i bezbednije da njihova deca ne izlaze iz naselja”, kaže jedan nastavnik Srbin. Nastavnici su zaposleni u srpskoj prosveti, koriste srpski nastavni plan i program i skoro svi putuju do škole iz obližnjeg Šilova.
Iako ova škola pripada srpskom obrazovnom sistemu, postoje dokazi o saradnji sa kosovskom prosvetom. Vlasnik zgrade je za K2.0 izjavio da opština Gnjilane plaća mesečnu kiriju.
Skenderi pak tvrdi da je kućna škola imala smisla samo onda kada je bezbednost bila ugrožena i da je odavno potrebno intervenisati.
“Iako je pitanje otvaranje škole – bezbednosne prirode, šteta koja je nastala zbog ove odluke je velika”, kaže on. “Postavlja se pitanje: Zašto se ovo ne menja? Zašto roditelji ne donesu drugačiju odluku? Zašto se škola ne preseli u svoje prvobitne prostorije?”
K2.0 je poslalo imejl na adresu nekoliko kabineta u Ministarstvu prosvete Srbije, kao i Kancelariji za Kosovo i Metohiju, srpskom organu nadležnom za administraciju države Srbije na Kosovu, a kako bismo im pružili prostor da reaguju na sadržinu ovoga teksta. Niko od njih nije odgovorio na naš upit.
Diskriminacija i izopštenje — i van srpskih škola
Kao što pokazuju primeri iz Severne Mitrovice, Obilića i Gnjilana, očita je školska segregacija romske i aškalijske dece u srpskom obrazovnom sistemu na Kosovu. Međutim, i kosovski školski sistem ima manjkavosti kada je u pitanju inkluzivno obrazovanje za romsku, aškalijsku i egipćansku decu.
Kosovske institucije i dalje rade na tome da uklone mrlju segregacije koja je nastala pre desetak godina. Iako je primer iz Đakovice privukao najveću pažnju, romska, aškalijska i egipćanska deca u Kosovu Polju i Uroševcu takođe su u učionicama odvojenim od albanskih vršnjaka.
Sudska odluka doneta u Đakovici potvrđuje da je – usled segregacije u učionicama Osnovne škole ‘Mustafa Bakija’ između 2011. i 2013. godine – “opštinska Direkcija za obrazovanje u Đakovici diskriminisala romsku, aškalijsku i egipćansku decu na rasnoj i etničkoj osnovi”.
Sud je odredio da se oštećenima isplati po 2.741 evro u znak odštete. Međutim, prema rečima Armenda Behlulija, radnika u opštinskoj Kancelariji za zajednice u Đakovici, “šteta je već pričinjena, a nekada je u pitanju duboko duševna šteta”.
“Deca i roditelji iz Đakovice nisu znali šta znači ‘segregacija’, ali su prosto znali da ih neko izdvaja po etničkoj osnovi i zbog toga se ljudi vrlo loše osećaju”, kaže Behluli. “Ostavlja gorak ukus u ustima roditelja koji svoju decu vode u školu da bi se obrazovala.”
Aktivisti sa celoga Kosova govore o tome da rđavo ponašanje prema romskoj, aškalijskoj i egipćanskoj deci u režiji nastavnog osoblja i dalje predstavlja problem, kao i da su nemar i drugi oblici diskriminacije široko rasprostranjeni.
“Dok sam pohađao školu i kada bi me neko nazvao ‘ciganinom’, nisam se dobro osećao.”
- Avni Mustafa
“Većina škola poseduje koncept integracije koji se razlikuje od inkluzije. Ako dovedete dete u školu, to ne znači da ste svu decu ravnopravno uključili u učenje. Direktori i nastavnici još ne razumeju značenje koncepta inkluzije”, kaže Muhamet Arifi, direktor edukativne nevladine organizacije posvećene Romima, Aškalijama i Egipćanima, Balkan Sunflowers Kosova. Arifi je ranije komentarisao za K2.0 da se deci iz ovih zajednica često govori da sede u zadnjoj klupi i da ih niko ne podstiče da se angažuju u vannastavnim aktivnostima sa drugom decom.
Svi aktivisti s kojima je K2.0 razgovaralo vide iste obrasce diskriminacije i dan-danas. Oni kažu da je nekoliko škola pod okriljem kosovske prosvete u poslednjih nekoliko godina sastavilo odeljenja na način da su romski, aškalijski i egipćanski učenici odvojeni od svojih vršnjaka drugih nacionalnosti. Tvrde da samo uporno potenciranje ove teme, pritisak i ulaganje žalbi aktivista i roditelja iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice mogu da spreče nastanak segregisanih učionica.
Avni Mustafa iz NVO Roma Versitas Kosovo primećuje da segregacija nije problem samo zbog školskog uspeha, već i zato što kreira dugotrajne psihičke posledice.
“Dok sam pohađao školu i kada bi me neko nazvao ‘ciganinom’, nisam se dobro osećao”, kaže Mustafa, misleći na etnički zasnovanu uvredu koja se često upućuje Romima. “A mi smo bili u mešovitim razredima. Zamislite samo decu koja idu u segregisano odeljenje, kako će to da se odrazi na njihovo samopouzdanje.”
“To nije samo kršenje dečjih prava, već narušavanje ljudskog dostojanstva”, kaže Mustafin kolega Sebastian Šerifović. Uprkos tome što se zgražava nad segregacijom, Šerifović ne veruje da će diskriminacija nestati čim se segregacija ukine.
“Šta će da se promeni?” pita on. “Svakako da postoje drugi problemi, ali opet imate decu koja pohađaju [nastavu u mešovitim razredima], a imaju iste probleme kada je u pitanju diskriminacija.”
Priseća se perioda kada je njegov sin došao kući iz škole i pitao ga šta to znači “cigan”. “Srce mi se slomilo napola jer nisam odgajao svoje dete kako bih ga učio o značenju reči ‘cigan’ ili o diskriminaciji”, kaže on.
Zaključio je da neravnopravni tretman romske, aškalijske i egipćanske dece predstavlja odraz onoga kako društvo i država razumeju ove zajednice.
“I onda neko pita: ‘Zašto Romi žive u naseljima? Zašto se ne integrišu?’ Stvarno? Vi ste ti koji nas izoluju”, kaže Šerifović. “Društvo ih izoluje, a onda očekujete da se integrišu? Kako da se integrišu ako vam ne veruju?”
Naslovna ilustracija: Ferdi Limani / K2.0
Ova publikacija je objavljena uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Građani, angažujte se”, koji K2.0 provodi u partnerstvu s Institutom GAP. Isključivu odgovornost za sadržaj snose Kosovo 2.0 i Institut GAP. Sadržaj ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Zašto je navedena ova klauzula?
Molimo vas mene interesuje moje svedocanstvo o osnovnoj skoli koji sam zavrsavao 8 razreda u obilicu u skoli branka radicevica