Muva na zidu. Neprimetno čučite u blizini događanja, posmatrate i upijate. Izraz sam čuo neposredno pred odlazak na novinarski zadatak i zazvučao je kao prava stvar za mene.
Doduše, smetnuo sam sa uma da, u malenom srpskom selu na zapadu Kosova, muva od dva metra visine, sa albanskim imenom i beogradskim akcentom, možda i neće biti toliko neprimetna.
„Ko si ti i šta radiš ovde?“
S druge strane drvenog plota kućice u koju sam se uselio par dana ranije, stajao je neki čovek. Već je bila pomrčina ali gledao me je mrkije od nje.
U sekundi, provrteo sam u glavi detalje mogućeg odgovora. „Dobro veče, zovem se Ilir, Albanac sam iz Beograda, mada malo i Srbin, zapravo oba podjednako, ili kako kad, osećanje je fluidnog karaktera. Došao sam u Goraždevac u trenutku najveće bezbednosne krize na Kosovu proteklih godina, ali to je, verujte, sasvim slučajno. Vidite, već duže vreme me zanima kako zaista žive Srbi ovde”.
To pas s maslom ne bi pojeo. Bolje da pojednostavim stvari.
„Radim s Darkom, tu u radiju…“
Čovek me i dalje gleda. Gutam knedlu.
„Ovde sam u kući kod Milićeve tetke, ona je kod majke u…“
„Dobro bre, nemoj da mi se pravdaš!“, bučno će moj komšija. „Došao sam samo da proverim da nisi neki Turčin!“.
Otomanski Turci napustili su ove krajeve pre više od 100 godina, ali po tonu je bilo sasvim jasno da nisu zapamćeni po dobrom.
Šta znam. Valjda nisam. Videćemo.
Kućica
Iako me većina meštana još ne poznaje, ja donekle poznajem mesto. Povremeno sarađujem sa Radijem Goraždevac, jedinim medijem u ovom delu Kosova koji izveštava na srpskom jeziku, pa ovo nije moj prvi put u selu. Ali ovaj put jeste drugačije.
Na severu, gde su Srbi u velikoj većini, odnos između lokalnog stanovništva i kosovskih vlasti bivao je sve napetiji. Pregovori predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Kosova Aljbina Kurtija okončani su još jednim neuspehom. Leto je donelo prividno zatišje, ali niko nije znao šta će doneti jesen.
U ovoj izolovanoj srpskoj zajednici na zapadu, mogla se osetiti napetost u skoro svakom razgovoru. Kao zujanje plafonskog ventilatora u nekoj sceni Dejvida Linča – nejasno ali stalno prisutno, ispunjavajući te osećajem nelagode.
Kada sam u svojoj kućici na kraju sela, stvari mi ipak deluju malo mirnije. Iza nje pružaju se šumarci i polja kukuruza. Predveče sedim na maloj terasi, bez svetla, ponekad jer nema struje, a ponekad jer sam shvatio da je tako lepše. Dok Prokletije gore purpurnim plamenom, posmatram kako tama polako obuhvata kuću i slušam zrikavce iz pôlja svuda oko mene.
Centar
Jedan pogled na glavni seoski trg dovoljan je da ukaže na isprepletene institucionalne stvarnosti Srba iz Goraždevca. Na svega 30 metara udaljenosti nalaze se stanica policije Republike Kosovo i kancelarija Privremenog organa opštine Peć, ogranka paralelnih institucija na Kosovu kojima upravlja Republika Srbija. Zastave dveju država mlitavo vise na vrućini letnjeg dana.
Trg je prazan; ljudi se mahom okupljaju na drugoj strani ulice, jer tamo su smeštene gotovo sve neformalne seoske institucije. Tu ćete naći dve male prodavnice, jednu prekoputa druge, ispred kojih lokalci ispijaju pivo; pečurku autobuske stanice sa drvenom klupom; aparat za kafu (jedino mesto u selu gde možete popiti espreso) i mali kiosk. A u kiosku, ili negde oko njega, naći ćete teta-Ljilju.
Njena uloga u selu je jednostavna, ali važnija od svih drugih: “Prodajem hleb gladnima”, kaže sa osmehom. Svakog dana, od sedam ujutro do sedam uveče, Lilja prodaje hleb gladnima, pa i nedeljom, jer gladnih ima i tada. I tako već 20 godina.
Sada je u srednjim šezdesetim, veoma izboranog lica i tamnijeg tena. U očima joj se vidi da je svašta prošla — ali i da nije od onih koji se lako predaju.
Ljilja je veoma pobožna. „Samo mi je On ostao, kada su me svi drugi napustili“, rekla mi je prvog dana. Jednog jutra pre 40 godina ostavljena je na ulici sa šestomesečnim sinom, bez kuće, posla, i bilo čega drugog.
Ujutro, dok vrućine nisu toliko jake, još je i moguće sedeti unutar malecnog limenog kioska. Tu je Ljilja namestila sebi sve što joj je potrebno za dugi dan na poslu. „Samo još krevet da donesem“, šali se. Pored kioska, na strani koju miluje blago jutarnje sunce, našla je i prostora za malo cveća.
Malo kasnije, vrelina postaje neizdrživa i Ljilja je primorana da boravi pod plastičnom nadstrešnicom, ili da juri hladovinu na različitim stranama kioska, prateći kretanje sunca kao kazaljka na satu. Pokazuje mi prostor između aparata za kafu i kioska: „Ovde kao da ima malo promaje, pa je lakše“.
Ljiljina uloga u selu je jednostavna, ali važnija od svih drugih: “Prodajem hleb gladnima”, kaže sa osmehom.
Ispred kioska nalazi se mala česma kojoj se obraduju mnogi prolaznici, naročito po ovako toplom danu.
“Nekad smo imali kuću tamo gore, u planinama. Trebalo nam je šest ili sedam sati peške do nje. Još se sećam ukusa te izvorske vode”, priča mi teta-Ljilja. “Spalili su je posle rata”.
“Sada ima put do nje, lako se stiže”, dodaje, “ali ja ne želim da idem. Hoću da je sačuvam u pamćenju kakva je bila ranije. A i izvor je presušio”.
Vodenica
Svakog dana, hodam od svoje kućice do centra kroz vijugave ulice Donje Mahale. Mnoge kuće su u ruševinama, ili u stanju tek malo boljem od toga. Na ponekoj velikim slovima piše: “NA PRODAJU”. Ipak, mnoge su moderne i uređene, a iz hladovite dubine bašti i dvorišta, kroz zelenilo i cveće, dopiru glasovi. Odjednom začujem gromko “Dobar daaaaaan!”: mala dečja banda na biciklima izleće ispred mene i projuri dalje ka kukuruznim pojima, istražujući granice poznatog sveta.
Negde na pola puta do centra, u staroj i lepoj kamenoj kući, nalazi se vodenica u kojoj su meštani nekada mleli brašno.
Svakog 14. maja, na seosku slavu, dan Svetog Jeremije, ovde se odvija jedna od najvažnijih tradicija Goraždevca.
U davnim vremenima, radosni ritual kupanja u Jazu, potoku koji je tekao sredinom Donje Mahale, za selo je značio život. Verovalo se da će doneti plodnu žetvu najesen. Posle rata, kada su ljudi počeli da se iseljavaju u Srbiju i dalje, običaj je dobio još jednu veoma važnu funkciju: to je dan kada svi dođu kući, i svi su opet zajedno.
Ali pre nekoliko godina Jaz je presušio. Meštani sada pregrađuju njegovo korito daskama i pune improvizovani bazen vodom iz obližnjeg bunara.
Ipak, i u bunarima je sve manje vode. „Ranije si mogao da je nađeš na pola metra dubine. Sad moraš da kopaš četiri“, kaže mi jedan meštanin.
Presušeni izvori i bunari znače veći pritisak na gradski vodovod. Mnogi poljoprivrednici u okolini Peći koriste vodu za piće za navodnjavanje njiva. Neki se i ilegalno priključuju na cevi. A onda dođe suša, i nestane vode za piće. Kao sada.
Restrikcije su svakodnevne i traju po dvanaest sati: od pet popodne do pet ujutro. Nije toliko teško navići se, posebno ako živiš sam. Napuniš nekoliko posuda — jednu za piće i kuvanje, drugu za kupanje, treću za toalet — i sve je u redu.
„Imaš sreće“, smeje se Darko. “U Donjoj Mahali voda nestaje sat vremena kasnije, dok se slije iz gornjeg dela sela“.
Tereni
Nedaleko od centra, iza škole, nailazim na terene za basket.
Avgust je i u selu još ima dosta mladih — mnogi su došli sa severa ili iz Srbije da vide familiju tokom pauze od studiranja ili posla — pa obično nije problem nakrpiti dve ekipe. Nekad i tri.
Nisam odigrao partiju oko četvrt veka, što je više nego što većina mojih saigrača ima godina. Uglavnom su brži i jači, ali ja imam visinu. Neki me zovu po srpski – „Ilir“, a neki su se odlučili za albansku verziju: „Iljir“. U svakom slučaju, igra se tvrdo i fer.
Jednog dana, iza terena primetio sam bazen. Delovao je tako primamljivo, velik i lep, usečen u blagu padinu sa koje se pruža predivan pogled na Prokletije.
Bilo mi je ipak neobično da jedno malo selo ima takav bazen. Upitah jednog momka iz moje ekipe: otkud to?
„Ljudi su se ranije kupali na Bistrici“, odgovorio mi je. „Ali posle ubistava, više niko ne ide tamo“.
Igra se nastavlja. Uz malo sreće, imamo vremena za još jednu partiju pre mraka.
Peć
„Mislite da će biti problem da idem ovako?“, upitao je Rašo.
Ćutali smo. Očigledno, svi su mislili da hoće, ali niko nije znao kako da ga rešimo.
Iskrsao je hitan zadatak: trebalo je da uradimo kratak intervju sa jednim albanskim ekološkim aktivistom sa kojim Radio Goraždevac često sarađuje, u kancelariji u samom centru Peći. I baš ovog dana, Rašo je slučajno obukao majicu na kojoj piše „Slobodno srpski“.
U pitanju je bila promotivna majica istoimene emisije koju već više od 13 godina proizvodi medijska produkcija iz Čaglavice, srpskog sela na južnom obodu Prištine. U njoj gostuju i Srbi i Albanci, novinari i predstavnici civilnog sektora, političari i svi drugi, i diskutuju o raznim problemima srpske i drugih manjinskih zajednica na Kosovu. Emisija se slobodno emituje na RTK, državnoj kosovskoj televiziji.
Ali možda naletimo na nekoga ko ne gleda RTK? Da li će ovu majicu smatrati za provokaciju? Kada su grad, po završetku NATO bombardovanja u junu 1999, napustile srpska vojska, policija i paravojne formacije, iza njih je ostalo zgarište. Albanci su proterani a većina njihovih kuća je spaljena. U gradu i okolini — u selima Ćuška, Pavljane, Ljubenić i Zahać — masakrirano je preko 200 albanskih civila.
Slobodno srpski?
Jednog dana, dok smo sedeli ispred kioska, Ljiljin pogled kliznuo je ka putu koji dolazi iz Peći.
“Čovek ne može da zaboravi tu patnju dok je živ. Gledala sam kako beže u traktorima. Gledala sam tu decu… Toliko sam plakala tog dana”.
“Albanci?”, pitao sam.
Klimnula je glavom. “A onda, kasnije, prošli su i naši. Ne daj bože nikom rata, nikad”.
Na ulicama Peći srpski danas nećete čuti. Kažu da je Srba u gradu ostalo manje od desetoro. Pre rata, bilo ih je na hiljade. Među Albancima, znaju ga još samo oni stariji od 40 godina, jer to je poslednja generacija koja ga je učila u školi. Svejedno, čak i sa onima koji ga znaju, i dobro ga se sećaju, treba biti pažljiv, jer nikad ne znate koji je to kontekst u kome su ga čuli poslednji put, niti kakva osećanja vezuju za njega.
“Da odem kući da se presvučem?” upitao je Rašo.
“Nemamo vremena za to”, neko je odgovorio. Trebalo je da budemo u Peći za 10 minuta, a do tamo imamo barem 15 minuta vožnje. Dakle, već kasnimo.
Prošlo je toliko vremena od rata. Već godinama, ljudi iz Goraždevca redovno idu u Peć — najčešće u nabavku, ali i kod frizera, automehaničara, ili u neki restoran na ćufte i sudžuk, jer u Goraždevcu nema ništa od navedenog.
Neki natuknu pokoju reč na albanskom — “mirëdita”, “faleminderit”, “dy birra” — i neki stariji gazda kafane možda će im uzvratiti sa “prijatno”. Mnogi hoće i da se ispričaju s vama i drago im je što konačno imaju s kim da govore na srpskom: „Politika je jedno, ljudi su drugo“, katkad kažu. Nekad, biće malo hladniji: “koliko jezika znaš, toliko vrediš”. Uglavnom nećeš imati problema. Ali nikad ne znaš.
„Evo, gotovo!“, uskliknu Rašo. U bljesku lucidnosti naspram panike i konfuzije, okrenuo je majicu naopačke, skrivajući natpis.
Najzad smo mogli da krenemo.
Slobodno srpski.
Fabrika
U Goraždevcu već dugo nema fabrika, ali postoji jedna lokacija, malo van sela, koje se i dalje tako zove: Fabrika. Godine 2019, privatni vlasnik je koristio taj prostor za skladištenje opasnih hemikalija, što je, u retkom primeru međuetničke solidarnosti, podstaklo goraždevačke Srbe i Albance iz okolnih sela da se okupe u masovnom protestu protiv zagađenja.
Pre rata tu je bio smešten pogon Kombinata kože i obuće “Peć”, fabrike koja je zapošljavala na stotine ljudi u selu i hiljade u opštini. Posle rata, nakon privatizacije, fabrika je prestala da postoji. Kao i poslovi.
Danas, jedina “fabrika” u Goraždevcu jeste Republika Srbija. Kroz sistem paralelnih institucija na Kosovu, poput škola, zdravstvenih ustanova i opštinskih službi u područjima gde su Srbi većina, Srbija obezbeđuje brojna stabilna, mada neretko slabo plaćena radna mesta. Na nekim poslovima radi se mnogo, na nekim manje. Na nekim se ne radi uopšte.
U selu su mi objasnili da se poslovi u paralelnom sistemu često dele na osnovu partijskih veza i “ispravnog ponašanja”.
Na ovaj način, posredstvom Srpske liste, Vučićeve partijske ispostave na Kosovu, režim u Beogradu obezbeđuje mrežu široke klijentelističke podrške, nalik onoj koju je stvorio i u Srbiji.
Bez upliva ovih spoljnih fondova, život u selu bio bi izvesno mnogo teži. Ipak, kriterijumi zapošljavanja često drastično snižavaju kvalitet postojeće usluge. „Došao sam zbog obične posekotine, nije bila velika, trebalo mi je samo nekoliko šavova. Ali rekli su mi da oni to ne mogu da urade i poslali su me u Peć“, kaže mi jedan meštanin.
Dogodilo se da sam bio u selu dan pred veliki beogradski Vučićev miting krajem maja, organizovan sa isključivom namerom da se pokaže da naprednjaci mogu da skupe više ljudi od opozicije. Raspisane su kvote po gradovima, označavajući brojke koje svako mesto mora da dostigne, i partija je krenula u lov na ljude. Od meštana sam čuo da je traženo da iz Goraždevca, u kome živi oko 700 ljudi, dođe njih 70. Mnogi nisu želeli da idu, ali rizikovali bi gubitak posla i verovatnu osudu u ovoj maloj zajednici.
Trg
Napolju je mrtvo letnje popodne i vazduh je potpuno nepomičan. Damjan i ja sedimo u hladu, u plastičnim belim stolicama, i posmatramo trg. Velika betonska površina pred nama topi se na suncu. Pajina kafana je prazna i obe prodavnice su zatvorene, na popodnevnoj sijesti. Čak je i teta-Ljilja otišla na pauzu. Pijuckamo kafu sa aparata i pušimo.
Koristeći paklu i upaljač, Damjan mi objašava problematiku vožnje traktora sa prikolicom u rikverc. Ako smotaš levo, traktor ide desno, a prikolica opet levo. Moraš da paziš na točkove. Jedan je od retkih u selu koji to ume da uradi kako treba. Nije ni čudo: vozi ga od detinjstva. „Bio sam toliko mali, da nisi mogao ni da me vidiš iza volana. Izgledalo je kao da je traktor prazan“.
Damjan je rano ostao bez oca i morao je da preuzme odgovornost za celu porodicu. Ima pola hektara zemlje i uzeo je pod zakup još pet. Upravo je u toku baliranje deteline, koju prodaje na veliko, dva evra po bali. Ili manje, zavisi od godine.
Od poljoprivrede se ne živi, pa je Damjan morao da potraži drugi posao — zaposlio se kao novinar u Radiju Goraždevac — a onda i treći. Sredom, četvrtkom i petkom predaje hemiju u srednjoj školi.
"Bio sam toliko mali, da nisi mogao ni da me vidiš iza volana”, rekao je Damjan. “Izgledalo je kao da je traktor prazan".
„Kod njega stvarno nešto naučiš. Trudi se da ti uprosti i da zapamtiš“, hvale ga Miljana i Ivona, Damjanove učenice. „Od 15 pitanja, samo osam tačnih. Očajno su uradile“, kaže mi kasnije Damjan. U njegovom glasu čuje se nežna zabrinutost učitelja, koju ne biste očekivali od nekoga ko ima samo 23 godine.
Između časova, Damjan trči do radija i piše vesti za sajt. Između vesti igra igricu na telefonu ili na Youtubeu gleda Partizanove košarkaške mečeve.
Dom kulture
U samom dnu trga nalazi se jedna stara zgrada sa nizom elegantnih žutih lukova koji se protežu desnim krilom. To je bivši Dom kulture, u kome je smeštena velika sala sa binom i starim drvenim lusterima.
“Nekada su tu bile igranke, živa muzika”, kaže mi Ljilja. “Bilo je naroda” – pokazuje mi rukom preko trga – “Sve puno! Tu smo se upoznavali. Dolazili su iz svih sela… Ma i iz Prištine i Prizrena!”.
Ali dogodila su se gadna vremena i ljudi iz Goraždevca su ostali sami, a sala je ostala prazna.
Osim, izuzetno, večeras.
Plastične bele stolice pažljivo su poređane u desetak redova, u iščekivanju javne diskusije o trošenju gradskog budžeta za potrebe sela.
Šuškalo se da će doći i sam gradonačelnik Peći, Gazmend Muhadžeri. Meštani ga hvale na sva usta. „Ovi ranije nisu znali ni gde smo, a Muhadžeri dolazi i da nas obiđe i pita nas šta nam treba“, priča mi jedan lokalac. „Bio je i u Patrijaršiji, na ustoličenju patrijarha!“
Ispostavilo se da gradonačelnik ovaj put ipak nije imao vremena, ali tu je opštinski direktor za finansije. Pred oko 30 ljudi, izlaže planove za narednu godinu. Potom reč uzimaju seljani. Govore sa poštovanjem, ali direktno, nekad i veoma oštro, ukazujući na probleme koji ih muče. Kanalizacija; struja; navodnjavanje; nedostatak ležećih policajaca na glavnom putu, koji prolazi pored škole.
Odjednom spolja grune muzika, koja narušava ozbiljnu atmosferu sastanka. Isprva, svi se ponašaju kao da se ništa nije desilo, ali ne ide. Jedan meštanin ustaje i besno zatvara stare drvene prozore, jedan za drugim, psujući današnju omladinu. Muzika je tek malo tiša, ali dovoljno da sastanak može da se nastavi. Predstavnik opštine daje neka obećanja i rokove, i svi odlaze.
Napolju, upravo je počinjala žurka povodom završetka tradicionalnog godišnjeg turnira u fudbalu. Nikada nisam video toliko mladih ljudi u Goraždevcu. Pomislio sam kako je, barem na jedno veče, trg ispred Doma kulture izgledao kao onaj koji i dalje blista u teta-Ljiljinom sećanju.
Škola
Stotinak metara od centra, glavnim drumom u smeru ka Peći, nalazi se seoska škola. Zapravo, škole: jedna osnovna i čak dve srednje — gimnazija i ekonomska. Obe škole su nekada bile u Peći, ali su posle rata, kao i sama opština, izmeštene u Goraždevac, i ostale pod srpskom upravom. Naravno, školske zgrade nisu zaista otišle iz Peći; i dalje su tamo, ali škole u njima funkcionišu po kosovskim zakonima.
Nastavnici i osoblje dobijaju plate od Republike Srbije, a neki, priča se, i od Republike Kosovo. Škole rade po srpskim nastavnim programima. Za meštane, koji veoma drže do nacionalnog osećanja, vere i tradicije, to je veoma važno. Ipak, ima i neke veoma nepraktične implikacije: tako u Goraždevcu, malenom srpskom selu okruženom albanskim stanovništvom, niko ne uči albanski jezik.
Miljana i Ivona su najbolje drugarice i stalno su zajedno. Moglo bi se reći da ih je zbližilo to što sede u istoj klupi, ali u njihovom odeljenju, a bogami ni u celom četvrtom razredu srednje škole, nema nikoga drugog, pa ne bi imalo mnogo smisla da sede odvojeno.
Nakon masovnih ubistava koja su se početkom maja potresla Srbiju, tamošnje ministarstvo prosvete donelo je odluku da nova školska godina započne jednom nedeljom razgovora sa učenicima o empatiji, različitosti i sličnim temama. Nikome nije palo na pamet kako će se ova ideja sprovesti u odeljenju koje ima samo dve učenice.
„Ivona i ja pričamo o empatiji šest časova dnevno, svaki čas sa drugim nastavnikom, i tako već pet dana“, žali mi se Miljana. „Mislim da počinjem da je gubim“.
Sledeće nedelje, prilično neempatično, tresnuli su im deset testova znanja, od čega šest u istom danu. „Da provere da li smo učile preko leta“, kaže Ivona. „Ko još uči preko leta?“
Srećem ih svakog dana, po više puta na dan, između časova, dok čekaju da Andrija otvori kafanu, ili da Kujto otvori Podrum, da popiju kafu. Nekada, kada ne radi ništa, a to se često događa, izvuku neke jastuke i sednu na betonski pod ispred kancelarije Kosovske elektrodistribucije. Maštaju o studijama. Miljana bi upisala turizam a Ivona verovatno IT, možda i novinarstvo. Imaju tajni plan da zajedno odu u Beograd.
Jednog dana, zanesen u ulogu vikend-ljubitelja prirode i seoskog života, pričao sam Ivoni o svojoj kućici i koliko uživam u pogledu na kukuruz i seno. „Blago tebi“, rekla mi je. „Ja jedva čekam da ga ne gledam“.
Autobuska stanica
Stara pečurka autobuske stanice tu je verovatno još od jugoslovenskih dana. Osam puta dnevno, na njoj staje kombi koji vozi putnike za Peć. Linija povezuje brojna okolna sela, pa je ova vožnja zapravo jedina prilika da na istom mestu čujete i srpski i albanski jezik. Kombi je obično pun; kada nema slobodnih sedišta, prinuđen sam da stojim pognuto, jer je krov veoma nizak. Ako stanem pod uvek otvoreni krovni prozor, dobijem još kojih desetak centimetara, i besplatnu klimu, pravo u čelo.
Sa ove stanice polazi i autobus za Beograd.
“Tek kad sam otišla tamo, shvatila sam kakav život mi živimo”, rekla mi je teta-Ljilja jednom. “Prvi par dana, bukvalno sam se plašila da pređem ulicu, ali onda sam gledala druge ljude i radila što i oni”, smeje se.
Setim se priče o jednom lokalnom momku, vrsnom sportisti. Tokom srednje škole, otišao je za Beograd i počeo da trenira za ugledni klub. Smešila mu se lepa karijera, do trenutka kada su mu tražili novac da ga ubace u prvi tim. Mnogo novca, mnogo više nego što je imao. Razočaran, napušta klub, vraća se na Kosovo i upisuje fakultet na severu. Profesor mu traži mito. Napušta studije i opet odlazi za Beograd, gde danas radi kao keramičar. Za mnoge mlade u Goraždevcu, to je najbolji ishod kome mogu da se nadaju.
Peć 2
Upravo smo završili ručak u malom restoranu na periferiji grada. Darko nam je naručio na albanskom, ali svi su shvatili ko smo. Poslužuje nas stariji gazda, uz “prijatno”.
Uvek mi je pomalo zabavno kada mi Darko naručuje na albanskom. Odrastao sam u Beogradu, u mešovitom braku, i znam samo neke reči. Većina Albanaca koje sam sreo je šokirana time što osoba koja se zove Ilir Gaši, što je verovatno najalbanskije ime na svetu, ne govori jezik.
Na putu ka izlazu prolazim pored momka i devojke koji rade u kuhinji. Sredina je vrelog letnjeg popodneva, restoran je prazan i dokono stoje, čekajući da se nešto dogodi. Faleminderit shumë, ditën e mirë, kažem — mnogo vam hvala i doviđenja. Ne znam puno izraza na albanskom, ali ta dva znam baš dobro.
Gledaju kroz mene, kao da uopšte nisam tamo, iako stojim tačno ispred njih. U pozadini, čuje se večno brujanje frižidera, i jedna muva odskoči sa zida. Ostaju u hladnoj tišini, i ja izlazim napolje.
Na trenutak, učinilo mi se da znam kako bi to moglo da izgleda – biti Srbin u Peći.
Podrum
Kada se noć spusti na Goraždevac, lokalna mladež sjati se u podrumskom baru smeštenom između policijske stanice i zgrade Privremenog organa opštine Peć. Ne bez logike, lokal je nazvan „Podrum“.
Prostorija ima nekoliko stolova i separea i veoma je mračna. U drugom delu nalazi se šank. Muzika je gotovo uvek glasna, i teško je čuti sagovornike i kada se nalaze veoma blizu vas.
Posle nekog vremena sam shvatio da se i ne priča toliko puno, jer nema puno toga o čemu bi moglo da se priča. Ovi ljudi se sreću svaki dan, više puta, na kafi kod Paje, ispred prodavnice, na stanici ili kod teta-Ljilje. Tek povremeno dođe neko nov, iz drugog sela ili iz Srbije.
Večeras slavimo Damjanov rođendan, ali bez Damjana. Ceo dan pomaže stricu oko proslave ženidbe. Sedimo bez njega, nadajući se da će ipak stići.
Ipak, ispostavlja se da ima još razloga za slavlje. U jednom trenutku, Kujto mi donosi parčence tkanine. Pogledam ga zbunjeno i tek tada primetim da mu je majica skroz iscepana, po starom običaju koji označava da je postao otac. Poslednje je veče pred moj rok za priču, ali naručujem još jednu turu, za bebino zdravlje i dug život.
Bistrica
„Pazi, možda ima zmija“, kaže mi Darko. Oprezno zveram na sve strane, dok on opušteno hoda putićem. „Kad smo bili deca, hvatali smo ih. Nisu sve otrovne“.
Odjednom skrećemo na zemljani put koji vodi kroz livadu. Nigde ne vidim reku; zbunjen sam, jer znam da su se ubistva dogodila na samoj obali. „Bistrica se pomerila skroz tamo, iza onog drveća“, pokazuje mi rukom. On smatra da se to događa zbog čestih i uglavnom ilegalnih iskopavanja rečnog peska. Reka je veoma mala, ali iskopavanja su baš intenzivna, i nivo vode je drastično opao. Nije ni čudo što su bunari u selu presušili.
Darko je glavni i odgovorni urednik Radija Goraždevac, jedinog medija u ovom delu Kosova koji izveštava na srpskom jeziku.
Mesto nije obeleženo. „Bio je tu jedan kamen, ali sve je zaraslo“, kaže. Pokazuje mi gde su bila deca, kao i šiblje preko reke iz kog su došli pucnjevi.
Bio je 13. avgust 2003. i Darko je imao 19 godina. Danas je glavni i odgovorni urednik Radija Goraždevac, a to mu je bio prvi novinarski zadatak u životu. I to kakav: Ivan, jedan od dvojice ubijenih, bio mu je drug iz klupe. Panto, druga žrtva, imao je 13 godina i bio je drug iz klupe Darkovog mlađeg brata. „Napisao sam tekst i trebalo je da pročitam vest u telefon. Dvaput sam počinjao, ali iz grla nije izlazio nijedan glas. Tek iz trećeg puta sam uspeo“.
Do danas je ostalo nepoznato ko je i zašto to učinio. Nije tema o kojoj se lako priča, ali neki meštani misle da je u pitanju osveta. Odmah preko reke nalazi se Zahać, gde su srpske snage počinile jedan od masakra 1999. godine.
Nakon pucnjave, auto koji je prevozio jednog od povređenih napadnut je kod pijace u centru Peći od strane grupe lokalnih mladića i demoliran. Morao je da ih izvlači KFOR. Jednom kada su ranjeni uspeli da stignu do bolnice, po sopstvenom svedočenju, nisu dobili odgovarajuću negu. „Stavili su im gips preko otvorenih rana“, priča mi Darko. „Izvukli su se zahvaljući jednoj Hrvatici koja je radila za UN. Podigla je uzbunu i uspela da organizuje da ih prebace za Beograd”.
Mnogo godina kasnije, Darko će potražiti pomoć u jednoj pećkoj klinici. Njegova tada jednoipogodišnja ćerka dobila je opasnu infekciju. „Ne mogu da kažem, bio sam uplašen i nepoverljiv”, rekao mi je. “Kroz glavu su mi prolazile slike od onog dana. Lekar kao da je to video, i rekao mi je: ‘Ne brinite, lečiću je kao da je moja ćerka’. Spasao joj je život”.
Darko je zastao da mi pokaže drvo sa divljim šljivama. Ubrao je jednu.
“I danas smo prijatelji”.
U tom trenutku, razdragano je uzviknuo: „Evo je!“
Malecni smuk klisnuo je preko zemljanog puta i dalje u žbunje. Iza njega, zlatila se livada pod poslednjim zracima popodnevnog sunca kasnog leta. Svetlost će uskoro nestati, i Prokletije su tonule u tamnije boje, sa ivicama koje je polako prekrivala izmaglica.
Dolazila je jesen, i niko nije znao šta će doći s njom.
Slike: Atdhe Mulla / K2.0.
Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.
Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.