Armend Ibrahimi je imao samo dve godine kada je Demokratska liga Kosova (LDK) osnovana 1989. Međutim, partija koja je nastala kao dominantna politička snaga kosovskih Albanaca u uzburkanoj deceniji devedesetih godina bila je dugo vremena deo njegove porodice, kao i samog Ibrahimija.

Ovaj dvadesetopetogodišnjak je danas predsednik omladinskog foruma LDK-a, što je pozicija na kojoj se nalazi od maja 2012. Imajući u vidu deklarisane konzervativne vrednosti postavljanja porodice u osnove politike ove stranke, Ibrahimi smatra da se njegova povezanost sa LDK ne može odvojiti od onih koji su mu najbliži. “Ne mogu da negiram da je deo uticaja da se pridružim partiji došao od moje porodice”, kaže Ibrahimi, koji se učlanio u ovu stranku 2009.

Kada se Ibrahimi pridružio, LDK je već imala 20 godina, postajući ugledna stranka sastavljena od intelektualaca, pisaca i građanskih aktivista. Nju su osnovala 23 intelektualca iz Udruženja pisaca i dnevnog lista Rilindja; ova stranka je vodila nenasilne proteste protiv represivnog režima Slobodana Miloševića tokom devedesetih i odbila je da koristi nasilje.

Prema rečima Ibrahimija, ono što ga je privuklo ka LDK je bila povezanost koju oseća prema centralnoj ličnosti ove partije, književnom kritičaru Ibrahimi Rugovi, koji je vodio ovu stranku 17 godina, od njenog začeća do njegove smrti 2006. “Poznajem Rugovu i divim mu se kao piscu, pa tako nema šanse da je njegov uticaj na moj život samo političke prirode”, Ibrahimi kaže, ističući druge istaknute ličnosti iz prošlosti LDK-a, kao što je Fehmi Agani.

Armend Ibrahimi je predsednik omladinskog foruma LDK-a već četiri godine; ovoj stranci se pridružio 2009.

LDK nije jedina među kosovskim političkim partijama koje baštine ključne ličnosti iz devedesetih. Figure iz te decenije danas dominiraju kosovskim političkim vođstvom; mnogi su se okrenuli ka politici u posleratnom periodu, kada su nove stranke počele da cvetaju.

Danas je većina političkih partija u ovoj zemlji postala sinonim za svoje osnivače, dok je tek mali broj stranaka doživeo preokret — ako ih je uopšte i bilo — na liderskim pozicijama otkako su formirane. Ove centralne ličnosti su, gotovo, zauzele mitski status kod svojih podržavalaca, a kada je reč o tome šta podstiče nove generacije građana Kosova da se pridruže političkim partijama, ovi ljudi bivaju često navođeni kao ključni činilac.

Najistaknutiji među njima je bivši premijer, Hašim Tači, koji je, odmah nakon rata, bio jedan od vodećih ličnosti OVK-a koje su osnovale Demokratsku partiju Kosova (PDK). Tači je vodio ovu stranku 16 godina od njenog začeća dok nije početkom ove godine odstupio s tog položaja, a zato što je postao predsednik Kosova. Od njega se tražilo da odstupi sa svih političkih funkcija, jer prema ustavu predstavlja “jedinstvo naroda”, premda on ipak i dalje ima značajan uticaj u PDK-u i njegov portret stoji na prozoru sedišta ove stranke u Prištini.

Dvadesetdvogodišnji student prava, Triumf Sadikaj, koji vodi omladinski forum PDK-a u Prištini, izuzetno se divi Tačiju i njegovom nasledniku Kadriju Veseljiju, drugom lideru OVK-a. “Verujem da su ova dvojica lidera imali ključnu ulogu i njihove odluke i njihov rad su doneli velike uspehe Kosovu u najozbiljnijim političkim trenucima u nedavnoj istoriji Kosova”, kaže on.

Pored istaknute Tačijeve uloge za vreme pregovora u Rambujeu 1999, koji su doveli do intervencije NATO na Kosovu, kao premijer Kosova između 2007. i 2014, Tači je bio osoba koja je naglas pročitala Deklaraciju o nezavisnosti 17. februara 2008.

Šef prištinskog odeljka omladinskog foruma PDK-a, Triumf Sadikaj (levo) pohvaljuje Hašima Tačija i Kadrija Veseljija za “velike uspehe” Kosova.

Druga nekadašnja ličnost OVK-a, Ramuš Haradinaj, godine 2000. je osnovala svoju političku partiju, Alijansu za budućnost Kosova (AAK), na čijem je čelu od osnivanja. “Da vam kažem iskreno, lider je najvažnija stvar u ovoj stranci”, kaže generalni sekretar Alijanse mladih ljudi AAK-a, Ekrem Ahmeti.

Četrdesetosmogodišnji bivši komandant OVK-a, Haradinaj, koji je bio premijer 100 dana 2005. godine, poštovan je kao ratni heroj u svojoj stranci, dok mu je održan državni doček kada se 2012. vratio na Kosovo nakon što je na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju oslobođen optužbi za ratne zločine.

Ahmetiju je važno da u stranci bude u bliskom kontaktu sa idolom. “Mlada osoba, bez obzira na to da li je član liderstva omladinskog foruma ili samo mlada osoba, ima direktnu vezu sa liderom i sam lider je mlad”, kaže on. “On je onaj koji donosi odluke koje su u interesu svih.”

Tradicije i vrednosti

Omladina AAK-a i PDK-a u velikom broju dolaze iz porodica koje su podržavale rat OVK-a sa Srbijom. Baš kao i u slučaju kada je Ibrahimi pristupio LDK-u, na odluku Ljeutrima Retkocerija da se pridruži PDK-u je uveliko uticala njegova porodica. “U principu, počinjemo od naših tradicija i vrednosti”, kaže ovaj dvadesetšestogodišnjak, koji radi u kancelariji za vezu PDK-a u Prištini. “Porodica je u našem društvu vrlo bitna.”

I zaista, anketa Fondacije Fridrih Ebert (FES) iz 2012. je došla do nalaza da je porodica društvena institucija kojoj mladi ljudi na Kosovu najviše veruju; 98 odsto od 1.000 ispitanika smatra porodicu institucijom kojoj najviše veruju. Mnogi bi se složili da, zbog društvenih, istorijskih, ekonomskih i drugih činilaca, porodica i dalje igra centralnu ulogu za mlade građane Kosova; većina mladih živi sa svojim porodicama i finansijski je zavisna od njih dok ne završi studije i pronađe posao.

Takva zavisnost lako prelazi u uticaj, dok mnogi mladi ljudi koji nisu aktivni članovi nijedne partije često pružaju podršku partiji svojih roditelja, jer se to očekuje od njih. Ovaj vid slepe poslušnosti porodici i partiji ispostavio se kao problematičan, jer postoje očigledni pokušaji političkih partija da izvrše pritisak na svoje glasače i naprave obilati nepotizam u institucijama. Početkom ove godine, građani se nisu iznenadili kada su slušali procurele prisluškivane razgovore vodećih ličnosti PDK-a, u kojima se otkriva bešnjenje kronizma u samom centru vlade.

Ljeutrim Retkoceri (desno), koji radi u kancelariji PDK-a za vezu, kaže da je njegova porodica uveliko uticala na njegovu odluku da se pridruži ovoj stranci.

Drugi motiv da se Retkoceri pridruži PDK-u je bio stav ove partije prema imovini. “Ja verujem da, ako su sve naše porodice dobre, onda je naš cilj da obezbedimo imovinska prava koja su svetinja u smislu naše prošlosti”, kaže on.

Naglasak koji stavlja na porodicu i imovinu nije neočekivan, jer je on član stranke koja, baš kao i LDK i AAK, baštine konzervativnu ideologiju desnog centra i koja je ranije koristila slogan “Porodica, imovina, država” kao ključni predizborni slogan. Ove tri stranke veruju u slobodno tržište i podržale su posleratni proces privatizacije, zbog kog su desetine državnih kompanija prodate u proteklim godinama, iako malo šta u partijskim platformama ili politikama upućuje na jasno definisane ideološke platforme.

Takvu ideološku dvosmislenost podržava i Sadikaj iz PDK-a. On je saglasan sa svojim partijskim kolegom da su imovina i finansije od suštinskog značaja, dok je govorio i o tradicionalno levičarskim pitanjima. “Smatram da je ekonomija determinišući činilac u definisanju nas kao stranke desnog centra”, rekao je on. “Mi smo definisani kao stranka desnog centra imajući u vidu proces privatizacije; nismo hteli da zadržimo preduzeća koja vodi država. Ali s druge strane, želimo socijalnu pravdu sa penzijama i radnim mestima.”

Uprkos Sadikajovim tvrdnjama, pitanje radnih mesta je sporno na Kosovu, gde je nezaposlenost i dalje na visokom nivou, posebno kod mladih. U zemlji u kojoj više od 50 odsto ljudi ima manje od 25 godina, više od 55 procenata onih od 15 do 24 godina je nezaposleno.

Prema mišljenju Ibrahimija iz LDK-a, dok bi političari trebalo više da rade da bi se pozabavili ovim pitanjem, ipak je reč o problemu koji prelazi granice Kosova. “Problem nezaposlenosti mladih je problem u čitavoj jugoistočnoj Evropi”, kaže on.

Sasvim drugačiji

Taj argument zvoni u ušima mnogih mladih na Kosovu, a koji smatraju da je teška ekonomska situacija greška PDK-a, LDK-a i AAK-a, koje su, na jedan ili drugi način, bile u vladi posle rata. PDK ili LDK su uvek bile glavne koalicione stranke i one su, iz praktičnih razloga, dvaput formirale koaliciju, uprkos dubokoj istorijskoj odbojnosti i nepoverenju — čak su i političari iz LDK-a opisali prethodnu koaliciju PDK-LDK kao “pas i mačka”.

Mnogi mladi koji su isfrustrirani zbog političkih partija našli su 2010. svoj politički dom za svoje nezadovoljstvo, kada je Samoopredeljenje odlučilo da učestvuje u izborima prvi put, dok je “pokret” inicijalno osnovan 2005. Ubrzo postavši poznat — i kritikovan — zbog svojih militantnih protesta, pripadnost Samoopredeljenja levičarskim idejama predstavljala je nešto sasvim drugačije od vladajućih stranaka.

Čak i nakon što je Samoopredeljenje dospelo u institucije, njegovi aktivisti su nastavili da koriste direktne taktičke akcije koje su u skladu sa korenima ovog pokreta. Ulični protesti — koji su se ponekad pretvarali u sukobe sa policijom — slogani ispisani u obliku grafita i gađanje političara jajima jesu samo neka od nekonvencionalnih sredstava koje koriste aktivisti Samoopredeljenja bez obzira na godine.

Tinka Kurti je dugi niz godina radila kao novinarka u kosovskim medijima pre nego što se pridružila Samoopredeljenju pre dve i po godine. Odluka ove dvadesetsedmogodišnjakinje da se pridruži Samoopredeljenju je bila u skladu sa prkosnim stavom ovog pokreta protiv privatizacije državnih preduzeća i protiv korumpiranih elita. “Pošto sam bila upoznata sa vestima, bila sam vrlo dobro informisana i prisustvovala sam događajima izbliza, pa verujem da je bilo trenutaka koji su pojačali moje uverenje da su aktivnosti van okvira politike nedovoljne”, Kurti kaže. “Privatizacija KEK-a [Elektrodistribucije Kosova] je bila jedna od razloga za moje političko angažovanje, kao što su i protesti na Merdaru [granica sa Srbijom] za reciprocitet u trgovini [sa Srbijom] bili su ključni trenuci koji su me ubedili da se angažujem.”

Tinka Kurti je bila novinarka pre nego što se pridružila Samoopredeljenju 2014, a zbog frustracije koju je izazvala vladina privatizacija državne imovine.

Dok se, u ekonomskom smislu, Samoopredeljenje postavlja kao levičarska partija, kao jedina velika kosovska politička partija koja poziva na ujedinjenje sa Albanijom u svom manifestu, mnogi smatraju da ona ima snažne nacionalističke tendencije. “Ja verujem u socijaldemokratiju Samoopredeljenja i slažem se sa idealom da imamo jednu albansku državu na Balkanu”, kaže Ljabinot Halimi, devetnaestogodišnji student istorije iz Uroševca, koji je postao član ove stranke pre samo godinu i po. “Program Samoopredeljenja je drugačiji od programa ostalih partija… Ako mi se ne dopada nešto u Samoopredeljenju i ako razmišljam drugačije, moje mišljenje ima istu težinu kao i mišljenja drugih.”

Za razliku od njihovih vršnjaka u drugim strankama, ni Kurti ni Halimi ne pridaju poseban značaj pojedinačnim liderima u svojoj partiji. “Reči kao što su ‘lider’ i ‘liderstvo’ nije nešto što koristim u svom svakodnevnom rečniku”, kaže Kurti, dodajući da je uloga svakog posvećenog aktiviste značajna.

Međutim, prema rečima onih koji kritikuju Samoopredeljenje, ova stranka se tek malo razlikuje od ostalih političkih partija u smislu nametanja strogih procedura odozgo-nadole i bilo je nekoliko primera gde članovi Samoopredeljenja napuštaju ovu stranku, ističući razlike u mišljenju sa zvaničnim stavom partije, pa su čak i optužili lidere za strogu kontrolu.

Mnogi i dalje smatraju bivšeg šefa Samoopredeljenja, Aljbina Kurtija, “duhovnim vođom”, dok se na protestima Samoopredeljenja često može čuti kako ljudi uzvikuju njegovo ime. Postajući viđen kasnih devedesetih kao jedan od lidera studentskih protesta protiv Miloševićevog režima, Aljbin Kurti je radio u odeljenju OVK-a za političke poslove, a nakon čega su ga srpske snage uhapsile u aprilu 1999; proveo je više od dve i po godine kao politički zatvorenik pre nego što je pušten u decembru 2001. Nakon što je pomogao da se uspostavi pokret Samoopredeljenje, on je postao njegov prvi lider, što je pozicija koja mu nije bila uzdrmana dok nije odstupio s nje 2015, kada ga je zamenio Visar Imeri.

Halimi kaže da, uprkos ulogama koje istaknute ličnosti Samoopredeljenja igraju, nijedna osoba nije iznad same partije. “Ja ih vidim kao dobre primere, ali ih ne vidim kao nezamenjive”, kaže on. “Vidim mnoge aktiviste u Samoopredeljenju koji bi mogli da budu na položaju Imerija ili Kurtija.”

Ljabinot Halimi kaže da mišljenja svih aktivista Samoopredeljenja imaju istu težinu, što je misao koju preispituju kritičari ove stranke.

Upravo zbog ovog stava ravnopravnosti i pojma da su svi članovi stranke podjednako aktivisti bez obzira na svoje pozicije, za razliku od drugih političkih partija na Kosovu, Samoopredeljenje nema omladinski forum. “Mladi su deo društva i ne bi ih trebalo drugačije tretirati”, kaže Tinka Kurti. “Umesto toga, oni bi trebalo da budu deo glavnog foruma i da budu deo donošenja odluka. Kada imate specijalne forume, onda su mladi razdvojeni, žene su razdvojene, a ozbiljna politika ostaje u čijim rukama? U rukama starih muškaraca?”

Prema mišljenju Tinke Kurti, nisu godine te koje ujedinjuju aktiviste Samoopredeljenja, koji se redovno sastaju na predavanjima, diskusijama i projekcijama filmova. “Uprkos činjenici da Samoopredeljenje ima najmlađe članove u smislu prosečne starosti svih političkih partija… ono što Samoopredeljenje čini mladim nisu godine, već diskontinuitet starih politika, gde se okupljaju sasvim nove ideje”, kaže ona.

Pored njihovih aktivnosti koje više naginju ka filozofskim pojmovima, mladi aktivisti Samoopredeljenja su dobro poznati po svojoj aktivnoj ulozi na brojnim protestima ove partije. Kritičari optužuju ovu stranku da koristi mlade ljudi za svoje političke ciljeve, mobilišući ih sa namerom da izazovu nasilje, što je tvrdnja koju ova partija negira.

Plodno tlo ili fasada?

Pristup drugih kosovskih partija u smislu njihovih mladih članova je u oštroj suprotnosti sa pristupom Samoopredeljenja. Omladinski forum u PDK-u služi kao mesto za obuku budućih lidera ove stranke, dok aktuelni članovi foruma postavljanje niza nekadašnjih članova omladinskog foruma na vladine položaje smatraju uspešnom pričom.

Granit Geci, dvadesetdvogodišnji aktivista PDK-a iz Srbice, kaže da mladi ljudi dobijaju mogućnosti kada su članovi PDK-a. “Možemo da govorimo o mladima koji su imali različite odgovornosti koje im je partija poverila”, kaže on. “Imamo ministre, ambasadore i druge.”

Bivši predsednik omladinskog foruma PDK-a, Memlji Krasnići, postao je ministar kulture u vladi 2010-2014, pre nego što je došao na položaj ministra poljoprivrede, na kom je sad. Drugi istaknuti član omladinskog foruma PDK-a je Bljerand Staviljeci, aktuelni ministar ekonomskog razvoja koji je bio ministar u prethodna dva mandata vlade.

Međutim, kritičari ovakav razvoj situacije smatraju pukom fasadom, sugerišući da propagatori “stare” politike samo koriste mlađe kolege koje treba da pokažu “novo” lice vlade. “Na osnovu onoga što sam uspeo da shvatim, mislim da postoji tendencija da se mladi drže blizu [centra moći] kao ukrasni element, umesto da budu nešto sadržajno”, kaže Ibrahimi.

Predsednik omladinskog foruma LDK-a — koji je za vreme svog četvorogodišnjeg mandata nadgledao više od 250 događaja i sastanaka sa mladim ljudim širom Kosova s kojima se razgovaralo o njihovim brigama — sam je pokušao da iz omladinskog foruma partije pređe u mejnstrim politiku. Godine 2014, kao dvadesettrogodišnjak, on je dobio više od 6.000 glasova, ali nije uspeo da bude izabran za poslanika Skupštine Kosova, a bio je i savetnik premijera i partijskog lidera LDK-a, Ise Mustafe, pre nego što je bez ikakvog objašnjenja podneo ostavku u februaru. Iako insistira na tome da i dalje izuzetno poštuje Mustafu, Ibrahimi sugeriše da su potrebni “novi uzori” za kosovsku budućnost.

Osnove sutrašnjice

Odakle će doći ti novi uzori o kojima Ibrahimi govori nije jasno, jer kosovsku prosvetu, osnovni stub svakog društva, smatraju neprilagođenom za ovu svrhu. U nedavnoj međunarodnoj proceni PISA namenjoj petnaestogodišnjacima za oblasti nauke, čitanja i matematike, Kosovo se našlo među poslednjih pet država na dnu, dok se samo 23 odsto testiranih smatra funkcionalno pismenima.

Bilo je i politizacije škola i univerziteta, redovnih političkih imenovanja osoblja i članova odbora u javnim institucijama, ali i stalnog političkog uplitanja. Ono što je najviše privuklo pažnju je slučaj rektora Univerziteta u Prištini 2014, Ibrahima Gašija — koji je bio član tadašnje male koalicione partije vlade AKR — kada je otkriveno da je ovaj rektor na prevaru napredovao u svojoj karijeri, tako što je štampao svoje akademske članke u fantomskim indijskim žurnalima. Nakon što su studentski protesti prerasli u nasilne okršaje sa policijom, Gaši je bio primoran da podnese ostavku. U novembru ove godine, ovaj bivši rektor je zvanično predstavljen kao novi član PDK-a.

Prema mišljenju Ahmetija iz AAK-a, problemi u kosovskoj prosveti su toliko duboki da je za njihovo rešavanje potrebna ujedinjena borba društva u kojoj ne bi trebalo deliti mlade po političkim linijama. “Čak i kada bi AAK bila na vlasti, mi bismo protestovali za depolitizaciju univerziteta”, kaže on, pre nego što nam je rekao kakav bi protest trebalo da se održi. “Svaki nenasilni protest je dobra stvar i moramo da protestujemo svaki dan, ali ne tako što ćemo odmah izaći na ulicu i da protestujemo bez korišćenja drugih oblika, kao što je pisanje žalbi.”

Generalni sekretar Alijanse mladih ljudi AAK-a, Ekrem Ahmeti, kaže da je u AAK “glavna stvar lider” Ramuš Haradinaj.

Za vreme mandata generalnog sekretara, Ahmeti kaže da je Alijansa mladih ljudi AAK-a postavila obrazovanje kao svoj prioritet. Oni su održavali aktivnosti sa mladim ljudima kako bi ih informisali o opasnostima zloupotrebe droga, do lobiranja za poboljšanja u formalnom obrazovanju. “Oduvek smo imali cilj da poboljšamo kvalitet obrazovanja, bilo na univerzitetu ili u srednjim školama”, kaže on. “Uvek vršimo pritisak na partiju da izvrši pritisak na vladu i skupštinu kako bi oni poboljšali kvalitet.”

Međutim, negativna procena kosovske prosvete nije nešto s čim su saglasni svi mladi aktivisti na Kosovu. Prema Sadikaju iz PDK-a, kosovska prosveta je uveliko imala koristi od politika Hašima Tačija kao premijera, a uključujući različite studijske programe i razvoj infrastrukture. “Kosovo bi trebalo da bude srećno što ima kvalifikovane mlade ljude koji su odlučni u obrazovanju”, kaže on. “Mladi ljudi na Kosovu su posvećeni obrazovanju i oduvek su imali uspeha u međunarodnoj areni.”

Prema mišljenju Tinke Kurti iz Samoopredeljenja, tvrdnje da su mladi ljudi dobro obrazovani je teško pomiriti sa dokazima. Ona ističe odliv migranata krajem 2015, kada je više od 100.000 građana Kosova — uglavnom mladih — pobeglo u Zapadnu Evropu. “Zbog loše prosvete, imate diplomce sa malo znanja i bez šanse da dobiju posao”, kaže ona. “Ogromna većina mladih je lišena mogućnosti i perspektive, pa smo zato videli mlade kako odlaze u Mađarsku, izolovane mlade koji čekaju ispred ambasada za vize, mlade koji stare dok čekaju posao.”

Koje god da su stranke članovi, bilo onih koje postoje ili onih koje će se tek formirati, današnji mladi politički aktivisti biće sutrašnja politička elita. Način na koji vide politiku, njihovo obrazovanje — kako opšte, tako i političko — i prostor koji im je dat da u njemu rastu, definisaće njihovo ponašanje kao kosovskih lidera. Politička kultura kojoj se sada uče će, u velikoj meri, definisati buduće korake kosovskog društva.

Fotografije: Majljinda Hodža / K2.0.