Kada kazaljke na satu pokažu 5:00 ujutro, još pre svitanja, Ardian Zena podiže pogled ka tamnom nebu kroz prozor bez ikakvih zaštitnih rešetki. Boja neba mu vraća uspomene iz prošlosti. Ali sada nema vremena za gubljenje. Bez narandžastog prsluka, karakterističnog za zatvorenike, Zena iz sela Radoste kod Orahovca otvara zaključani ormar, uzima lične stvari i izlazi iz paviljona da obavi nekoliko administrativnih procedura. Tako počinje njegova dnevna rutina, već više od dve godine, otkako je premešten u Kazneno-popravni centar u Smrekonici, centar otvorenog tipa.

“Radim kao zavarivač metala u jednoj kompaniji u Đakovici. Da bih stigao da počnem rad u 8:00, moram da ustanem rano”, rekao je 43-godišnjak. Nakon što potpiše dokument na šalteru institucije, kreće prema svom automobilu i polazi ka mestu rada.

Dok vozi, sam u kolima, uživajući u privremenoj slobodi pod posebnim uslovima, Zena svakodnevno prelazi više od 180 kilometara.

“Umoran si, ali vidiš sebe kao slobodnog. I cilj je da ne ostaneš pasivan, da održiš radnu naviku, i da pomogneš koliko možeš svojoj porodici finansijski”, dodaje on, ističući da je mogućnost rada van centra bila jedan od glavnih razloga zbog kojih je tražio premeštaj u Smrekonicu.

Zena je osuđen na 25 godina zatvora za ubistvo, od kojih je godinu dana proveo u Centru za pritvor u Prizrenu, osam godina u zatvoru Dubrava, skoro osam godina u zatvoru visoke bezbednosti u selu Duz kod Podujeva, a već više od dve godine boravi u Kazneno-popravnom centru u Smrekonici.

“Ovde sam da se dovedem u red, da odslužim kaznu za ono što sam učinio. Shvatio sam grešku, sada moram da radim da se popravim i da doprinesem društvu nečim. Nikad više neću kršiti zakon”, kaže dalje.

Zavarivanje aluminijuma, posao koji Zena danas obavlja, jedan je od vrlo osetljivih poslova. Ipak, profesionalnu obuku za ovaj zanat Zena je stekao u zatvoru Dubrava. “Završio sam obuku u zatvoru, i pokazalo se da vredi, danas me za taj posao i plaćaju”, priča on.

U kompaniji u kojoj radi, Zena se nikada nije osećao diskriminisano. Naprotiv, osoblje u kompaniji trudi se da mu pomogne i održava odličnu komunikaciju.

Poput Zene, još 25 osuđenika u Smrekonici počinju rad van centra u 8:00 i završavaju u 16:00.

Većina osuđenika koji rade van centra zaposlena je u restoranima, raznim fabrikama, zavarivanju, stolariji ili drugim zanatima. Njihove plate dostižu 500–600 evra. Najkasnije u 17:30 svi osuđenici moraju se vratiti u Centar u Smrekonici. Po povratku, oni nastavljaju život u centru, zajedno sa oko 75 drugih osuđenika koji provode ceo dan unutar centra.

“Pošto nisu ujutru i tokom ručka prisutni, po povratku nastavljaju rutinu – čišćenje sobe, telefonski pozivi, pranje odeće, večera. Dakle, isto kao i ostali”, rekao je Agron Hamza, rukovodilac za pravne i opšte poslove u Kazneno-popravnom centru u Smrekonici. Hamza, koji je deo Korektivne službe Kosova od 2005. godine, ocenjuje kao izuzetno pozitivan razvoj mogućnost rada van centra.

Prema njegovim rečima, ovakva privilegija, koja im omogućava kontakt sa životom van zatvora, čini da osuđenici ne zloupotrebljavaju ovu priliku. “Svi se ponašaju lepo, angažovani su u radu, niko ne odbija naredbu osoblja, jer su to beneficije koje imaju”, rekao je Hamza, koji je od 2005. do 2010. godine radio u zatvoru u Dubravi.

Ipak, Smrekonica predstavlja izuzetak od uobičajene realnosti zatvora u zemlji.

Od kazne do rehabilitacije

Prema Zakonu o Kazneno-popravnoj službi, na Kosovu postoje tri tipa centara, u zavisnosti od nivoa bezbednosti: centri zatvorenog tipa, poluotvorenog i otvorenog tipa. Institucije zatvorenog tipa imaju maksimalnu bezbednost, sa visokim zidovima i naoružanim osobljem. Poluotvoreni centri imaju srednji nivo bezbednosti, dok otvoreni centri imaju niži nivo bezbednosti, a ponašanje osuđenika zasniva se na disciplini i ličnoj odgovornosti.

Na Kosovu, centar otvorenog tipa je centar u Smrekonici i centar za maloletnike. Poluotvoreni su korektivni centri za maloletnike i za žene u Lipljanu, dok su zatvoreni centri u Dubravi, pritvorski centri u Prištini, Prizrenu, Gnjilanu, Peći, Mitrovici, kao i Zatvor visoke bezbednosti. Ipak, čak i u centrima koji nisu otvorenog tipa postoje poluotvoreni i otvoreni paviljoni, u kojima se smeštaju osuđenici koji ispunjavaju uslove prema važećem zakonodavstvu.

Svakodnevni život osuđenika u korektivnim institucijama u zemlji, uključujući njihova prava i privilegije, reguliše se Pravilnikom o tretmanu. Tretmani u ovom pravilniku su nivoi koji određuju prava i privilegije zatvorenika, od tretmana prijema – kada osuđenik ulazi u korektivni centar – do naprednog tretmana, koji potom omogućava i transfer u poluotvorene i otvorene centre.

Prelazak sa jednog tretmana na drugi vrši se samo na osnovu procene da li je osuđenik pokazao posvećenost radu, dobro ponašanje i saradljivost. Ovi nivoi tretmana opisuju se kao procesi koji podstiču osuđenike na dobro ponašanje, sa mogućnošću sticanja različitih beneficija i privilegija.

Oko 75 osuđenika koji još nemaju dozvolu za rad van centra provode ceo dan unutar njegovog perimetra. Fotografija: Ferdi Limani 

Kazneno-popravna služba Kosova (SHKK) usmerila je resocijalizaciju i reedukaciju osuđenika na dva glavna aspekta. Prvi aspekt obuhvata rehabilitacione programe, stručno osposobljavanje, kulturne i sportske aktivnosti, kao i rad unutar i izvan institucije — sve s ciljem da se ublaže negativni efekti izolacije i smanji recidivizam, odnosno ponavljanje krivičnog dela. Drugi aspekt odnosi se na stručno osposobljavanje, u okviru kojeg se osuđenicima pruža mogućnost da steknu veštine u različitim zanimanjima, a dobijene sertifikate mogu kasnije koristiti i za zaposlenje van zatvora.

“Zatvorenici su uključeni u rad unutar i van institucija, u osnovno i srednje obrazovanje, kao i u stručne obuke iz različitih oblasti poput elektroinstalacija, vodoinstalacija, grejanja, krojačkog zanata, automehanike, kuvarstva, zavarivanja, stolarije i građevinarstva”, rekao je Florent Gashi, portparol SHKK-a.

Dve završne faze pre potpunog oslobađanja poklapaju se sa smeštajem u poluotvorene i otvorene paviljone. Da bi se osuđenik prebacio u poluotvoreni paviljon, mora imati besprekorno disciplinsko ponašanje i biti spreman za rad. U toj fazi ima pravo na četiri posete mesečno, kao i mogućnost kraćih izlazaka van centra.

Za prelazak u poslednju fazu — u otvoreni centar poput Smrekonice ili u otvorene jedinice unutar (polu)otvorenih centara — procenu vrši profesionalni tim ustanove. U toj fazi broj poseta se udvostručuje, sa četiri na osam, a osuđenicima se dozvoljava da vikende provode van centra. Uslovi uključuju da kazna ne prelazi 10 godina, odnosno da osuđenik nema više od 10 godina do isteka kazne, da nema drugih presuda na izvršenju i da je već dostigao fazu izlaska van institucije. Nakon ispunjavanja svih uslova, osuđenicima se dozvoljava rad van perimetra centra — kao vid pripreme za život nakon zatvora. Rad van korektivne ustanove u Smrekonici, koji je započeo 2019. godine, od 2023. godine je dodatno uređen posebnim administrativnim uputstvom.

Osim uslova koji se odnose na trajanje preostale kazne i fazu tretmana, još jedan preduslov za rad van centra jeste da osuđenik ima obezbeđeno radno mesto koje nije povezano sa krivičnim delom zbog kojeg je osuđen, kao i preporuku profesionalnog panela koji formira direktor ustanove nakon što se zahtev odobri.

Nakon donošenja odluke, potpisuju se ugovori koji preciziraju stroge uslove koje moraju poštovati i poslodavac i osuđenik. U to spadaju finansijska naknada, poštovanje radnog vremena, obezbeđenje prevoza i drugi aspekti. Da bi se osiguralo da se sve sprovodi u praksi, korektivna ustanova najpre obilazi radno mesto, a zatim sprovodi i nenajavljene inspekcije kako bi proverila da li se dogovor u potpunosti poštuje. Ipak, postoji mogućnost da dozvola za rad bude povučena.

Rad van institucije jedna je od ključnih praksi u mnogim državama za resocijalizaciju osuđenika, jer odražava pristup koji zatvor ne vidi kao kaznu, već kao priliku za rehabilitaciju.

Sociolog Jeton Brajshori slično argumentuje da je reintegracija zatvorenika neophodna. Prema njegovim rečima, zatvor ne bi trebalo posmatrati samo kao kaznu, već i kao priliku da se osuđenicima pomogne da se ponovo uključe u društvo i da ne budu tretirani kao stranci. On kao primere navodi skandinavske zemlje, poput Norveške i Švedske, koje veću pažnju posvećuju reintegraciji nego kažnjavanju.

“Otvoreni zatvori su dobra ideja i humaniji način tretiranja zatvorenika. Mogućnost izlaska na rad, održavanje kontakata sa društvom i smanjenje izolacije olakšavaju tranziciju nakon oslobađanja. U suštini, oni pripremaju zatvorenike za stvarni život, dajući im odgovornost i praktične veštine”, ističe Brajshori.

U Švedskoj i Norveškoj, zatvori otvorenog tipa predstavljaju ključni deo šire kaznene filozofije koja na lišavanje slobode gleda kao na oduzimanje slobode, ali ne i dostojanstva ili mogućnosti. Institucije poput zatvora Bastøy u Norveškoj funkcionišu po principu da priprema zatvorenika za život nakon izdržavanja kazne počinje mnogo pre njenog završetka. Osuđenici tamo rade, pohađaju stručne i terapeutske programe i žive u uslovima sličnim onima izvan zatvora — u manjim kućama, bez rešetaka, sa zajedničkim odgovornostima i minimalnim prisustvom obezbeđenja. Cilj je smanjenje recidivizma kroz poverenje i odgovornost, a ne kroz kontrolu i strah.

U Švedskoj postoje tri nivoa bezbednosti u zatvorima: prvi nivo podrazumeva visok stepen bezbednosti, drugi srednji, dok treći ima najniži nivo ili je otvorenog tipa. Pre početka izdržavanja kazne, institucije procenjuju stepen rizika i na osnovu toga odlučuju na koji nivo će osuđenik biti upućen, čime se otvara put ka individualizovanom radu kroz programe rehabilitacije. Slično kao u kosovskom sistemu, i u Švedskoj su otvoreni zatvori zamišljeni kao završna faza kazne, gde se osuđenici pripremaju za reintegraciju u društvo kroz rad izvan zatvora, kontrolisane kontakte sa porodicom i razvoj životnih veština.

U švedskim zatvorima osuđenicima su dostupni različiti programi obuke, prilagođeni problemima koje su imali ili vrsti krivičnog dela za koje su osuđeni. Programi se zasnivaju na ponašanju i usmereni su na identifikovanje faktora koji dovode do ponavljanja dela. Međutim, da bi ovi programi bili uspešni, neophodno je da sami osuđenici pokažu spremnost da učestvuju. Cilj sistema sa tri nivoa je postepeni prelazak od kontrole ka odgovornosti, kako bi osuđenici naučili da funkcionišu bez nadzora i da se ne vrate kriminalnim delima nakon oslobađanja.

U Norveškoj zatvorski sistem funkcioniše na sličan način, ali se posebna pažnja posvećuje principu normalnosti – ideji da život u zatvoru treba da liči što je više moguće na život na slobodi. I ovde postoje tri nivoa bezbednosti: zatvori sa visokim, srednjim i niskim stepenom bezbednosti. Na prvom nivou, poput zatvora Halden, bezbednost je stroga, ali ne i represivna; osuđenici žive u pojedinačnim sobama i učestvuju u obrazovnim programima, terapijama ili strukturisanom radu, u svakodnevnom kontaktu sa korektivnim službenicima koji su obučeni za rehabilitaciju, a ne za kažnjavanje. U otvorenim zatvorima, poput Bastøya, zatvorenici žive u malim kućama, rade u poljoprivredi ili pohađaju nastavu, kreću se slobodno po ostrvu i pripremaju se za život na slobodi kroz poverenje i odgovornost. Prema jednom istraživanju u Norveškoj, uvođenje profesionalnih obuka u zatvorima doprinelo je povećanju stope zaposlenosti nakon oslobađanja, što pokazuje koliko su ove mere efikasne u reintegraciji osuđenika.

Zapravo, jedno naučno istraživanje švedske autorke Lene Doxell ističe da obrazovne obuke u otvorenim zatvorima direktno utiču na smanjenje recidivizma, odnosno verovatnoće da se počini novo krivično delo. Norveška danas ima izuzetno nisku stopu recidivizma — oko 20%, u poređenju sa Sjedinjenim Američkim Državama, gde ona prelazi 75%. U SAD zatvori imaju izuzetno visok, često i ekstreman nivo bezbednosti, a ograničenja za osuđenike su znatno stroža.

Stotinama kilometara daleko od skandinavskih država, u centru u Smrekonici, neki osuđenici još čekaju da dobiju dozvolu za rad van zatvora. Oko 70 zatvorenika još uvek ne koristi ovu pogodnost, jer iz različitih razloga nisu ispunili uslove da im se odobri rad izvan ustanove.

Dok čekaju, oni se pripremaju za život napolju radeći unutar samog centra.

Rad unutar centra

Na svakom koraku okružuju ga polja koja je sam obrađivao. Podigne pogled ka nebu, proveravajući da li će pasti kiša pre nego što završi posao koji mu je ostao poluzavršen.

“Ovde je bila pšenica, iz nje smo dobili oko sedam hiljada kilograma brašna. Sad čekam da vidim hoće li pasti kiša, da mogu s traktorom da preorem”, kaže Dardan, koji nije želeo da mu se otkrije pravo ime, pokazujući prstom na njivu s koje su nedavno izvadili veliku količinu krompira. Drveće i povrće koje su zasadili on i drugi osuđenici vidi se svuda po dvorištu.

Ponosan je što makar na taj način uspeva da prekine svakodnevnu rutinu i doprinese zajednici.

“Vidiš, ova parcela je bila cela zasađena lukom, pola hektara. Svi smo je obrađivali”, dodaje on. Svi usevi koji se uzgajaju koriste se za potrebe ustanove u Smrekonici, ali i drugih korektivnih centara.

Od 9:00 do 12:00, kada imaju pauzu, Dardan je potpuno posvećen poljoprivrednim poslovima. Njegovo glavno radno mesto je plastenik, postavljen blizu kuća u selu Smrekonica, pored glavnog puta kojim ljudi slobodno prolaze. “Zašto bih rizikovao da izgubim ove beneficije i produžim sebi kaznu? Čeka me porodica, hoću da doprinesem i da se vratim normalnom životu”, kaže 40-godišnji Dardan, pokazujući krastavce u plasteniku koji su već narasli nekoliko kilograma.

Svo voće i povrće koje se uzgaja koristi se za potrebe ustanove u centru u Smrekonici, ali i u drugim korektivnim centrima. Fotografija: Ferdi Limani / K2.0.

Hamza, rukovodilac za pravne poslove u centru u Smrekonici, kaže da osuđenici nikada ne oklevaju da rade. “Niko to ne odbija, mislim da je rad terapija za rehabilitaciju osuđenih osoba — kroz rad im dan prolazi mnogo lakše”, rekao je on.

Poslove u poljoprivredi, koje je nekada obavljao kod kuće, Dardan sada, kako kaže, sa istim žarom nastoji da obavlja i unutar centra u Smrekonici. Ipak, poslednjih meseci taj žar mu se još više pojačao — kao i nada da će uskoro moći da radi negde napolju. Podneo je zahtev da iskoristi pravo na rad izvan ustanove. Našao je restoran u Kosovu Polju u kojem bi želeo da nastavi da radi do potpunog oslobađanja.”„Imam dobro ponašanje, sad samo čekam odgovor. Dok oni odluče, ja ću nastaviti da radim unutra”, kaže Dardan.

U zatvoru je od 2021. godine — prvo u Istražnom centru u Ajvaliji, zatim u Dubravi, a sada u Smrekonici. Razliku između ta dva centra ocenjuje kao ogromnu. 

“Ovde vidiš život, ulicu, kola. Blizu si slobode. U onim drugim, vidiš samo nebo — ovde vidiš čitav život oko sebe. Razlika je kao dan i noć. Ko dođe iz Dubrave, otvoreno kaže da je ovde kao kod kuće”, priča on.

Tu razliku ističe i čuvar Faton Rexhepi, koji je deo Kazneno-popravne službe Kosova od 2003. godine. Tokom 17 godina, sve do 2020. godine, Redžepi je službovao u zatvoru u Dubravi, a potom je premešten u Smrekonicu.

“Ovde je lakše, naređenja se prihvataju lakše, jer kada zatražiš da izađeš i obaviš neki posao, odgovor stigne brže, jer se osećaš slobodnije, nema stalnog nadzora”, tvrdi on. Takođe naglašava da se često sprovode različite kontrolne akcije, ali retko se otkrije nešto nezakonito. U centru u Smrekonici trenutno radi 56 zaposlenih u osoblju, 38 čuvara i 18 u administraciji. Prema rečima Rexhepija, osuđenici su svesni beneficija koje imaju, pa niko od njih nije zainteresovan da se vrati u centar gde je boravak mnogo izazovniji.

“Svaki osuđenik u ovoj ustanovi je korak bliže slobodi, sloboda se vidi očima, kroz posao koji obavljaju primećuju spoljašnji svet i kretanje van zatvora”, dodaje, ističući da tokom razgovora sa osuđenicima oni govore o svojim planovima, reintegraciji u društvo i cilju da nastave život, uprkos greškama koje su napravili.

Upravo to je i cilj ovakvih otvorenih centara. U Norveškoj, prakse koje sprovodi država primenjuju oni koji su u direktnoj komunikaciji sa osuđenicima, kao što su osoblje, i kao rezultat toga ove politike doprinose resocijalizaciji.

Međutim, sociolog Jeton Brajshori naglašava i značaj mentalnog zdravlja i psiholoških obuka koje osuđenici treba da pohađaju nakon izlaska iz zatvora. “Razlog je jer se suočavaju sa predrasudama, stigmom i društvenom izolacijom. Stigmatizacija često tera ove osobe da ostanu na marginama društva, trajno etiketirane kao ‘kriminalci’”, ističe on.

Neki rade van centra u raznim zanatima, a drugi unutar Smrekonice, ali kada sat otkuca 17:00 časova, svi nastavljaju život zajedno. Igraju karte, bave se fitnesom i provode vreme zajedno. U ustanovi, gde su prozori bez rešetki i bodljikave žice, a buka automobila dopire u dvorište, život spolja je pred njima – realnost kojoj svi žele što pre da se vrate.

Naslovna: Ferdi Limani / K2.0