Pre susreta sa K2.0 u Kafja e Vogel u Prištini, kafić u vlasništvu njegovog brata, Sokolj Bećiri je ćaskao sa prijateljima, ispijajući pića. Smatra da je ova aktivnosti bliža umetnosti ili onome što se smatra bavljenjem umetnošću od bilo kog drugog rada koji ga je pretvorio u jednog od najistaknutijih kosovskih umetnika.

Bećiri smatra da su granice između života i umetnosti skoro neopisive, pa bi život mogao da bude najvažnija vrsta umetnosti. Upravo je ovo ubeđenje učinilo da stekne sve veću odbojnost prema svetu umetnosti, gde je ‘umetnost’ samo ono što se pojavljuje u neprijateljskim enterijerima galerija.

Mera u kojoj Bećiri na prvo mesto stavlja odnos koji ima sa drugima, vidljiva je u njegovom toplom gostoprimstvu i blagoj naravi. Nakon što je, pre nešto više od jedne decenije, proglasio da je umetnosti došao kraj, Bećiri se sada posvetio drugoj umešnosti, provodeći svoje dane u vođenju kafića Egzit, u rodnom gradu Peći.

.

Serijal Sokolja Bećirija, “Kraj ekspresionizma”, obuhvatio je potresne slike iz rata na Kosovu, ali nije imao nameru da optuži počinioce za zločine. Fotografija: Narodna galerija.

Pre nego što je proglasio kraj svoje umetničke karijere, Bećiri je bio uveliko poznat po jezivim radovima kao odgovor na rat na Kosovu. Najpoznatiji je njegov serijal “Kraj ekspresionizma: naslikan od dame” (2001), a koji je sadržao projekte poput Milke (1999) i Kada anđeli kasne (2001).

Kao odgovor na brutalnost rata, Bećiri je oduvek bio oprezan kako ne bi koristio umetnost kao sredstvo za optuživanje neprijatelja. Prema mišljenju Bećirija, umetnost je morala da nadvisi ovako nešto — da teži ka univerzalnom kako bi dosegla autentičnu humanost koja prevazilazi ratno sakaćenje, politiku i ideologiju.

Razmišljajući o ovom vremenu svog rada, Bećiri kaže da se “patnja Kosovara može prikazati u umetnosti kao kosovski plač, što je u redu, to može da bude istina, opipljiv, vrlo emotivni dokaz tog vremena. Međutim, ako se zaustavite tu, onda upadate u zamku. Tačno je da stradate i plačete kao Albanac, ali je veća istina da stradate i plačete kao ljudsko biće”.

Iako su njegova uverenja o ratu i patnji ista kao nekada, Bećiri kaže da se uopšte ne bi trudio da sačini te radove kada bi mogao da se vrati u ono vreme.

Bećiri je među troje albanskih umetnika koji su pozvani da izlažu svoje radove na jednoj od najvećoj i najistaknutijih međunarodnih umetničkih izložbi na svetu Documenta 14, koja se održala ovog leta u Kaslu i Atini, a čiji će nemački ogranak trajati do 17. septembra. Ove godine se obeležava prvi put u jednoj deceniji da je Bećiri završio neki svoj rad: “Adonis”, presađeni hrast, koji je izložen na Documenti u Atini.

K2.0 se sastao sa Bećirijem da bi razgovarali o njegovom novom radu i o tome kakav stav prema umetnosti ima danas.

Često vas opisuju kao ‘provokativnog’ umetnika. Šta mislite o ovoj etiketi? Da li namerno pravite rad za koji znate da će se smatrati provokativnim ili mislite da ga ljudi sami na taj način tumače?

Tačno je da me ljudi često nazivaju provokatorom, ali ja nikada nisam imao nameru da provociram ili napravim skandal, ili bilo šta slično. Prosto sam se bavio temama koje imaju takav prijem kod ljudi. Mene su isprovocirale teme na kojima radim.

U jednom drugom intervjuu ste kazali da ste lokalista u svakodnevnom životu, ali da u umetnosti to ne možete biti. Na šta mislite kada to kažete?

Kada niste lokalista, ne možete da budete šta god hoćete. Međutim, kada krenem da obrađujem lokalni problem, ne dajem mu lokalni pristup. Jer, rat ne može da bude lokalan, on se odmah pojavljuje iz druge ravni.

Šta sam pokušao baveći se temom rata, jeste da postrani ostavim svaki element koji bi mogao da uputi na to na kom se mestu neki rat dešava. Ja sam ovde uzeo rat i tretirao ga kao takvog. On ne može biti lokalan — ako jeste, onda morate da inkorporirate patriotizam, tako neke stvari… da li razumete šta vam govorim? U tom smislu, nisam lokalista, već sam lokalista u pogledu da volim mesto iz kog sam potekao, počev od moje porodice, do ovoga grada, i tako dalje.

Rekli ste da se umetnost ne može koristiti kao oruđe protiv neprijatelja, jer ovakvo shvatanje počiva na premisi da mislite da ste u pravu ako mrzite neprijatelja ili se borite protiv njega, a da se istovremeno ne rvate sami sa sobom. Šta možete još o ovome da nam kažete?

Prva greška koja se pravi kada se umetnost koristi kao oruđe jeste generalizacija svih Srba, na primer, prema jednom shvatanju. To je neposredna greška za koju iskupljenje ne postoji, jer ovo nije stvar generalizacije. Težina vaše poruke je potcenjena kada generalizujete. Političke elite su mnogo puta eksploatisale ovakvu grešku, a unutrašnja vrednost rada se gubi kada se on upotrebljava u političke, nacionalističke, verske ili ideološke svrhe. Takav rad gubi na svojoj snazi. Dakle, mislim da se umetnost nikada ne treba koristiti radi optuživanja nekoga.

Ne možete napredovati bez samoispitivanja. Bićete neuspešni ako ne pokušate da pronađete grešku u sebi, u svakom smislu, ne samo u kreativnom. Ako to sami ne činite, onda je sasvim besmisleno da druge posramljujete. Tu nema razvoja. Po mom mišljenju, stvari se razvijaju onda kada u sebi pronađete grešku i stignete na neko više mesto. To je suština razvoja: da počnete od sebe, svoje porodice i da se odatle krećete dalje.

Smatrate li svoju umetnost političkom?

Moja umetnost je političke prirode, ona je, nažalost, takva zato što se politika umešala u naše živote mnogo više nego što je ikada trebalo. I ja osećam potrebu da treba da reagujem. Ne mogu sebi da priuštim da slikam cveće i radosne stvari kada ljudi umiru pred mojim očima. To je nametnuta tema. Politika se svodi na ono što je nametnuto. Moj rad je političke prirode zato što sam reagovao na stvarnost oko sebe. Oduvek pokušavam da reagujem što je direktnije moguće na okolnosti, fenomene i dešavanja oko sebe. Nakon što su politika i rat izvršili invaziju na naše živote, nisam imao kuda da pobegnem.

Možda bih bio srećniji da se nisam zamarao ovim temama u svom radu. Ili, pak, da ih nisam naslikao.

Bećirijev vizuelni projekat iz 1999, Milka, poredi masakre u ratu na Kosovu sa industrijskim klanjem krava. Fotografija: Narodna galerija Kosova.

Postoji jedan citat nemačkog filozofa Teodora Adorna koji se često priziva kada neko reaguje na vaš rad. Pišući posle Drugog svetskog rata, Adorno je rekao da je varvarski čin pisati poeziju posle Aušvica. Kako tumačite njegov citat i kako on utiče na vaš rad?

Tačno je da je ovaj citat imao uticaja na mene, kao što se, verovatno, vidi u činjenici da deset godina nisam hteo da se bavim umetnošću. Pre deset godina sam proglasio umetnost mrtvom, a nakon onoga što smo videli u ovdašnjem ratu. Ko sam ja da morališem o tome kako krave ne bi trebalo klati, kako ljude ne bi trebalo ubijati?

Obično, od trenutka kada pomislim na neki koncept do momenta kada završim neki rad, proći će između četiri i pet godina. Kao projekat, Milka je začeta pre rata, ‘97. Posle rata, kada je pažnja međunarodne zajednice bila usmerena na ovo mesto, počeo sam da pravim projekte koje sam već ranije planirao. Imao sam mnogo projekata koje nisam realizovao i mnogo ponuda poznatih kustosa.

Nastavio sam da pravim radove do 2006. kada sam odlučio da više ne želim da radim i kada sam to obznanio u videu “Sve što ste oduvek hteli da znate o umetnosti, ali ste se bojali da pitate”, gde sam zapalio sopstveni prdež.

Ovaj rad se završio tako što sam zaključio da izvan sebe ne mogu da pronađem umetnost. Prema mom mišljenju, mnogo više energije bi trebalo uložiti u kreiranje odnosa sa ljudima nego u proizvodnju umetnosti. Ne mogu da zamislim nešto što bih hteo da izrazim, a da to ne zavisi od odnosa koje imam sa ljudima. Sve izvan toga je taština. Pravljenje umetničkog proizvoda je biznis… umetnost je nešto što morate da vežbate svakodnevno. To je ono što zahteva energiju, snagu.

U intervjuu iz 2006, nakon što sam odlučio da je umetnost mrtva, voditelj intervjua me je pitao šta mislim da je misija umetnika. Rekao sam da ne verujem da postoji tako nešto kao što je misija umetnika, ali ako postoji, onda je to da posvedoči da umetnost ne postoji. Proces prodaje i kupovine jeste jedan od načina na koji želim da pokažem da umetnost ne postoji, da je umetnost trgovina i biznis kao sve ostalo.

Serijal “Kraj ekspresionizma” potcrtao je vizuelna poređenja između užasnih scena iz rata na Kosovu i savremene umetnosti. Fotografija: Narodna galerija Kosova.

Da li je vaš serijal “Kraj ekspresionizma: naslikan od dame” (2001) na neki način odgovor na Adornovu izjavu?

“Kraj ekspresionizma” je serijal koji obuhvata Milku i Kada anđeli kasne. Svi ovi radovi teže tome da prikažu da se ekspresionizam završio nasilno. Oslobođenje nekontrolisanih emocija je dovelo do užasnog nasilja.

Ovaj moj serijal profitira od varvarizma. Na primer, ja profitiram od Milke. Napravite rad i pokušate da ga prodate što skuplje možete.

Ovaj serijal obuhvata četiri fotografije. Dve, u crvenoj grafici, jesu dokumentarne fotografije koje sam pronašao. Kada sam ih ugledao, imao sam potrebu da ih nekako izmenim, kako bih izrazio neki stav prema pravima naroda. Isprva, ove fotografije liče na slike Alberta Burija, čiji sam rad nekada obožavao.

Jedno telo je bilo utopljeno, druga osoba je bila ubijena i oni su spaljeni crvenim plamenom. Isprva se činilo kako je sve to dobilo prelep izgled, baš kao što je to slučaj sa Burijevim slikama. A onda shvatite kakav je kontekst.

Tu je dečak koji leži u vodi poput anđela, poput Isusa Hrista, poput proroka — oni su mu slomili vrat i ostavili ga da se udavi. Ovo je drugo pitanje relativne lepote kojom se Buri bavi: mogli biste da smatrate da je nešto prelepo, ali ne znate koji je kontekst.

Bećirijev serijal Kada anđeli kasne (2001) šokirao je publiku na prvoj izložbi svojom mešavinom klasičnih tema i visceralnog nasilja. Fotografija: Narodna galerija Kosova.

Da li su ljudi bili užasnuti ovim radovima?

I te kako. To je posebno bio slučaj sa Kada anđeli kasne. Taj rad je reprodukcija rada umetnika Andrea del Sarta, gde se oslikava Avram koji se sprema da žrtvuje svog sina Isaka, ali ga anđeo u tome sprečava, a ovo možda predstavlja poređenje iluzije koju umetnost stvara i stvarnosti. U mom reprodukovanom radu, napravio sam rupu usred slike. Kada joj se približite, onda čujete glas koji vas privlači dublje u rupu, a onda u rupi vidite video od 20 sekundi na kom nekome odsecaju glavu. Dakle, ta iluzija koju umetnost proizvodi, da će anđeo doći i ispružiti svoju ruku, ona se raspada u roku od tih 20 sekundi.

U okviru projekta slikanja i ukrašavanja koji ste organizovali za decu 1999. na ruševinama pećkog Velikog bazara, koji je spaljen u ratu, nosili ste originalnu uniformu koju je ostavio neki srpski kriminalac. Umesto da je spalite, vi ste potčinili zločin tako što ste uniformu ofarbali u pink, što je boja, kako kažete, “mira, razumevanja i tolerancije”. Šta ste pokušali da postignete time?

Imao sam potrebu da nešto napravim. Razmišljao sam o tome kako ću to učiniti i odlučio da to napravim, ali se, iz današnje perspektive, ne bih mučio da pravim to. Jer, sada više ne verujem da umetnost nešto može da promeni. Političke elite stalno koriste umetnost u ideološke svrhe, umetnici su oduvek bili oruđa čitav svoj život. Mislim da umetnost nije način da se pobedi politička brutalnost. Ne možete se protiv politike boriti umetnošću, protiv politike se borite politikom.

Kao što sada pokazujete na documenta 14, i dalje se držite svog antiumetničkog stava?

Posle 2006. su me pitali ‘zašto?’ i ja sam rekao: “Mislim da ću okrenuti novi list, posvetiću se novcu”. Nekada sam verovao da umetnost zaista može da promeni svet, da umetnost može da uradi sve ove stvari. A sada, dobro, ako je biznis, onda ćemo da poslujemo. Ne želim bilo koga da ubedim da umetnost stvaram radi Kosova — još nikome nisam rekao da na dokumenti predstavljam Kosovo. Ja predstavljam samo sebe, nikoga više.

Imate nekoliko radova koji se izlažu na documenta 14, od kojih je jedan nov, koji ste izradili 2017, “Adonis”. Možete li nešto o tome da nam kažete?

Kada je reč o dokumenti, za ovaj događaj sam stvarao radi prodaje, a ne stvaralaštva. Posle 13 godina, nakon što sam odbacio originalnost svake ideje, svakog umetnika, sada samo želim da saznam šta može da se kupi i gde može da se proda. Pitao sam nekoga da li može da mi proda svoju ideju i taj neko mi je prodao.

To je bio najzanimljiviji deo. Rekao sam mu da je to bilo u svrhe događaja documenta, da ja nisam umetnik — da samo želim da kupim nešto. Rekao sam mu da mi ponudi cenu i našli smo se na dve hiljade evra. To nije problem sve dok imam pravo da svoje ime stavim na taj rad. Naravno, da biste kupili neki rad, morate da imate ugovor, pa sam stupio u kontakt sa advokatom. Rekao sam mu da mi napiše izjavu i da ću kupiti, a čim dobije izjavu, da napravi ugovor.

Kako je koncept documente — globalna kriza, ilustrovana kroz odnose Grka i Nemaca, uzeo sam hrast posađen 1982. u Kaslu i otišao u Atinu, na Narodni tehnički univerzitet, gde je poražena vojna diktatura u kojoj su ubijeni mnogi studenti — i tamo sam presadio to drvo. Hteo sam da stvorim nove odnose između Grka i Nemaca. Drvo sam sasvim izmestio. Ovo je puka trgovina, sve što treba da znate jeste gde i kako nešto da uzmete, kako da ga spakujete i prodate.

Presadio sam drvo u Grčku i napravio video na kom se prikazuje da sam drvo uzeo iz Kasla i otišao u Atinu. Pored videa i drveta, nalazi se sto na kom se nalaze izjava, ugovor, dokumenta plaćanja i čitav zakonski proces iza ove ideje.

Ovaj rad sam nazvao Adonisom kako bih stvorio virtuelni međuodnos, hteo sam da stvorim treće drvo, treći odnos i hteo sam da pronađem drvo u Grčkoj koje ima određenu prošlost, pa sam saznao za drvo u grčkim planinama, “Adonis”, najstarije drvo u Evropi.

Adonis je simbol lepote i zanima me kao simbol lepote koja je rođena iz nemoralnog čina. Otac je spavao sa svojom kćeri, a da to nije znao, ćerka se potom porodila. Kada je otac saznao za to, hteo je da je se odrekne, jer ga je, navodno, obmanula. Devojka se pretvara u drvo i iz tog drveta je Adonis rođen. Dopala mi se poetika ove priče, jer je tako dodata poetična ravan ovom radu.

Dakle, ja sam to delo kupio, ono nije moje. Naučili smo da o umetnosti razmišljamo kao o složenoj praksi i o umetnicima kao o ljudima koje je Bog dodirnuo — ne, nikako. To vam je kao kada pravite hamburger. Imate platno, kuvar ima roštilj, izabere pravu boju, kuvar bira određeno meso. Isti je proces preko kog stižete do rezultata.

Razlika je jedino u tome što ste navikli da sliku vidite u galeriji, kako biste kreirali određenu iluziju u sebi, a kada je reč o hamburgeru — pa, vi ga pojedete da uopšte ne razmišljate o tome kako je napravljen i ko ga je napravio.

Šta kažete onima koji kažu da ono što sada radite, što navodno potcenjuje umetnost, svodi istu na biznis, jeste i dalje oblik stvaranja umetnosti?

Moram da živim za nešto. Moram da plaćam račune. Ako nešto hoćete, onda tražite to nešto. Mislim, trebalo bi ovako da bude: vi ste kustos, imate koncept, pozovete me na svoju izložbu, jer možda mislite, kao što je Adam [Simzik, kustos dokumente] pomislio, da je način na koji ste reagovali dobar — dobro, ako mislite da za vas mogu da napravim projekat, onda ću to da učinim. Predložiću vam projekat, vama se dopadne i onda vam odmah kažem cenu. Ja imam cenu, kao prostitutka. Aha, hoćeš da se zabaviš? Koštaće te ovoliko. K

Ovaj intervju je rađen na albanskom i preveden na engleski. Uređivan je radi dužine i jasnoće.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.